Sonaticin kutak

Sećanja naviru i reči se nižu, teku kao reka, ona nabujala...Osamdeset i neke slušala sam istu muziku koju i danas slušam -EKV, Azru, i imala sam neke snove, neobične, ali mnogo lepe.

Pušila sam sarajevski Bond, meko pakovanje, krišom od roditelja, krišom od profesora jedne beogradske gimnazije.

Visoki telefonski računi zbog moje prve dečije ljubavi-šmekera iz Sarajeva, današnje velike zvezde.

Doduše, u Sarajevu sam imala i drugarice sa kojima sam se dopisivala ( pravili smo koverte od iseckanih sličica iz nemačkog magazina za mlade - " Bravo " ), i njima sam telefonirala često.

Danas se pitam gde je moja sarajevska raja- Jasna, Dino, Amir...Kako su, da li su me zaboravili, ili živim negde duboko u njihovim srcima?

Sećam se velikih odmora, i tadašnjeg žestokog momka voždovačke kaldrme-Žapca. Dugo već počiva na nekom od beogradskih groblja...a u to vreme, bila sam jedna od retkih koja je smela da mu priđe i da se pozdravi sa njim. Sećam se i kada je i gde ubijen.

Aki...moj drugar sa kojim sam delila čokolade sa lešnicima na poslednjim časovima, kome sam ponekad pisala sastave iz književnosti. Izgoreo u požaru koji se dogodio u Zemunu, u stanu jedne " problematične " ličnosti-1994.

Marko. Prvi opozicionar u našim redovima. Gde je on danas?

Srđan. Povučen, tih, ali uvek nasmejan.

Nataša i Marta, dve divne devojke koje su bile uvek uz mene kada mi je bilo teško. 

Vesna. Danas već mama dvoje dece, tada fan " Crvene Jabuke ". Moja najbolja drugarica od koje me je zauvek udaljila politika.

Jelena, pa još jedna Jelena, Aleksandra, Dragana, i još jedna Aleksandra...

Gotovo svih imena se sećam. Neka su pala u zaborav, ali znam da bi mi to oprostili.

Sramota je, ali moram da priznam da više nisam sa tim društvom u kontaktu. Život nas je razdvojio.

Jedno vreme sam kontaktirala sa mojim najdražim profesorom- sa kojim sam igrala na maturskoj večeri.

Povremeno se vidim i čujem sa mojim profesorom istorije, čija sam predavanja obožavala. Bilo je zanimljivo čuti koja su omiljena jela bila Napoleonu, i šta je Julije Cezar radio u slobodno vreme.

Često se pitam da li smo mi, generacije sedamdeset i neke, izgubljene generacije, generacije X, Y...

Onaj koji sada počiva u dvorištu uništio je našu mladost. I godine inflacije, sankcija, ratovanja, bombardovanja...

Tračak nade da ipak postojimo dao mi je D, na svom blogu, jer pisao je o nama. Postojimo još uvek- samo smo sada stariji, pametniji, lepši i bolji, i više nećemo nikome dozvoliti da nam neko snove ukrade.

A kada ti snove ukradu, nikada nemoj gubiti nadu, reči su jedne pesme...

I ne gubim nadu....