''Bez poklona, cestitam, ljubim strano telo, a srce ljubi starog znanca, vecnog drugara, pesnika... '' To su tonovi vetra koji je pevao kada smo se upoznali. Neverovatno je koliko ljudi mogu dobro da se upoznaju, fascinira me cinjnica da prijateljstvo pocinje da se gradi samo od stiska ruke. Da li smo predodredjeni I namenjeni jedno drugome, da li se trazimo I postoji li mogucnost da se nikada ne nadjemo? Neverovatno je koliko nista nismo znali jedno o drugom. Toliko smo razliciti, a toliko se dodirujemo negde u vasioni, izvan svih okvira I trenutaka stvarnosti. Nasa tela nestanu, razgovaraju, zanemare sve sto ih okruzuje, oci nam se gledaju, a srca potpuno predana drze za ruke. I tako nestajemo stalno, svakoga dana, sa svakim pogledom, dodirom, osecanjem. Svaki udisaj I izdisaj izgovaramo zajedno. Plesemo na vetru I kada smo daleko. Pevamo sa suncem I kada nas nema. Taj osmeh kada me ozari, nije nista svetlost dana nakon stogodisnjeg tamnovanja u poredjenju sa njim. Oci me prate. Uvek. Tu su, cuvaju me. Njene sake su carobne. Kada se doiruje po licu ostavljaju zlatni trag, jos zlatniji od samog lica. Kada ih osetim u kosi kao da mi se rodi jos jedan stih najmilije pesme sa ukusom poljskog cveca I manga. Stisak malenih saka me vraca na put, u zivot I vadi iz svakodnevnog koloseka. Vodi na najdivnija putovanja I vraca u kalup kada covek zadje za ulicom. Ispod sesira malenih ruku, klasje. Ljubim to klasje u noci, po jutru, trazim opravdanje , ali ga nema, ona to razume. Ona je majka, kao majka velika kuca, srce sa bezbroj mesta za stajanje, ona ima svoju tajnu, prijatelj sa visim smislom I neko sa kim ta rec dobia kosmicki znacaj. Senka koju imam bilo kako da sam odeven I korak bilo koje cipele da pratim. Sigurna, jaka, kao kamen na dnu prirodnog jezera jaka, presijava joj se koza kao zlatnoj ribi kada se u dubokoj, vodi punoj slobode, prcaka. Ona ume da pliva u vetru I zna kad da stane, podanik svetla, podanik suze I zdanja moje kristalne palate. Najvisi kristal kada dotakne on bljesne, prasne, vine se, nestane. Nestaje onako kao I nasa tela kada idu da bi zanemarila ovozemaljsko I predala se vecnoj lepoti I putu za srecu. Ponekad osecam zagrljaj njen vise nego bilo kakvu srecu. A evo, vec se godinama I znamo!