Moj duh luta, lebdi, baulja izmedju onoga sto jeste I onoga sto treba biti. Nestalan, razmaziv, porozan oblik mog tela, kao cekicem usitnjen prah, bezlican lezi na sred hola betoniranog zdanja.

Drhti.

Komesa se, bori. Zarobljen u sopstvenom skrovistu, zarobljen I sputan. Svestan I tih.

A vristi!

Nestaje mu imena koje poziva I gubi noge. Oslonac mu se poljuljava. Lezi. I dalje nepomican, nem. Zatvorio oci. Nema ih. Cime gleda?

Opipavajuci prostor oko sebe svaljujuci sve na par kilograma svojih malenih ruku, nestaje.

Vraca se, nestaje.

Bezizlazno vapi za slobodom. Bezuslovno je zeli, ali je nema. Odlazi.

Vraca se.

Ponovo je medju zivim duhovima koji oko njega lete.

Poziva, koprca se medju javom I medju sopstvenim zeljama snenim, umornim od cekanja, umornim od sve te prasine na njima.

Poziva I ponovo ga nema.

Evo ga, dolazi, misli, lezi, dise ponekad, place. Jeca.

Stklene perle sa niti njegove srzi njegove bezimene klackaju se. Govoreci pesmu sopstvene boli, govoreci stihove u razdoru posvecene njegovim umornim ocima.

Utsaje, plese, sedi, ponovo plese, nema ga...

Odustaje, nikada!

Nema te reci koja bi ga sprecila da nepomicno lezi na hladnom betonu tog hodnika prepunog utvara. Nedostaje mu on, sam sebe zeljan, plutajuci na tudjim snovima propada u sopstvenu javu.

Odlazi, ponovo je tu.

Budan.

Zaspao je.

Stisak malenih ruku.