Sonaticin kutak

Недељна поподневна размишљања

- или писмо једној драгој особи -

Како да те зовем - једино моје, или једино мило моје,

Свеједно је. Потпуно је свеједно. Важно је само да ли треба да признамо да нешто постоји...или да и даље лажемо сами себе да ништа не постоји...осим равнодушности.

Шта је боље- признати истину, или се правити да ње нема, да је све другачије него што јесте?

Не знам то сада. Знам да не знаш ни ти.

Рекао си ми : " Ти ћеш бити на крају његова принцеза "

Рекла сам : НЕЋУ, нећу никада.

Рекла сам: Нисам заљубљена. Ја сам потпуно равнодушна ! "

Рекао си: Тешко је кад ниси заљубљен. Нисам ни ја...

Смејали смо се тим речима.

И будни дочекали нови дан. Одвојени, али ипак чврсто повезани заједно.

И да ли да признам истину- да ме добре виле за тебе чувају?

И да ли да признаш истину- да лажеш себе, и цео свет, и да желиш да будем -само твоја принцеза?

А можда су нас само туга и жеља за истином спојили?

Ко то зна.

Мисли су ми хаотичне, све сада лете...тамо...далеко...

И чекам нешто.

Стрпљиво чекам.

И желим нешто.

Знам шта желим.

Али, ћутим и лажем себе. Да сам хладна, ледена краљица. Да нисам романтична, и да ми ништа нико не значи. Сада.

Можда све ово треба тако да буде.

Не знам. И не знам да ли ћеш ово икада читати...и не знам како ћеш реаговати.

Ништа сада не знам.

Потпуно сам необавештена :) и нека остане на томе.

Мислићу о свему сутра. Сутра је нови дан. Волим ту реплику из филма.

И боље да прекинем ово писање, плашим се да ћу написати нешто погрешно, 

и да ће се тада наш мали свет срушити.

А НЕ ЖЕЛИМ ДА СЕ НАШ МАЛИ СВЕТ СРУШИ!

Ако се сруши...потонућемо у дубине мрака и потпуне усамљености. Обоје, знам. И наставићемо да животаримо нашим малим, безначајним животима...и никада више нећемо бити срећни...   

Не, нисам се заљубила...само сам мало сентиш расположена...не могу да се заљубим кад годинама

понављам да већ ВОЛИМ,зар не?