ПРВА ПРИЧА О РОЗАЛИНДИ :)
Бол..још увек осећам бол...Постаје неподношљив.Убија ме ова празнина у мени.Губи се његов лик у мојим очима. Да ли је потребно да кажем да га све мање и мање волим? Плаши ме тај осећај.Е, Розалинда, па зар ти, краљица ове пусте пустиње од кафане да падаш у тотални бедак, љута сам на себе саму. У пустој пустињи од кафане познати боем београдског асфалта пијаним гласом фалшира ону познату староградску песму “ О Јело, Јелена “ , драги дебели конобар који ме подсећа на Ренеа пере чаше без детерџента, а стари, уморни пијаниста спава за клавиром. Рађа се нови дан, умиру наше душе, на периферији великог града, у овој пустињи од кафане. Улазе нови гости, радници треће смене оближње фабрике.Тужни, уморни од живота наручују лозу и дупле вињаке. Розалинда, на које си то гране спала, забога! Саму себе не препознајем. Седим овде, а некада сам шеткала по “ Метрополу “, “ Москви “, “ Славији “. У најотменијим круговима друштва се кретала, и била једна од београдске елите. Данас...је то све прошлост. Нестали су лепи дани среће, благостања, отмености...Остао је бол..... Ово је 1996.година, година промена у нашем друштву. Давно су прошле златне осамдесете. Жеље су ми мале, али тешко их је остварити. * Рене, молим те, још једном исто! *, наручујем ледени мартини, кога овде чувају само за мене. Конобар ми доноси мартини, покушава, али не успева да пробуди пијанисту, и пушта радио. Просторијом се проламају звуци Балашевићевог * Васе Ладачког *.Плачем на сав глас, песма ме убија. Боли ме ова песма много. Туга је око мене, у мени. Радници треће смене, уморни журе из кафане.Коме они журе? Код куће их чекају дебеле жене са виклерима у коси, чопор мусаве, неваљале, деце, гомила неплаћених рачуна..... Страшно...Али, они су СРЕЋНИ, а ја нисам. Не задовољавам се малим, вечито тражим нешто боље, богатије, лепше... Имам гомилу познаника, мало пријатеља, добар, али досадан посао, мало пара и ову пусту пустињу од кафане. Ту сам некрунисана краљица.... Али, живот ми ништа не значи без љубави. Ње немам...а она је смисао живота...Да ли ћу икада срести свог принца који не мора да стигне у белом поршеу, довољно је и да стигне обичним бусом? Том принцу бих подарила сву нежност и топлину овог света, мора да носи осмех у очима кад ме види, мора да је нежан и да ми буде на првом месту пријатељ, да ме разуме, и воли.Да ли тражим много ? * Конобар, још једном исто, и наплати ! * Розалинда, на дну си, одавде можеш само горе.ВИШЕ ГА НЕ ВОЛИМ!!! Сурова стварност ме убија. Излазим у хладно, зимско београдско јутро. Са собом носим тугу, али и неку наду, веру у боље сутра, ипак је ово нов дан.........ко зна шта ми он доноси...................
Фебруар 1996 * Извод из једног Розалиндиног записа *