Sonaticin kutak

- Pojave se iznenada, neočekivano, neplanirano,

- Ne miruju, žele da im se predam sva,

- Otvaraju onu riznicu sećanja,

- i bole ta sećanja

Sve moje tuge ne žele da me napuste. Čvrsto se drže za mene, u mom su srcu, u mojoj duši.

I vreme očajno sivo, prija tim mojim tugama. Ne vole one sunce, ni proleće, samo zimu.

I pišem post o njima, zaslužile su...kada su već toliko dugo u meni i oko mene.

I ne daju mi da se radujem što se jedna godina završava, i što počinje nova, i ne daju mi da pravim planove, da budem srećna, da naučim da uživam u sitnicama...

Eh....sve te moje tuge, toliko dugo zakopane u meni.....

Čitam sada prethodni post. I razmišljam...život je zaista čudo, pravo čudo. Gospodin o kome sam pisala u prethodnom postu javio se te večeri kratkom SMS porukom. Pretpostavljam i da je krišom kucao tu SMS poruku. I planirala sam da se vidim sa njim ove nedelje. Moramo i " službeno " i privatno da se vidimo.

ALI!  Ali, ove nedelje se nećemo videti sigurno. Moraće da čeka. I ja čekam, i ja sam čekala.

Jutros je moj mali jutarnji ritual na poslu ( prva, dupla plus muzika sa Maksis radija ) poremetilo zvono mobilnog telefona.

- Dolazim u petak....samo sam to čula....i znam da sam zamolila da zove popodne.

Usledila je gužva na poslu. Nisam imala ni minut vremena da razmišljam o petku. I sada mi se čini tako daleko.

Zvao je popodne. Potvrdio svoj dolazak, i pitao me šta želim da mi donese.

Rekla sam da mi ništa ne treba, da želim samo da dođe.

Pisala sam, čini mi se o njemu. Moj net prijatelj, iz Zagreba. U petak ćemo se videti prvi put a dve pune godine se dopisujemo, čujemo telefonom, razmenjujemo SMS porukice.

U jednom postu sam ga nazvala " moj dragulj". Pisala sam mu otvoreno pismo za rođendan.

Prijatno sam iznenađena. Srećna.Odjednom.

Razmišljam šta sve treba da uradim do petka, koju tortu ću spremiti za petak, gde ćemo sve ići tokom vikenda...moj dragulj i ja...

Život je zaista čudo. I poslovice koje moja mama često ponavlja su istinite.

STRPLJEN-SPAŠEN....

Strpljivo sam čekala da dođe, i on će doći....u petak :)

Danas je jednoj osobi rođendan. Poslala sam SMS sa onim klasičnim " Srećan rođendan, i sve najbolje ". Nisam mogla da napišem drugačiji SMS. Ne očekujem odgovor. Danas.

Znam, javiće se sledeće nedelje. I znam tražiće da se vidimo.

Videćemo se.

Otvorićemo veliku riznicu sećanja, i bićemo malo tužni.

Onda ćemo se rastati, a rastanak ćemo odugovlačiti, želeći da što više vremena provedemo zajedno.

Životarićemo tako od susreta, do susreta, pamtićemo svaku izgovorenu reč, svaki pokret ćemo pamtiti.

U našoj priči nema ni slova LJ od ljubavi. 

Samo smo prijatelji.

Nismo se sreli u pravo vreme na pravom mestu, i zato se sada srećemo povremeno, krišom, i životarimo u nadi da ćemo ipak nekada, negde, biti srećni.

Ta nada nas drži u životu. 

Ovaj blog sam počela da pišem 21.02.2006. i prvi komentari su bili od Zangrada, Ffride, Zaratustre, MadamX....

Pisala sam o ljubavi, o bolu, o radosti koju mogu da mi prirede sestrina deca. Postavljala sam slike, pesme, priče koje sam prenosila sa mog prvog bloga ( co.yu ).

Pravila sam male pauze u pisanju, mnogo puta menjala dizajn :) i kako se ovaj blog menjao, menjala sam se i ja..malo...

I, tiho, potpuno neplanirano stigla sam do jubileja- posta broj 100 na ovom blogu.

Hvala svim mojim blog prijateljima, i svim blogerima koji prate ovaj blog, za inspiraciju, za sve lepe komentare, za ovo net druženje koje mi prija.

Ovo nije kraj pisanja ovog bloga...post br.101 biće napisan možda već večeras, ili sutra...ko zna...

Nadam se da će biti zanimljiv za čitanje :)    

- preneto sa www.dejzi.mojblog.co.yu

                                         ODLASCI....:(

Dok sedim u toploj sobi, pijuckam duplu, crnu, bez šećera, i dok slušam radio " Nostalgiju " i stare, dobre hitove ex yu muzike, razmišljam...

Da li je moguće da sam toliko željna promena u svom životu, kada menjam svaki čas pozadine svog bloga, kada želim promenu frizure, kada menjam radio stanice...menjam sitnice.

Ali, osećam se bolje i posle ovih malih, sitnih promena.

One velike, važne promene, ne mogu da se urade tek tako- za dan, dva, tri....

Potrebno je vreme.

A ja, iako sam često nervozna, u principu sam veoma strpljiva. Znam da čekam. I znam da razumem.

Ne, nije mi namera da sada hvalim samu sebe...jednostavno, reči same idu.

I ovaj jednostavan post, možda će nekome biti zanimljiv, nekome dosadan...ali, meni se sviđa.

Možda je njegova čar upravo iskrenost i jednostavnost.

Ko zna?

У мору тужних јубилеја којих има пуно на овом мом " парчету веба " издвајам данас један леп јубилеј.

Атеље 212 данас слави 50 година свог постојања.

Представа " Фауст " у режији Мире Траиловић одиграна је у малој сали " Борбе ", у сали која је имала тачно 212 столица.

Те давне 1956.године група глумаца, музичара, редитеља, писаца, основала је позориште у коме ће се играти авангардне драме, којих није било на репертоару у земљама источне Европе тих година.

У Атељеу 212 1956. године, први пут, у Источној Европи  одиграна је и представа " Чекајући Годоа " по делу Семјуела Бекета.

У Атељеу 212 играли су великани српске глуме: Зоран Радмиловић, Слободан Алигрудић, Данило-Бата Стојковић...

" Радован III " je култна представа овог позоришта, чије се реплике и дан данас користе и у обичном -свакодневном говору.

Атеље 212 се налази у Београду, у Светогорској улици, између РТС-а и новинске куће " Политика "...у улици која је позната и по " Српској кафани " и пекари " Аца ".

Све честитке директору Атељеа 212 и ансамблу, са жељама да ово позориште слави и стогодишњицу свог постојања.

                   Извор за писање овог поста

                   http://www.atelje212.co.yu

Tabula rasa-praznina najgore je od svih osećanja. Praznina koja se zavuče duboko u dušu, u srce, i ne izlazi iako želiš da je oteraš.

A teraš je veselim komedijama, i knjigama tipa " Dnevnik B. Džouns ", i posmatraš rađanje novog dana, i trudiš se da nabaciš osmeh dok čitaš mejl od drage osobe.

Teraš je tako što se posvećuješ deci, životinjama, prirodi.

A ona je i dalje tu. Kao zao duh.

Previše je tuge i tužnih vesti...premalo radosti...i zato biram tabulu rasu-prazninu....da bi manje bolelo...

Недељна поподневна размишљања

- или писмо једној драгој особи -

Како да те зовем - једино моје, или једино мило моје,

Свеједно је. Потпуно је свеједно. Важно је само да ли треба да признамо да нешто постоји...или да и даље лажемо сами себе да ништа не постоји...осим равнодушности.

Шта је боље- признати истину, или се правити да ње нема, да је све другачије него што јесте?

Не знам то сада. Знам да не знаш ни ти.

Рекао си ми : " Ти ћеш бити на крају његова принцеза "

Рекла сам : НЕЋУ, нећу никада.

Рекла сам: Нисам заљубљена. Ја сам потпуно равнодушна ! "

Рекао си: Тешко је кад ниси заљубљен. Нисам ни ја...

Смејали смо се тим речима.

И будни дочекали нови дан. Одвојени, али ипак чврсто повезани заједно.

И да ли да признам истину- да ме добре виле за тебе чувају?

И да ли да признаш истину- да лажеш себе, и цео свет, и да желиш да будем -само твоја принцеза?

А можда су нас само туга и жеља за истином спојили?

Ко то зна.

Мисли су ми хаотичне, све сада лете...тамо...далеко...

И чекам нешто.

Стрпљиво чекам.

И желим нешто.

Знам шта желим.

Али, ћутим и лажем себе. Да сам хладна, ледена краљица. Да нисам романтична, и да ми ништа нико не значи. Сада.

Можда све ово треба тако да буде.

Не знам. И не знам да ли ћеш ово икада читати...и не знам како ћеш реаговати.

Ништа сада не знам.

Потпуно сам необавештена :) и нека остане на томе.

Мислићу о свему сутра. Сутра је нови дан. Волим ту реплику из филма.

И боље да прекинем ово писање, плашим се да ћу написати нешто погрешно, 

и да ће се тада наш мали свет срушити.

А НЕ ЖЕЛИМ ДА СЕ НАШ МАЛИ СВЕТ СРУШИ!

Ако се сруши...потонућемо у дубине мрака и потпуне усамљености. Обоје, знам. И наставићемо да животаримо нашим малим, безначајним животима...и никада више нећемо бити срећни...   

Не, нисам се заљубила...само сам мало сентиш расположена...не могу да се заљубим кад годинама

понављам да већ ВОЛИМ,зар не? 

Želela bih ovih dana da manje radim, a da više vremena posvećujem svojoj porodici, prijateljima i sebi.

Želela bih da što pre prođe ova godina koja mi je donela mnogo slatko-gorkih stvari.

Želela bih da se odmorim. Od svega, i od svih.

Želela bih da upoznam jednu poznatu ličnost.

Želela bih da napišem knjigu, tj. da završim jednu koju sam započela.

Želela bih da putujem. 

Želela bih da Novu 2007 dočekam u Herceg Novom.

Želela bih...želela bih...

Toliko želja imam, a tako malo njih može trenutno da se ostvari.

To saznanje budi u meni tugu. Tugu beskrajnu. 

Umorna sam, i nervozna strašno u poslednje vreme. Žao mi je što ne mogu više da budem na ovom blog portalu, i uopšte što sam smanjila sa netom..i to dosta.

Nedostaju mi oni opušteni dani, dani u kojima sam imala vremena za sve, pa čak i za duže sedenje uz komp, na netu.

Po svemu sudeći, biću još duže vreme uskraćena za ta mala sitna životna zadovoljstva.

Želim samo sve da vas pozdravim...i promenila sam onaj dizajn ( bar da blog ne bude sumoran kao što su sumorni i naporni ovi dani ). 

Umorna sam. STRAŠNO. A tek je sredina referendumske kampanje J

PISMO PRIJATELJU KOGA VIŠE NEMA

Znam, možda je besmisleno pisati pismo nekome koga više nema...ali ja to ipak činim. Želim da ostane i pisani trag o Tvom postojanju, trag o jednom plemenitom, dobrom, poštenom čoveku, divnom prijatelju...koga više nema.
Želim i da ceo svet zna koliko smo bili bliski, koliko smo značili jedno drugom. I zato ti pišem, najdraži moj Z...

U ogromnoj riznici sećanja ređaju se prvo vesele slike- naša nasmejana lica, smeh i radost. Sećam se svih lepih zajednički provedenih trenutaka.

Sećam se svega...i našeg poslednjeg razgovora. Rekao si mi " Čuvaj se malena ! " a ja sam se smejala tim rečima, ne znajući da mi to više niko nikada neće reći.

Sećam se tog sivog oktobra, trećeg...Bila je nedelja. I umesto na dogovorenu večeru došla sam kod moje i tvoje R da izjavim saučešće...
Sahrane i svega što je prethodilo slabo se sećam. Znam samo da sam od tog 03.10. potpuno prazna i očajna sama u ovom surovom svetu.

Nedostaješ mi iz dana u dan, sve više i više...Nedostaje mi tvoj optimizam, vedar duh, tvoja energija.
Plačem noću.

I kada kažu da vreme leči sve-lažu. Ovaj bol ću zauvek nositi u sebi.

Znam, postoji jedna zvezda...na njoj se okupljaju svi prijatelji ovoga sveta, i znam da me Ti kao Anđeo čekaš tamo...i bićemo tada najdraži moj Z -zauvek zajedno....

Volela sam te i dalje te volim-kao starijeg brata..pametnijeg, iskusnijeg....
Ponosna sam što sam bila tvoja Malena, i što sam bila deo tvog života.

Čuvaću te od zaborava...a sada te anđeli čuvaju, jer i ti si jedan od njih....
Čekaj me na toj zvezdi....dragi moj Z.

I oprosti mi što je ovo pismo haotično....puno je tuge i bola u meni... previše...

Ovaj bol nikada neće prestati.

                                         posvećeno mom prijatelju koga više nema

Dragi poglavice, dragi moji blogeri,

Poslednjih nekoliko nedelja nemam vremena za čitanje i komentarisanje vaših postova, i žao mi je zbog toga.

Imam obaveze na poslu, i van posla...slatke i manje slatke obaveze. Takav je život.

Ovim putem želim da vas obavestim da privremeno napuštam ovaj blog, jer u danima koji slede očekujem brojne, ozbiljne obaveze na poslu, i neću imati vremena za net, ni za druženje sa vama.

Kada prođe ono što ja u šali zovem " ludnica " eto mene opet ovde....

Želim vam svima sve najbolje,

čitamo se :)

Ова љубав ме испуњава срећом. Чини да се осећам боље, лепше, срећније, веселије.

- Osećam čaroliju prave ljubavi :), osećam da poklanjam i dobijam ljubav

- Ponovo kontaktiram sa prijateljima sa kojima se nisam dugo videla

- Radim dosta, i ne brinem više zbog posla

- Razmišljam o sređivanju svog života

- Bavim se malo politikom

- " Ponovo " idem u prvi razred sa mojim slatkim sestrićem

Ovih dana...želim da zaboravim da dolazi oktobar ( dani lete neverovatnom brzinom ) :(