Možda si negde našao zvezdu za kojom ti je pogled lutao. Možda si otkrio značenje snova zbog kojih si se uplašen budio. Možda koračaš stazom bez tragova da svoje duboko utisneš, i nove dane bojiš u plavo, da one stare potisneš. I čekaš. Da bude jutro. Da snovi ožive. Da Sunce maglu upije. Ili da neko, potezom jednim, sve tajne tvoje sakrije.
A za to vreme, negde na litici, stoji ona, sama i tiha, i sluša pesmu dalekih zvona, šum orlovih krila... U sebi nosi svu ljubav sveta, i čeka. Da bude jutro. Da snovi ožive. Da Sunce maglu upije. Da pođe s tobom stazom bez tragova, i plave želje otkrije.
Ovde sam.
Zbog nekih ljudi sam prestala da pišem...
Zbog nekih drugih prestala i da komentarišem...
A onda, zbog nekih, prestala i da čitam.
Ali, zbog nekih, mnogo važnijih u mom životu, opet sam ovde!
Dobar dan, prijatelji dragi!
Dobar dan, Blogoye!
...stiže i Nova... Rod rodjeni onoj Staroj. Skoro, pa bliznakinje. Nisam joj se nešto preterano obradovala, a nije mi baš nešto ni poklonila kad je stigla. A mogla je, nije da nije. Mogla mi je organizovati neko putovanje, neki miris mora, neki hotel - da me drugi služe, a ja da uživam... Ma, obradovala bih se i osmehu u nečijim očima, poljupcu u kosu, stisku ruke i šapatu u ponoć... Da, da... trebalo mi je da čujem samo te dve reči...
Nego, neću da se žalim - te nemam ovo, te nemam ono... jer ima onih koji mnogo što-šta nemaju, a opet pevaju...
Gledala je kako se rasipaju raznobojne perlice i u trenu shvatila da ih nikada više neće moći sakupiti.
I poslednja se skotrljala niz njene grudi, ostavljajući trag negde duboko... Kao da je zaparala samu dušu.
Svaka je imala svoju boju, miris... svoje ime.
Svaku je volela na svoj način.
Sa svakom je imala igru, samo njima znanu. Nežno ih je dodirivala vrhovima prstiju, šaputala svoje tajne, utiskivala misli, pevušila želje...
Svakoj je poklanjala svoje snove, smeh, crvene usne.
U svaku ugradila delić svog srca. Titraje svoje tanane duše.
A one... Pomerale su se svaki čas, okretale, bockale je, ponekad se grubo zarivale u njenu meku, svilenkastu kožu. Otrpela bi svaki bol i gledala ih sa nežnošću i tugom istovremeno.
Jednog jutra, postala je svesna njihove hladnoće. Njihove bezbojnosti. Probudila se sa saznanjem da je i mirisa nestalo.
Bez obzira na sav napor, brigu, nespavanje, nadmudrivanje sa djacima koji su skloni raznim "glupostima", posle svake ekskurzije ostaju predivna sećanja na dečji smeh, nestašluke, gitaru, pesmu... i ostaju fotografije...
U Kruševac smo stigli rano, još su se pramenovi magle obavijali oko Lazarice i Muzeja.
Do Đavolje Varoši smo dobar deo puta morali prepešačiti, ali vredelo je!
Ručali smo u Prolom Banji, okupanoj oktobarskim suncem.
Odavno se smrklo, kad smo stigli na Vlasinsko jezero. Tek smo ga videli ujutru, pred polazak, kad se kroz maglu probilo jutarnje sunce i otkrilo nam skoro nestvarnu lepotu čitavog predela.
Manastir Sv. Prohor Pčinjski podigao je vizantijski car Diogen IV pre više od 900 godina.
Na kraju Vranje, poseta rodnoj kući Bore Stankovića i neverovatan osećaj putovanja kroz vreme...
Stigoh večeras iz Beograda, otvorih naslovnicu Mojbloga i samo što ne padoh u nesvest: BIBA U BEOGRADU :))))) Ovde vesti putuju brzinom munje :)))))
Da, bila sam u Beogradu kod ćerke, ali sam odavno želela da upoznam blog prijatelje iz Beograda i da se vidim sa onima koje sam ranije upoznala.
Prve večeri, Anči i njen muž, priredili su mi sjajan provod u kafiću "Nušić". Mislim da će sledeće fotke dočarati bar delić atmosfere o kojoj je Anči sve napisala na svom blogu :)))
Sutradan sam se videla sa "starim" prijateljicama sa Blogoya. Druženje sa njima je počelo posle podne u SKC-u, nastavilo se ručkom u "Poletu" , šetnjom Beogradom, kafom u Bulevaru, kolačima u "Pelivanu"... Već se odavno smrklo kad smo se razišle sa konstatacijom da nam je vreme bilo prekratko :)))
Sledećeg dana smo Miriam i ja pozvale prijatelje sa Mojbloga i Blogoya. Neki su došli, neki su opravdano bili odsutni, neke smo čekali skoro do ponoći ;) Ali, sve je bilo sjajno, šalili smo se, smejali... ponekad vodili žučnu raspravu o čistoti srpskog jezika... ponekad zabrinuto razgovarali o blogerima koje je bolest sprečila da budu sa nama... mame su se usput zabavljale crtajući sa najmladjima...
Sve u svemu, vidi se na fotkama radost što smo zajedno :)))
Sinoć je, kako Anči reče, bilo "veštičarenje" na Vračaru :))) Sastale se Anči, Biba i Lanči :))) Nedostajala nam je Frili i nedostajala nam je - baterija u fotoaparatu da se slikamo :((( Ali, ispratile smo goste i zatvorile kafanu, negde oko tri sata... malo pre svanuća :))))) Pa, veštice, eto ;)
Sve vreme sam bila presrećna što sam sa ljudima sa kojima sam se "našla" na blogu. I sve vreme mi je bilo žao što nemam telefonske brojeve od još nekih sa kojima bih volela da se vidim, ali pošla sam iznenada za Beograd, a kod ćerke nisam imala internet.
I da me koleginica nije zvala i rekla da je direktor zakazao sednicu Nastavničkog veća za sutra ujutru, još bih bila u Beogradu... Našla bih ja načina da pronadjem i ostale, ali to se sad odlaže za avgust, kad planiram ponovo da dodjem.
I ko kaže da smo se "navukli" na blog?!
Eto dokaza da se može bez njega i cela četiri dana... doduše u društvu blog prijatelja ;)
PS Sad se vi pitate koji su blogeri bili i ko je ko :))) Na prvo pitanje ću odgovoriti: Anagram, Lanna, Shejtan, ShArgaRePiCa, Anahrist, Miriam, Drvo, Ksenix, Sljivka, Planinar, Samojedino i ja. Na drugo ćete naći odgovor ako sledećeg puta dodjete i vi ;)
Pitao si da li smo za chat na Blogoyu, ili ne.
Umesto odgovora, evo mog posta koji sam objavila 1.08.2006.
Tu su i komentari.
Imam neodoljivu potrebu da nešto napišem. Prosto, moram! Ovde, na BlogOyu sam, tek, tri meseca, a mislim da se nisam bolje osećala u poslednje tri godine! :) Odjednom sam se našla u društvu divnih, pametnih, veselih ljudi, prepunih duha, koji su me izvukli iz osećanja očaja, u kome sam bila. Toliko ružnih stvari mi se desilo poslednjih meseci, da sam želela da me nema. Jedina svetlost su mi bila moja zlatna deca, ali ja, sama ja, bila sam na ivici... Sada mogu reći da sam uz vas, prijatelji dragi, ponovo pronašla sebe, svoje želje, svoj smeh...
A chat... E, to je posebna priča :))) Melem za dušu! Raj! Imam osećaj da se svake večeri okupljamo kao rod najrodjeniji, da razmenimo svoje radosti, ljubavi, tuge, svoje male i velike tajne, svoje iskrice duše i treptaje srca. Uživam u svakom napisanom retku i uvek se, nekako, s tugom opraštam...
Hvala ti, Viruse, još jednom, što si me doveo ovde. Hvala ti poglavice, ff, miriam, radee, vojo, ksen... ne, ne mogu sve nabrojati... Hvala što ste tu, što se družite sa mnom i što ste mi podrška...
Tako je, misty, smeh je ono pravo! :))))))))))))))))))
Ako onemogućiš prisluškivanje, obezbediš da samo registrovani članovi Blogoya mogu da udju na chat i skloniš shoutbox na neko vreme, mislim da će se ljudi opet družiti ovde, kao nekad :) Volela bih da Blogoye ponovo bude mesto prepuno duha i lepote, a chat mu samo može pomoći u tome :)
Privijala je uz sebe malu Ivanu, drhtavim prstima stežući krajeve razmotanih pelena. Suze su natapale dečju benkicu. Trčala je kao bez duše. Činilo joj se da čuje korake iza sebe… ili je to bilo ritmično udaranje u grudima, toliko jako i brzo da je ličilo na korake.
Opet ju je tukao. Ko zna koji put za poslednjih mesec dana, otkako se vratio s puta. Znala je da se nešto dešava, nešto ružno i teško po nju, ali nije želela o tome ni da misli. Pa zar se nije usprotivila ocu, govoreći mu kako joj nije bitno iz koje porodice je njen budući muž. Nije bitno što mu je otac siledžija i što tuče svoju ženu, ako zakasni i deset minuta sa pijace. Nije bitno što je kao devetnaestogodišnjak izbo nožem komšiju, koji mu je “ružno” pogledao sestru. To nije Zoran, to je njegov otac, kakve to veze ima?! Eh, kako je sada dobro znala o čemu joj je otac govorio.
Osvrtala se u strahu da će je svakog časa stići. Znala je da je brži od nje, a ona još nosi bebu u rukama. Uspela je samo da zgrabi tašnu i na bose noge obuje cipele. Za čarape nije imala vremena i sad je osećala kako žulj na desnoj nozi raste. Približavala se autobuskoj stanici i već pomislila kako je spas blizu, kad je kroz suze ugledala taksi, koji je proleteo kraj nje i zaustavio se na ulazu u stanicu, uz škripu kočnica. Stala je kao ukopana. Nije videla, ali je znala da je Zoran unutra. Za delić sekunde je skrenula udesno, utrčala u zgradu, preletela nekoliko stepenika i pozvala lift. Nije bila sigurna da li ju je video. Srce je besomučno tuklo, preteći da rasplače Ivanu, koja je gledala u mamu svojim krupnim očima. Imala je tek tri meseca, ali je sve do sad ćutala i Marija je pomislila kako dete sve oseća. Prigrlila ju je još jače i ne mogavši više da čeka lift, počela da se penje stepenicama. Tek na trećem spratu je zastala da oslušne. Ništa se nije čulo. Dobro je, pomisli i sede na stepenik. Suze su se i dalje slivale niz lepo lice, a drhtave ruke su raskopčale bluzu. Sreća da je imala dovoljno mleka, tako da je hrana za Ivanu bila obezbedjena.
Šta sad? Kuda? Znala je da ne sme napolje. Ne može na stanicu, ne može da uhvati poslednji autobus koji bi je odvezao kod roditelja. A šta bi i kod njih radila, kad nije završila fakultet… Nema posao, a oni i mladja sestra žive od jedne penzije.
Prolazili su minuti… sati… Ivana je spavala u njenom naručju, ali Marija je znala da će se rasplakati čim se probudi. Trebalo ju je presvući. Već je odavno pao mrak. Dobro je da su stanari zgrade koristili lift, inače bi je sram pojeo da je neko vidi tu, na stepenicama. Ivana se promeškolji u njenom naručju i otvori oči. Marija lagano ustade i spusti se do izlaza. Sa strahom pogleda napolje. Nigde nikoga. Jeziva tišina i hladna noć nateraše je da se sva strese. Nije imala ćebence za Ivanu i znala je da mora što pre negde, gde je toplo.
Koračala je tiho, moleći Boga da se Zoran ne pojavi odnekud. Ni sama ne zna kako se obrela na mostu. Reka je hučala ispod njih. Divlje i bučno. Ni delić sekunde joj nije bio potreban da pomisli kako će jednim potezom rešiti sve probleme. Primakla se ogradi i…
Stajala je iza Ivane, koja se ogledala u svojoj prelepoj venčanici. Postala je svesna da plače, tek kad su joj se suze slile niz vrat. Slike od pre dvadeset pet godina iznenada su se pojavile pred njenim očima i u strahu je pogledala u Branka, koji je uhvatio njen pogled. Prišao je i zagrlio je… Kao one noći, kad ju je ugledao na mostu… Spustio je poljubac u njenu prosedu kosu i pomislio kako ga je Bog imao u vidu kad ga je te noći poslao da proveri je li zaključao kancelariju. Bio je preumoran, sutradan je trebalo predati završni račun, ali se ipak vratio. Scena, koju je ugledao na mostu, naterala ga je da zaustavi auto, istrči iz kola i u poslednjem trenutku zagrli nežnu, vitku priliku sa bebom u naručju.
Ivanu će on predati mladoženji. On je njen Tata. Onaj, čije ime piše u njenoj krštenici, odavno i zauvek je otišao… u nekoj tuči…
Ne znam šta joj je to trebalo, kao da sam ja neki umetnik :)))
Ali, pošto ovde ne mora da se govori o sebi, već o onome što se radi na blogu, onda ok ;)
Zadatak, zapravo, glasi ovako:
1.Objavi slijedeća pravila:
2.Napiši 8 korisnih ili jednostavno zanimljivih činjenica o svom art worku – o onome što objavljuješ na blogu - pisanju proze, poezije, slikanju, fotografiji, crtanju, vezenju, pletenju, kuhanju...
3.Na kraju imenuj novih 8 žrtava.
4.Otiđi na njihov blog i u komentaru im reci da su tagovani.
1. Dakle, pravila sam objavila.
2. 1. Čekaj sad da vidim šta ja to sve objavljujem na blogu… Hmmm… Ima svega :)))
Poezije, proze, fotografija, citata omiljenih pisaca, muzike koju volim… A najviše komentara :))))))) A u njima, najviše smeha… hihihihihihihihi…
Znači, ff, ti misliš da tu ima neke umetnosti?!
O, pa ti me samo voliš :)))))))
2. 2. Da me vidi moja mila majka, opet bi rekla kako sam neozbiljna (na tatu ;) )
A ona se celog života trudila da od mene stvori jednu ozbiljnu i vrednu osobu sa izraženim umetničkim sklonostima. Nije ni čudo, kad je i sama umetnik. Moja prva sećanja su neraskidivo povezana sa njenim slikama, beskrajno zanimljivim paletama, raznim posudicama i bezbroj različitih četkica. Naravno da sam i ja brljala i mrljala, ali sam najviše volela akvarel i crtež. Sve drugo mi je imalo neku težinu koja me nije privlačila. I sve se završavalo na školskim izložbama, jer nikada nijedan rad nisam poslala negde dalje, na neki konkurs. Nisam imala želju. Čak su mi smetali i moji radovi po školskim holovima, jer mi je uvek u pozadini bilo prisutno kako moji drugovi i drugarice misle da je to radila moja mama. A nije! Nikada nijednu jedinu tačkicu nije stavila na ono što sam ja radila. Uživala je da mi potura pod nos knjige o slikanju, vajanju… ilustrovane biografije poznatih slikara… ali sam ja najviše volela jednu ogromnu, lepo ilustrovanu, na finom papiru uradjenu knjigu: Istoriju umetnosti :)))
I tako, nikad od mene slikar ne postade… Ali da volim da gledam slike, da im uočavam vrline i mane… e, to baš volim i mislim da pomalo i znam :)))))
2. 3. Druga mamina velika ljubav, muzika, već se nekako lakše uvukla u mene :)))
Počev od prvog metalofona koji mi je kupila kad sam imala 3 godine, pa preko male, crvene ruske harmonike, kad sam imala 6, i onda velike plave čehoslovačke, kad sam imala 10 godina. Kad sam se upisivala u muzičku školu, profesor na audiciji je insistirao da sviram violončelo, jer je u meni prepoznao “izuzetan talenat koji je šteta trošiti na neke obične instrumente”. Ubedio je i moje roditelje, ali mene – jok! Ja sam htela samo i jedino klavir! Tu je još jednom došla do izražaja moja tvrdoglavost, ali i moja lenjost :))) Što bih se ja mučila sa violončelom, u onakvoj (:P) pozi, kad je lepše gospodski sesti za klavir i razmahati se ručicama, poneki put stisnuti pedalu… i uživati :))) I već pogadjate ko je svirao klavir u orkestru muzičke škole ;)))
2. 4. Mnogo godina kasnije, ono što sam oduvek radila – pevala, doprlo je do ušiju nekih osoba koje se razumeju u muziku, i tako sam “pod stare dane” sa svojom koleginicom pobedila na nekom takmičenju na Adi, pevajući moje omiljene ruske ciganske :))) Usledile su neke TV emisije, gostovanja u novogodišnjim programima, angažman na jednom predivnom malom, boemskom, splavu na Savi, gde je u uglu stajao klavir, a nas dve pevale za svoju dušu, bez mikrofona… u društvu poznatih beogradskih slikara, glumaca, radio i TV voditelja… običnih, divnih ljudi, koji su pevali sa nama…
2. 5. Jednog dana je jedna pesnikinja, tražeći muzičku podlogu za promociju svoje zbirke pesama, nabasala na nas dve “ciganke” :))) Posle promocije je nastalo veče poezije i muzike, gde sam ja neke svoje stihove stidljivo izgovorila. Nastalo je opšte čudjenje, jer niko nije znao da pišem još od gimnazijskih dana. Članovi Književnog društva su me odmah “vrbovali”, poslali moju “Reku” na neki konkurs i posle nekog vremena mi doneli nagradu sa njega. Meni sve to bilo čudno, nikad za sebe nisam mislila da sam neki pesnik :))) Od tada su objavili u nekoliko svojih zbornika mnoge moje pesme, nagovaraju me da objavim zbirku, ali… Nedostatak novca, moja lenjost… i za sada još ništa :))) Nije da neću, samo ne znam kad ću :)))
2. 6. E, onda sam pronašla Blog (hvala Mavericku, još jednom!) :))) Pravo mesto za moje škrabotine, jer se osim njih, tu divno druži, komentariše, smeje… Prvo je to bio Blogoye, pa Mojblog.hr i od prošlog leta Mojblog.co.yu :)))
Ti, ff, znaš svaki moj post, na sva tri bloga :))) I znaš da uživam u komentarisanju, više nego u pisanju. Jer ono što pišem je uvek ono što tada osećam, pa to i ne smatram nečim posebnim. Zato se uvek iznenadim kad mi stignu pohvale od ljudi čije mišljenje izuzetno cenim, pre svega zato što cenim njihov rad. Kad me hvale moji prijatelji, koje sam u medjuvremenu ovde stekla, onda to pripisujem njihovoj ljubavi prema meni :))) Ali me komentar koji je ostavila Vi(neregistrovan) na mom prvom postu na MB, zaista preznojio :))) Jesam bila ponosna, onako, baš! :)))
2. 7. Fotografije koje ponekad postavim, kao one iz mog zavičaja, sa Oplenca, Palića, iz Praga, Bratislave, Budimpešte, Niša… ne smatram nekom umetnošću. One su tu da bi potkrepile post. Neke sam fotkala ja, neke moji prijatelji, a ja sam ih birala… :))) Mislim, fotke :))))) Prijatelji su već odabrani ranije :)))))
Sve ovo mogu da prepišem i za muziku koju sam postavljala na blog, bilo da je sa Esnipsa ili sa You Tube. Uvek u službi posta. Kao dopuna mojim stihovima, mojoj priči.
2. 8. I stigoh do osme tačke. Šta najviše radim na blogu? Komentarišem i smejem se :))) Inače, što je rekao Sani jednom, komentari su svojevrstan post pored posta, koji je predivan zato što ga pišu izuzetni ljudi, prepuni duha, i zato što jedan čovek nikada ne bi mogao da napiše takav post :))))))) Kroz komentare sam upoznala sjajne ljude na sva tri bloga, koji su mi postali prijatelji. I van bloga se čujemo, vidimo, uživamo u tome što smo se pronašli.
Au, bre, ff :)))
Nikad ovoliki post nisam objavila :)))))))
Ali, tebi sam morala odgovoriti na tagovanje, ti si jedna od mojih prvih prijateljica na blogu, moja duša, moja veštica i sestrica :)))))))
A i stoti post možda tako i treba da izgleda :))))))) Nema veze što ni on neće biti pomenut na naslovnici :P
Hihihihihihihihihihi...
3. I sad treba ja da tagujem 8 žrtava?! Uh…
Jedina dobra stvar je što se ja nisam osećala kao žrtva, pa se valjda ni mojih 8 prijatelja neće osećati tako :)))
Dakle, ako hoćete, a ne morate, o svojoj umetnosti napišite ponešto:
Mirka, Drvce, Yinki, Srnče, Ly, Sani, Vojice, Oli… i svako ko još želi da se igra :)))
4. E, sad odoh i na vaše blogove, da vas obavestim :P ;)))))
Je l’ sve po protokolu, ff?
Mama će biti ponosna što sam zadatak obavila do kraja ;)))))))
Na prvo pitanje ću odgovoriti: Anagram, Lanna, Shejtan, ShArgaRePiCa, Anahrist, Miriam, Drvo, Ksenix, Sljivka, Planinar, Samojedino i ja. Na drugo ćete naći odgovor ako sledećeg puta dodjete i vi ;)
