Sonaticin kutak

Ovaj veliki rat je doneo nespokoj u sve kuće, pa i u Perinu i Sekinu. Često su sa decom, još uvek malom, bežali od bombardovanja u Kumodraž- selo nadomak Beograda. Tamo je bila glavna „ bežanija „ u onim vremenima kada su bombe padale na Beograd.

Vladala je nemaština. Oskudica u svemu i svačemu. Najviše u hrani.
Pera je pomagao svoje siromašne stanare koliko je mogao. Seka je nabavljala mleko i sir u većim količinama, u jednom seocetu blizu grada.

Jednoga dana u dvorište njegove kuće ušlo je nekoliko Nemaca. Tražili su sobe za izdavanje.

Pera nije znao šta da radi. Odbiti ih značilo je navući njihov bes, navući probleme...pristati da budu stanari – značilo bi možda izdaju svog naroda.

Zamolio je da sačekaju sa odgovorom jedan dan. Pristali su.

Otišao je da se posavetuje sa sveštenikom i sa ljudima iz sreza. Na oba mesta bilo mu je postavljeno pitanje:
- Da li glumci igraju predstave iako je rat, da li pekari peku hleb, da li radnje rade?
Odgovorio je potvrdno.

I shvatio je...rentiranje stanova bio je posao, kao i svaki drugi. Tako su se u dve slobodne sobe uselila dva mlada Nemca. Platili su za više meseci unapred. Veliki deo tih para Pera je poklonio svojim stanarima, pomogao je i svoju porodicu.

Prošle su i te ratne godine. Nemci su se odselili par meseci pre kraja rata.

Došlo je oslobođenje. Pobednici su počeli da kroje jednu svoju –pobedničku istoriju. Prvi na udaru našli su se imućniji građani, oni koji su sarađivali sa okupatorom, i oni koji nisu bili na njihovoj strani, strani pobednika.

Počelo je teško poglavlje u Perinom životu i životu cele njegove porodice.

Prvo su Sekinom ocu oduzeli fabriku, osudili ga na višegodišnju robiju. Oduzeli su kafanu i dućan njegovoj porodici. A onda je došao on na red.

Bio je na sudu, sa krivičnim delom- izdaja države...zato što je bio „ saradnik okupatora „ ( zbog ona dva mlada Nemca koji su stanovali kod njega ), i zato što je bio simpatizer monarhije.
 
Od streljanja ga je spasao stanar koji je bio član partije, i čijoj porodici je dosta pomagao tokom rata.
Oduzeli su mu sve. Ostavili su mu samo jednu malu kućicu-zbog dece, da bi imala gde da spavaju.
Osudili su ga na relativno blagu kaznu- zatvor...zbog bolesti i godina...to je jedino mogao za njega da učini njegov bivši stanar.

Nije dugo bio u zatvoru. Razboleo se i pustili su ga kući- starog i bolesnog, da ne „ zarazi „ ostale zatvorenike.

Pet godina nakon završetka velikog rata, jednog kišnog jesenjeg dana prestalo je da kuca njegovo umorno i tugom i bolom ispunjeno srce.

Sahranjen je na Novom groblju.

                            *

Par godina kasnije, na put bez povratka, u susret svojoj velikoj ljubavi, otišla je i Seka.

Kćerke su se udale, i otišle iz zemlje u kojoj su rođene. U Beogradu je ostao samo sin. Svoju decu je vaspitao kao što je i on bio vaspitan- da vole porodicu, poštuju starije, da veruju u Boga, da veruju u pravdu koja će jednoga dana doći, da čine dobra dela...

                             *

Ponekad prođem tom ulicom. Sva Perina dvorišta su izmenila svoj izgled. Osim jednog. Onog prvog, sa klupom, cvećem i česmom u sredini dvorišta. To dvorište pobeđuje sve promene, i svedok je jednog vremena. Na mestu Perine zgrade nikao je soliter.

Ulica koja je gotovo cela pripadala Peri dobila je ime po jednom komunističkom heroju. Njen naziv ni danas nije izmenjen. 

                                               KRAJ