Носталгично путовање у прошлост
- За све нас који смо рођени средином и крајем прошлог века -
* Заборавимо политику и све ружно, сећајмо се само лепих ствари *
Седим у купеу воза који стоји на перону. Воз има само једну дестинацију -Прошлост. Затварам очи и крећем на носталгично путовање.
Тих давних година ( чујем гласове своје баке и свог оца )…шездесет и неке, ишли смо у Трст. Куповали смо хулахопке и прве фармерке. Миле Лојпур је свирао на Калемегдану. Играо сам у “Раду”. Тапкао сам карте готово испред свих београдских биоскопа. Стриц и стрина су отишли у Немачку. Купио сам грамофон. А ја сам са дедом слушала на оном старом радију “Радио Луксембург”. Гласови се преплићу. Осмехујем се. Пили су Кокту, гледали “Бал на води”. Читали су “Политику”. На телевизији су гледали Први програм ТВ Београд. Смејали се Чкаљи и Мији. Правила је бака ташке, шненокле и лондонске штанглице.
Из сна ме буде гласови маме, тетке, ујака. Са носталгијом се сећају свог времена и пореде га са овим временом. Слушала сам “Црвене Кораље”, и “Јутро”-претечу Бијелог дугмета. Носиле смо миниће. Удала сам се, а касније и тетка. Ујак је слушао Рибљу чорбу и ишао на концерте. Бака -мамина мама је куповала “Базар” и “Практичну жену”. Гледали су вестерне на телевизији. И “Сандокана”. Када се емитовао “Градић Пејтон” улице су биле пусте.
Обе породице и ова из града и мамина из села, пропутовале су целу бившу Југу. Бака и деда-татини родитељи путовали су и по свету.
Моје време. Седамдесете и осамдесете године прошлог века. Ово лето враћа сећања на та давна лета. Деда је ујутру прво куповао хлеб, кифле, чоколадно млеко и јогурт у оном светло браон односно црвеном тетра паковању. Доручковала сам кифлу са правим путером, оним маслацем који годинама није мењао свој изглед. Куповали смо га на велико, јер се користио и као намаз и за припрему колача. Прашка шунка је имала другачији укус него што има ова садашња. Госте смо прво послуживали слатким од белих трешања и од шљива. Кувао се пекмез, спремала се мармелада. О зимници да и не причам. Пуна кућа народа увек. Деда је био међу првим приватницима у граду. Аутомеханичар. Анегдоте из наших живота подсећају на оне приче из ТВ серије “Мајсторска радионица”. Гости су пре кафе добијали обавезно мезе. Кафа се пила из обичних, малих шољица, не као данас. Са дедом и баком сам редовно ишла у град, готово сваки дан, макар са баком ако деда није могао због посла. Таш, Калиш..а са мамом и татом сам обилазила околину града, затим Скадарлију, и познате београдске ресторане. Читала сам “Микијев забавник” понедељком, а петком “Политикин”.
Гледала сам дечије емисије и школски програм. Како сам одрастала тако сам касније гледала и “Игре без граница”. Ишла сам са родитељима на море, у Макарску. Ишли смо на Златибор зими. Читала сам “ИТД” и немачку верзију листа “Браво”. Слушала сам страну музику, највише Стинга и Џорџ Мајкла. Са одушевљењем сам дочекала ОК Канал који је после прерастао у Трећи канал ТВ Београд. Међу првима сам имала дигитрон и вокмен. Први смо купили и видео рекордер. Комодор 64 ме није привлачио. Била је то играчка за дечаке. Понекад сам играла те игрице код брата од тетке. Носила сам еспадриле, тада веома модерне. Са друштвом сам чекала у реду када се отворио Мек. А пре тога сам са родитељима и сестром ишла у прву пицерију у Београду.
Сестра и ја смо имале безбрижно детињство. Верно смо пратиле Тифин почетак велике каријере у “Бијелом Дугмету”. Биле смо обожаватељке Радио Пингвина и Студија Б. Чак смо и гостовале са другарицом у емисији “Фонтана жеља”. Ја сам волела недељом да слушам “Ванилице” на Б92. Пили смо кувани сок од вишања и нес кафу коју смо добијали из Канаде. Овде се још није продавала. Јеле смо “Киндер Ладу” и пиле и Фрукталове сокове. Омиљени ми је био онај са јагодом. Та паковања Фрукталових сокова никада нећу заборавити. Ни укус тих сокова. Мама је правила сама ликере. Није било Бејлиса тада. Куповали смо све у “Београђанки”, а у велику куповину ишли смо на Цветни трг или у самопослугу на Дедињу. Јела сам виршле са сенфом из црвених киосака.
Сећам се и оних школских ужина. Касније није било ужине, али је цела моја гимназија ишла у “Меду”, пекару-посластичарницу, кафић. Три у један. Меда је био популаран док нам у школи нису отворили кафић и радио. Професорка марксизма -бивша Бреговићева девојка.
Мислим да сам била последња генерација која је имала марксизам у школи.
****
Воз још стоји на перону. Носталгично путовање у Прошлост ближи се крају. Нећу да се сећам ружних ствари. Било их је. Нећу да се сећам ортопеда, гипсева, нећу да се сећам…
Надам се да сам бар мало дочарала нека лепа, стара времена…