Sonaticin kutak

Leto. Lep, suncem obasjan dan. Ušao je nasmejan u moju kancelariju i predstavio se. Osmehnula sam se i rekla svoje ime i dodala " drago mi je što smo se upoznali ".

Brzo sam mu završila posao zbog kojeg je došao. Onda je on, bez ikakvog povoda počeo da mi se pravda: " Znate, o meni novine pišu, da sam izvukao korist zbog bavljenja politikom, a nisam...verujte mi, ta zgrada o kojoj novine pišu nije moja, ja tu imam sa porodicom samo stan od nekih četrdeset kvadrata...nije moja cela zgrada, verujte mi! "

Ćutala sam i pustila ga da priča. Kada je završio rekla sam da znam gde stanuje, jer i ja živim u okolini, i rekla sam da verujem da zgrada nije njegova, jer sasvim slučajno, moja porodica poznaje vlasnike imanja na kome se sada nalazi zgrada i znamo ko je investitor. Bio je srećan zbog odgovora. Nudio mi je tog dana bolje radno mesto kada njegova stranka dođe na vlast, ponavljao je da sam fina i ljubazna, ali mu nikako nije bilo jasno zašto sam se nasmejala kada je spomenuo stranku...

Posle par meseci ponovo smo se videli. Ovog puta popili smo kafu, i dugo je pričao sa mojom koleginicom i sa mnom. Gospodin XY je i ovog puta bio raspoložen, i sigurno bi ostao još duže da u kancelariju nije ušla starija gospođa: " Pobogu X, pa ti kafenišeš a ja čekam ispred vrata!!!!!! " 

To je bila njegova tašta, inače supruga još jedne " znamenite ličnosti naše prestonice ".

I gospođa je bila kandidat za poslanika, ali nije bila član stranke u kojoj je njen zet funkcioner.

Moja pričljiva i uvek radoznala koleginica nije mogla a da ne prokomentariše: " Tašta i zet na suprotnim stranama. Sedite gospođo, doneću kaficu i za Vas ".

Kada su gospodin XY i njegova tašta kasnije otišli, još malo smo pričali o njima, o tome kako su na različitim stranama i o tome kako je XY fin i ljubazan, otvoren i komunikativan....

Koleginica i ja, na izborima, nismo glasale ni za zeta a ni za taštu :)

I znam..ponovo ću ga sretsti na nekim budućim izborima, i ponovo će mi ulepšati dan svojim osmehom i šarmom.

Ali, neću glasati za njega. Nikada!

                                                       *

Bila je ovo još jedna kockica mozaika o zanimljivim i finim ljudima iz male, ali nekada " važne " stranke...

Par meseci posle prvog susreta sa Gospodinom X, ponovo se srećemo. 

Ovog puta gužva nije velika, sistem radi. Bio je poslednji u redu. Ušao je, nasmejan i pomalo zbunjen. Koleginica je naručivala kafu, i pitala ga, da li hoće i on kafu. Prihvatio je. 

Završila sam mu svu potrebnu papirologiju, a onda je pocrveneo i promucao:

'' Znate, hteo bih nešto da proverim i za...moju ženu...evo, ovaj, evo njenih podataka...''

Nisam mogla da prećutim, morala sam glasno da kažem šta mislim. 

'' Gospodine....Vi ste stariji skoro petnaest godina od Vaše žene ''...

Tu se umešala i moja, ponekad radoznala, koleginica...

'' Da vidim i ja sliku, dajte da vidim!!! ... I ju, pa ona je dete!!!!! ''   

Bio je crven, zbunjen, pokušao je da se brani.

'' Fina je devojka, njena mama nam kuva....nemojte nikome da pričate, nemojte da se sazna, molim vas!!!! ''

Popili smo kafu, i još pričali, rekla sam mu da ne brine, niko osim nas neće znati koliko je stariji od svoje žene.

I ovo što pišem ovde, nije objavljivanje nekih podataka od javne važnosti...i dalje ne znam kako se čovek zove...

Slede kockice mozaika o još jednom funkcioneru stranke, čiji je član Gospodin X. Ta stranka, iako nije na vlasti, trenutno, privlači pažnju samo kada su izbori.

I definitivno, imaju najzanimljivije članove, i naj, naj, marketing :)))))

Н - као имена која почињу са Н

Tog dana sistem nije radio. Bila je gužva, duž celog hodnika ljudi su čekali u redu...Kao da čekaju šećer, ulje ili možda benzin...Neki su ćutali, a neki glasno negodovali i spominjali su i malu, i veliku vlast, i medije-elektronske i štampane.

Bila sam bespomoćna...vrtela sam svaka dva minuta telefon '' glavnog centra '', i već se skoro svađala sa kolegom koji je sedeo tamo, i smejao se mojim mukama. '' Ne kapiram zašto se nerviraš, pusti ih da čekaju, kuliraj! '' Bila sam i besna na njega..lako je njemu da se šali na moj račun, kada mu nad glavom ne sedi na desetine ljudi.

A onda je u kancelariju ušao ON...i da hoću da stavim početno slovo njegovog imena, ne mogu...čoveku STALNO zaboravljam ime.

'' Da li će skoro proraditi? Već kasnim..MOLIM VAS!!!! - zavapio je od muke.

'' Ne brinite, hoće, nadam se, izvinite! ''

Ostavila sam ga u hodniku. Pokušavala sam da se setim njegovog imena, ali...nisam uspela.

I tako je gospodin X čekao još dobrih sat vremena. Sistem, to čudo koje se obavezno kvari u kriznim situacijama, konačno je proradio.

Ušao je prvi, jer, bio je prvi na redu, uzela sam ličnu kartu...i ponovo mi njegovo ime ništa nije značilo:))....

Te večeri sam gledala TV, i videla da je počeo snimak press konferencije neke stranke. Gospodin X je sedeo i pričao...i objašnjavao da nije mogao da stigne na sednicu jednog vaznog Odbora, jer je kasnio....zato što sistem nije radio....:)))

Sutra sledi još jedna priča o Gospodinu X kome još uvek ne znam ime...a posle te priče, još neki sitni mozaici sećanja na '' znamenite ljude ovoga grada ''.

М као имена која почињу са словом М

М као Месец, хладан и далек, али...ипак драг

М као мисли које често лете ка М 

М као магија,

чаролија коју је створио и уништио М

М као

моја љубав

З као почетно слово једног имена

З као залазак Сунца, маштала сам да посматрам залазак Сунца са З....само сам маштала

З као заборав

Заборав не постоји

Putnik sedi za ručkom s jednom prijateljicom advokatom, u Fort Loderdejlu. Neki vrlo živahan pijanac, za susednim stolom, sve vreme navaljuje da zapodene razgovor. U jednom trenutku, prijateljica zamoli pijanca da ućuti. Ali on navaljuje:

" Zašto? Govorio sam o ljubavi kao što neki zakopčan čovek nikad ne bi govorio. Pokazao sam da sam veseo, pokušavao da stupim u vezu s nepoznatim ljudima. Šta je u tome pogrešno? "

" Nije pogodan trenutak " - odgovara ona.

" Znači da postoji određeni trenutak kad čovek sme da pokaže da je srećan? "

Posle ove rečenice, pijanac je bio pozvan da im se pridruži za stolom.

                             Paulo  Koeljo 

Nakon tog prvog izlaska u bioskop, pozvao je još dva-tri puta na kafu. Izašla je tek kada je četvrti put zamolio da izađu.

Njemu se ona odmah svidela. Ali, ona je još razmišljala, o pozitivnim i negativnim stranama tih izlazaka. Pomalo se plašila vezivanja, a i okolina je imala udela...- " to je periferija, ti si gradska devojka ", slušala je komšinice koje su dolazile ujutru na kafu.

Zanimljivo, presudnu ulogu za promenu njenih stavova, imao je tramvaj! Te godine se produžila trasa tramvaja u njegovom kraju. Poslednja stanica više nije bila u blizini njegove kuće.

" Sada smo manje periferija nego pre " njena drugarica je, onako uzgred obaveštavala. Poslednja stanica je sada kod kafane " Vidoje ", a mi smo neka sredina. 

Ćutala je. Razmišljala je ona dosta o njemu, ali nije želela to da prizna ni samoj sebi. Želela je da i dalje odaje utisak gorde, ponosne gospođice, kakve su bile sve tadašnje devojke u njenom kraju. Ali, saznanje da je i tramvaj produžio trasu, i da taj kraj više nije periferija ili " selo " počelo je da lomi nešto u njoj.

" Reci mu da dođe sutra da upozna mamu i moju braću, voleli bi da ga vide. "

                                                     *   

Prošlo je nekoliko meseci. Viđali su se sve češće i češće. Slušala je probe " Prvog beogradskog pevačkog društva ", šetali su po korzou, išli u bioskop, viđali se sa njegovim brojnim prijateljima.

Vremenom joj se sve više i više sviđao taj momak plavih očiju, lepog glasa i šarmantnog izgleda. Sviđalo joj se što joj poklanja veliku pažnju, i što je osećala da je voli. Nije joj bilo teško da se zaljubi, i da zavoli.

                                               *

Venčali su se sledeće godine. Odlučili su da u prvo vreme žive kod njegovih roditelja. Navikla se na okolinu. 

Vihor drugog svetskog rata stigao je i u Beograd. Sa dvogodišnjem sinom, šestog aprila, posle jutarnjeg bombardovanja, pobegli su u jedno malo selo, nadomak grada, kod nekih njegovih prijatelja. Vratili su se kući već sutradan. 

" Kako bude ostalom svetu, biće i nama ". 

Nije mobilisan. Radio je kao automehaničar, u " Autokomandi " preduzeću koje je popravljalo automobile i gradonačelniku, i Upravi grada. Bio im je potreban kao majstor, ne kao vojnik.

Nije tokom rata bio na strani četnika. Nije bio ni na strani partizana. Živeli su, kao i svi ostali građani. Često su išli u " bežanije ", snalazili su se za brašno, ulje, šećer, kafu. Prodavnice su bile prazne, crna berza je cvetala. 

U prvim mesecima druge ratne godine rodio im se još jedan sin.

Vreme je prolazilo. Rat se završio, a oni su dobili i treće dete- kćerku.

                                                    *        

Kada su se posle nekoliko godina preselili u novu kuću, koju je kupio njegov otac, bila je srećna i zadovoljna. Kuća je bila veća i lepša nego ona stara, u kojoj su do tada živeli. Imala je lepo dvorište, puno cveća. Setila se, sa osmehom, one godine, kada se još pitala da li je on onaj pravi. Da, bio je onaj PRAVI. Tokom predratnih godina svuda su izlazili. Po povratku sa posla, donosio joj je cveće. A za vreme rata, bio je odlučan da prehrani svoju porodicu. Radio je i prekovremeno, bio je odgovoran, i svaki dinar je trošio na nju i na bebu.

                                                         *  

Šezdesetih godina prošlog veka ranije se penzionisao, jer je doživeo povredu na radu. Povredio je nogu, i bili su potrebni meseci da se oporavi.

Kada se oporavio, odlučio je da počne da radi privatno. Bio je među prvim privatnicima u gradu. Tadašnji zakon je dozvoljavao penzionerima da obavljaju neke delatnosti, i tako je on otvorio radnju. Uredno je plaćao porez državi, i štedeo je kako bi išli u inostranstvo ( želela je da vidi Trst i da kupi nešto, kao i svi u to vreme ). 

                                                         * 

Proputovali su celu Evropu. Najstariji sin je bolji život potražio daleko, na drugom kontinentu. Išli su i tamo. Putovali su, sa udruženjem penzionera u banje, sa crkvom su obilazili manastire. Bili su srećni.

                                                         *

U sećanju mi ostaju i one godine kada sam šetala sa njima po Kalemegdanu. I odlazaka u cirkus se sećam. Poklanjali su mi beskrajnu ljubav. I moja sestra je bila vezana za njih, posebno za dedu. 

Ljubav je bila vidljiva u njihovom poznom dobu. Pazio je i vodio računa o njoj kada je bila bolesna. Ponekad su se, kao i svi stari ljudi, svađali oko nekih malih, beznačajnih stvari. 

" Varaš me, vidim da me varaš...vrati tu damu, nisi dobro izračunao!!!! " Igrali su tabliće u popodnevnim i večernjim satima. Sestra i ja smo često igrali tabliće sa njima. I smejali smo se, sa dedom je uvek bilo smeha...bio je, i kao star čovek, vedar, nasmejan, dobro raspoložen.

" Ti si moja prva ljubav ", znao je uz smeh da kaže, i da doda " oprostićeš mi i ovog popa što sam ukrao pored dame ".

" Šta lupaš pred ovom decom? Mi smo stari ljudi, kakva ljubav..." crvenela je u licu moja baka.

Znala je nekada, kada je bila ljuta da kaže " a mogla sam da se udam za učitelja, eeee, to su bila neka davna vremena..." 

                                                         *

Osmeh je sa dedinog lica nestao kada je baka umrla. 

" Kako da živim bez nje, kako??? Ona mi je bila sve, imam ja vas, ali..."

Plakao je danima. Uspevala sam ponekad da ga oraspoložim. Bio je nasmejan jedino kada su dolazila deca moje sestre- njegovi praunuci. 

                                                        *

Nije bio dugo bolestan. Samo par dana. Zauvek je zaspao jednog februarskog popodneva...Poslednje reči su bile " zove..zove me "....i kada smo ga pitali ko ga zove rekao je samo " baba ".

Par sati kasnije pridružio se u nekom nebeskom svetu svojoj prvoj i jedinoj pravoj ljubavi.

                             KRAJ

*************************************************************

Nedostaju mi. MNOGO. Dani i godine provedene sa njima ostaće mi u najlepšem sećanju. I nikada, nikada neće izbledeti.

HVALA MMKF na inspiraciji za ovu priču. 

Da li je njihova ljubav bila velika, ili mala? Ne znam, znam samo da je bila od onih ljubavi koje odolevaju svim iskušenjima, prolaze hrabro kroz sve nevolje, i uživaju u svim srećnim trenucima. Takve su samo prave ljubavi.

Tokom nekih davnih zimskih večeri slušala sam priču o ljubavi...ispričanu iz njenog ugla...ispričanu iz njegovog ugla. Ljubav je živela punih šezdesetpet godina. Čitav jedan ljudski vek.

                                                *

Tih tridesetih godina prošlog veka, u Beogradu su se skoro zaboravila stradanja iz prvog rata, a vihor drugog svetskog rata još se nije osećao.

Živela je sa majkom i braćom u centru grada. Majka je bila bolničarka, braća su radila, a ona je sedela kod kuće i čuvala malog bratanca.

Tokom mirnih prolećnih i letnjih popodneva šetala je po korzou, išla je sa drugaricama u bioskop, pomagala je majci koja je bila u Kolu srpskih sestara. Nije bila zaljubljena. Udvarao joj se jedan učitelj, ali nije prihvatala to udvaranje.

Čekala je onog pravog.

                                            *

Živeo je u delu grada koji se u tim godinama smatrao za periferiju. Voleo je automobile, naučio je da ih vozi, ali i da ih popravlja. I kao da je znao da će mu to biti buduće zanimanje, učlanio se u taj zanatlijski esnaf. Ali, nije bio od onih mladića koji misle samo na posao. Pevao je u Prvom pevačkom društvu, imao je lep glas, znao je i sve okretne igre. Voleo je dobru zabavu. Šarmantan, zgodan, vesele prirode znao je da su zbog njega slomljena mnoga ženska srca. Njegovo još nije bilo slomljeno, a nije ni želeo da bude.

Čekao je onu pravu. 

                                            *

Njena drugarica i buduća kuma živela je u istoj ulici gde i on. Često su se sretali u prolazu. Dolazila je kod drugarice i sa svojim malim bratancem.

Doterana, skladno građena beogradska gospođica privukla je njegovu pažnju. Jedino nije znao da li je dete njeno, i nije znao kako da se upozna. Bio je ljut na sebe zbog toga. On, mangup sa beogradske kaldrme, srcolomac, nije želeo da joj dobacuje u prolazu.

Kada je shvatio da ona dolazi kod njegove komšinice, zamolio je nju za pomoć.

                                          *

" Da upoznam njega? Pa i sama kažeš da je mangup! I šta ću ja ovde, pa ovo je selo! "

" Znači dete nije njeno, nego njenog brata! Fino, kada nas upoznaješ? "

Pitanja su se nizala, jedno za drugim. Sa obe strane. Drugarica je bila zbunjena, ali u isto vreme i srećna što učestvuje u stvaranju jedne lepe priče.

Razgovarala je i sa njom, ali i sa njim.

                                           *

" Dobro, idemo sutra na taj matine, i neka nas vodi posle na bozu. Pobedila si. Ionako mi se ne sviđa onaj učitelj. "

Upoznali su se. Išli su u bioskop, na matine, i posle na bozu.

Tada nisu znali da će se zaljubiti, i da će ta ljubav živeti u njima toliko mnogo godina.

                              NASTAVIĆE SE

Ovaj veliki rat je doneo nespokoj u sve kuće, pa i u Perinu i Sekinu. Često su sa decom, još uvek malom, bežali od bombardovanja u Kumodraž- selo nadomak Beograda. Tamo je bila glavna „ bežanija „ u onim vremenima kada su bombe padale na Beograd.

Vladala je nemaština. Oskudica u svemu i svačemu. Najviše u hrani.
Pera je pomagao svoje siromašne stanare koliko je mogao. Seka je nabavljala mleko i sir u većim količinama, u jednom seocetu blizu grada.

Jednoga dana u dvorište njegove kuće ušlo je nekoliko Nemaca. Tražili su sobe za izdavanje.

Pera nije znao šta da radi. Odbiti ih značilo je navući njihov bes, navući probleme...pristati da budu stanari – značilo bi možda izdaju svog naroda.

Zamolio je da sačekaju sa odgovorom jedan dan. Pristali su.

Otišao je da se posavetuje sa sveštenikom i sa ljudima iz sreza. Na oba mesta bilo mu je postavljeno pitanje:
- Da li glumci igraju predstave iako je rat, da li pekari peku hleb, da li radnje rade?
Odgovorio je potvrdno.

I shvatio je...rentiranje stanova bio je posao, kao i svaki drugi. Tako su se u dve slobodne sobe uselila dva mlada Nemca. Platili su za više meseci unapred. Veliki deo tih para Pera je poklonio svojim stanarima, pomogao je i svoju porodicu.

Prošle su i te ratne godine. Nemci su se odselili par meseci pre kraja rata.

Došlo je oslobođenje. Pobednici su počeli da kroje jednu svoju –pobedničku istoriju. Prvi na udaru našli su se imućniji građani, oni koji su sarađivali sa okupatorom, i oni koji nisu bili na njihovoj strani, strani pobednika.

Počelo je teško poglavlje u Perinom životu i životu cele njegove porodice.

Prvo su Sekinom ocu oduzeli fabriku, osudili ga na višegodišnju robiju. Oduzeli su kafanu i dućan njegovoj porodici. A onda je došao on na red.

Bio je na sudu, sa krivičnim delom- izdaja države...zato što je bio „ saradnik okupatora „ ( zbog ona dva mlada Nemca koji su stanovali kod njega ), i zato što je bio simpatizer monarhije.
 
Od streljanja ga je spasao stanar koji je bio član partije, i čijoj porodici je dosta pomagao tokom rata.
Oduzeli su mu sve. Ostavili su mu samo jednu malu kućicu-zbog dece, da bi imala gde da spavaju.
Osudili su ga na relativno blagu kaznu- zatvor...zbog bolesti i godina...to je jedino mogao za njega da učini njegov bivši stanar.

Nije dugo bio u zatvoru. Razboleo se i pustili su ga kući- starog i bolesnog, da ne „ zarazi „ ostale zatvorenike.

Pet godina nakon završetka velikog rata, jednog kišnog jesenjeg dana prestalo je da kuca njegovo umorno i tugom i bolom ispunjeno srce.

Sahranjen je na Novom groblju.

                            *

Par godina kasnije, na put bez povratka, u susret svojoj velikoj ljubavi, otišla je i Seka.

Kćerke su se udale, i otišle iz zemlje u kojoj su rođene. U Beogradu je ostao samo sin. Svoju decu je vaspitao kao što je i on bio vaspitan- da vole porodicu, poštuju starije, da veruju u Boga, da veruju u pravdu koja će jednoga dana doći, da čine dobra dela...

                             *

Ponekad prođem tom ulicom. Sva Perina dvorišta su izmenila svoj izgled. Osim jednog. Onog prvog, sa klupom, cvećem i česmom u sredini dvorišta. To dvorište pobeđuje sve promene, i svedok je jednog vremena. Na mestu Perine zgrade nikao je soliter.

Ulica koja je gotovo cela pripadala Peri dobila je ime po jednom komunističkom heroju. Njen naziv ni danas nije izmenjen. 

                                               KRAJ

Kroz nekoliko meseci Pera je uselio prve stanare. Bilo ih je ukupno pet. Pet malih stanova, i pet malih porodica. U dvorištu je bilo zasađeno cveće. Na sredini, malo dalje od česme postavio je i veliku klupu, kako bi stanari mogli da sede u dvorištu i uživaju u letnjim večerima.

Ponovo je počeo da izlazi. Često je plesao sa gospođicom čiji je otac bio vlasnik fabrike čokolade.
I dalje je štedeo. Znao je da nije u potpunosti zadovoljan, da je ostvario samo deo svog sna.

Vreme je prolazilo. Tokom sledećih dve-tri godine Pera je kupio još dva placa. Sada je izdavao ukupno petnaest stanova. 

Odlučio je da je vreme da se ženi.

Svadba sa kćerkom vlasnika fabrike, lepom Jelisavetom-Sekom, bila je bogata.
Njegov otac i majka su plakali od sreće videvši da je sin uspeo i da je pored jednog ostvarenog sna ostvario još jedan-zasnivanje porodice sa lepom, pametnom i dobrom devojkom.

Kasnije te jeseni Sekin otac je nudio da im napravi  još jednu fabriku čokolade, koja bi bila samo njihova, ali Pera nije želeo da bude fabrikant i konkurencija svom tastu.

Sagradio je još pet , i još pet manjih kućica, i skoro da je cela ulica  bila njegova.
Stanari su hvalili njegovu dobrotu, pažnju, njegovo razumevanje za sve njihove probleme. Ponekad mu nisu plaćali po dva ili tri meseca i on ih je strpljivo čekao. Nije želeo da ga pamte kao nekog okrutnog rentijera-zelenaša, kakvih je u to vreme bilo dosta.
 
Kada je počela da se gradi crkva u blizini njegove kuće, dao je ogromnu svotu novca, kao prilog.

U to vreme rođena je i njegova prva kći- Jelena. Krštena je kod kuće, jer crkva još nije bila završena.

Odlučio se uoči samog početka prvog svetskog rata na još jedan poduhvat. Poslednji.
Na velikom parčetu zemlje sagradio je zgradu, sa desetak stanova. Tako je dobio i nadimak, koji će kasnije postati i njegovo prezime i prezime njegove porodice. CASA GRANDE, uzviknuo je jedan Italijan, novinar, videvši zgradu smeštenu između malih kućica.

Ali Beograđani nisu zvali Peru- Pera Casa Grande, već su tu italijansku reč izgovarali kao – Pera Kašegranda...valjda im je tak bilo lakše.Zvali su ga tako stanari, i poštar, i njegov lični lekar, i frizer...svi. Bio je ponosan na svoju zemlju, na svoje kuće, male ali lepo nameštene, bio je ponosan i zato što su ga stanari poštovali i voleli.

Prvi veliki rat doneo je Peri prvu tugu. Poginuo je njegov stariji brat, a mlađi se razboleo i do kraja života bio ranjiv i bolešljiv. Pomagao je bratu i njegovoj porodici, i kad brata više nije bilo.
Pera nije učestvovao u ratu. Imao je manjih srčanih tegoba zbog kojih su ga oslobodili od vojske.

Posle tih ratnih godina Pera i Jelisaveta- Seka dobili su još jedno dete. Sina.

Vreme je prolazilo. Početkom drugog svetskog rata rodilo se i treće dete – kćerka.

                                        *** nastaviće se ***

Rođen je kao treće dete, u porodici sa četvoro dece. Pripadali su višoj srednjoj klasi. Otac je imao dućan na sredini velike ulice, a stričevi su imali i dućan i kafanu.
Završio je školu, kao i njegova sestra i brat. Imao je ambiciju da postane bogat. Smetalo mu je što su ga pomalo čudno gledali na balovima na koje je bio pozivan, iako nije bio mnogo bogat. Često je slušao zamerke gospođica „ pa Vaši imaju samo dućan..zar mislite da ja kći vlasnika fabrike mogu da plešem sa Vama? „

Posle prvog razgovora sa ocem bio je obeshrabren. Otac nije želeo da mu da celu ušteđevinu kako bi samostalno počeo posao. Slično su reagovali i stričevi. Majka je predlagala da ode u Beč, na više studije, ili u Prag. „ Možeš i znanjem da se obogatiš! „ znala je da kaže.
A on nije želeo da čeka, i nije želeo da putuje. Hteo je odmah da bude bogat, i da oženi gospođicu iz ugledne porodice...ne trgovačke...mada je cela porodica pripadala tom esnafu.

Kada je otac video da on pati, da se nervira, da ćuti i trpi i da je stalno nečim nezadovoljan odlučio je da mu pomogne.

„ E, ovako sinko...Ja mogu da ti dam jedan deo novca, a ti lepo da odeš kod Sime, i da radiš par meseci ili čitavu godinu u njegovom dućanu....da uštediš...i radi onda sa parama šta želiš! „
A Petar ili Pera, kako su ga svi zvali, nije zapravo imao ideju koji posao bi mogao da počne –sam. Pristao je da ode kod njihovog prijatelja Sime i da tamo radi.

Svaki dinar je štedeo. Nije čak ni izlazio mnogo, mada mu je to, kao dvadesetdvogodišnjem mladiću teško padalo.

Prošla je i ta godina. Pera je imao lepu ušteđevinu. Otac je na tu sumu dodao još...
Postavljalo se pitanje- Šta sada?

Dani su prolazili u razmišljanju...pravljenju planova, a onda se iznenada setio.....
U dvorište njihove kuće došla je žena sa malim detetom. Sa koferom. Zbunjenog izraza lica.
Čuo je šta je pitala njegovu majku.
„ Gospođo, da li vi izdajete jednu sobu, ili znate nekoga ko to radi? Dete sam dovela ovde na preglede...nismo iz Beograda „
Majka je odgovorila da ne zna. Oni nisu imali sobe za izdavanje, a niko u komšiluku to nije radio.

Šetao je te večeri Pera ulicama po svom kraju. Gledao kuće, dvorišta, i kada je mislio da je i ta šetnja uzaludna došao je do kraja velike ulice. Pogledao je ogroman prostor. Prazan. Znao je šta će uraditi sa novcem koji je imao na raspolaganju.

Sutradan je otišao u srez, da se raspita čija je to zemlja. Rečeno mu je da je država tu planirala da sagradi kuće, ali to je bilo u nekom dugoročnijem planu, ne skoro. Pitao je da li može da kupi jedan manji deo tog velikog placa. Nudio je odmah novac.

Kroz nekoliko dana stajao je na svojoj zemlji, na mestu gde će sagraditi prve stanove za izdavanje.

                                          *** nastaviće se ***

Ovoj priči je mesto i ovde...ranije je objavljena i na mom prvom blogu. ( co.yu)

Priča postoji, živi. Čeka da bude napisana i prezentovana javnosti...
Želi da bude poznata, kao njen glavni junak.

Na televiziji ide prilog o denacionalizaciji. " Vlasnici nacionalizovane imovine mogu podneti prijave do..."
Da li će starija beogradska gospođa iskoristiti to pravo, i ukoliko bude vraćanja imovine koliko će joj vratiti? Koliko novca može da dobije za tu veliku površinu zemljišta? A ko će nadoknaditi pretrpljen strah i bol njene porodice? Da li strah i bol, da li tuga imaju cenu?

Poslednji put sam je videla pre nekoliko meseci. Moja tetka..ne rođena, ali ipak tetka. U stanu ukusno uređenom, u samom centru grada, prebirala je, po ko zna koji put, po uspomenama. Gledala sam fotografije...požutele. Ona i njena braća šetaju ulicama starog Beograda. Na jednoj slici cela porodica-otac, majka, dva brata i ona. Nedostaju baka i deda. Umrli su..od tuge...
Ali ovo nije priča o njoj, jednoj pravoj beogradskoj gospođi čiji je život bio jednako zanimljiv kao i život njenog pretka.
Ovo je priča o dedi, njenom dedi...bratu mog pradede. Sećam se....

April. Siv i užasan. NATO bombarduje Srbiju. Bombe padaju i na Beograd. Jednog aprilskog jutra zvoni telefon. Javlja se mama.

- Da..ja sam..kada je umro? Kada je sahrana? Dobro...strašno mi je žao...dolazimo večeras..

Saznajemo da je umro teča, i naravno to veče provodimo u stanu u samom centru grada.
Kasnije te večeri moja baka komentariše:
- Kako će biti tamo sahranjen? Bože...pa dobro, vi idete na sahranu, ja ne mogu..e, bio je on dobar čovek...predobar, a što je zlatne ruke imao...

Nakon dva dana odlazim na sahranu. Kupujemo cveće i sveću, ulazimo u kapelu, počinje opelo.
Povorka kreće...a kreću i sirene. U povorci se čuje tih komentar " sve je to zbog režima, ne bombarduju oni nas nego Slobu! 

Nosim cveće. Sveštenik čita molitvu i na samom grobu. Cveće spuštam pored spomenika koji je, zbog sahrane, pomeren sa svog mesta.
Ovde počiva Petar – Pera Kašegranda...18...poslednji brojevi godine rođenja se ne vide...vidi se godina smrti -1950...

***    nastaviće se ***