Друга прича о Розалинди
Улице су биле пусте тог јутра.Град је још спавао блаженим сном праведника.
Код куће ме је дочекала тишина, и морала сам да укључим радио...Јутарње вести биле су сиве, као и ноћ која је прошла у носталгичним сећањима, у оној пустој пустињи од кафане, на крају града.
Не, нећу га звати. НЕ ВОЛИМ ГА ВИШЕ! Понављала сам ту реченицу као неку врсту мантре, као да ће ми те речи, гласно изговорене помоћи. Да заборавим.
Заспала сам, и пробудио ме је телефон.
- Мала, добро јутро, добар дан -чула сам познати глас, и смех
Шта му је то било смешно, зашто се стално смејао?
Одговорила сам са - Добар дан, реци...
- Љута си, и даље...
-Јесам!
- Вечерас путујем, па само да ти јавим
-Добро!
- Видимо се, кад се вратим
-Добро!
Радила сам тог дана по кући, гледала ТВ, ишла у продавницу, и поново сам увече била у оној кафаници, код конобара који ме је неодољиво подсећао на Ренеа.
Касно сам дошла кући, и оног тренутка када сам угасила ноћну лампу, зазвонио је телефон....
- Наставиће се -