Nemir
Negde u dubini osećam pesmu.
Pesmu toplu, ljudsku, nežnu.
Pesmu o tebi, o tvojoj kosi,
o tvojim čudnim očima.
Nikada ne znam šta misliš,
dok me gledaš,
i ne mogu otkriti
koliko je tuge u tvojim očima,
koliko istine u rečima,
koliko snage u tebi.
Osećam samo drhtaj ptice
uhvaćene u zamku
i opori miris ugasle čežnje.
Htela bih svojom rukom
slomiti led,
razbiti tamu.
Bojiš se nečega.
Bežiš.
Hoću li, ikada,
uspeti da te dohvatim
i saznam šta je ispod maske?
Blogeri
"Ljudi su izdeljeni, a eto, opet se medju njima stvaraju neraskidive veze. Putevi su nam izukrštani, kao rasuti konci.
Kad mi je teško, bežim u samoću. Kad mi je još teže, tražim dobre ljude".
( Meša Selimović, "Tvrdjava" )
Pitam se...
"Da li je bolje dugo trajati iako ti se ništa ne dešava, ili je bolje bljesnuti i izgoreti kao kometa što osvetli nebo makar za trenutak. Ili je svejedno?"
( Meša Selimović, "Ostrvo" )
ZID
Otići ćeš i odneti moju poslednju nadu da negde na ovom svetu za mene ima ljubavi. Otići ćeš i nestaće i poslednji odsjaj zvezda iznad grada. Ugasiće se Mesec iznad Brusnice. Utihnuće neobična pesma ptice u noći. Ostaće samo miris kose na ruci i nežni dodir na usnama. Mislila sam da imamo pravo na još jednu šansu. Želela to. Uzalud! "Kasno je"-kažeš-"Izgradio sam zid". Ne boj se. Neću ga rušiti. Samo Ti na to imaš pravo. Otići ćeš i nećeš videti slomljeno srce. Bolje je tako. Idi sa srećom i osmehom na licu. Moja ljubav će Te čuvati iz daleka!
Miris duše...
"Mirišem je kao cvet: miris čist i drag. I znam da mogu sve u životu, s njom.
Držim je na rukama i njišem je polako, polako, da je odvojim od sveta, od straha, od ružnih sećanja, da ostanem samo ja, svuda oko nje, u nedogled, kao nebo, kao more, da je prelijem nežnošću što vri u meni kao vrutak.
Ne boj se, kažem. Volim te, kažem. Ko nam šta može, kažem. I osećam se kao gospodar sveta".
( Meša Selimović, "Tvrdjava" )
Prepodnevni razgovor
-Dugo si se zadržala!
-Molim? JA se dugo zadržala?! Ne mogu da verujem da TI to kažeš!
-Zašto - ja? Što da ti JA ne kažem?
-Zato što ja tebe čekam satima... ma, godinama. I da znaš, već mi je dosta toga. Zadržala sam se, jer sam morala da okačim veš, sutra mi Milica putuje na ekskurziju. Marko ima turnir. Zamesila sam kiflice, da narastu, dok se ne vratim. Ja nemam kućnu pomoćnicu!
-Prigovaraš nešto?
-Ne, samo konstatujem. I ne želim da se svadjamo sad. Ako si uspeo da uhvatiš malo vremena za mene, onda ga nemoj traćiti. Mislila sam da si želeo da se vidimo.
-Pa, jesam. Želeo sam. Ali, nisam mislio da te ovoliko čekam. Ostavio sam neke poslove nedovršene, sve sam ispomerao...
-Pa, dobro. Ne moraš se zadržati više ni sekunda. Evo, izlazim iz kola, nastavi svojim putem. Ne želim da ti smetam!
-Stani, šta ti je? E, svašta! Nisi normalna, čekaj!
-Šta da čekam? Šta više da čekam? Što, sigurno ćeš smisliti način da se izvučeš, bar, na par dana? Ma, nemoj me više zamajavati. Ostavi me! Čuješ li? Pusti mi ruku! Muka mi je! Ne mogu više da podnesem ni čekanje, ni neodgovorene pozive, ni onaj automat koji ponavlja: "Korisnik nije trenutno dostupan..." Šta - trenutno? Nikad nije dostupan! I što je najgore, nikad neće ni biti dostupan!
-Šta ti je, Ljubičice? Smiri se. Ne poznajem te takvu. Dodji. Dodji da ljubim te okice. Daj mi ruku. Tako. Zašto plačeš? Ej, ljubavi, ovde sam, šta je bilo?
-Ništa! Ništa nije bilo. Samo sam umorna. Umorna, od svega. Od posla, koji me iscrpljuje i dovodi do ludila, jer i pored svega, ne mogu da zaradim za normalan život, sebi i deci. Umorna, od čekanja da dodješ, da se setiš, bar, da me zovneš.
Ovako, ispada da se vidjamo samo kad ja navalim da zovem i prosto "iskamčim" neku lepu reč od tebe, a u najboljem slučaju provedeš sa mnom par sati.
-E, nemoj sad da me nerviraš! Ti znaš koliko ja imam obaveza, koliko trčim.
-Sve razumem. Sve tvoje obaveze - ali, one stvarne! Medjutim, ne mogu da razumem izgovore poslom ili porodicom, kad osvaneš kartajući se, ili provedeš sate i dane na pecanju. I dosta mi je čekanja na red, a ja sam uvek na kraju. Nekad i ne stigneš do kraja, a već te neko vrati na početak. Toliko sam umorna i stvarno mi je svega dosta, da želju za tobom pretačem u snove i stihove, da ne bih počela da mrzim ova naša vidjanja... U stvari, da ne bih počela da mrzim samu sebe. Da neko drugi ovo radi, rekla bih mu da je lud. Da nema svoje Ja. Da okrene drugi list. Da nadje nekoga, ko će imati vremena i ljubavi u izobilju.
-E, stvarno...
-Jeste, ljubavi i vremena! To mi treba. Shvataš li koliko sam sama i koliko mi je teško? Znaš li šta znači leći u hladan i prazan krevet i izliti okean suza u jastuk? Pružiti ruku na drugu stranu kreveta i uhvatiti prazninu medju prste? Ne znaš, naravno. Tvoj svet je skroz drugačiji. Sav je, nekako, ružičast. Doduše, samo spolja! Ono što sam videla unutra - haos! Bez onog najvažnijeg - ljubavi! Čekaj, ne prekidaj me! Ljubav prema deci je nešto drugo. To se podrazumeva. Ali, ono što sam shvatila, jeste da ti, ili živiš u lažima, ili lažeš mene. Prema tome, reci! Odluči i reci! Nemoj više biti p.... Kaži mi, otvoreno, jasno i glasno, šta sam ja tebi i šta planiraš. Ako sad nećeš i ne možeš, evo, dajem ti vremena do sutra. Do sutra uveče. Dosta!
-Ne mogu da verujem... Je l' ovo stvarno? Uštini me...
-Stvarno je, vrlo je stvarno! Smisli šta hoćeš i odvaži se da kažeš. Nemoj više povredjivati ljude oko sebe lažima i prevarama. Ja ću razumeti svaku tvoju odluku. Kao i uvek. A ti, konačno, budi muškarac i odluči se. A, kad odlučiš, istraj u tome, pa, ma šta to bilo. Hajde sad, idi. Ma, idi! Idi, stvarno! I ne brini što plačem - navikla sam.
Ciganska
Ciganska vatra u pesmi,
ciganska pesma u duši,
ciganska duša u meni.
Ušla, osvojila, ostala.
Pa sad nosi, luduje,
ljubi, tuguje.
Miriše čerga, zveckaju đinđuve.
Zvuk gitare u beskraj plovi,
šume zaspale budi,
snegove hladne topi.
Vetrovi daleki pesmu nose,
k'o reka život teče,
bez kraja.
Dečji plač, kolevka u travi,
a radost večna i zvonki smeh.
Na divljem konju, blistave grive,
odvažni jahač kroz noć juri.
To duša moja Tebi hrli,
Tebi putuje,
Tebi ljubav cigansku daruje.
Tražim malo,
tek iskru u oku
i pružam dlan za delić srca.
Dajem ti pesmu setnu
i ljubav čistu,
cigansku.
Sa plaže
Doneću ti vetar,
raspevani,
da ti razbaruši misli.
I doneću ti školjku,
malenu,
da ti šapne koliko te volim.
Doneću ti srce svoje,
a tvoje!
I daću ti ga.
Opet.
I uvek.
Uz tebe najjače kuca.
I najlepše sanja.
I najviše voli.
Sutra
Sutra ću potražiti
novu reč,
lepšu od svih do sad,
da ti kažem
isto,
samo lepše,
jače,
dublje.
Sutra, posle sna,
u naletu nove svetlosti,
kad umesto zvezda
zatreperi lišće,
okupano tvojim smehom,
doneću ti novi cvet,
lepši i nežniji
od svih do sad,
da ti zamiriše
svom mojom
ljubavlju.
ŠTA SAD?
Poželela sam zvezdu,
koja zaiskri jedne noći.
Ugasila se...
Poželela sam svetlost,
da mi obasja dane.
Nestala je...
Poželela sam jednu reč,
običnu, a važnu!
Nisam je čula...
Ostadoh zbunjena
svojim željama,
za koje mišljah da su male.
Ti si za to vreme
želeo nešto drugo...
Šta sad,
kad su nam želje
različite?
Pitanja
Koliko još moram dana izdaniti,
koliko noći iznoćiti?
Koliko još snova odsanjati,
tuga otugovati?
Koliko moram reči reći,
osmeha pokloniti,
da bi do tebe stigao
moj nemir,
moj drhtaj?
Da bi shvatio
moju reč
i tugu...
Da bi u tvoje srce
ušao moj osmeh...
Ljubav je to
Bila je noć i bio si ti.
Na mojoj ruci zvezdani prah,
niz moje telo tvoj vreo dah.
Prsti se spleli, pronašle usne.
Otkucaj srca do grla stiže.
Da li to sanjam?
Sve sam ti bliže.
Treperi duša,
razum ne sluša.
Gledam ti oči,
ljubim kosu.
Da li to Volim?
Zar to još mogu?
Zar mogu tako,
beskrajno, jako?
Tvoja sam.
Cela.
Za sad, za posle,
sutra i uvek!
Ljubav je to.
Ne mogu ništa.
Samo tvoja
Samo tvoja
Čuješ li? Udara!
Za tebe!
Osećaš li? Drhti!
Zbog tebe!
Vidis li? Blistaju!
Zbog tebe!
Znaš li? Umirem!
Za tobom!
Odluka
Ipak ću otići...
Nisam ti ljubav.
Nisam ni drug.
U stvari sam ti - NIŠTA.
Tek jedna misao,
možda,
ponekad...
Malo!
Za ovo u meni!
REKA
Šta si ti?
Čovek, ili reka?
Uranjam u tvoje oči i nestajem...
Umirem nečujno...
Samo još čujem šum tvojih talasa
kako zapljuskuju moje obale,
do sad mirne, kamene...
Ko zna odakle dolaziš
i kuda ćeš?
Ovde si samo na tren
i daruješ mi samo po koju kap sebe,
kao da se bojiš da ništa neće ostati
za neke druge obale.
A ja se bojim svake tvoje kapi
- i želim da me dotakneš...
A ja se bojim tvojih talasa
- i želim da me poplaviš...
Ja se bojim... i želim...
Ti jesi reka!
Pružaš se preda mnom, široka, nedostižna...
A ipak si tu, uz mene.
Ti jesi reka!
Nemirna, raspevana...
A, ipak, ćutiš i gledaš moje drvo i moj kamen.
Ti jesi reka!
Odnosiš sobom deo mene
i znam da ga nikada nećeš vratiti...
Nije mi žao.
Ja ostajem obala, mirna, kamena.
Jer, postaješ moja prošlost...
Jer te nikada ne mogu stići...
Jer, trenutak naše igre bespovratno prolazi...
Jer, ti si REKA...
POZDRAV MAVERICKU
Pozdrav, Tebi, majstore!
Reka teche, vijuga kroz zivot, ali bez pomoci prijatelja bi postala ponornica......
Hvala, od srca! Cmokic!
|
