Priča o jednom čoveku i o jednoj ulici, treći deo
Kroz nekoliko meseci Pera je uselio prve stanare. Bilo ih je ukupno pet. Pet malih stanova, i pet malih porodica. U dvorištu je bilo zasađeno cveće. Na sredini, malo dalje od česme postavio je i veliku klupu, kako bi stanari mogli da sede u dvorištu i uživaju u letnjim večerima.
Ponovo je počeo da izlazi. Često je plesao sa gospođicom čiji je otac bio vlasnik fabrike čokolade.
I dalje je štedeo. Znao je da nije u potpunosti zadovoljan, da je ostvario samo deo svog sna.
Vreme je prolazilo. Tokom sledećih dve-tri godine Pera je kupio još dva placa. Sada je izdavao ukupno petnaest stanova.
Odlučio je da je vreme da se ženi.
Svadba sa kćerkom vlasnika fabrike, lepom Jelisavetom-Sekom, bila je bogata.
Njegov otac i majka su plakali od sreće videvši da je sin uspeo i da je pored jednog ostvarenog sna ostvario još jedan-zasnivanje porodice sa lepom, pametnom i dobrom devojkom.
Kasnije te jeseni Sekin otac je nudio da im napravi još jednu fabriku čokolade, koja bi bila samo njihova, ali Pera nije želeo da bude fabrikant i konkurencija svom tastu.
Sagradio je još pet , i još pet manjih kućica, i skoro da je cela ulica bila njegova.
Stanari su hvalili njegovu dobrotu, pažnju, njegovo razumevanje za sve njihove probleme. Ponekad mu nisu plaćali po dva ili tri meseca i on ih je strpljivo čekao. Nije želeo da ga pamte kao nekog okrutnog rentijera-zelenaša, kakvih je u to vreme bilo dosta.
Kada je počela da se gradi crkva u blizini njegove kuće, dao je ogromnu svotu novca, kao prilog.
U to vreme rođena je i njegova prva kći- Jelena. Krštena je kod kuće, jer crkva još nije bila završena.
Odlučio se uoči samog početka prvog svetskog rata na još jedan poduhvat. Poslednji.
Na velikom parčetu zemlje sagradio je zgradu, sa desetak stanova. Tako je dobio i nadimak, koji će kasnije postati i njegovo prezime i prezime njegove porodice. CASA GRANDE, uzviknuo je jedan Italijan, novinar, videvši zgradu smeštenu između malih kućica.
Ali Beograđani nisu zvali Peru- Pera Casa Grande, već su tu italijansku reč izgovarali kao – Pera Kašegranda...valjda im je tak bilo lakše.Zvali su ga tako stanari, i poštar, i njegov lični lekar, i frizer...svi. Bio je ponosan na svoju zemlju, na svoje kuće, male ali lepo nameštene, bio je ponosan i zato što su ga stanari poštovali i voleli.
Prvi veliki rat doneo je Peri prvu tugu. Poginuo je njegov stariji brat, a mlađi se razboleo i do kraja života bio ranjiv i bolešljiv. Pomagao je bratu i njegovoj porodici, i kad brata više nije bilo.
Pera nije učestvovao u ratu. Imao je manjih srčanih tegoba zbog kojih su ga oslobodili od vojske.
Posle tih ratnih godina Pera i Jelisaveta- Seka dobili su još jedno dete. Sina.
Vreme je prolazilo. Početkom drugog svetskog rata rodilo se i treće dete – kćerka.
*** nastaviće se ***