12/7/2013, 02:01

Носталгично путовање у прошлост

- За све нас који смо рођени средином и крајем прошлог века - 

* Заборавимо политику и све ружно, сећајмо се само лепих ствари * 

 
Седим у купеу воза који стоји на перону. Воз има само једну дестинацију -Прошлост. Затварам очи и крећем на носталгично путовање. 

Тих давних година ( чујем гласове своје баке и свог оца )…шездесет и неке, ишли смо у Трст. Куповали смо хулахопке и прве фармерке. Миле Лојпур је свирао на Калемегдану. Играо сам у “Раду”. Тапкао сам карте готово испред свих београдских биоскопа. Стриц и стрина су отишли у Немачку. Купио сам грамофон. А ја сам са дедом слушала на оном старом радију “Радио Луксембург”. Гласови се преплићу. Осмехујем се. Пили су Кокту, гледали “Бал на води”. Читали су “Политику”. На телевизији су гледали Први програм ТВ Београд. Смејали се Чкаљи и Мији. Правила је бака ташке, шненокле и лондонске штанглице. 

Из сна ме буде гласови маме, тетке, ујака. Са носталгијом се сећају свог времена и пореде га са овим временом. Слушала сам “Црвене Кораље”, и “Јутро”-претечу Бијелог дугмета. Носиле смо миниће. Удала сам се, а касније и тетка. Ујак је слушао Рибљу чорбу и ишао на концерте. Бака -мамина мама је куповала “Базар” и “Практичну жену”. Гледали су вестерне на телевизији. И “Сандокана”. Када се емитовао “Градић Пејтон” улице су биле пусте. 

Обе породице и ова из града и мамина из села, пропутовале су целу бившу Југу. Бака и деда-татини родитељи путовали су и по свету. 

Моје време. Седамдесете и осамдесете године прошлог века. Ово лето враћа сећања на та давна лета. Деда је ујутру прво куповао хлеб, кифле, чоколадно млеко и јогурт у оном светло браон односно црвеном тетра паковању. Доручковала сам кифлу са правим путером, оним маслацем који годинама није мењао свој изглед. Куповали смо га на велико, јер се користио и као намаз и за припрему колача. Прашка шунка је имала другачији укус него што има ова садашња. Госте смо прво послуживали слатким од белих трешања и од шљива. Кувао се пекмез, спремала се мармелада. О зимници да и не причам. Пуна кућа народа увек. Деда је био међу првим приватницима у граду. Аутомеханичар. Анегдоте из наших живота подсећају на оне приче из ТВ серије “Мајсторска радионица”. Гости су пре кафе добијали обавезно мезе. Кафа се пила из обичних, малих шољица, не као данас. Са дедом и баком сам редовно ишла у град, готово сваки дан, макар са баком ако деда није могао због посла. Таш, Калиш..а са мамом и татом сам обилазила околину града, затим Скадарлију, и познате београдске ресторане. Читала сам “Микијев забавник” понедељком, а петком “Политикин”. 
Гледала сам дечије емисије и школски програм. Како сам одрастала тако сам касније гледала и “Игре без граница”. Ишла сам са родитељима на море, у Макарску. Ишли смо на Златибор зими. Читала сам “ИТД” и немачку верзију листа “Браво”. Слушала сам страну музику, највише Стинга и Џорџ Мајкла. Са одушевљењем сам дочекала ОК Канал који је после прерастао у Трећи канал ТВ Београд. Међу првима сам имала дигитрон и вокмен. Први смо купили и видео рекордер. Комодор 64 ме није привлачио. Била је то играчка за дечаке. Понекад сам играла те игрице код брата од тетке. Носила сам еспадриле, тада веома модерне. Са друштвом сам чекала у реду када се отворио Мек. А пре тога сам са родитељима и сестром ишла у прву пицерију у Београду. 
Сестра и ја смо имале безбрижно детињство. Верно смо пратиле Тифин почетак велике каријере у “Бијелом Дугмету”. Биле смо обожаватељке Радио Пингвина и Студија Б. Чак смо и гостовале са другарицом у емисији “Фонтана жеља”. Ја сам волела недељом да слушам “Ванилице” на Б92. Пили смо кувани сок од вишања и нес кафу коју смо добијали из Канаде. Овде се још није продавала. Јеле смо “Киндер Ладу” и пиле и Фрукталове сокове. Омиљени ми је био онај са јагодом. Та паковања Фрукталових сокова никада нећу заборавити. Ни укус тих сокова. Мама је правила сама ликере. Није било Бејлиса тада. Куповали смо све у “Београђанки”, а у велику куповину ишли смо на Цветни трг или у самопослугу на Дедињу. Јела сам виршле са сенфом из црвених киосака. 

Сећам се и оних школских ужина. Касније није било ужине, али је цела моја гимназија ишла у “Меду”, пекару-посластичарницу, кафић. Три у један. Меда је био популаран док нам у школи нису отворили кафић и радио. Професорка марксизма -бивша Бреговићева девојка. 
Мислим да сам била последња генерација која је имала марксизам у школи.

 **** 

Воз још стоји на перону. Носталгично путовање у Прошлост ближи се крају. Нећу да се сећам ружних ствари. Било их је. Нећу да се сећам ортопеда, гипсева, нећу да се сећам… 
Надам се да сам бар мало дочарала нека лепа, стара времена…
objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (0) Komentara | email this post
27/12/2012, 23:12

Sećanje..iz velike riznice


VOKMEN I MILE PILE

Moram da podelim sa vama razgovor koji se malopre vodio za stolom ( dok smo ručali ):

Moja sestra: Mico, šta hoćeš da ti baba i tetka kupe za rođendan?

Moja mama, Micina baba: Reci ljubavi babi, šta da ti kupim?

Milica-Mica: VOKMEN! Ili ono manje nnnnptri…:)))))

Ja: Kako Mico ti znaš šta je vokmen, pa puniš tek pet godina?

Mica: Vokmen ima i Mile pile

Ja: Ko je Mile pile?

Mica: Ih bre tetka što si glupa. Mile pile iz crtaća. Ja sam jela..idem na Internet.

I ode malopre Mica na Barbi sajt, a ja sam ostala zapanjena. Ne znam ko je Mile pile, ne znam ni ostale junake iz crtanih filmova, ma ništa ja ne znam…lepo mi dete kaže da sam glupa….:)))

objavio/la Sonatica kategorija: | (0) Komentara | email this post
9/10/2012, 19:42

Mediji i politika "Ni po babu, ni po stričevima"

„ Novinarski hleb je gorak. Šta hoćeš, da počneš da radiš na pijaci, upoređujući cene za onaj čuveni pijačni barometar? Nije to za tebe!“ 

Pamtim reči svog druga koji radi u jednoj novinskoj redakciji. Dodao je i da je dalek put od pijačnog barometra do kolumne.
 „ Gorak je ovo hleb. Znaš šta sam bio, i gde sam sada. Znaš i zašto. Nisam drug član. Bar da je redakcija bila isključivo informativna, bilo je tu više muzike i zabave, manje politike.Nemoj to da radiš. Budi pisac. Ili pokušaj da budeš nezavistan novinar, slobodni strelac, ali tada moraš da imaš više tezgi.“ 
Pamtim i ove reči poznanika koji radi u velikoj medijskoj kući. Slušajući njihove priče i priče ostalih prijatelja i poznanika, dobrih novinara, profesionalaca sa ili bez diplome Filološkog, Filozofskog ili Fakulteta političkih nauka, shvatila sam da su oni na margini.

Glavni urednici medija, bilo štampanih, bilo elektronskih, ne stavljaju ih u prvi plan. Nemaju svoje emisije. Retko, veoma retko objave po neki tekst ili u najboljem slučaju kratku kolumnu. 

Nezavisno novinarstvo ne postoji u Srbiji. Nije postojalo za vreme Karađorđevića, ni za vreme Tita, ni u Miloševićevoj eri, a ne postoji ni danas. Postoje novinari koji su nezavisni i potpuno oslobođeni stranačkih stega, ali njihov rad nije na ceni i oni su nepodobni i za poziciju i za opoziciju.Ti ljudi nisu članovi nijedne političke stranke i to im je najveći „minus“ za napredovanje u karijeri. 

Ovo je izborna godina. Međustranački „rat“ sa plakatima i na Internet mrežama i portalima traje već duže vreme. Kada izbori budu raspisani, a krajnji rok za njihovo raspisivanje je 13.mart počinje i medijsko ludilo, u bukvalnom smislu te reči. Reči kao što su objektivnost, nepristrasno izveštavanje, pravo istraživačko novinarstvo, ne postoje više u rečniku medijskih kuća u Srbiji. Jedne novine će pljuvati plave, druge žute, treće crvene, pete zelene...
Sve političke stranke se trude da zauzmu dovoljno prostora u medijima. I u slučaju da im neko zakine 10-15 sekundi vremena u elektronskim medijima, na sav glas će se buniti. 
Ili da im se iseče, ne daj Bože, jedna i po rečenica, možda i greškom, dok se novine noću štampaju.
 „Stranački vojnici“ –novinari u službi svoje stranke, svojski će se truditi da čitaocima, slušaocima ili gledaocima, na najlepši način pokažu koliko je njihova stranka dobra, pozitivna i poštena, i naravno, njoj je narod na prvom mestu. 
To što postoji i naličje jedne stranke za birače nije važno. To su interne stvari koje ne smeju da procure u javnost. Ali će se zato maksimalno truditi da ponište rad neke druge, suparničke stranke. 
Nijednog momenta se neće osvrnuti na bar jedan dobar politički potez te stranke. Novinari i novinarčići, političari i politikanti zajedno sa svitom glumaca i pevača koji su simpatizeri i članovi stranaka šetaće po zemlji Srbiji i obećavaće ponovo kule i gradove. 
Neki će veličati Evropu, neki će biti protiv nje. Zanimljivo je što će ih jedino himna Srbije ujediniti na početku svakog mitinga. 
Sve ostalo sem želje da budu na vlasti, ih razdvaja. 
Da li će iko smeti da kaže narodu istinu? Da li će biti i tračka tolerancije? Da li će mediji naklonjeni jednima da kažu bar jednu lepu reč o suparničkim strankama? Ne. 
Toga neće biti, ne verujem u to. 
Novinarstvo u Srbiji zavisi od političara i politike. Zbog suprotnog mišljenja ubijen je Slavko Ćuruvija. Zbog suprotnog mišljenja mnoge televizije, radio stanice i štampani mediji zatvarani su i gašeni i morali su još da plate drakonske kazne. 
Danas toga više nema, jer je svaka stranka dobila deo svog kolača. I svaki finansijer ima uvid u tekstove i u desk centre televizijskih i radijskih kuća. Tačno se zna ko će šta objaviti, napisati. Ko je za koju političku stranku.

 I šta danas da rade oni koji misle svojom glavom, i ne žele da veličaju ili kude neke crvene, plave, žute, zelene stranke? 

Da li profesionalci i pravi majstori svog zanata imaju jedinu mogućnost da predaju na fakultetima i da drže kurseve iz oblasti novinarstva za neke buduće, možda „stranačke vojnike“? Koliko o svemu ovome znaju birači? Da li imaju pravo na objektivno informisanje, bez stranačkog uplitanja? Imaju pravo. To što je ista situacija sa medijima u regionu ne umanjuje značaj novinarske etike u Srbiji. 

Da li su novinari i novinarčići svesni etike? Ili je ona nevažna u celoj priči, a stranka je na prvom mestu? I ko danas, osim Branka Stankovića sa RTS-a i pojedinih novinara iz manjih TV kuća brine o običnom narodu? Ko izveštava koliko je gladne dece u Srbiji? Ko im pomaže? Ko pomaže starijima, bolesnima, onima koji su izloženi nepravdi? Mediji i novinari najmanje...Tim pitanjima se više bave ljudi koji nisu profesionalni novinari i koji su slobodni i hrabri i koji imaju više plemenitosti u sebi od drugih....A Branku Stankoviću i njegovim kolegama iz manjih medijskih kuća-HVALA za pravo novinarstvo.

Politika nije život, i život nije politika. Svet se ne vrti oko izbora i izbornih kampanja. Postoje i neke druge stvari, bolje, lepše, kvalitetnije...kao što postoji i tamna strana života u kojoj ima siromašnih, gladnih, bolesnih, nesrećnih. O lepoj i ružnoj strani života ne pišu novinari koji su pod pritiskom stranaka. Ne smeju, plaše se, a možda su i politički fanatici. U tom slučaju, ne treba im zameriti. Samo im treba oprostiti. Jednoga dana će i sami shvatiti gde su grešili. Tada će možda biti kasno.

- napisano pre izbora održanih u maju mesecu -

- ne vidim da se nešto promenilo danas-
objavio/la Sonatica kategorija: Politika | (0) Komentara | email this post
27/9/2012, 02:16

Pozorište u mojoj kući

Nastavak serijala o anegdotama iz moje porodice. 

POMEŠALE SE VEZE

Bilo je to ono vreme kada nisu postojale digitalne telefonske centrale, a moja ulica, tačnije, mi smo, preko veze dobili fiksni telefon 1987.godine..u sred Beograda, da...Ovo je priča iz davne, čini mi se 1988.godine.
Glavni akter-opet moja bakuta..ko bi drugi..jer je bila biser.. 

Tog dana je sa mojim stricem pričala tel. Međutim, tokom razgovora, u priču se umešala prvo njena prijateljica koja je htela da nas zove, i na kraju moj tata koji je zvao kuću sa posla, da vidi šta treba da kupi na Cvetnom trgu jer nam je ta samousluga bila najomiljenija.

Baba priča sa stricem. 

Prijateljica viče -"Halo Rado, halo, ja sam..."

U vezu se meša moj tata " Ej, ja sam, šta da kupim..."

Bakuta odlepi i krene:

" Aman Dragoljube gde si ti, jel si to kod Raleta na poslu ili si kod moje Rade, kuku meni, Dara će da te ubije 
A Rale, pa zar ti ne radiš...aman gde ste se svi okupili bez MENE! 

Rada-prijateljica: Halo Rado, veze se mešaju, zovem posle...i prekide žena.

Dragoljub i tata: Smeju se i razgovaraju, ne brenuju babu ni 2 posto..Kako su deca, kako je beba, bla, bla... 

Onda moj stric kaže babi: Tetka, ja sam na Vidikovcu, Rale na N.Beogradu, centrala ti je užas, aj zvaću posle..

Baba: Ne beži crni Dragoljube, ti si to kod Rade, kuku meni...a šta vam Rale radi tu... 

Dragoljub- Aman tetka, ne kapiraš bre ništa, ajde zdravo...i spusti joj slušalicu..

Bakuta se onda okomi na tatu - Rale, lažete me i ti i Dragoljub, ma kako ja razgovaram sa vas troje u isto vreme ..Ko zna gde ste..

Tata - Daj mi ženu da pitam šta treba za kuću, ej polazim za sat vremena odavde, sa posla mama, sa posla... 

Baba spušta slušalicu i žali se meni i mami. Telefon opet zvoni-tata. Dogovara se sa mamom šta da kupi...već ima spisak, nego, da li treba još nešto..

I tu se bakuta smrtno uvredila na sve nas. Smejali smo se, a deda je još dodatno zezao, kako kao gospodža sa Bulbudera ne zna da koristi telefon. 

Sledeće nedelje su nam bili u gostima stric i strina Dara. Kasnije na ručku i ta njena drugarica. Bakuta je ćutala i nekih mesec i više dana je odbijala da se javi na telefon.     

 

objavio/la Sonatica kategorija: Porodica | (0) Komentara | email this post
19/9/2012, 23:03

Slabo divanim madžarski

Moja bakica, mamina mama, bila je po mentalitetu i karakteru jako slična svojoj priji. Dve žestoke babe, da ne kažem drugačije.

Letnji raspust. Ja kod njih u vojvođanskom selu, uživam u blagodetima leta i u druženju sa tadašnjim simpatijama.

Popodne. Bakuta skuvala kafu, i deda i ja odmah zapalili, i počeli priču. Zvoni telefon. Bakuta se javlja. Počinje na srpskom, i onda prelazi na mađarski. Bila je Mađarica, ali u kući se govorio samo srpski jer dedi nije padalo na pamet da uči mađarski.

Deda i ja ćutimo i slušamo, a ona veze li veze...I spominje nas. Posle ko zna koliko vremena spušta slušalicu i kaže da je zvala sestra, moja baba-tetka. 

Deda i ja " dižemo nos"... Izlazimo bez reči na ulicu i sedamo na klupu, besni.

Vraća nas unutra. 

Deda, koji je važio za mirnog čoveka po prvi put od kad znam za njega počinje žestoku svađu, a i ja sa njim

" Ko zna šta si pričala, ko zna šta si nas ogovarala. Ženo, mi slabo divanimo madžarski, da znaš i ako hoćeš da pričaš tim jezikom -eno ti Mađarska, na par sati dalje od nas, idite tamo...Ovo je kuća u kojoj se priča srpski, divani pardon...da se izrazim kao seljani..." :)hah

I stvarno, deda i ja nismo govorili sa babom...do večere...dok nije napravila palačinke sa eurokremom i orasima i džemom...Tada smo se pomirili i oprostili joj. :n25: mali1   
   
 

objavio/la Sonatica kategorija: Porodica | (0) Komentara | email this post
15/9/2012, 13:08

Beg od kuće-iliti "više volim taštu nego ženu i mamu"- porodične priče

Moj otac je bio zlatan čovek, ali od njega sam nasledila nervozu, plus, voleo je ponekad da popije, bilo pa prošlo.

Radio je kao vozač protokola jake, velike firme, uvek je vozio dobar auto, i službeni i privatni, i često je putovao.

Tog dana se nešto posvađao sa mamom. Otišao je da radi popodne, da čeka neku delegaciju i vodi ih na večeru, bla, bla...nevažno. 

Uveče se nije vratio kući. Ni sutradan ujutru, ni u podne. Mama, deda, baba, napraviše uzbunu. Telefon nismo imali, a mamu je bio strah da nije imao udes ili nešto slično.

Međutim, negde oko podne, kada smo svi mislili da se sa njim nešto užasno desilo, zove nas komšinica iz firme-kuća do nas.

Mama odlazi tamo. Zvoni telefon i javlja se moja druga baba, njena majka, besna kao ris:

" Šta si ćerko uradila mom dobrom SINU, mom zlatnom zetu. Pobegao je od kuće kod mene i tate, neće da se vraća dok se ne pomirite. Što ga maltretiraš, šta mu to radite, jadno dete..čedo moje..." :)hah

Mama je bila šokirana. Naravno,razgovarala je sa tatom. Dobio je slobodan dan te večeri, jer je radio prekovremeno i otišao pravo u selo, kod tašte i tasta. 

" Dobro, vratiću se kad ručam i kad odigram partiju dve šaha sa tatom. Šta pravite uzbunu kad nema potrebe! "..i šapatom je dodao da će opet dati babi neki dinar, da ima žena za svoje potrebe..

Obožavao je taštu, tasta i celu maminu porodicu. Sada mi je ovaj beg smešan, tada sam bila zbunjena.

Retkost je da se neko veže za taštu...kao i moja mama za svekrvu i svekra..čuda jedna..obično tu ima problema, ali rekoh, mi smo lucidna porodica i kod mene je sve moguće. :n14:
objavio/la Sonatica kategorija: Porodica | (0) Komentara | email this post
14/9/2012, 13:11

Sveštenik i baba

Da li da počnem sa svojim lucidnostima ili se važi i ono što je moja pok.baka jednom uradila...
To je najluđa stvar koja se desila u mojoj porodici, i dan danas se smejem.. Hajde prvo to -nosim babino ime, a i da vas nasmejem, pa krećem sa svojim pisanijem. Stara kuća. Podeljena na "gornji" i "donji" deo. Dva kupatila, velika kuća, bitno, jer je ikona naše krsne slave stajala na istočnoj strani te sobe "gore". Ulaz, mali hodnik, sa leve strane kupatilo. Važno za priču.

Uoči Vakrsa stari sveštenik je dolazio da sveti vodicu. Ne znam gde smo svi mi ostali bili tog dana. Nismo imali telefon, beše to neka 1985-86...i sveštenik nije mogao prethodno da se najavi. Moja baba u kupatilu čita novine , poluotvorena vrata, jer je sama u tom delu kuće. Čuje da neko kuca, ona misli deda. Kaže "Ulazi bre"! kad ono pop u hodniku. Pita " domaćini gde ste" i skonta da su vrata od kupatila poluotvorena.... Baba, umesto da se obuče i izleti iz kupatila, ladno nastavi da čita...Pop..proviri i kaže joj " A tu si..." Baba počinje da vrišti i kaže mu da sačeka. Ovaj sedi u sobi i vrišti od smeha. Izađe moja bakuta, sva zajapurena i počne da mu drži pridiku, kako je smeo da dođe nenajavljen i da to nema smisla da joj ulazi u WC. I taj stari sveštenik joj kaže " Mogla si da se istuširaš, čekao bi ja"...Baba ga izbaci, i kaže mu da dođe za par dana, kako bi kuća bila spremna za osvećenje vodice.

Kada je par dana kasnije došao, svi smo bili, kao vojnici postrojeni da ga dočekamo, a vrata od kupatila su bila zatvorena.
objavio/la Sonatica kategorija: Porodica | (2) Komentara | email this post
1/3/2011, 01:40

Iz autobiografije jedne grofice

I šta da vam pričam...te jeseni i zime su svi bili zapanjeni kada su saznali za moje pravo poreklo. Istorijski potvrđeno, arhive ne lažu.

Simče se smejao kao blesav kada sam mu rekla da potičem iz grofovske porodice, doduše propalih grofova, ali titula je to!

Paja i Caca su mi odmah tražili pare na zajam, misleći da mi je čukunčukun deda ostavio zakopano blago.
Poslala sam ih ispred one mlekare i rekla im da traže da godinu dana budu oslobođeni plaćanja mleka i svih mlečnih proizvoda. Komunjare su uzele tu zemlju čukundedi, pa pošto nije donet zakon o restituciji, neka vrate bar nešto, oni što koriste zemlju.

Max nije verovao u te priče da mu je devojka grofica. Sto puta je ponovio " Kako bre pa ti si klinka sa voždovačkog asfalta, kakva bre grofica "

Dok sam ja njemu ispričala ceo istorijat, morao je da popije dva Džonija i onda je počeo da me ljubi i grli...i da mi i on baraba, traži lovu..

Lepo rekoh mom rođaku da titulu možemo da okačimo mačku o rep i to samo ako mačak dozvoli, a on mi nije verovao.

Svi su me zvali na prijeme. I oni ex i oni sadašnji novinari i političari povodom njihovih godišnjica.

Ljudi, što sam se te zime najela onih malih divnih sendviča, a o tekili i Džoniju da ne pričam.

Naravno, Max i ja smo skidali kilažu u obližnjem fitnes centru i išli smo u zimski bazen. Tamo je i dalje čika Rile prodavao ulaznice. Nama davao popust za noćno plivanje.

Al...dosade i prijemi i fitnes klubovi i ostala čuda.

Dođe proleće. Rođak koji je otkrio poreklo odlepršao u Francusku. Mene Max ostavio zbog neke Cacine sestre od ujaka koja je izbaronisala da je potomak Karađorđevića.

Čudo jedno kako su bile popularne te titule i ta porekla tih godina.

Tog proleća sam počela da radim u desku popularne tv. I naravno, svi su verovali da je to posao  preko hotela " In " i generalnog.

A nije, časna reč. Grofovska reč.

Samo sam poznavala ex ženu jednog urednika i ona mi je ispričala sto čudesa o uredniku. Njega sam privela na " informativni razgovor " i tako sam dobila posao.

Ne živi se od pisanja i grofovske titule, stanovi se ne jedu, a restituciju su spominjali samo pojedinci.

Da, tog proleća sam i zaključila da je bolje biti sa nekim prijatelj nego ljubavnik. Jer posle ljubavi nema prijateljstva, a prijateljstvo može uvek da se pretvori u ljubav.

Da, da...grofica sa voždovačkog asfalta to jest ja, te godine je napravila i posao sa žestokim momkom velikog srca.

Odradili smo nešto i malo prošetali po Londonu, zatim se vratili kući i sve stavili u sef.

Beše to dobra godina...

Danas...danas šetkam malecku po obližnjem parkiću, ne radim u desku više, napredovala sam, a žestoki momak velikog srca je postao dobar gazda jednog mirnog restorana. I moj sadašnji...i moj forever...

Max je odlutao u Kanadu sa Cacinom rođakom i čujem da imaju četvoro dece i da Max radi više od tamošnjih crnaca...

Što ti je život....a nije hteo groficu...

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (0) Komentara | email this post
6/11/2010, 22:07

Kriza

Udarila me opšta kriza. Kriza u finansijskom, emotivnom, i skoro svakom pogledu.
Najteže mi padaju finansijska i kriza inspiracije.

Ne pišem čak ni na forumima, a kamoli da privodim kraju moju, već legendarnu knjigu.

Napolju sunce kao da stiže proleće, a u mojoj duši neka tišina i praznina.

Dane provodim nervirajući se na poslu  i čekajući Godoa, pardon, novo radno mesto.

Čekam i neke pare.

Emocije zaobilazim u širokom luku. Kada si bednog raspoloženja nije ti čak ni do ljubavi.

Zašto ovo pišem? Iskreno- ne znam.

Možda nekome ne može da škodi, parafraziram čuvenog Laneta.

U svakom slučaju, meni pomaže.
objavio/la Sonatica kategorija: Dnevnik | (1) Komentara | email this post
21/8/2010, 15:45

Besmisao života

Najgore je kada te uhvati to ludilo zvano Depra ili Veštica sa crnom maskom na licu.

Problemi sa svih strana te pritiskaju, i onda shvatiš da si upao u kolotečinu, i ne vidiš nigde smisao. Ako to stanje traje duže od tri nedelje, dijagnoza je jasna-depresija.

I svako se stidi da ode kod šrinka, kako u slengu zovu doktore za psihu.

Leče se sami, piju se bensedini ili alkohol i tone se sve dublje i dublje.

Život je surov i večita je borba. Samo hrabri opstaju. I oni sposobni. Emotivci su gubitnici u životnoj seriji.

Zašto o ovome pišem? Možda da olakšam dušu. Da razbijem predrasude, da ostavim svoj trag.

Tamo negde sam pisala o mobingu. Sutra ću o depri. Prekosutra o sidi.

Čemu život, ako ćemo na kraju svi na " onaj svet "?

Šta vi mislite?
objavio/la Sonatica kategorija: Dnevnik | (3) Komentara | email this post
4/8/2010, 06:40

Eva Ras


Ovo je treći dan kako neprekidno razmišljam o našoj vrsnoj umetnici, glumici, piscu, slikarki-Evi Ras.
U petak, 31.07.2010. godine Eva Ras je dobila rešenje PIO Fonda po kome joj se ukida porodična penzija koja je iznosila 18.500.-osamnaesthiljadaipetstotinadinara!
Razlog za ukidanje penzije je povremeni honorarni rad Eve Ras u nekim serijama domaće produkcije i izdavanje knjiga.
Žena koja je teško bolesna, sama, mora po nekom zakonu ove grozne države da vrati retroaktivno novac koji je primala od 2003.godine do danas.
Više je nego tužno. Strašno je.
U isto vreme, dnevne novine " Alo " nas obaveštavaju da će neka pevačica iz Hrvatske da dobije nacionalnu penziju Srbije!
Eva Ras je dva puta pokušala da ostvari nacionalnu penziju koja se dodeljuje istaknutim ličnostima iz sveta filma, novinarstva, književnosti, sporta...Dva puta je odbijena jer nije dobro popunila formular!!!!
Sramota. Tuga. Bes. Samo bes osećam dok pišem ove redove.
Srpski glumci, pogotovo oni koji igraju sporedne uloge nemaju honorar kao glumci u Holivudu. Ne živimo u Americi, već u Srbiji.
Zakon o porodičnim penzijama treba menjati. Isto važi i za zakon o invalidskim i starosnim penzijama.
Ne može neko ko ima starosnu penziju, i to solidnu, da dodatno radi. A neko ko ima 18.500.dinara porodičnu ili invalidsku penziju ne može da radi.
Gde je tu logika, gde je pravda?
Ima li je u ovoj zemlji?
Sve mi se čini da nema.  
objavio/la Sonatica kategorija: Politika | (6) Komentara | email this post
2/8/2010, 12:11

Iz mog dnevnika

Spletkarim sa svojom dušom. Postavljam joj pitanja i moje drugo JA daje odgovore.

U skladu sa proročanstvima drevnih Maja, u mom životu se dešavaju promene. Nisam mogla da sanjam da će me generalni, čovek kome se godinama divim, pozvati na sok i kafu. Nikako da zakažem susret. Posle rođendana. I posle završetka " kostura " od mog milog " čeda ".

Kako sam mogla da sanjam da će VELIKA ISI -čuvena po svom pisanju i ponašanju, pristati da bude moja prijateljica, FB, dok ne popijemo prvu kafu, i čuveni Sale-barajevski manijak, i jedno ogromno srce od čoveka postati moj prijatelj?

Nisam sanjala ni da će mi M ponovo nuditi brak, i da ću ga, po ko zna koji put odbiti.

Promenila sam i političku stranku, i otišla od onih koji mrače kod onih koji zrače.

Pobedila vešticu zvanu Depra. Oslobodila se mnogih strahova. Jedino je nervoza ostala, ali ona je deo mog karaktera. Crta koju sam povukla od tate i njegove sestre, a moje tetke.

Maje su stvarno u pravu. Ovo je godina pročišćenja. Godina promena na svim poljima.

Ne razmišljam o 21.12.2012. Biće ono što mora biti. Od sudbine se ne može pobeći.
Ne znam šta je predvideo deda Miloje iz Kremna. Znam da se njegovo proročanstvo o svim Srbima ispod jedne šljive još nije ispunilo. Srba i svih nas ima po celom svetu.

Godina, iako je tek prošlo šest meseci, može i da se sumira. Umro je heroj mog detinjstva-Momo Kapor, Sarajlija koji je voleo Beograd više od mnogih Beograđana.

Bilo je dugo hladno. Bili su zemljotresi, prirodne nepogode, bilo je suza, krvi i znoja. U čitavom svetu.
A nas je pogodila SEKA. Godinama smo u njoj, mada je sada obelodanjena zvanično.

Eh, gde nestade spletkarenje sa mojom dušom. Plaše me neka osećanja. Iznenadna i neočekivana.
Odavno nisam bila zaljubljena. Pogotovo sam izbegavala dugo net ljubavi i net zaljubljenosti. Zbog lošeg iskustva.
Ali, ne mogu da odolim ovom izazovu. Jenostavno-ne mogu. Neka čudna sila mi ne dozvoljava da slušam razum, već srce.

Davno je Suzan Tamaro napisala knjigu " Idi kuda te srce vodi ". Moram još jednom da je pročitam.

I ovo je prva godina, prvo polugodište u kome sam pročitala mnogo, mnogo knjiga. Gutam ih. Posebno istorijske romane.
Pročitala sam i " Kandže " Marka Vidojkovića i čitam sada njegovu drugu knjigu. Ne dopada mi se nešto posebno, ali je čitam u jednom dahu.

Sledi ponovo Robin Kuk, i njegove " medicinske " knjige -horor.

" Natalija " čedo moje me muči. Treba da pišem o njenom dolasku u Milano, okrug Italije. Kako najbolje da opišem sve čarolije Milana? One kulturne baštine, onu svetsku modu, sve o Milanu? Kako će se junakinja moje knjige snaći tamo?
Moraće da se snađe. Živela je u Nemačkoj. Engleski i nemački odlično zna. Ma, neću da brinem za nju.

Oh, kako bi volela da bude deo " Lagune ". Iznenađenje je i što sam otkrila da žena mog druga poznaje sve u " Laguni ". I njih dvoje će mi pomoći, kao i Isidora, Sale, i pre svega Dragan iz Budimpešte.

FB je čudo. Upoznaš ljude, i zbližiš se sa njima. I imaš osećaj kao da ih znaš ceo život. Uspela sam svojim pismom da skoro rasplačem Saleta -barajevskog manijaka, kako ga od milja zovem.

Spletkarim po mom umu. Ulazim u njegove dubine. Ne, nisam depresivna. Izlečena sam. Srećna sam, uprkos činjenici da sam besna na neke ljude koji gledaju samo sebe i svoje interese.
Mogao je život da mi izgleda drugačije od marta, samo da je neko hteo da mi izađe u susret i pomogne mi. Ali nije. Nema veze. Preživela sam mnoga razočarenja, pa ću i ovo.

Pobegla sam od svih lažnih prijatelja. Tražim i procenjujem samo one prave. Ima ih, hvala Bogu.

Toliko toga bih još pisala. Ali, vreme je za pravi život.

Pisaću, znam. Prvo knjigu, pa onda ovde.

Potreban mi je ventil da bih splektarila sa svojim srcem. I tu ponavljam-vreme će sve pokazati.
Strpljen-spašen.   
objavio/la Sonatica kategorija: Dnevnik | (1) Komentara | email this post
20/6/2010, 21:52

Transplatacija organa i donorske kartice

Broj građana Srbije koji su u slučaju moždane smrti spremni da zaveštaju svoje organe svakim danom je sve veći. To potvrđuje i činjenica da osim u Beogradu, broj vlasnika donorskih kartica raste i u Novom Sadu i na jugu Srbije. Ali i pored toga, naša zemlja je po broju kadaveričnih transplantacija (uzimanje organa od osoba koje su doživele moždanu smrt) i dalje poslednja u Evropi.

PRENETO SA http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/81194/Donorske-kartice-treba-da-ima-80-odsto-gradjana

*****************

Nedavno je u opštini Voždovac održana tribina sa istoimenim nazivom.
Tom prilikom je pored predsednika opštine, gospodina dr.Dragana Vukanića još 80 učesnika-posetilaca tribine popunilo formulare za donorske kartice.

Sve tradicionalne Crkve podržavaju ovu akciju u koju se uključuju i mediji, i javne ličnosti.

Trenutno su na listi čekanja najbrojniji bubrežni bolesnici koji su dugo na dijalizi.

Ovim postom se priključujem akciji koja promoviše  transplataciju organa i donorske kartice, jer nažalost, ja ne mogu da imam donorsku karticu zbog određenih zdravstvenih problema.

 
objavio/la Sonatica kategorija: Dnevnik | (0) Komentara | email this post
19/6/2010, 10:44

NEĆU

Neću da svi moji postovi na blog portalima na kojima učestvujem, tačnije pišem, izgledaju isto. Ne volim copy-paste varijante. Dosta ih je bilo kod mene. Kao što je bilo par obnovljenih veza koje su ličile na već stare, izgužvane i odavno pročitane knjige.

Ne mogu da izmišljam ni " toplu vodu " i da budem non stop kreativna, i uvek prisutna svuda.

Zato ćutim i čekam to čudo zvano inspiracija. Dođe često i onda posetim po neko mesto.

Zahvaljujući blogovima stekla sam sajber prijatelje. Možda je adekvatnija reč -poznanike.

Priznajem, najviše se zadržavam na  B4C-u. Intimnija je atmosfera. Ovde nas ima mnogo.

I, " poznajemo " se svi sa B92 bloga.

Glupo je sada da nastavljam priču o drugom blog portalu, i da ga reklamiram i hvalim.

Vezana sam i za ovo mesto. I za još jedno. Drago mi je što su došli neki novi klinci, i što se puno piše. Ali...izgubljena je ona čar koja je postojala nekada ovde.

Moram pod urgentno da smislim neku blog igricu i prozovem staro društvo. Mogu i novi da se pridruže.

Kao pahulja u martu, gubi mi se inspiracija. Zato kažem -dosta.

Tu sam, i sve vas pozdravljam.
objavio/la Sonatica kategorija: Dnevnik | (0) Komentara | email this post
2/5/2010, 12:13

Pomoć, preko potrebna!

Sutra mi dolazi ex dečko, sa kojim sam bila u vezi tri-četiri godine. Raskinula sam jer nigde nije radio, a i mrzelo ga je da traži posao. Inače je 11 godina stariji od mene.

Za sve vreme naše veze, bio je ok prema meni, možda malo verbalno grub, zapravo nespretan u iskazivanju emocija.

Prosio me je dva, možda i tri puta.  Odbijala sam, a glavni razlog je njegova nezaposlenost. Naime, dugo je radio u jednoj firmi, firma propala kao i mnoge u ovoj zemlji, i od tada ne radi.

Nisam se dugo videla sa njim, možda sada i radi, možda je i oženjen, ko zna...Ali..malopre mi zvoni moj mobilni -onaj stari broj koga imam godinama, i ON se javlja.

Hoće da me vidi. Pitam šta ima novo, kaže ništa, sve po starom.

Sutra popodne dolazi na kafu, i ja se pitam šta to treba da znači. Poslednji put smo se videli pre možda dve godine. Rekla sam mu tada da je definitivno kraj.

Možda će sutra ponoviti svoju molbu. Da budemo zajedno neko vreme i da se venčamo.

Razum mi govori - pristani, možda je ON ipak tvoja sudbina.

Srce je zbunjeno, ipak pamti lepe trenutke sa njim.

Šta da radim. Help!

objavio/la Sonatica kategorija: Dnevnik | (2) Komentara | email this post
25/4/2010, 21:31

Nostalgija

Sa leve strane portala posmatram nove i još novije tekstove meni nepoznatih autora.
Od poznatih ovde " vidim " samo Ljubastu, a i poglavica je tu.
Nema Madam X. Pitam se i kojim morima plovi naš moreplovac Zangrad? Koliko godina ima Vuk, sin naše drage blogodrugarice zvane Maslačak?

Gde nestadoše ti dragi ljudi koji su nekada davno činili jezgro ovog, i još nekih blog portala?

Da li Starešina piše nov roman?

Pitam se, pitam. Uhvatila me neka nostalgija, pa ne pušta.

U međuvremenu i ja " šetam " po još jednom blog portalu. Pišem na sve strane. Različite tekstove. I lista prijatelja na FB mi se stalno povećava :)

Nedostaje i MOMAK SA MORAVE. Nadam se da znate ko je to.

Da li nas je život koji neumitno teče razdvojio, da li su nam se putevi mimoišli, ili smo odustali od ove ideje blogovanja?

Pitam sebe, odgovor znam. Ja ne odustajem. Toliko toga je ostalo još nenapisano.

Pitam i vas. I vas koji ste " novi " na ovom blog nebu. Šta vas motiviše da pišete?

Pozdrav za sve koji me poznaju, i za stare blogere...ako svrate ovde.
objavio/la Sonatica kategorija: Dnevnik | (4) Komentara | email this post
22/4/2010, 20:05

Priče iz GF Odeljenja

Sticajem čudnih okolnosti, što bi rekla ona pesma, ja se i dalje nalazim na radnom mestu višeg referenta u GF Odseku. Tako ga ja zovem a kolege i koleginice iz drugih Odeljenja ovaj Odsek zovu ” kazneno -popravni dom ” ili ” ćelija “-kako ko.

Elem, GF Odsek pruža toliko mogućnosti za nekog literatno nastrojenog, kao što sam ja, da to nije normalno.

Evo jedne pričice za početak. Smeh je dozvoljan, zapravo je preko potreban.

Znate da sam u februaru povredila koleno, ali ne znate kako su na to reagovale koleginice i moj Načelnik.

Koleginica koja radi knjigovodstvo na mašini zvanoj ” Olimpija ” iz osamdeset i neke, pre neki dan je počela da me zeza.

” Načelnik se sve vreme raspituje za tebe. Tražio je i da te zovemo dok si bila na bolovanju. Mno se Breeee on brine za tebe…sumnjivo je to, a on je Mator čovek! ”

” Šta reče Maro -tako će se dotična zvati u ovim pričama ( primedba autora* ) – upitah je iznenađeno. Ulagala sam neke papire u predmete i stala sam sa ulaganjem kada je počela da me ” zeza “.

” Ništa, ništa, samo kažem da si ti Omiljena Načelniku ! ”

” Maro, otac može da mi bude. O čemu ti ženo pričaš? ”

Poče Mara da se smeje kao lud na brašno.

Meni ne beše do smeha. Jedva sam čekala da pobegnem iz kancelarije u onu moju drugu kancelariju jer se oko Mare širio nesnosni opojni parfem domaće proizvodnje pod nazivom BELI LUK.
Mara ga jede svakog jutra, pre polaska na posao. Kaže da je zdrav, i da ona oće da živi dug život, k’o pokojna joj majka.

Odleteh iz kancelarije što sam brže mogla, i naravno, prenela sam sve Velikoj Šefovici mojoj. Smejala se kao i Mara, i zacenila se od smeha.

Duhovite neke žene. Ja imam preko trideset a Načelnik oko šezdeset godina, samo one ne obraćaju pažnju na to. Sve može da im bude Afera.

Ne znaju da se za mene lično založio jedan FunkciJoner koji je prisustvovao mom padu i preneo Načelniku da bude ok sa mnom, jer se dotični FunkciJoner i ja znamo blizu dvadeset godina.

I tako, dok su se Mara i Šefovica mi smejale, koleginica zvana Ućebana kosa, smrtno je bila ozbiljna. Kucala je Rešenje, bila joj je potrebna koncentracija.

Kolega Smeško se za to vreme švćkao po zgradi, predano radeći svoj dodatni posao kao Avon gospodin.

Eh crna Džudi, pričala sam samoj sebi, moraš da se izvučeš odavde. Nema ti života ovde.

Dok sam istog dana radila sa jednom Strankom ušetala je Mara i rekla mi da ona neće da mi dozvoli da radim neki dodatni posao na kome je upražnjeno radno mesto. To može ona da radi, ne radi po ceo dan na ” Olimpiji “.

Stranka je otišla, a Velika Šefovica je graknula na Maru. Počela je da joj gunđa za ono ” zezanje “, a zatim joj je rekla da je Načelnik naredio da ja radim taj dodatni posao, dok ne nađu novog radnika.

Mara poče da sikće, a ja se nonšalantno izvukoh iz kancelarije jer neću da budem svedok ako se danas-sutra potegne neki Disciplinski postupak. Protiv Mare, naravno.

U 10 minuta do 4 moj kolega Smeško i ja smo izašli iz kancelarije jer smo došli ranije na posao.

Bila sam iznenađena i pomalo uvređena što je Smeško na hodniku počeo da brani Maru. U stilu ” ima malo do penzije, razumi je, boji se za svoje radno mesto…” i sve tako.

Tek kad sam došla kući skontala sam zašto je brani. Zemljaci su, iz neke nedođije…ali to nije bitno za ovu priču.

Ne čini ono što ne želiš da tebi čine, setih se ove izreke i rekoh sebi- radni dan je gotov, uživaj u lepom popodnevu. Tako sam i uradila.

Priče su istinite, imena junaka priča su izmišljena.

U sledećoj priči više o tome zašto Mara odbija da jede na poslu :)

objavio/la Sonatica kategorija: Proza | (5) Komentara | email this post
16/9/2008, 18:37

Bez dobrog naslova

Dođem

pa odem

na ovaj blog svratim

da vas pozdravim

i podsetim

uživajte u sitnicama

 one čine

život

objavio/la Sonatica kategorija: Dnevnik | (3) Komentara | email this post
23/7/2008, 20:50

Вождовачка " демократија "

Конститутивна седница градске општине Вождовац Сликом уместо речи...
objavio/la Sonatica kategorija: Politika | (2) Komentara | email this post
10/7/2008, 19:41

Желим

Желим да те пронађем

међу хиљадама осмеха

да пронађем твој осмех

Да пронађем смисао

откријем чаролију

ону на коју сам заборавила

Желим да будеш обичан

не чекам принца на белом коњу

Ти принчеви живе још само

у бајкама

Желим

да осетим твоју руку у мојој руци

да пробудиш у мени успаване емоције

да поново будем срећна

Желим

и те моје жеље су скромне, мале

сасвим обичне

Не лутам више по ходницима сећања

затворила сам врата успоменама

и само желим

желим да осетим моћ, магију

оне праве, лепе и стварне

Љубави

Желим...   

objavio/la Sonatica kategorija: Poezija | (2) Komentara | email this post