Jutarnja razmišljanja

Okupana jutrom, lenjo se protežem...

Miris lipe se uvlači u nozdrve...

Udaljeni glasovi

pomešani sa cvrkutom ispod prozora.

Spokojno udišem svežinu, dok je još ima.

I razmišljam.

O tebi, o sebi... O nama...

I pitam se:

koliko je potrebno da se čovek zavoli,

a koliko da ljubavi nestane?

Malo.

Čak, premalo.

I još se pitam:

koliko treba

da neko razume ovu, ovakvu, mene?

Mnogo.

Čak, previše.

A, sve mislim

da mene nije teško razumeti.

Samo me treba malo voleti.

Ali, onako, pravo.

Sa iskricama u očima,

sa dodirom misli,

sa nežnošću na usnama...

Uvek me razočara osećaj

da ostajem nepoznata,

čak i onima koji se zaklinju u svoju ljubav.

I to mi nije jasno.

Pravoj ljubavi nisu potrebna nikakva razjašnjenja.

A, možda, takve i ne postoje?

Pošalji komentar ::

postoje
ali ...............
( uvek zeza ovo " ali " )

..hide and seek..

cini se da mi jedni druge samo dobro "trosimo" ...a ljubav....to jos niko nije domislio.....

draga moja, nismo svi isti, a ti si rijetka osoba koja zna tako lijepo voljeti (osim još nekoga hehehe), tako malo treba, a tako puno znači...al kad neki baš TO ne vide...

Ljudi ne govore istim jezicima, čak i kada imaju iste instikte u susret im izlaze na sebi svojstvene načine.
Bitan motiv da progovoriš tim stranim sebi nepoznatim jezikom drugačije duše je širina, odnodno, visina onoga što želiš da dosegneš. Nije do tebe, ti si poliglota, a malo je onih koji poseduju taj talenat, još manje onih koji u njemu sebe ostvaruju.

:cool:

čitam te redovno ali slabo pišem evo danas sam napisao novi post - ugodan dan želi ti
lux veritatis