12/7/2013, 02:01

Носталгично путовање у прошлост

- За све нас који смо рођени средином и крајем прошлог века - 

* Заборавимо политику и све ружно, сећајмо се само лепих ствари * 

 
Седим у купеу воза који стоји на перону. Воз има само једну дестинацију -Прошлост. Затварам очи и крећем на носталгично путовање. 

Тих давних година ( чујем гласове своје баке и свог оца )…шездесет и неке, ишли смо у Трст. Куповали смо хулахопке и прве фармерке. Миле Лојпур је свирао на Калемегдану. Играо сам у “Раду”. Тапкао сам карте готово испред свих београдских биоскопа. Стриц и стрина су отишли у Немачку. Купио сам грамофон. А ја сам са дедом слушала на оном старом радију “Радио Луксембург”. Гласови се преплићу. Осмехујем се. Пили су Кокту, гледали “Бал на води”. Читали су “Политику”. На телевизији су гледали Први програм ТВ Београд. Смејали се Чкаљи и Мији. Правила је бака ташке, шненокле и лондонске штанглице. 

Из сна ме буде гласови маме, тетке, ујака. Са носталгијом се сећају свог времена и пореде га са овим временом. Слушала сам “Црвене Кораље”, и “Јутро”-претечу Бијелог дугмета. Носиле смо миниће. Удала сам се, а касније и тетка. Ујак је слушао Рибљу чорбу и ишао на концерте. Бака -мамина мама је куповала “Базар” и “Практичну жену”. Гледали су вестерне на телевизији. И “Сандокана”. Када се емитовао “Градић Пејтон” улице су биле пусте. 

Обе породице и ова из града и мамина из села, пропутовале су целу бившу Југу. Бака и деда-татини родитељи путовали су и по свету. 

Моје време. Седамдесете и осамдесете године прошлог века. Ово лето враћа сећања на та давна лета. Деда је ујутру прво куповао хлеб, кифле, чоколадно млеко и јогурт у оном светло браон односно црвеном тетра паковању. Доручковала сам кифлу са правим путером, оним маслацем који годинама није мењао свој изглед. Куповали смо га на велико, јер се користио и као намаз и за припрему колача. Прашка шунка је имала другачији укус него што има ова садашња. Госте смо прво послуживали слатким од белих трешања и од шљива. Кувао се пекмез, спремала се мармелада. О зимници да и не причам. Пуна кућа народа увек. Деда је био међу првим приватницима у граду. Аутомеханичар. Анегдоте из наших живота подсећају на оне приче из ТВ серије “Мајсторска радионица”. Гости су пре кафе добијали обавезно мезе. Кафа се пила из обичних, малих шољица, не као данас. Са дедом и баком сам редовно ишла у град, готово сваки дан, макар са баком ако деда није могао због посла. Таш, Калиш..а са мамом и татом сам обилазила околину града, затим Скадарлију, и познате београдске ресторане. Читала сам “Микијев забавник” понедељком, а петком “Политикин”. 
Гледала сам дечије емисије и школски програм. Како сам одрастала тако сам касније гледала и “Игре без граница”. Ишла сам са родитељима на море, у Макарску. Ишли смо на Златибор зими. Читала сам “ИТД” и немачку верзију листа “Браво”. Слушала сам страну музику, највише Стинга и Џорџ Мајкла. Са одушевљењем сам дочекала ОК Канал који је после прерастао у Трећи канал ТВ Београд. Међу првима сам имала дигитрон и вокмен. Први смо купили и видео рекордер. Комодор 64 ме није привлачио. Била је то играчка за дечаке. Понекад сам играла те игрице код брата од тетке. Носила сам еспадриле, тада веома модерне. Са друштвом сам чекала у реду када се отворио Мек. А пре тога сам са родитељима и сестром ишла у прву пицерију у Београду. 
Сестра и ја смо имале безбрижно детињство. Верно смо пратиле Тифин почетак велике каријере у “Бијелом Дугмету”. Биле смо обожаватељке Радио Пингвина и Студија Б. Чак смо и гостовале са другарицом у емисији “Фонтана жеља”. Ја сам волела недељом да слушам “Ванилице” на Б92. Пили смо кувани сок од вишања и нес кафу коју смо добијали из Канаде. Овде се још није продавала. Јеле смо “Киндер Ладу” и пиле и Фрукталове сокове. Омиљени ми је био онај са јагодом. Та паковања Фрукталових сокова никада нећу заборавити. Ни укус тих сокова. Мама је правила сама ликере. Није било Бејлиса тада. Куповали смо све у “Београђанки”, а у велику куповину ишли смо на Цветни трг или у самопослугу на Дедињу. Јела сам виршле са сенфом из црвених киосака. 

Сећам се и оних школских ужина. Касније није било ужине, али је цела моја гимназија ишла у “Меду”, пекару-посластичарницу, кафић. Три у један. Меда је био популаран док нам у школи нису отворили кафић и радио. Професорка марксизма -бивша Бреговићева девојка. 
Мислим да сам била последња генерација која је имала марксизам у школи.

 **** 

Воз још стоји на перону. Носталгично путовање у Прошлост ближи се крају. Нећу да се сећам ружних ствари. Било их је. Нећу да се сећам ортопеда, гипсева, нећу да се сећам… 
Надам се да сам бар мало дочарала нека лепа, стара времена…
objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (0) Komentara | email this post
1/3/2011, 01:40

Iz autobiografije jedne grofice

I šta da vam pričam...te jeseni i zime su svi bili zapanjeni kada su saznali za moje pravo poreklo. Istorijski potvrđeno, arhive ne lažu.

Simče se smejao kao blesav kada sam mu rekla da potičem iz grofovske porodice, doduše propalih grofova, ali titula je to!

Paja i Caca su mi odmah tražili pare na zajam, misleći da mi je čukunčukun deda ostavio zakopano blago.
Poslala sam ih ispred one mlekare i rekla im da traže da godinu dana budu oslobođeni plaćanja mleka i svih mlečnih proizvoda. Komunjare su uzele tu zemlju čukundedi, pa pošto nije donet zakon o restituciji, neka vrate bar nešto, oni što koriste zemlju.

Max nije verovao u te priče da mu je devojka grofica. Sto puta je ponovio " Kako bre pa ti si klinka sa voždovačkog asfalta, kakva bre grofica "

Dok sam ja njemu ispričala ceo istorijat, morao je da popije dva Džonija i onda je počeo da me ljubi i grli...i da mi i on baraba, traži lovu..

Lepo rekoh mom rođaku da titulu možemo da okačimo mačku o rep i to samo ako mačak dozvoli, a on mi nije verovao.

Svi su me zvali na prijeme. I oni ex i oni sadašnji novinari i političari povodom njihovih godišnjica.

Ljudi, što sam se te zime najela onih malih divnih sendviča, a o tekili i Džoniju da ne pričam.

Naravno, Max i ja smo skidali kilažu u obližnjem fitnes centru i išli smo u zimski bazen. Tamo je i dalje čika Rile prodavao ulaznice. Nama davao popust za noćno plivanje.

Al...dosade i prijemi i fitnes klubovi i ostala čuda.

Dođe proleće. Rođak koji je otkrio poreklo odlepršao u Francusku. Mene Max ostavio zbog neke Cacine sestre od ujaka koja je izbaronisala da je potomak Karađorđevića.

Čudo jedno kako su bile popularne te titule i ta porekla tih godina.

Tog proleća sam počela da radim u desku popularne tv. I naravno, svi su verovali da je to posao  preko hotela " In " i generalnog.

A nije, časna reč. Grofovska reč.

Samo sam poznavala ex ženu jednog urednika i ona mi je ispričala sto čudesa o uredniku. Njega sam privela na " informativni razgovor " i tako sam dobila posao.

Ne živi se od pisanja i grofovske titule, stanovi se ne jedu, a restituciju su spominjali samo pojedinci.

Da, tog proleća sam i zaključila da je bolje biti sa nekim prijatelj nego ljubavnik. Jer posle ljubavi nema prijateljstva, a prijateljstvo može uvek da se pretvori u ljubav.

Da, da...grofica sa voždovačkog asfalta to jest ja, te godine je napravila i posao sa žestokim momkom velikog srca.

Odradili smo nešto i malo prošetali po Londonu, zatim se vratili kući i sve stavili u sef.

Beše to dobra godina...

Danas...danas šetkam malecku po obližnjem parkiću, ne radim u desku više, napredovala sam, a žestoki momak velikog srca je postao dobar gazda jednog mirnog restorana. I moj sadašnji...i moj forever...

Max je odlutao u Kanadu sa Cacinom rođakom i čujem da imaju četvoro dece i da Max radi više od tamošnjih crnaca...

Što ti je život....a nije hteo groficu...

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (0) Komentara | email this post
22/4/2010, 20:05

Priče iz GF Odeljenja

Sticajem čudnih okolnosti, što bi rekla ona pesma, ja se i dalje nalazim na radnom mestu višeg referenta u GF Odseku. Tako ga ja zovem a kolege i koleginice iz drugih Odeljenja ovaj Odsek zovu ” kazneno -popravni dom ” ili ” ćelija “-kako ko.

Elem, GF Odsek pruža toliko mogućnosti za nekog literatno nastrojenog, kao što sam ja, da to nije normalno.

Evo jedne pričice za početak. Smeh je dozvoljan, zapravo je preko potreban.

Znate da sam u februaru povredila koleno, ali ne znate kako su na to reagovale koleginice i moj Načelnik.

Koleginica koja radi knjigovodstvo na mašini zvanoj ” Olimpija ” iz osamdeset i neke, pre neki dan je počela da me zeza.

” Načelnik se sve vreme raspituje za tebe. Tražio je i da te zovemo dok si bila na bolovanju. Mno se Breeee on brine za tebe…sumnjivo je to, a on je Mator čovek! ”

” Šta reče Maro -tako će se dotična zvati u ovim pričama ( primedba autora* ) – upitah je iznenađeno. Ulagala sam neke papire u predmete i stala sam sa ulaganjem kada je počela da me ” zeza “.

” Ništa, ništa, samo kažem da si ti Omiljena Načelniku ! ”

” Maro, otac može da mi bude. O čemu ti ženo pričaš? ”

Poče Mara da se smeje kao lud na brašno.

Meni ne beše do smeha. Jedva sam čekala da pobegnem iz kancelarije u onu moju drugu kancelariju jer se oko Mare širio nesnosni opojni parfem domaće proizvodnje pod nazivom BELI LUK.
Mara ga jede svakog jutra, pre polaska na posao. Kaže da je zdrav, i da ona oće da živi dug život, k’o pokojna joj majka.

Odleteh iz kancelarije što sam brže mogla, i naravno, prenela sam sve Velikoj Šefovici mojoj. Smejala se kao i Mara, i zacenila se od smeha.

Duhovite neke žene. Ja imam preko trideset a Načelnik oko šezdeset godina, samo one ne obraćaju pažnju na to. Sve može da im bude Afera.

Ne znaju da se za mene lično založio jedan FunkciJoner koji je prisustvovao mom padu i preneo Načelniku da bude ok sa mnom, jer se dotični FunkciJoner i ja znamo blizu dvadeset godina.

I tako, dok su se Mara i Šefovica mi smejale, koleginica zvana Ućebana kosa, smrtno je bila ozbiljna. Kucala je Rešenje, bila joj je potrebna koncentracija.

Kolega Smeško se za to vreme švćkao po zgradi, predano radeći svoj dodatni posao kao Avon gospodin.

Eh crna Džudi, pričala sam samoj sebi, moraš da se izvučeš odavde. Nema ti života ovde.

Dok sam istog dana radila sa jednom Strankom ušetala je Mara i rekla mi da ona neće da mi dozvoli da radim neki dodatni posao na kome je upražnjeno radno mesto. To može ona da radi, ne radi po ceo dan na ” Olimpiji “.

Stranka je otišla, a Velika Šefovica je graknula na Maru. Počela je da joj gunđa za ono ” zezanje “, a zatim joj je rekla da je Načelnik naredio da ja radim taj dodatni posao, dok ne nađu novog radnika.

Mara poče da sikće, a ja se nonšalantno izvukoh iz kancelarije jer neću da budem svedok ako se danas-sutra potegne neki Disciplinski postupak. Protiv Mare, naravno.

U 10 minuta do 4 moj kolega Smeško i ja smo izašli iz kancelarije jer smo došli ranije na posao.

Bila sam iznenađena i pomalo uvređena što je Smeško na hodniku počeo da brani Maru. U stilu ” ima malo do penzije, razumi je, boji se za svoje radno mesto…” i sve tako.

Tek kad sam došla kući skontala sam zašto je brani. Zemljaci su, iz neke nedođije…ali to nije bitno za ovu priču.

Ne čini ono što ne želiš da tebi čine, setih se ove izreke i rekoh sebi- radni dan je gotov, uživaj u lepom popodnevu. Tako sam i uradila.

Priče su istinite, imena junaka priča su izmišljena.

U sledećoj priči više o tome zašto Mara odbija da jede na poslu :)

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (5) Komentara | email this post
16/3/2008, 16:33

Викенд блогер :)

Постала сам викенд блогер- пишем сваког викенда

Недељу иза нас обележеле су политичке параде и шараде, увек присутне у предизборним кампањама.

Избори расписани за 11 мај, некима су прилика да поново уђу у парламент.

Поједине странке сматрају да су ови избори историјски и референдумски.

Али, једина истина је у томе, да су ови избори ванредни парламентарни и редовни покрајински и локални избори.

У сенци формирања предизборних коалиција, остају оне некима мале, а већини народа велике ствари.

Обележена су два датума, 11.03 -дан када је у Хагу преминуо Слободан Милошевић, и 12.03. дан када је на бруталан начин извршен атентат на премијера Зорана Ђинђића. 

Са места председника ФСС отишао је Звездан Терзић. Џаји и Цветковићу продужен је притвор.

у београдској " Арени " наступао је велики Хозе Карерас, а после њега Крис Реа.

Такси је поскупео, али такси удружења не поштују одлуку о поскупљењу. Саобраћајна контрола пише казне.

И струја, после годину дана поскупљује.

Будући ђаци - прваци почели су припреме за полазак у школу.

Време је променљиво, топло је, затим пада киша, и тако у круг.

Пролази овај март.

Месец у коме су се угасиле неке љубави, месец у коме су се родиле неке љубави.

И сваки је дан, прича за себе, јединствен и непоновљив.

Читамо се поново за 2-3 недеље, толико времена нећу бити у Београду.

Поздрав и новим, али и старим блогерима.

Уживајте, долази нам пролеће.

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (2) Komentara | email this post
2/2/2008, 18:37

Crvenkapa, još jedna verzija

Da li se još neko seća one Crvenkapice, vuka i bake?

Bila je to šarena laža, samo su klinke zbog Crvenkapice počele da nose crvene kape i šeširiće.

Istina je veoma čudna, ali bar meni prihvatljiva.

U nekom velikom gradu, u ogromnoj kući sa bazenom, džakuzijem i svim čudima tehnike živela je porodica, hm..nazvaću je Kapić - zbog one čuvene kape. Otac porodice bio je debeli bankar, imao je skoro na svakom prstu po zlatan prsten, i kupao se onako kako se kupao u detinjstvu - subotom.
Majka je bila očajna domaćica, doterana u najboljim rimskim klinikama za plastičnu hirurgiju, svakog dana je išla na fitnes, igrala je bridž, očajna je bila zbog kuvarice koju je našao njen suprug i koja je kuvala sva jela iz rodnog kraja njenog debelog supruga...sva jela sa obaveznim belim lukom, crnim i ko zna kojim podvrstama luka.

Za devojčicu je malo ko mario. Ona je išla u školu, na koncerte razne, sa frendovima pričala je priče prazne.

Jednog dana se setila tatine mame - svoje bake, koju dugo nije videla. Otošla je u Mercator i nakupovala nekoliko vrsta gotovih jela, dve - tri vrste pića, i nekoliko čokolada.
Bakuta je volela da pije i da jede čokolade.

Tako opremljena, umesto na čas prakse, naša devojčica je sela u autobus koji je vozio do nekog xy sela, ali morala je posle da ide peške.

U autobusu je srela seljane koji se vraćaju iz velikog grada gde su obavljali poslove vezane za porez i gde su kupovali na veliko u Mercatoru.

Nije ih slušala, upalila je svoj mp3 i čula se muzika Džoni Kokera.

Kada je stigla u selo, nastavila je kroz šumu, gustu, mračnu, strašnu.

Pokušavala je da se seti gde tačno živi baka, odavno je nije videla.

Idući tako po šumi srela je manijaka koji je bio maskiran u odelo vuka.

Gde si pošla mala? pitao je manijak...
Kod moje bake, miči mi se sa puta manijače jedan - ciknula je devojčica.

Opa, mala glumi žestoku klinku, znam ja tu tvoju baku, uvek se kod nje ogrebem za neki evro i popijemo baka i ja po čašicu brlje, obavezno.
Prati me, nastavljao je manijak u odelu vuka.

Gde ste se to zaputili gospođice - lokalni čuvar šumskog dobra trčao je za njom.

Idem kod bake, odgovorila je i nastavila da prati manijaka.

Ej, frendovi čekajte i mene - drao se iza nje čuvar.

Tako je čudna družina došla do bakine kućice.

Baka se obradovala i svojoj unuci, ali više onoj kesi iz Merkatora i obradovala se i kobajagi vuku i lokalnom čuvaru.

Tada je naša devojčica-tinejdžerka skontala da su svo troje - i baka i vuk i čuvar prijatelji po čašici.

Baka je na sto izvadila dve vruće pite - sa sirom i sa zeljem, postavila je sto i stavila je obavezno čaše, za sve.

O, pa je ne mogu čist alkohol, pomislila je devojčica. Iz svog ranca našla je tablu trodona, krišom je popila tri trodončića i onda je prvo jela bakine čuvene pite, i pila je čisti džin, bez tonika.

Veselje u bakinoj kući trajalo je do kasno u noć.

Spa, spavaću kod tebe baba - rekla je svojoj baki.

Uzela je mob i pozvala je roditelje:

Stara, ja sam kod bakute, i spavaću ovde...pokušavala je da zvuči trezno.

Dobro dušice moja, onda mama ide na duplu partiju bridža, pusicu ti šaljem.

Sutradan je spavala do podne. Probudio je miris kafe. Kafa je bila dupla i jaka. Baka i ona mamurne.

Tog dana baka joj je poklonila kapicu crvene boje...Naša tinejdžerka je molila baku da brzo prepravi kapu u šeširić, i bakine ruke su bile brze nakon ispijene dve duple jake kafe.

Do sela gde je morala da sačeka autobus ispratili su je onaj smešni čovek u kostimu vuka ( šapnuo joj je da je njena bakica šampion u svemu cigar.gif wicked.gif ) i baka je ispratila i lokalni čuvar.

Kada je stigla kući, zatekla je čudan prizor. Otac je vežbao na nekim spravama za fitnes, sveže okupan i namirisan.

Ej, stigla si ! Veselo je uzviknuo i zatim dodao da je sada trend biti vitak i igrati golf.

Videla je novu kuvaricu, koja je trenutno spremala neku italijansku i špansku hranu, bez luka, iako luk daje aromu italijanskim jelima.

Mama je razgovarala sa baštovanom i još nekim mladićem. Renovirali su bazen, kako bi tata mogao uredno da pliva.

Da li ja to sanjam...pomislila je devojčica..

Ne, ne sanjam, evo zvoni mob, zove me drugarica da posle časova odemo do onog in kafića.

Stavila je crveni šeširić, pozvala je taxi i otišla u školu.

Čuda su moguća, ponavjala je u sebi nekoliko puta kao mantru- čuda su moguća.

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (0) Komentara | email this post
12/1/2008, 19:49

МОДЕРНА ПРИЧА О ПЕПЕЉУГИ

Не тако давно, у мирнијем делу града,  у пространој кући на спрат, са великим двориштем живели су отац, мајка, њене две кћерке из првог брака и његова кћерка из првог брака. На први поглед сложна породица. Отац је имао велику фирму у којој је радила и његова друга супруга. Често су путовали по свету. Лили и Лулу имале су по двадесет година, биле су близнакиње просечног изгледа. После завршене гимназије нису наставиле студирање. Користиле су сваки слободан тренутак за одлазак у омиљени кафић, за дружење са својим пријатељицама, и за смишљање нових послова којима су затрпавале нежну и тиху полусестру Снежану.

Снежана је била тиха, нежна, лепа плавуша, остала је рано без мајке, и помагала је оцу у фирми док није довео нову жену и њене две кћерке. Њиховим доласком у кућу, њен живот се променио, на горе. Поред обавеза на факултету, Снежана је морала да комплетно сређује велику кућу и двориште. Морала је да обавља све веће и мање куповине. Премало времена је имала за себе.

Веровала је да ће једног дана нешто да се промени и да ће срећа покуцати и на њена врата.

Једнога дана њена маћеха је дошла кући са гомилом флајера.

-         Девојчице моје, брзо дођите, викала је још из дворишта

Лили и Лулу су потом радознало гледале флајере, а и Снежана је, кришом, док је скупљала чаше за прање са баштенског стола, бацила поглед на њих.

Компанија познате манекенке расписала је конкурс за МИС ЛЕТА...


Од тог дана у њиховој до тада мирној кући настала је узбуна. Лили и Лулу су свакодневно доводиле козметичаре, масерке, фризерке, остатак времена су проводиле у куповини, а једног дана у кућу је стигао и фотограф који ће направити прве снимке ових близнакиња.
Наравно, обе су се пријавиле на конкурс.

Једног дана, по повратку са факултета, Снежана је свратила до седишта компаније и пријавила се. Никоме у кући није рекла шта је урадила.

Када је дошло и то Д вече у кући је владала паника. Лили, Лулу и њихова мама ужурбано су се спремале за избор.

Тата је те вечери био у Њујорку, на службеном путу.

Када су близнакиње и маћеха отишле, Снежана се на брзину спремила, и позвала такси да је одвезе у један елитни клуб у коме се одржавао избор за мис.
Лили и Лулу су биле запањене што виде и своју полусестру међу такмичаркама.

Те вечери Снежана је изабрана за мис лета, а њене две полусестре заузеле су девето и десето место.

При одласку из тог клуба Снежана је заборавила мобилни телефон.

Пар дана касније, у дворишту се појавио један познати глумац, млађе генерације, који је био у жирију када се бирала МИС ЛЕТА.  Тражио је Снежану. Желео је да јој врати заборављени мобилни телефон.

После три изласка на пиће са њим Снежана је схватила да се заљубила.
Њен живот је почео да се мења.

Лили, Лулу и њихова мајка биле су чак и помало срећне због Снежане-када она оде цела кућа и сво богатство биће њихово.

Снежана није марила за материјалне вредности. Једино је желела љубав.

Пар месеци касније, завршила је новинарство на факултету политичких наука.

Годину дана касније удала се за познатог глумца, и запослила се у једном женском магазину као колумниста.

Након две године Снежана и њен супруг су добили несташну, малу девојчицу.

Имали су све. Љубав на првом месту и породичну срећу.

Лили и Лулу се још нису удале. По цео дан проводе у кући, дочекујући своје пријатеље.

Отац још увек има велику фирму и ради до касно у ноћ.

Њихова мајка је тренутно на једном великом крстарењу на које је отишла са својим богатим другарицама.   

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (6) Komentara | email this post
29/12/2007, 17:35

Ništa nije slučajno

 

- Nije slučajno što sam veći deo svog života posvetila pisanju i politici

- Nije slučajno što sam otkrila dobre i loše strane Interneta

- Nije slučajno što imam puno prijatelja i još više poznanika

- Nije slučajna ni ta ljubav koja je trajala u mom srcu do pre par meseci

- Nije slučajno što se, na neki način, nalazim na životnoj prekretnici

- Nije slučajno ni što do zvezda stižem malo preko trnja, malo bržim putem

Ništa u mom, i u svim našim životima nije slučajno.

Sve se dešava sa nekim razlogom.

Neko otkrije pre taj razlog, neko kasnije. 

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (2) Komentara | email this post
23/12/2007, 20:27

KROFNE

 

Ova priča je istinita i dogodila se davno, ali se sećam svakog detalja, kao da se to dogodilo juče.

Moja koleginica i ja. Sedimo iza jednog šaltera, nove na poslu, i ne snalazimo se najbolje. Plašimo se i " svoje senke ", doručkujemo u parkiću, kifle i jogurt. Ne smemo da odemo ni po kafu, da nam neko ne prigovori što smo napustile radno mesto.

Iz današnje perspektive, sve ovo mi deluje smešno.Tada mi to nije bilo nimalo smešno.

Jednog dana koleginica se javila da je bolesna i da neće doći na posao. Wow, veća odgovornost za mene, uplašenu klinku ubačenu u svet ajkula.

Dobro je, ponela sam doručak od kuće, mislila sam u sebi. Te jadne i čemerne 1993, iako sam imala dovoljno novca, prodavnice su bile prazne...i doručak je bio kifla sa puterom i ajvarom. Ajvara je bilo kod kuće na pretek :)

Sedim i uslužujem stranke, ljubazno i fino.

Gužva je velika, neki se bune, ali kad vide izbezumljenu klinku sa druge strane odmah prestaju.

Dolazi na red jedna baka. Oronulog, umornog lica, stari kaput na njoj, neke stare čizme...

Ne zna da popuni obrazac. Pažljivo joj popunjavam, zatim izlazim iz kancelarije i vodim je do kancelarije gde treba da preda taj obrazac.

Nastavljam sa radom. Baka se vraća i kaže mi " Dolazim brzo ponovo kod tebe ! "

Gledam je u čudu.

Posle sat i nešto gužva se smanjila. Baka se vratila.

" Evo dete krofne, što si tako bila ljubazna...podeli sa ovim devojkama, nemam para a i nigde nema čokolade ".

Pruža mi kesu, u kesi uredno u foliju spakovane krofne. Sa džemom od kajsija.

Koleginica sa susednog šaltera počinje da plače, a ja joj kažem " Ne treba bako, odavno sam doručkovala ".

Ona je uporna, ponavlja mi da ćutim i gura onu kesu ispod šaltera.

Nikada te krofne neću zaboraviti. Bile su to najlepše i najslađe krofne koje sam ikada jela.

Ne zaboravljam ni baku, oronulog, umornog lica, u starom kaputu...

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (4) Komentara | email this post
10/12/2007, 22:29

Za generacije sedamdesetih...

Sećanja naviru i reči se nižu, teku kao reka, ona nabujala...Osamdeset i neke slušala sam istu muziku koju i danas slušam -EKV, Azru, i imala sam neke snove, neobične, ali mnogo lepe.

Pušila sam sarajevski Bond, meko pakovanje, krišom od roditelja, krišom od profesora jedne beogradske gimnazije.

Visoki telefonski računi zbog moje prve dečije ljubavi-šmekera iz Sarajeva, današnje velike zvezde.

Doduše, u Sarajevu sam imala i drugarice sa kojima sam se dopisivala ( pravili smo koverte od iseckanih sličica iz nemačkog magazina za mlade - " Bravo " ), i njima sam telefonirala često.

Danas se pitam gde je moja sarajevska raja- Jasna, Dino, Amir...Kako su, da li su me zaboravili, ili živim negde duboko u njihovim srcima?

Sećam se velikih odmora, i tadašnjeg žestokog momka voždovačke kaldrme-Žapca. Dugo već počiva na nekom od beogradskih groblja...a u to vreme, bila sam jedna od retkih koja je smela da mu priđe i da se pozdravi sa njim. Sećam se i kada je i gde ubijen.

Aki...moj drugar sa kojim sam delila čokolade sa lešnicima na poslednjim časovima, kome sam ponekad pisala sastave iz književnosti. Izgoreo u požaru koji se dogodio u Zemunu, u stanu jedne " problematične " ličnosti-1994.

Marko. Prvi opozicionar u našim redovima. Gde je on danas?

Srđan. Povučen, tih, ali uvek nasmejan.

Nataša i Marta, dve divne devojke koje su bile uvek uz mene kada mi je bilo teško. 

Vesna. Danas već mama dvoje dece, tada fan " Crvene Jabuke ". Moja najbolja drugarica od koje me je zauvek udaljila politika.

Jelena, pa još jedna Jelena, Aleksandra, Dragana, i još jedna Aleksandra...

Gotovo svih imena se sećam. Neka su pala u zaborav, ali znam da bi mi to oprostili.

Sramota je, ali moram da priznam da više nisam sa tim društvom u kontaktu. Život nas je razdvojio.

Jedno vreme sam kontaktirala sa mojim najdražim profesorom- sa kojim sam igrala na maturskoj večeri.

Povremeno se vidim i čujem sa mojim profesorom istorije, čija sam predavanja obožavala. Bilo je zanimljivo čuti koja su omiljena jela bila Napoleonu, i šta je Julije Cezar radio u slobodno vreme.

Često se pitam da li smo mi, generacije sedamdeset i neke, izgubljene generacije, generacije X, Y...

Onaj koji sada počiva u dvorištu uništio je našu mladost. I godine inflacije, sankcija, ratovanja, bombardovanja...

Tračak nade da ipak postojimo dao mi je D, na svom blogu, jer pisao je o nama. Postojimo još uvek- samo smo sada stariji, pametniji, lepši i bolji, i više nećemo nikome dozvoliti da nam neko snove ukrade.

A kada ti snove ukradu, nikada nemoj gubiti nadu, reči su jedne pesme...

I ne gubim nadu....      

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (3) Komentara | email this post
9/6/2007, 22:42

Nešto lepo za laku noć....

Možda Bog želi da sretnemo nekoliko pogrešnih ljudi prije nego sretnemo onu pravu osobu,

tako da kad ju napokon sretnemo budemo svjesni

koliko moramo biti zahvalni na tom daru.

 

 

Kada se vrata sreće zatvore, otvore se druga,

ali često tako dugo gledamo u zatvorena vrata

da ne primjećujemo ona koja su nam se otvorila.

 

 

Najbolja vrsta prijatelja je ona s kojima možete

sjediti cijelu večer ne progovorivši ni riječi,

a kad odlazite osjećate se kao je to bio

najbolji razgovor u životu

 

Potrebna je samo minuta da vam se netko svidi,

sat da vam se zaljubite, dan da nekoga zavolite,

ali potreban je cijeli život da zaboravite

 

Ljubav započinje osmjehom, raste poljupcem

i završava suzom

 

Istina je da ne znamo što imamo dok to ne izgubimo,

ali je istina i da ne znamo što nam nedostaje

dok to ne nađemo

 

Sanjajte što želite sanjati, idite kamo želite ići i budite

što želi biti, jer samo je jedan život i samo

jedna prilika da učinite sve ono što želite učiniti

 

 

U životu postoje trenuci kada vam netko toliko

nedostaje, da ga poželite izvaditi iz svojih

snova i zagrliti u stvarnosti

 

 

Dati nekome svoju ljubav ne znači i da će oni voljeti vas

Ne očekujte ljubav zauzvrat,

samo želite da im bude u srcu, ali ako ne bude

budite zadovoljni što je u vašem.

 

Ne idite za izgledom - može zavarati.

Ne idite za bogatstvom – može nestati.

Idite za onim tko vas čini radosnim,

jer treba samo jedan osmjeh da uljepša loš dan.

 

Najsretniji ljudi nisu oni koji imaju ono što je najbolje,

već oni koji najbolje iskoriste ono što imaju.

 

Imajte dovoljno sreće da budete nježni,

Dovoljno izazova da budete jaki

Dovoljno tuge da budete suosjećajni

I dovoljno nade da budete sretni

 

Uvijek se stavite na tuđe mjesto – ako se ne osjećate dobro, vjerojatno se ni ta osoba ne osjeća dobro

 

Sreća postoji za one koji plaču, one koji su povrijeđeni, one koji traže i one koji se trude, jer samo oni znaju cijeniti ljude koji dotaknu njihov život.

 

Svaka budućnost se gradi na prošlosti. Ne možete uspjeti u životu ako si ne oprostite pogreške i ne zaboravite slomljeno srce.

 

Kada ste se rodili – plakali ste,

a vi oko vas su se smiješili.

Živite tako da, kad umrete vi budete

nasmiješeni, a svi oko vas plaču.

 

Pošaljite ovu poruku onima koji vam nešto znače, onima koji su dodirnuli vaš život na bilo koji način, onima koji vas nasmiju kada je potrebno, onima koji vam daju nadu kada ste depresivni, onima za koje želite da znaju koliko cijenite njihovo prijateljstvo

 

Ako to ne učinite, ne bojte se – ništa vam se loše neće dogoditi, samo ćete propustiti priliku da ovom porukom nekome uljepšate dan.

 ***********

Ovaj tekst sam dobila u jednom mejlu, sada ga delim sa vama.

Sanjajte lepe snove dragi moji blogeri i drage moje blogerke. 

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (2) Komentara | email this post
20/4/2007, 12:03

В

В-као сва имена која почињу са словом В

В-Васкрс, највећи хришћански празник

В- Воља за животом, воља за рад, за писање, за љубав

В-Вихор, дође изненада 

В-Важност речи, и важност дела

В-Влада...хоће ли бити формирана?

Вести- добре и лоше

В-виолина

В- Волети и бити вољен

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (1) Komentara | email this post
2/4/2007, 20:11

МОЈА АЗБУКА

А - Април у Београду, моја омиљена песма

Б - Београд, мој град

В - висибабе, прво пролећно цвеће

Г - горчина, коју осетим када се сретнем са лошим људима

Д - динамичност, особина коју ценим код других људи

Ђ - ђеврек, омиљено пециво

Е - Европа, којој сви тежимо

Ж - жеља, још неостварена

З - Зоран, најлепше мушко име, Заборав, не постоји

И - Идеали, сви их имамо

Ј - Јаца, тако се зове моја сестра, много је волим

Л - Лепота душе, пре свега и изнад свега

Љ - Љубав, најдивније осећање

М - Милица и Марко, сестрина деца, обожавам их

Н - Нећу, не желим, немој, негације

Њ - Његушка пршута

О - Осмех, најлепши на свету :)

П - Писање и политика, моји хобији 

Р - Руски воз, Бајагина песма коју много волим

С - Сунце, Самоћа, Стрепња

Т - Тајна, туга

Ћ - Ћира, онај воз који се не заборавља :)

У - Успомене, постоје и живе у мени

Ф - Фијакер стари...моја омиљена староградска песма

Х - Храброст, особина коју веома ценим, Хероин, зло данашњице 

Ц - Цеца, моја мала корњача

Ч - Чаробњаци, да ли постоје само у бајкама?

Џ - Џак пун пара, сањам ја :)

Ш - Шапат ветрова...шетња

********************************

Прозивам: Поглавицу, Маслачкa, Тау-а 

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (6) Komentara | email this post
16/1/2007, 22:49

ЧЕТВРТА ПРИЧА О РОЗАЛИНДИ

На вратима пусте пустиње како сам од миља звала тај кафић на периферији града, стајао је плавокоси дечак. Имао је можда једанаест или дванаест година. Нисам могла да му одредим године.

Био је збуњен, погледом је тражио некога. У делићу секунде схватила сам да гледа у мене. Позвала сам га да уђе.

-         Ви сте Роза...

-         Да, ја сам, - одговорила сам и пре него што је стигао да до краја изговори моје име. Одмах сам знала ко је он.

-         Тата Вам шаље ово писмо. Замолио ме је да Вас потражим. Он је данас поподне отпутовао.

-         Хвала ти. Хоћеш сок? – сада сам ја била збуњена.

-         Не, касно је, идем кући. Довиђења.    

 

Брзо је изашао из кафића. Нисам стигла ни да га поздравим. У рукама сам држала његово писмо.Плашила сам се да отворим коверат и да прочитам шта пише.

Дебели конобар који личи на Ренеа пустио је музику са радија. У кафани пуној дима чула се песма « Овај Д мол ме развали, неки би то тугом назвали..»

 

Платила сам, и изашла у још једну зимску ноћ.

 

Код куће сам отворила коверат, и почела да читам:


- Малена моја, ово сам писао у ноћима без сна, у ноћима које сам проводио са тобом у мислима. Можда ти се неће свидети...али то није ни важно. Признајем, кукавица сам, и зато своје речи стављам на папир, уместо да их гласно изговорим.

 

-         Малена, тако сам звао моју збуњену, тужну, често депресивну девојчицу. Ја сам био њен чаробњак, и бојио сам њен свет шареним бојама среће. Желео сам да је насмејем. Лепа је када се смеје. Лепа је и када је тужна. Малена је мени лепа увек.

Ја, мангуп са београдског асфалта, адвокат, и угледан у својој професији, алкос и романтик, луталица, пронашао сам мир у њеним очима. Желео сам да проведем остатак живота са њом. АЛИ...Она је одлучила за нас обоје. Није желела да растура једну породицу. А та породица је одавно растурена, и оно што је растурено, не може поново да се растури.

Мајка мог сина одавно је само то- мајка мог сина. Варала ме је годинама, и ја сам варао њу. Свађе су биле свакодневне. Лутао сам и пио, и тражио срећу. А онда сам срео њу-моју малену.

Био сам срећан са малецком. Али, нисам знао да јој то кажем- да је постала моја мирна лука. Нисам знао да јој кажем да је волим. И сада, док покушавам да све заборавим, ја и даље мислим на њу. На моју једину-малену.

Питам се да ли је здрава, да ли је тужна или весела, питам се да ли је пронашла срећу. Да ли ме је заборавила, питам се.

Јесте, сигурно ме је заборавила. Како да воли једног усамљеника и једну луталицу, једну птицу којој треба много простора за лет...а сада је та птица рањена...и збуњена, збуњена својим осећањима....осећањима која су јака. «

Малена, опрости ми што нисам био одлучнији, одлучнији у свему. Не могу да напишем сада ЗБОГОМ, јер не могу да се заувек опростим од тебе.

Видећемо се малецка моја, обећавам, и зато ово писмо завршавам са ДОВИЂЕЊА...

 

Плакала сам док сам читала писмо. Нисам знала где је отпутовао, када се враћа.

 

Одлучила сам да ствари иду својим током. Да чекам...И чекала сам.

 

Била сам сама. Радила сам, поподне излазила, увече гледала телевизију, читала, и чекала сам. А време је неумитно брзо пролазило.

 

Једне вечери се појавио у оној пустој пустињи од кафане.

 

- Наставиће се -

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (2) Komentara | email this post
12/1/2007, 22:11

ТРЕЋА ПРИЧА О РОЗАЛИНДИ

Телефон је звонио једном, два пута...јавила сам се када је зазвонио по трећи пут:

- Слушај ТИ,-са друге стране викао је женски глас, ђубре једно безобразно, због тебе је мој муж доживео саобраћајну несрећу, ђубре једно, ишао је тамо са намером да купи стан за вас двоје...и где је сада- у болници, само да знаш, ТИ СИ КРИВА!

Вриштала је са друге стране, а ја сам ћутала.

Розалинда, бројала сам у себи до двадесет, смири се, спусти јој слушалицу...и спустила сам јој слушалицу.

Више нисам спавала. До јутра је пепељара била пуна, препуна.

Уморна и запањена позивом у сред ноћи, тог јутра сам позвала пријатељицу која ради у Хитној помоћи.

- Да, примљен је ноћас. Има повреде главе и сломио је ногу.Можеш да га видиш, није у шок соби.

Дан је био хладан. Град је био пун људи који су журили на још један митинг демократске опозиције.Ово окупљање сам морала да пропустим.

Морала сам да средим свој живот.

************************

Био је блед. Лежао је сам у соби.

- Малецка, ипак си дошла....нисам баш у најбољем стању...покушавао је да се осмехне...средио сам да будем сам у соби...видиш...

Ћутала сам, и посматрала сам га. Мој дотерани, лепи, поносни адвокат, фолирант са београдског асфалта, алкос и песник, љубавник и усамљеник...лежао је беспомоћно у болничкој соби.

- Шта ћемо сада? Желео сам да нам купим леп, двособан стан, да се преселимо тамо...није престајао да прича...али, журио сам, десило се...а она ми је ноћас запретила

- Да, настави...

- Ако се разведем нећу више моћи да виђам сина, и ја сада не знам...и узела је мог колегу да јој буде адвокат...

- М...ја не отимам тате...Видиш да нам звезде нису наклоњене...и ја сам јуче раскинула, као да сам осетила да ће се нешто десити...

- Ћути..дођи...пољуби ме, молим те...

Он, поносан, и увек свој, молио ме је за пољубац.

Пришла сам ближе, прешла сам руком преко његовог лица...пољубили смо се...

************************

М је после две недеље изашао из болнице, на кућно лечење.

Ја сам дане проводила на улици, са демонстрантима, а ноћу у оној пустој пустињи од кафане, код конобара који ме подсећа на Ренеа...

Није ме звао. Нисам га звала. Ћутали смо, време је пролазило.Била сам све празнија и празнија.

***********************

Дошло је и пролеће.Прво без њега, помислила сам тог сунчаног јутра.

И по навици, поново сам ишла у исти кафић-који сам од миља звала пуста пустиња од кафане на крају града.

Плакала сам, слушала сентиш баладице, и једне вечери, кафана је била пуна, врата су се отворила и сви су желели да виде ко то улази...сем мене...

 

- Наставиће се -        

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (0) Komentara | email this post
8/1/2007, 23:03

Друга прича о Розалинди

Улице су биле пусте тог јутра.Град је још спавао блаженим сном праведника.

Код куће ме је дочекала тишина, и морала сам да укључим радио...Јутарње вести биле су сиве, као и ноћ која је прошла у носталгичним сећањима, у оној пустој пустињи од кафане, на крају града.

Не, нећу га звати. НЕ ВОЛИМ ГА ВИШЕ! Понављала сам ту реченицу као неку врсту мантре, као да ће ми те речи, гласно изговорене помоћи. Да заборавим.

Заспала сам, и пробудио ме је телефон.

- Мала, добро јутро, добар дан -чула сам познати глас, и смех

Шта му је то било смешно, зашто се стално смејао?

Одговорила сам са - Добар дан, реци...

- Љута си, и даље...

-Јесам!

- Вечерас путујем, па само да ти јавим

-Добро!

- Видимо се, кад се вратим

-Добро!

Радила сам тог дана по кући, гледала ТВ, ишла у продавницу, и поново сам увече била у оној кафаници, код конобара који ме је неодољиво подсећао на Ренеа.

Касно сам дошла кући, и оног тренутка када сам угасила ноћну лампу, зазвонио је телефон....

- Наставиће се -

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (1) Komentara | email this post
7/1/2007, 23:37

ПРВА ПРИЧА О РОЗАЛИНДИ :)

Бол..још увек осећам бол...Постаје неподношљив.Убија ме ова празнина у мени.Губи се његов лик у мојим очима. Да ли је потребно да кажем да га све мање и мање волим? Плаши ме тај осећај.Е, Розалинда, па зар ти, краљица ове пусте пустиње од кафане да падаш у тотални бедак, љута сам на себе саму. У пустој пустињи од кафане познати боем београдског асфалта пијаним гласом фалшира ону познату староградску песму “ О Јело, Јелена “ , драги дебели конобар који ме подсећа на Ренеа пере чаше без детерџента, а стари, уморни пијаниста спава за клавиром. Рађа се нови дан, умиру наше душе, на периферији великог града, у овој пустињи од кафане. Улазе нови гости, радници треће смене оближње фабрике.Тужни, уморни од живота наручују лозу и дупле вињаке. Розалинда, на које си то гране спала, забога! Саму себе не препознајем. Седим овде, а некада сам шеткала по “ Метрополу “, “ Москви “, “ Славији “. У најотменијим круговима друштва се кретала, и била једна од београдске елите. Данас...је то све прошлост. Нестали су лепи дани среће, благостања, отмености...Остао је бол..... Ово је 1996.година, година промена у нашем друштву. Давно су прошле златне осамдесете. Жеље су ми мале, али тешко их је остварити. * Рене, молим те, још једном исто! *, наручујем ледени мартини, кога овде чувају само за мене. Конобар ми доноси мартини, покушава, али не успева да пробуди пијанисту, и пушта радио. Просторијом се проламају звуци Балашевићевог * Васе Ладачког *.Плачем на сав глас, песма ме убија. Боли ме ова песма много. Туга је око мене, у мени. Радници треће смене, уморни журе из кафане.Коме они журе? Код куће их чекају дебеле жене са виклерима у коси, чопор мусаве, неваљале, деце, гомила неплаћених рачуна..... Страшно...Али, они су СРЕЋНИ, а ја нисам. Не задовољавам се малим, вечито тражим нешто боље, богатије, лепше... Имам гомилу познаника, мало пријатеља, добар, али досадан посао, мало пара и ову пусту пустињу од кафане. Ту сам некрунисана краљица.... Али, живот ми ништа не значи без љубави. Ње немам...а она је смисао живота...Да ли ћу икада срести свог принца који не мора да стигне у белом поршеу, довољно је и да стигне обичним бусом? Том принцу бих подарила сву нежност и топлину овог света, мора да носи осмех у очима кад ме види, мора да је нежан и да ми буде на првом месту пријатељ, да ме разуме, и воли.Да ли тражим много ? * Конобар, још једном исто, и наплати ! * Розалинда, на дну си, одавде можеш само горе.ВИШЕ ГА НЕ ВОЛИМ!!! Сурова стварност ме убија. Излазим у хладно, зимско београдско јутро. Са собом носим тугу, али и неку наду, веру у боље сутра, ипак је ово нов дан.........ко зна шта ми он доноси...................

 

 Фебруар 1996 * Извод из једног Розалиндиног записа *

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (0) Komentara | email this post
23/9/2006, 14:12

MODERNA BAJKA O CRVENKAPI

U elitnom delu grada, sa svojim roditeljima, visokim funkcionerima jedne jake političke stranke, živela je mala Marija ( možda se tako zvala, nevažno je ime). Roditelji su voleli crvenu boju i za rođendan su Mariji poklonili crveni komplet-suknju, bluzicu i cipelice. Čak su joj kupili i crveni šeširić, da sva bude u tonu njihovih političkih stavova.

 

Na drugom kraju grada, u bedi i sirotinji živela je očeva majka-Marijina baka. Retko su je posećivali, jednostavno, nisu stizali od silnih konferencija za štampu, prijema i šetnji po inostranstvu.

Marija je volela baku i jednog dana je napunila kesu punu raznoraznih đakonija koje je našla u njihovom frižideru, i krenula je kod bake koju nije mesecima videla.

Na putu do bakine kuće, srela je lokalnog manijaka koga su u kraju zvali VUK, i taj tip je obasuo pitanjima malu Mariju obučenu svu u crvenu boju...

Marija je odgovarala mudro na pitanja, želeći što pre da pobegne od manijaka sa staklastim očima.

Ali...krenuo je za njom, i pre nje stigao kod bake. Pokušao je da je siluje, ali se baka snašla, i ušla i zaključala u ostavi...koja je btw, bila prazna.

Manijak je sačekao Mariju u bakinoj kući, i kada je ona konačno došla videla ga je kako pretura po bakinim ormarima.

Pre polaska kod bake, ona je popila RED BULL, a trenirala je i karate, tako da je brzo sredila manijaka staklastih očiju.

 

Baka je otišla do prvog komšije koji je imao telefon, pozvali su policiju koja je odvela manijaka u stanicu. Marija je veče provela sa komšijinim sinom, častili su se đakonijama....

Ova bajka ima happy end. Marija je otkačila svoje isfolirane roditelje-snobove, preselila se kod bake, uskoro se zaposlila, i.....na kraju udala za komšijinog sina...Nikada više nije nosila crvenu boju, i bila je u prvim redovima na mitingu na kome je pao režim Marijinih roditelja....   

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (4) Komentara | email this post
29/8/2006, 22:35

Заборављам

Заборављам

Заборављам

имена и лица, бројеве телефона

улице и кућне бројеве

инсерте из филмова

делове неких књига

Заборављам

много ствари

много људи

Али

НЕ ЗАБОРАВЉАМ

неке речи изговорене тако давно

и један осмех- најлепши на свету

целом

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (2) Komentara | email this post
12/8/2006, 22:52

Napisano jedne subotnje večeri...

" Poslije nas, nemoj voljeti
poslije nas neće biti ljubavi
samo bol za tebe i mene
samo bol i uspomene
Poslije nas, skupi hrabrosti
poslije nas, neće biti radosti
samo bol za tebe i mene
samo bol i uspomene
Ja ću ostati, na našoj obali
ja ću čekati, da sve se ponovi
jer ne mogu ja, bez tebe
ja ću pjevati i kad srce zaboli
ja ću lagati "

Anđele moj, ljubavi moja,


Tako te zovem, jer ti to jesi...moj anđeo...i moja ljubav. Ne znam da li ćeš ikada pročitati ovo pismo, ali ja ga ipak pišem.
Ogromna riznica sećanja se otvorila, i uspomene naviru, i reči se nižu, jedna za drugom....
Tražim te u kišnim jutrima...u suncem obasjanim danima, tražim te u noćima bez sna. Ne nalazim te. I dalje tražim tvoj lik u licima stranaca..i opet te ne nalazim.
Izgubljena u vremenu i prostoru uzalud čekam ljubav da se vrati. I sve mi je teže, anđele moj, ptico moja velikih krila.
Znam da ti je potrebna širina, mnogo prostora za let. Pustila sam te. Želela sam, i dalje želim da dođeš do zvezda. Tugujem zbog toga što do zvezda stižeš preko trnja, i što ne mogu da letim i ja...sa tobom anđele moj.
Znam da su ti dani sivi i obojeni tugom. Takvi su i moji dani. Sivi dani, dani boje tuge.
Bio si moje Sunce, moj osmeh, moj smisao života..bio si moje sve...A nisi bio moj sad.gif
Bila sam tvoja draga, tvoja podrška, rame za plakanje, tvoj osmeh i tvoja sreća...A nisam bila tvoja sad.gif
Nismo mogli da sastavimo te naše dve polovine srca u jedno...na žalost...Prepreke su bile ispred nas...I moral, i vera u Boga i u Božije Zakone.
Ali smo zato bili duhovno povezani. Srodne duše, dve polovine srca, sreli smo se prekasno da bismo bili i ostali zajedno.
Mnogo smo vremena proveli zajedno. Bilo je i suza, i smeha...sreće i tuge...toliko toga smo proživeli zajedno.
I kada je morala da se donese odluka...odlučila sam...Zato što te volim, i zato što ti želim samo dobro, pustila sam te.
Radujem se tvojim uspesima..na poslovnom planu, ali sam mnogo tužna, jer si i ti ispunjen tugom...Anđele moj, ovo pismo je haotično, i sigurno se neće naći u tvom novčaniku-kao amajlija ( znam da već imaš moje amajlije smile.gif )....haotične su i moje misli sada...ali samo je jedna jasna i samo jedna svetli- misao koja ka tebi leti.
Čekaću. Stpljivo. Bol je prisutan, ali jednog dana možda se i desi čudo..čudo koje će nam doneti sreću...
možda...to sada ne znamo.
Laku noć anđele moj,
oprosti mi što ovu ljubav delim sa strancima..moram ljubavi moja...tako sam sama..šapućem kišnim kapima tvoje ime, i dozivam te tiho u noćima bez sna....
boli i to što te retko sanjam sad.gif
Anđele moj...tako te zovem, jer ti to jesi, moj anđeo..i moja ljubav....
objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (1) Komentara | email this post
16/5/2006, 23:38

С

С - као сва имена и сва презимена која почињу са словом С

С - као сива боја нечије стварности

С - као самоћа

али и

С - као онај сјај у очима који имају сва заљубљена срца

С -као срећа коју је потребно чувати

С - као Сунце

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (5) Komentara | email this post
<< sledeća strana | Home | prethodna strana >>