"...kad me nocu samu stignu nemiri, gde su mi tvoji dodiri? ..."

Danima mi se ta pesma vrti po glavi.
Doslo je vreme da se prave neki rezovi, samo  rezac zardjao najstrasnije.
Valja to ocistiti, dezinfikovati, ne valja napraviti neki rez a napraviti inficiranu ranu.
Vrtim po glavi razne scenarije kako moj zivot izgleda Vs. kako bi trebao da izgleda, a kako bi mogao da izgleda. To su otprilike scenariji koji variraju od Limunade, preko Drame pa sve do akcionog horora. Mislim, makar ja tako dozivljavam te scenarije. Skroz sam tip Limunada devojke. Ne trebaju mi zivotni zapleti, raspleti, drame, akcije i horori! Ne trebaju mi sokantna iznenadjenja i zapanjujuci preokreti. Pronalazim mir u ocekivanostima i jednostavnostima.Tek tu i tamo po neka eroticna scena zadovoljava moje apetite neiskusnog scenariste.
Slusam dogadjanja oko sebe i ljude koji su fanaticno saziveni sa dogadjanjima. Gledam neku mrznju usmerenu prema nekim ljudima koje ne poznajem, gledam neku netrpeljivost prema situacijama u kojima je netrpeljivost uslovna da bi dobili status patriote, gledam, slusam, prolazim, budim se i lezem, a nista me od toga ne dotice.
Jesam li ja sa druge planete?
Jesam li ja ravnodusna budala?
Ne znam...
Ponekad pomislim da sam emotivno frigidna, a ponekad mislim da sam samo preosetljiva.
Nikako da prodje ovaj oktobar.
Doticu me bezveznosti koje ti neki drugi ljudi koji prate redovno desavanja u zemlji i svetu, mozda nikad ne primete. Dotice me cigance koje na -2 pere stakla na semaforu u iscepanim starkama, bez carapa; dotice me trudnica koja pokusava da predje pesacki a moron u bmw-u joj trubi i pokazuje da nije normalna - jer hoce da predje pesacki a on ide samo 50 preko ogranicenja; doticu me svadbe nepoznatih ljudi i svi ti svatovi koji ce vec sutra ogovarati i mladu i mladozenju; doticu me neke price koje cujem u redovima u pekari, tipa, " ...jadna...5 mesec trudnoce a dete mesec dana ne napreduje..."'; doticu me sarkazam i ironija, dotice me nepostovanje prema starijima, manjak kulture u buticima, neljubaznost u prodavnicama, nerazumevanje prema socijalno ugrozenima, dotice me sto ce jos jednu Novu Godinu  Jos Veci Broj Ljudi docekati tuzni i nesrecni jer nisu imali da kupe poklone bliznjima, dotice me njihov dusevni bol koji nema veze sa mnom, dotice me samo saznanje da ce sigurno neka majka zaplakati jer deci nece moci da obezbedi brdo igracaka i ukusne hrane...e to me dotice.
Savrseno me briga sto je tamo neki Ivan obrukao Srbiju jer je izigravao majmuna u Djenovi. Da su bili pametni da mu dobace bananu i stave mu do znanja da je majmuncina koja ne zasluzuje paznju.
Savrseno me ne dotice ni to sto su hteli da biju Stojkovica - nije ni prvi ni poslednji koji je promenio klub, a ipak je nosi neciji gnev kao rep, njegova stvar. Savrseno me ne dotice ni skakanje evra, ni skakanje cena mleka, hleba, zejtina, secera - trazili ste, gledajte. Ne doticu me vise ni sahrane - spase se ljudi koji ovih dana odu na onaj svet. Previse je jada na ulicama ovog grada...treba svariti sve to. I prihvatiti. I pokusati pomoci. I razumeti. I leci uvece i zaspati. I probuditi se i pomisliti na nesto lepo. I uzivati u jednostavnostima kao sto su Miris caja, obicnog onog od kamilice, 23 dinara kosta, a nista manje ne mirise nego oni engleski niti je manje zdrav.
Treba pronaci radost u ljubavi, u iskrenosti, u prijateljstvu.
Treba prihvatiti poraz isto kao i znati ponasati se u pobedi.
Treba plakati kad tuga pritisne i smejati kad radost udje u srce.
Treba voleti, voleti, voleti...

...i biti voljen...

Reci ponekad ne mogu da izraze osecanja, pitam se, da li moje oci mogu?
Zaglibila sam se izmedju dva osecaja, izmedju dva osecanja, izmedju dva udaha i dva para ociju. Kao da se cetiri oka igraju izmedju dve vatre sa mnom -  pa ciji me pogled prvi pogodi....pascu.
Gledam Ivana Ivanovica i udisem inspiraciju koja isparava oko mene. Ne, ne mislim da me Ivan inspirise, nikako, totalno mi je ne-inspirativan, iako je mlad, duhovit covek. Ali nekako podstice iskrenost, prvenstveno iskrenost prema samom sebi. Na to me inspirise.
Ova plavusa sa cudnim nosEm, sto mu  pravi muzicki intermeco  dva tri puta u toku emisije, me uzasno nervira. Bila mi je simpaticna u pocetku dok nije umislila da je zvezda jer peva u ShoU Ivana Ivanovica.
Generalno me nervira ovih dana Umisljenost, Iluzija,  Fantaziranje onih kojima je realnost ukinula raznobojnost. Mozda je pms, ko ce ga znati. S godinama je sve zajebaniji taj post menstrual period ( ako niste znali, PMS je skracenica za bas To).
I dalje sam sa istim covekom. Bio je pravi nazoviGa " decko" kad smo se upoznali. Sad je nekako, sazreo fizicki, ali mentalno ne mrda. Iako je izuzetno pametan, britkoga uma i ostrih, brzih misli kojih se treba cuvati kao smrtonosnog oruzja. Ne daj Boze da ga neko potceni - zakuca te na mestu.
Neodoljivost glatkog jezika ume da opusti pre nego sto ubrizga otrov Skorpije. One prave, pustinjske, opasne, koja ispliva kad se najmanje nadas i ne pazis gde stajes - pomisli da ces je napasti, da je ugrozena vrsta i odmah pusta otrov. Direktno u srce. Imate vremena tek toliko da shvatite da cete umreti ako vam okrene ledja - ni minut duze.
Nasuprot njemu, prkosno stoji jedna Blagost. Jedan mir. Jedna pozitivnost i jednostavnost koja se nudi  u najskromnijem pakovanju. Krade mi poglede i mami osmeh. Uzurpira mi psihicki prostor, neplanirano, spontano, iznenadjujuce vesto. Plasi me ta drskost koju ne pokazuje, plasi me ta snaga kojom se ne razmece, plasi me ta vestina koju ne potencira, plasi me neznost koju povremeno lansira u par reci, prosta recenica - Sta ti je, Ana? - a u meni se pokrene citav niz nejasnih emocija koje se " otkace"  u dusi kad mi neko posveti samo malo, eto bas toliko paznje. Tek koliko da se pokrpe sve praznine koje zjape u zenama koje su Jake, u zenama koje Sve mogu  i ne treba im niko, u zenama koje su vazda Svoje, nikad nicije, a svakako tudje.
Tako mi je muka ovih dana i od snage i od moci i od cvrstine.
Tako bih rado poklekla i isplakala se kod nekoga kome je stvarno Stalo ...
Muka mi je od kurtoazije i kurtoazicnih gestova, muka mi je od morala i moralnih shvatanja, muka mi je od slobodoumnih ljudi i uzkurobecane omladine koja je navikla Nesto da rusi oktobra meseca pa sad odrzava  tradiciju vec godinama. Muka mi je i od demokratije i izlazenja u susret bolesnicima isaranim i obojenih kosa koje krase poremecene umove sakrivene iza Open Mind-ova i Slobode izbora. Ma mojega! Skoro sam procitala u nekoj novini: Da je Bog planirao pedere, stvorio bi Adama i Stevu, a ne Adama i Evu! I to je tako. Sto je nekome Sloboda izbora , drugom je to demencija. Poremecaj. Bolest bez naucnog objasnjenja Kako nastaje. Muka mi je i od nasilnika, muka mi je i od nasilja, muka mi je i od pljuvanja Srbije i  Srba - a simptomaticno su to " Srbi" u dijaspori! Oni najvise pljuju po Srbiji i Srbima. Citam na facebooku status jedne gospodje koja zivi vec godinama u dijaspori :
" Stvarno smo stoka!" - to je njena reakcija na dogadjanja u Djenovi.
More Mars! Mozda ste Vi stoka, ali mi nismo!
Ne opravdavam to, ali zaboga, zar onih pola miliona zandara nisu mogli da ulete unutra, pohapse desetak budala kojima je neko sapnuo da ne bi bilo lose da naprave sranje i skrenu paznju na sebe,izbace ih napolje i nastave utakmicu? Mogli su naravno, ali nekome je prekid odgovarao - namece se pitanje KOME?
I tako, od silne mucnine dobih inspiraciju da napisem par reci...

Nedostaje mi pisanje bloga...

  Pitao si me gde sam bila pre 3 godine?

 A ja sam sturo odgovorila: " Ovde" ...

"Javlja mi se pre nego zaspim, citav niz mudrosti, pravilnog rezonovanja komplikovanih dogadjaja, ogromna kolicina svesnosti i svesti bistrine gorskog potoka, javljaju mi se resenja za neresive situacije, javljaju mi se odgovori na teska pitanja, javljaju mi se resenja za zivotne anagrame koji me zasipaju kao kisa skakavaca...a onda zaspim i sanjam jednostavnost u kojoj se svakodnevno davim. Probudim se i sve je ponovo  kao Juce.
Nemam resenja, nemam odgovora, cak i uteha zataji ujutru kada odmorna dopustim pogledu da odluta kroz prozor, skroz tamo daleko do parceta plavetnila koje unosi mir kao apsolutnu kontradiktornost svemu sto izvetri sa snovima.
Dodje mi zao ponekad sto sam previse lenja ili umorna da se latim lap topa i ovekovecim trenutak pred San i trenutak posle Sna; to bi bilo lepo uporedjenje svih onih licnosti u meni koje se bore za prevlast.
Trenutno nemam ideju o tome sta sam razmisljala sinoc, nemam ideju sta sam prvo pomislila jutros, nemam cak ideju ni o tome sta bih pisala. Jednostavno lupkanje po tastaturi pravi neku formu posta u kojoj cu da vaskrsnem svoju kreativnost ili je zauvek predam gladnim grabljivicama.
Dobro, nije bas toliko crnilo, ali nedeljom obicno dopustim i telu i umu da se opuste i zapadnu u blagu depresivnost zbog nemoci da pomere brdo koje se vazda ispreci izmedju Mene i Njega, a vrlo cesto i  izmedju Njih i Mene. Znate one dane kada je ceo svet protiv vas? A vi se sakrijete kao  Snezana kod patuljaka?
Blog je pravo spasenie od tih malih depresija, pravi izbavitelj od dosadnih nedeljnih jutara u kojima pokusavamo da nadjemo obajsnjenje za sve sto se dogodilo u toku nedelje; pravi spasioc bez trbusnjaka koji svojim postojanjem pruza, a nista ne trazi zauzvrat. Osim mozda nisku koncentraciju besmisla i nebuloza koje bi mogle da zatruju vazduh i atmosferu.
Pitam se, da li ce ovo Objavi post biti uspesno jer vec sam umorna od neobjavljenih misli ..."

- CopyRightProtected by Me And All The Angels That Guard Me -

Cekam da se desis. Da jednostavno pridjes i kazes mi:
" Znas, ja tebe volim"
Spontanost je izumrla!
Iskrenost se kastrira iz nasih karaktera svakodnevno!
Precenjene lazi koje spasavaju sujete i tastine, vladaju dijalozima!
Ceo svet se pretvorio u jednu ogromnu sarenu lazu u koju moramo da verujemo da bi nam se desila, da bi je videli, da bi uzivali u sarenilu boja i slatkastom ukusu koji se lepi za jezik.
Da li ste ikada zamisljali kako izgleda sarena laza?

Secam se kada su mi prvi put kazali da ce mi kupiti sarenu lazu.
Imala sam 7 godina, mozda osam i bila nista pametnija nego sada.
Zamisljala sam sarenu lazu kao najvecu lizalicu u obliku kruga, isaranu svim mogucim bojama koje bi hipnoticki delovale na moj maleni mozak. Skoro da sam mogla da osetim ukus i jedva sam cekala da mi padne saka. Cekala sam je od rodjendana do rodjendana, sve dok nisam cula pricu da sarena laza ustvari  ne postoji. Da li je moguce? 
To je verovatno bilo prvo u nizu razocarenja u procesu odrastanja i sazrevanja...
To je tako gruba laz koja tako obecavajuce zvuci.
Tim pre je razocarenje vece.

Tako i tebe cekam od rodjendana do rodjendana da pridjes, zagrlis me ne obaziruci se na poglede oko  nas, da mi pozelis srecan rodjendan i Sebe, jos dugi niz godina...

Ana!
Ma daj, pisi bre neke manje pateticne stvari. Razmisljaj. Osecaj. Shvati. Prihvati!
Sutni nesto tvrdo. Udari zid. Ustipaj se. Neka te bol trgne!
Ne dozvoli da jedna zabranjenost promeni sarenilo u sivilo. Ne dozvoli da jedna nezahvalonst ubije iskrenost. Ne dozvoli podnistavanje jedne emocije koja je na vrhu rariteta danasnjice.
Budi Svoja.
Tako je najbolje.
Nisi ti za one tipove ciji je zivotni moto:
" Poklonu se u zube ne gleda" ...

Kreni dalje.
Ana!

Bas kao nekada pronalazim savrseno skloniste izmedju redova napisanih postova, izmedju redova chata koji iscitavam par minuta dovoljnih da revitalizujem sujetu i zaboravim patnju.
Da, patim.
Na neki svoj nacin, tiho i postojano patim i uzivam u tome.
Oduvek su me pokretale emocije, a patnja je emocija koja me podseti da sam  ziva, da sam  zena, da sam sposobna podjednako da volim i patim, da sam ljudsko bice koje moze da oseti bol, stid,sram, ljudsko bice koje zna da se raduje ili tuguje, da se smeje i place...samo suza ni na vidiku.
S godinama patnje postaju tise, I Guess.
Treba nam sve manje paznje od ljudi koji nas okruzuju, osamimo se i pronadjemo beg u nekim nevaznim stvarima. Pronadjemo sebe tamo gde nas niko ne moze naci.
I to je meni sasvim ok.
Ne bih volela da me ne boli kad se razidjem sa nekim koga volim.
Ne bih volela da mi nije povredjena sujeta kada drugu pogleda onako kako je mene tek nesto malo meseci pre toga.
Ne bih volela da jednostavno presaltujem emociju na neko drugo ljudsko bice i zlobno se nakezim Proslosti. Ne bih volela da se hvalim da sam Jaka, da sam Stena. Nikako...
Zena, uvek treba da bude zena...
Nije sramota biti ranjiv.
Nije strasno biti sam.
Jezivo je biti usamljen...
Sve one neizgovorene reci skliznu niz vrat, preko ramena do prstiju i jedva nekako iscure u post, kao kolustrum. Skor da se obradujem kad uspem da odrzim dovoljno koncentracije da  objavim post na mestu gde pise toliko meni dragih, pametnih, kreativnih i britkih Umova. Ponekad me reci ljudi koje ne poznajem, niti cu ikada upoznati, vrate u kolosek. Ponekad me zaljube, ponekad zgroze, ponekad nasmeju, a ponekad rastuze. Ali pokrecu u meni  citav splet emocija koji BlogoYa cini svim onim sto jeste - neodoljiv, harizmatican blog sistem. Ili ga makar ja tako dozivljvam. Moje skloniste, moja uteha, moja iskrenost i fantazija, moje opustanje, moje rasterecenje od svakodnevih zavrzlama, moja kabina za presvlacenje i ormar za odlaganje raznih maski, ljubavi i razocarenja...

Nemoguce je biti usamljen ovde...
Neko nas cita...i razume.

Ti si dobar frajer.
Ali jebiga, i ja sam dobra riba.
Hocemo na crtu?

Prilazi mi lep kao Bog iako nikad nisam znala cemu to uporedjenje s Bogom kad je Bog duhovno lep, a nikako  fizicki. U ovom slucaju duhovna lepota nije akcentovana mojom zeljom da ga imam.
Osmeh koji obara cak i one najnafuranije ribe i ribice koje plivaju uzvodno ili nizvodno u reci zivota. Oci ...
...pogled koji pravi hiruski rez na dusi ....
Sav primamljiv i  skoro osetno lepljiv svojim sarmom jednostavno pleni i jednostavnoscu osvaja.
Tesko je odoleti brazilskim orasima prelivenim medom, zar ne?
Ko je probao zna o cemu govorim.

Previse cuti. Nesto tu nije u redu.
Zasto nema devojku, prolazi mi kroz glavu koja je jos uvek koliko toliko funkcionalna i ne smatram je samo estetskim detaljem koji moze da doprinese ili odmogne nekome u proceni svega onoga sto jesam. Ili nisam.
Ali,  eto, i ja nemam decka.
Doduse imam muza na papiru i ljubavnika u krevetu, ali nemam decka.
Da li ja uopste mogu da imam decka?

Pricamo u kaficu gde je muzika dobra ali definitivno preglasna.
Jedan od onih novosadskih kafe - klubova sa zivom svirkom nepoznatih bendova.
Definitivno los izbor za prvi flert.
Nema veze, vrckacu ocima i smeskacu se znacajno - ako budem imala srece shvatice me pogresno i odvesti u hotelsku sobu odmah po fajrontu. Makar cu spasiti sebe jos jednog uzaludnog zaljubljivanja u savrsentsvo  koje je mladje od mene 12 godina!
Ko za maler ima dovoljno sivih celija i shvata me pravilno - pijemo previse i prebrzo.
Mozda je ipak nepravilnost jednog shvatanja sudjena te veceri?

U Novom Sadu je kisa padala tri dana  bez prestanka.
Nije ni cudo sto su Englezi debilan narod - kako ostati normalan u zemlji u kojoj kisa pada skoro non - stop? Jedina stvar koja me postedela depresije je Spoznaja svojih kvaliteta u odnosu na 20 godina mladje ( lazem, u odnosu na 26 godina mladje! Boze me sacuvaj.... ), zgodnije, zategnutije, nasminkanije, naparfemisanije, nafuranije ( to je skroz IN izraz koji nepogresivo opisuje " Dobre Ribe", iako  u definicija NAFURANOSTI ne obuhvata mentalni sklop ), namontiranije, napuderisanije, nadogradjenije devojke koje su utripovale da ako imaju  cuveni " nejebavajuci " stav prema momcima koji ih okruzuju, nacice onog pravog  brze!

U moje vreme skromnost je bila vrlina, a ne odlika retardiranih...

Covek koga obozavam, covek koji je alfa i omega mog sveta, je nasao devojku koja mu odgovara.
Posle dve godine ce se zaljubiti jer se devojka svidja njegovoj mami - a i meni je skroz ok.
Navijam za nju iz nepoznatih mi razloga. Znate jedan od onih glupih osecaja koji kazu da Tako treba - a posle ispadne da nije tako trebalo, al` ajd...
Nadam se da ce shvatiti da moze da voli i da je sex sa emocijama neuporedivo " jaci", bolji i uzbudljiviji od onog bez emocija. Vodjenje ljubavi je tako neadekvatan izraz za to ... a nije ljubav ovca da se vodi, za Boga miloGa...

Odlicna hrana u restoranu Pomodoro Rosso...

Hranim ga i razmisljam, Boze, mora da postoji razlog za ovaj emotivni fijasko!
Uziva da ga mazim, pazim,  ne zovem ga Djole jer je Djole izgubilo na sharmu i autenticnosti od kad se pojavio Djole Djogani koji je sacekao  Sladju nikad Mladju, kod kolima.
Ceskam ga i ponasam se kao da imam 20, izgledam kao da imam 30, a cinjenica je da cu u godini za koju kazu da ce biti smak sveta, napuniti 40! Simbolika je sasvim spontano nametnuta u ovom kontekstu ...

Taman kad sam bila sigurna da na blo0gu Ne umem, Nemam , Necu ili Ne zelim da pisem vise, dodjem iz Novog Sada posle 6 kisnih dana ( tacnije dva oblacna i 4 apsolutno kisna ) totalno emotivno sjebana, psihicki premorena, fizicki iznurena, apsolutno ravnodusna prema svemu i svakome, dohvatim se tastature sa ovim, po prvi put u zivotu, nadogradjenim noktima ( jer sta  drugo raditi u NS po kisi osim obilaziti kozmeticke i frizerske salone? ) i eto, progovorim ...

A Vi kako `te? :)

Volela bih da vratim vreme samo da bih ponovo bila srecna u svom neznanju, samo da bih ponovo imala smajli fejs svaki put kad ukljucim bukfejs; volela bih da vratim vreme u ono doba srece zbog novootkrivenog sajber sveta bez sajber seksa, da vratim vreme kada sam satima kuckala sa nepoznatiml ljudima i  kada sam u svakom nicku videla potencijalnog Mr. Pravog koji ceka mene i mojih  famoznih 10 prstiju koji vesto pletu mrezu oko sopstvene sujete  strpljivo cekajuci, u svojoj samouverenosti i optimizmu, da upadnem u nju.
Volela bih da vratim vreme kada je bilo koji stranac u noci mogao da me obrlati u tri reda, da me natera da zivot sagledam u duginim bojama, da me zaljubi i sopstvenu Viziju Sebe... Sebe samoga i usamljenoga...
Volela bih da vratim vreme i svu svoju lakovernost koja tako lako krci put ka boljem, da vratim svoju spontanost u ljubavi, druzenju, reakcijama, volela bih da vratim i sjaj u oku koji sam izgubila negde usput, negde na pola zivota u zacaranoj kocki koja vreba zrtve svakoga dana i  skoro da je neunistiva.
Volela bih da vratim vreme i pokajem se jer sam omalovazavala realnost, jer sam trazila izgovor da zivim u nerealnosti,  jer sam lagala Sebe, pa tek onda ponekad i druge iako su te lazi bezopasne i shvatljive...
Laz je kao feredza od svile...pogled je taj koji odaje..
Volela bih da vratim vreme kada smo se igrali zmurke dok mama ne pozove u kucu,   volela bih da vratim vreme trulih koliba koje su mi Bog te pit`o, koliko puta ispucale prsljenove za koje sam bila ubedjena ili da ih nemam, ili da su dobro skriveni :)
Volela bih da vratim vreme one noci kada smo prvi put    otkrili sexualnu privlacnost medju nama...koja traje................i traje.......i traje.....a moja ljubav sve je jaca...
Volela bih da vratim vreme kada sam naivno verovala da je Ljubav sve sto nam je potrebno, da je Ljubav najvaznija, da je neunistiva, da je nesalomiva i da je ( ah, gnusne li lazi!) vecna!!!

Lepo je bilo, nekako spokojno, to verovanje u metar lazi koje su mi servirali svakog dana - indirektno ili ne. Pocev od komsinice s treceg sprata koja se kasnije i bacila sa tog istog treceg sprata, kada je ( pretpostavljam) shvatila da je Ljubav samo rec koja bez dela ne sluzi nicemu sem obmani. Lepo je bilo ono vreme kada sam ulazeci u dvoriste pokojne bake udisala miris djurdjevka koji je iako zapisavan svakoga dana od male Dzeki, mirisao nepromenjeno...posle ovoliko godina to me asocira na Ljubav. Zar ne bi bilo lepo da i Ljubav ne menja miris kad je zapisa desetina kerova?

Nadju se ljudi sa dve tuge i jednostavno se sazive na prvi pogled, osete da ce moci da cute zajedno, osete tu cudnu bliskost izazvanu losim iskustvima, nenadanim rastancima, ispracanjem voljenih pre vremena, pritisnuti teskobama i tmurnim oblacima ...
Pronadju osmeh u uglu usana i razumevanje u zenici oka nebitne nijanse, jer u svetu sivila nijanse ne predstavljaju nista, boje ne postoje i  to je jedino sto se racuna. Te cuvene optimisticke teorije da postoje i lepe nijanse sive, valjaju oni koji zive u svetu punom boja pa onda tek ponekad se prepuste kisovitom danu i nekim nerealnim tugama iz detinjstva koje su uslov odrastanja, a ne dogadjaj koji menja svest...
Neke ljude tuga razdvoji, neke spoji, neke promeni i nacini od cutljivog coveka galamdziju koji zeli da ceo svet oseti njegovu tugu kroz pogresno akcentovane reci i cudno sklopljene recenice, pogleda praznog, dlanova suvih...Neki ljudi dozive metamorfozu i iz zivosti utonu u nepokrenost, zarobe se u nekoj zivotnoj paralizi i zakucaju pogled u najdalju tacku na horizontu...nacine od sebe palatu secanja i zive u njoj dok se svetla ne pogase i muzika ne stisa...
Prepoznaju se ljudi sa dubokim tugama i s postovanjem se ophode jedni prema drugima. Ignorisu one bahato srecne, one privilegovano spokojne ili one blagosloveno zdrave. Ne diraju ih, naravno, ne zele da bas Oni nastave lanac tuge i budu uzrok necije tuge, jednostavno ih ignorisu i namecu im svoju ravnodusnost. Citave reke takvih ljudi teku ulicama, a ja sam tek juce to spoznala...gde sam zivela do juce?

One nose velike, crne naocare loseg kvaliteta, nabavljene po niskoj ceni na nekoj zabacenoj benzinskoj pumpi ili kod kineza; one setaju polugole u sred novembra, lunjaju po klubovima i diskotekama bez pica sa casom vode pune leda i roze cevcicom. Ponekad izazovu sazaljenje, a ponekad neodoljivo potrebu za podsmehom koji ce mozda promeniti nesto, koji ce ih mozda probuditi iz nistavila koje su pretvorile u velike, carobne dvorce i glume Sekine Kraljice u njima...
One nose vestacke nokte koje su platile majcinim znojem ili ocevom sposobnoscu da prevari nekoga za sitnu kintu; mozda cak placaju sve te vestacke stvari na sebi i dedinom penzijom koja " zvanicno" odlazi na skupe knjige i privatne casove matematike o kojoj ne znaju nista. One nose jarke karmine i puce usne na slikama ne shvatajuci da izgledaju kao mladi pavijani spremni za parenje; setaju na stiklama savijenim kolenima, pokazuju majcama sa golim ledjima sve moguce deformacije kicme koje nastaju od predugog sedenja ispred monitora, nepravilnog sedenja u skolskim klupama i neudobnih sedista automobila u kojima vole da mastaju da su voljene...
One zele zrelost i godine, one zele da ostave utisak Zene, a ne shvataju da Zenu ne cini stikla od 20 cm i dekolte do pupka, Zenu ne cini talog pudera i slojevitost karmina, Zenu ne cine vestacki nokti i uvijene trepavice, Zenu ne cini tona maminog parfema ili citava bocica laznjaka koji ume da zavara dok vrucina u klubu ne krene da uzima danak; one jednostavno, ne znaju definiciju Zene jer su devojke. Devojcice od 16, 17 leta koje su eto, nekim nesrecnim sticajem okolnosti ili pogresnim vaspitavanjem zasnovanim na laznim moralnim vrednostima, Obmanute ( ! ) u ovom svetu materijalizma i koristoljublja. Telom se ne kupuje ljubav...zar ne postoji niko da im pomene to?
Kompenzacije tipa Telo za Pice ili Mladost za Ljubav - ne postoje.
Dobila sam poruku danas:

" Zaboravljena bajka :

Evo najkrace i najlepse bajke koju si ikada cula: Nekada davno zivela je jedna devojcica koja je svog mladica pitala hoce li da je ozeni. Mladic je odgovorio - NE!
Od toga dana devojcica je zivela srecno do kraja svog zivota. Nikome nije prala, peglala; zabavljala se, radila i trosila svoj novac na sta je htela! KRAJ :)
Problemje sto nama, kad smo bile male, tu bajku nije niko ispricao, nego su nas zajebali sa onim idiotom  na belom konju!"

Sta reci?

Cudno je kako sve sto lanemo u naletu besa, kad tad se vrati nama u kompletnoj velicini besa kojim ispratimo odredjenu dogodovstinu. Svaku manu koju uocimo na drugima i prokomentarisemo je ili joj se zajedljivo nasmejemo, postane nasa. Kao da zajedljivoscu kupimo CopyRight prava na tu manu.
Smesno je kako ponekad pokusamo da okrenemo glavu od necega na sta Mozemo da uticemo da bude dobro ili makar bolje.
Citavo nase drustvo izgleda kao reakcija ljudi na Zenu s ruzama koja udje u neki klub - muskarci se prave da ne vide zenu, a devojke koje su s njima skrecu pogled unapred se stideci muskaraca koji ih nece udostojiti jednog cveta. Onda u masi, kao u svim propalim drustvima, iskoci Jedan koji ima dovoljno para, samim tim i muda, da otkupi sve ruze od Zene i pokloni ih devojci koju je sreo 15 minuta pre toga. Devojka ce biti princeza za tu noc, a on ce u ocima svih ostalih zena biti Zelja broj jedan.
I bez ikakve sumnje ce imati drustvo u krevetu.
Zasto je onda prostitucija nesto cega se treba sramiti?
Retko se zaglibim u tematiku koja me ne dotice, ali eto, kada budem svedok tako nekog dogadjaja, jednostavno iscuri sve to iz mene.
Ona je visoka, lepa, zgodna, verovatno jede malo i zivi brzo, verovatno i genetski ima dobar kod da izgleda dobro, ona ima zavrsenu srednju skolu i studira vec cetiri godine prava - druga godina , ona nema kola, nema stan, ali ma ambiciju. Ona se oblaci izazvno i ima par laznih drugarica. U prolazu bih rekla da koristi kopiju parfema jer je odavno OUT poklanjati parfeme. Sad se poklanjaju mnogo vrednije stvari devojkama s ambicijama. Sad je sramota pokloniti parfem nekome s kim si spavao Jednom.
Ona ima kosu do pola ledja, kaze ne farba je, prirodna skroz. Pa dobro, mozda plavuse i nisu izumrla vrsta ili svakako jede dosta pirinca za visoki sjaj. Ona pleni paznju gde god se pojavi. Ima drzanje, visoko uzdignuta brada, grudi u vis - steta sto se tu nastavljaju stihovi Natase Bekvalac pa haljina pre ili kasnije ipak tresne na pod. Ona malo prica, jer telom mnogo govori. Uostalom, precenili smo danasnje muskarce - ne treba njima prica. Ili makar ne onima koji imaju dovoljno para - izmore se oni pricom u mobilni aparat celog dana. Nocu im treba nesto drugo.
On je uspesan muskarac. Legalno uspesan, a to je retkost u ovom drustvu. Ima sve. Cak i zenu i troje dece. Ima i bmw naravno, onu neku lux klasu koju poseduje par desetina u Srbiji. Ima i kucu s bazenom. Ima i firmu koja je legalno obezbedila sve to. Ima i stomacinu i los smisao za humor. Ali ima i Lacoste od glave do pete i Armani boxerice - to je vec pretpostavka. Mozda su i CalvinC. Ima tri mobilna telefona i vip separe u najIN klubu. Ima tompus medju prstima i punu casu leda prelivenog Chivasom.

I ona sve to zna.
I nedvojbeno su svi u klubu znali da Ona to zna i da Ona to zeli.
A on je ipak muskarac koji naporno radi da zeni i deci obezbedi dobar zivot.

Bas u tom trenutku je prolazila Zena s ruzama...i on je poslao citavu korpu Njoj.
Zauzvrat je ona poslala sebe Njemu...
Da li je to postena trampa?

Trebala sam da se nadjem sinoc sa njim, ali nisam.
Nije mi zao.
Znam da nisam propustila nista spektakularno.
Znam da mi ne bi kazao nista novo, nista sto vec cula nisam, nista sto bi me ostavilo bez texta i isprovociralo  refleks da mu pomazim lice.
Znam da me ne bi ucinio Zenom vise nego sto vec jesam.
Znam da mi ne bi pricao istine za kojim zudim i ne bi me ucinio posebnom, makar na kratko.
Znam da ne bi ucinio nikakvu neocekivanu ludost, ne bi me frapirao nekom besmislenom salom tipa Zakljucacu te na terasu i uzivati u tvojim molbama da te pustim unutra - a onda se nasmesiti, otvoriti terasu i reci znacajno Sad znas kako je meni kad te molim da me pustis unutra...
... a ja bih se istopila pred tom izjavom znajuci da mislis na moje srce.
Smesno je sto  se dogadjaji sa istom tematikom nadovezuju kad god im se ne nadam.
Samo par dana pre toga sam trebala da se vidim sa drugim jednim Njim.
Ali ni to mi nije zao.
Zasto bih zalila sto se nisam videla sa nekim ko posle dugomesecnog prekida kontakta prvo pocne da prica o krizi u zemlji? O manjoj plati. O vise posla.
Mislim, hajde da se razumemo, ja ne pricam dvosmisleno i ne koristim simboliku kao pokrice za istinu - ja zelim emociju! Zelim grcenje u stomaku i pomeranje pod nogama!
Nemam ja vise godina za topla dahtanja nad mojim butinama ili za impresioniranje dominacijom baziranoj na materijalnim stvarima.
Nemam vise tolerancije za Nisam uspeo u zivotu ali sam i dalje dobar covek.
Nemam vise respekta prema nikome ko ga zasluzio nije!
Nemam zivaca za sujete i predrasude, za naplakivanja i besomucne pokusaje vracanja vremena unazad.
Nisam pristalica silikona i fejsliftinga, drzim se onoga da nam Bog daje i Bog uzima - sve po zasluzi.
Oni koji ne veruju da su sami sebi Bog, neka pale svecu svaki put kad im iskoci nova bora a ne znaju da je prihvate kao trag vremena.
Osecam se dobro i ne zelim da mi neko krnji to osecanje.
Pozitivno disem i ne zelim da delim vazduh sa negativnim ljudima punim sazaljenja za sebe i sve ono sto im , u vecini slucajeva, DRZAVA nije omogucila. Ejjjj, drzava!
Da sam ja cekala na drzavu da mi nesto omoguci do sad bih imala 30 kila viska i znojne zlezde bi mi radile prekovremeno, pusila bih krdzu i pila rakiju sa pijace koja se prodaje u plasticnim flasicama od koka kole.
Ali ja sam izabrala da Ne pusim, da ne pijem, cak i kofein ne konzumiram, gazirano samo u retkim prilikama kad me zeludac lepo zamoli i objasni da je neophodno. Ja sam izabrala da radim svakog radnog dana na 40+ ili 40 - i odmaram vikendom ili putujem. Ja sam izabrala da imam bore i da im se divim kao anatomskom cudu svake veceri kad se umijem pred spavanje, ja sam izabrala da u 37 godina naporno treniram jer znam da me Napor odrzava...
Ne bih umela da se svedem na banalne jednostavnosti tipa Ustani, Skuvaj kafu, Zapali cigaretu, Pozovi nekog da razmenis nezadovoljstvo oko trenutne meteoroloske situacije u zemlji i svetu, Idi do prodavnice u kucnoj varijanti, skuvaj rucak, lezi odmori, ustani i skuvaj kafu, zapali cigaretu, okreni nekoga da konstatujes nemogucu vrucinu, procitaj stare novine, odgledaj grand sou ili nindza ratnike, budi previse lenja da se tusiras pred spavanje i lezi da spavas...sama i nezadovoljna....
Pf...
Ma ne pije to vodu, brate.
Udahni i igraj.

Secenje lubenice ume da evocira uspomene, prizove secanje i vrati i dusu  i telo u neko bolje vreme, u neko srecnije vreme kada za druzenje nije bilo potrebno 10 litra najjeftinijeg hladnog piva, nego samo jedna jedina hladna lubenica. Od 12 kila.
Na trenutak sam mogla da cujem baku kako prica telefonom sa komsinicom i zove je da svrate na hladnu lubenicu ( osim jutarnje kafe, jako retko su se sastajale samo zene ili samo muski, neke zdrave navike koje su obrisane modernim vremenima, prijatelju moj, su se odrzavale tada ) . Na trenutak citava jedna Sreca se zavrtela u mojoj glavi, citav jedan univerzum komsijskih odnosa, vrucih, sveze samlevenih kafa, domacih lubenica, tek sipanog ajvara u vruce tegle i slatko od dunja. Zene su tada bile tako smirene, zadovoljne i ostvarene u svojim zivotima. Mogao si da razlikujes Bake od Majki, Majke od Cerki, Cerke od mladih ili starijih sestara. Ili brace. Nije bilo sramota nazvati se DOmacicom, nije bilo sramota napisati  u nekom formulare " zanimanje: domacica ", nije bilo prevara da svi znaju i svadja da svi vide, nije bilo ogovaranja onih kojima govorimo da ih volimo, nije bilo nepostovanja, nije bilo vredjanja. Danas je teze biti starac nego pubertetlija. A to je sramota.
Ovo danas da te Bog sacuva...
Ne znas ko je koga rodio i ko je koga sisao. Nepojmivosti koje su obelezavale " ono " vreme, sedamdesetih, cak i osamdesetih, jednostavno su nastale, izgubile se kao da nikada nisu ni postojale, cak su se u ogromnoj meri i zaboravile. Ta specificna sreca stabilne porodice se prenosila s kolena na koleno. Sta mi danas prenosimo s kolena na koleno?
Roditelji  koji su posteno ziveli i radili u drzavnim firmama mogu deci u nasledje da ostave jedino prosirene vene, secer u krvi ili ne daj Boze, infarkt. Jedina dobra stvar je sto iz generacije u generaciju, potomci postaju sve otporniji na stres jer ga jos u ( danasnje vreme )majcinom stomaku  dobijaju kao hranu.
A Sreca?
...zamenjena tugom, bacena tamo negde u neki cosak Malo verovatnih i tesko ostvarivih stvari, cami i ceka neki miris ili ukus, neki zvuk ili dogadjaj, neki osmeh ili neku rec da bi se makar na trenutak ponovo prosetala krvotokom i razbistrila glavu i ojacala srce...

" E prijo, prijo, mogu da zamislim koliko si se iznervirala. A lepo sam ti kazala da ne koristis to brasno za proju. Ko zna s cime ga mesaju! "

" Ma u pravu si bila, prijo. Nego, ajde prosetajte na kaficu i hladnu limunadu? "

" Ajde prosetacemo Sveta i ja kad malo zaladi. "

" Ajd uzdravlje, prijo. Cekamo vas oko 7 veceras."

" Ajd zdravlja bilo" ...

Ulazi klinka na splav.
Metar i jos osamdeset preko, plava, zgodna, lepa, osmeh da poludis. Znaju je ljudi, sportistkinja, mali je ovo grad.  Dosla je s dve drugarice i stala blizu sanka. Smeju se, pricaju, piju neke koktele, ona verovatno bezalkoholni koktel pun vitamina i minerala. Prilazi joj neki chkoDe i ...  kroz guzvu se probija njena majka koja je stajala na vratima i nadzirala njeno kretanje ili ponasanje ili sta vec. Hvata mladica za misicu i udaljava ga od Nje. Kroz sat vremena ista scena. Neki se smeju jer znaju da joj je majka fijuk. Nekima, kao meni, nije smesno jer posmatram njeno lice. Tuzna je. I sasvim bespomocna. Verovatno joj kroz glavu prolazi da je fizicki jaca od majke, skoro da mogu da cujem kako kalkulise ako se brecne  koliko ce biti u minusu a koliko u plusu. Ubrza joj se puls pri samoj pomisli da bi samo na jedan mali trenutak uspela da se natera da bude drska i bezobrazna i pozove obezbedjenje da isteraju ovu cudnu, cudnu zenturacu sa splava, zenturacu koja je blamira, koja sebi daje za pravo da je " stiti" tako pogrdno, tako sramno, zenturacu koja zna da ona ima 20 godina i ne haje niti postuje to, zenturacu koja....je rodila...
I tu se zavrsi kalkulacija. Ne isplati se. Navika je jedna mocna stvar, jako podmukla i  uvek gladna novih stavki koje ce svojim stalnim ponavljanjem i refleksnim reagovanjem postati Navika.
Odgledala sam citav cirkus koji nisu svi primetili, ali dosta njih jeste i zapitala se Sta se to desava sa danasnjim roditeljima? Generalno su svi poludeli. Poseban soj su roditelji sportista koji u detetu vide spas od bede, izlaz iz krize, put do neke vip loze i reseno penzijsko pitanje, a previde cinjenicu koja bi im trebala biti mnogo vaznija : sport razvija dete u zdravu osobu, u zrelu osobu, samostalnu, u jaku osobu, u drustvenu osobu, u osobu koja ume da razlikuje Dobro od Loseg.
DECA  bi trebala biti nasa najbolja investicija u koju stalno treba ulagati bez trunke zali ili sumnje da li je to ispravno. Sport je samo jedan od nacina da ih drzimo dalje od ulice, dalje od loseg drustva i dalje od zatvaranja u virtuelne svetove pune krvavih, agresivnih igrica. 
Ne treba preko dece ostvarivati svoje neostvarene ambicije, niti ih treba koristiti  za ambiciozne projekte samo zato sto nemate dovoljno zelje i volje SEBE pokrenuti, samo zato sto niste na vreme u SEBE ulagali, samo zato sto VASI roditelji nisu imali razumevanja za vas kada ste bili mladi i zeleli da pokusate da se ostvarite na nekom polju.
Posmatram skoro svakog vikenda, masu roditelja koja pravi od dece emotivne bogalje,  roditelje koji vredjanjem naruzuju jedno detinjstvo, roditelje koji vikom i agresivnim nastupima plase ta mala srca koja pod naporom i nenormalnom vrucinom ionako kucaju prebrzo. Posmatram im lica, pokrete, posmatram nervozu koju ne umeju da sakriju, posmatram nerealna ocekivanja i jos nerealnija nadanja koja se nece nikada ostvariti, jer ta deca su tu da se igraju. I samo ako im se sport predstavi kao IGRA, oni moooozda mogu nesto da urade u tom sportu.
Roditelj treba biti i ostati SAMO roditelj, a treneru se treba prepustiti strucni deo.
Dok to shvate, obicno bude kasno...

Nemam pojma.
Zahvaljuju mi se sa nekog radia na nekakvoj podrsci i pricama koje sam slala - ovde me secite ako znam o cemu gospodin prica. Kaze, u nekoj sam Bajci na 202ci bila. A ja u bajke odavno vec sumnjam. Sumnjam u Bajke od onomad kad sam cekala onog konja da se pretvori u princa, ali ostao je konj do kraja bajke. Onda sam cekala jednu zabu da se pretvori u Kraljevica, a ona se prepala od zmije koja je u zbunu htela da je pojede, pa se umesto u Kraljvica, pretvorila u prosjaka i prosila mi na kolenima malo ljubavi i paznje. Sumnjam da su Bajke moguce i ostvarive kao sto mnogi tvrde jos od onda kada sam uzaludno pokusavala stapicem iz casopisa Prinzece koji kupujem cerki, da pretvorim bundevu u kociju ne bih li stigla na sastanak sa jednim od mnogo mojih drugih polovina. Sumnjam osnovano i zato sto sam izgubila u sred Kneza Milosa, baletanku, a niko se do dana danasnjeg nije pojavio sa tom istom baletankom na jastucicu. Sumnjam zbog jos puno stvari, ali ponajvise zbog Njegovih ociju boje razbijenog cilibara, koje su - pisalo je u bajci - trebale da me posmatraju dugo dugo, da odaju emociju koja bi me popela na tron svih ostvarenih zelja ovog sveta.
Ali....
To na javi ne biva, rekla bih...
Cak ni u snu mi se to jos nije desilo....
Tako da, druze V., nastavite da pricate Bajke, ovom narodu to treba.
Ja sam vec sve bajke ispricala i sada ne slusam vise radio, ne gledam TV i ne citam novine.

Ponekad naidje zora koja mi donese jedno novo Ne znam, jedno staro Nisam pametna i jedno neocekivano Slusaj razum; srce je vec previse puta bilo u pravu na moju stetu.
S godinama shvatis da ti ustvari, Razum misli dobro. Srce te ismejava svojim emotivnim tahikardijama i inteligentnim aritmijama od kako krene da kuca. Od kako krene da pumpa samo za Nekog. Osluskujes ga kao simfonijski orkestar i trazis i najmanju gresku ne bi li ga osudio za proneveru ne shvatajuci da je vec kasno. Razum se koprca, daje signale, urla (!), ali zanesenost je previse dobra. Ponese te i nosi, nosi, nosi, daje ti lakocu paperja i snagu uragana, daje ti osecaj mocnog gospodara visina i emociju beloglavog orla mocnog i zasticenog ...
A onda cujes kako je neko najavio veliki prasak...
Ocekujes da padne kometa, da nestane pola sveta, da nastane kataklizma dvehiljadeineke, zgrcis se i ocekujes bol, ocekujes buku, ocekujes Haos u svoj svojoj snazi i moci, ocekujes crveno nebo i vrelu lavu probudjenih vulkana...ocekujes sve na filmovima izmisljeno i u knjigama predskazano, a dobijes samo novu emociju u sebi. Tugu.
Zanesenost prodje i ostavi za sobom pustos, Razum preuzme inicijativu, srce se scucuri i utihne zbog grize savesti losih proracuna, samo Tuga se pojavi kao Alfa i Omega svega sto se tog trenutka racuna.
Polozaj fetusa donese prekopotrebni mir telu, zazmuris ne bi li bezlicnost okruzenja zamenila zelenim slikama neispunjenog, pokusavas da se zalecis nekim nerealnim utehama i sramnim opravdanjima tudjih gresaka, svojih gresaka, zivotnih gresaka, gresaka tvojih predaka i predaka tvojih predaka, sto kolena unazad pokusavas da opravdas genetski kod koji je jos u tamo nekom 15. veku, u koji  iskreno pocnes da sumnjas tada, tvoja rodjaka mutirala nekom svojom Tugom dok je pod svetloscu svece ili smrdljivog fenjera, pisala pismo nekom istom kao Ti, govoreci mu o svojoj Ljubavi, o svojoj Zelji i neispunjenim snovima...
E to je dragi moj, Ljubav...
Ta tuga koja te raspada, pomisao da ces umreti ako ne budes imao Nekoga, prihvatljivost tog umiranja koja je zastrasujuca, ravnodusnost prema svemu sto nekome zivot znaci, bezlicnost jednog suncanog dana kao posledica te Tuge koja ledi krv u zilama, koja boli i razboljeva, koja tako precizno definise Ljubav i pripadanje nekome kome ti nisi centar sveta...svesnost svih ovih posledica i svojevoljno oslobadjanje bas Njega, da ide sto dalje, da zivi svoj zivot, da trazi svoj put, da se daje kome treba i kome ne treba, da isprobava sve i ne oseti nista, da nauci da voli na isti nacin kao i ti...da pronadje Tugu u sebi izazvanu neuzvracenoscu, da shvati Ljubav, da shvati koliko sam ga volela.
I onda ce se desiti ova Zora.
Onda ce biti pravi trenutak da pred samo svitanje sidjem ispred kuce i udjem ti u kola. Onda ces tek uzivati u toploti moje sanjivosti i mirisu moga tela. Onda, kada sagnes glavu da me poljubis ne bi li odganao tugu i izbrisao njene usne iz svojih misli, tek onda ces shvatiti tugu u meni...i plakaces jer ces pomisliti da si ti uzrok te Tuge i tog bola sa kojim sam se sazivela. Ali nisi, veruj mi, to je samo posledica mojih gresaka koje sam pravila u tvojim godinama...
...a proslost ne moze da se promeni...

Strah od letenja, sa tobom ili bez tebe...

...prisutan je u meni svakoga trena.

Ponekad se probudim u zoru, pogledam na sat, obicno budu skazaljke preklopljene. Ostane u meni osecaj koji me drobio cele noci; osecaj neznosti i spokojstva ...vazda biva razbiven svitanjem.
A nekad sam volela zore...
I potrazim te rukom kraj sebe, opipam hladni zid ne bih li  se pojavio iz njega, mislima te prizivam, dahom pravim tvoje obrise, krenem da setam i trazim te u zagrljajima parova na klupama pored reke, prizivam duhove proslosti ne bih li isprovocirala  krik dovoljno jak da te stvori kraj mene; cutim i posmatram poznato lice iznad mene koje uziva u pokretima moga tela. Cita me kao otvorenu knjigu i mozda i on moje oci vidi u boji kestena...kompenzacija nedostajanja je gadna, ali pomaze da se prezivi svitanje...
Ziv se covek na sve navikne...

Dovoljno je da ti vidim pseudonim i osetim kako mi krvotok menja pravac. Svi vetrovi se zavuku pod moju kozu i naizgled bezopasni, ostavljaju za sobom posledice nesagledivih razmera. Nakrivim glavu na levu stranu i posmatram osam slova kao tvoje oci koje vecita su intriga mojim znatizeljama.
Dodje vreme kada umireni neuzvracenim ljubavima, jednostavno prenosimo svoj zivot iz dana u dan, ne pokusavamo da ga menjamo, sazivimo se sa navikama i radujemo se rutinama koje nam obezbedjuju mir i stabilnost koja odmara.
A onda napises novi slagvort mojim mislima...
Zarobis me u sopstvenom plavetnilu koje je ovih dana razvodnjeno raznim nemocima da se promeni tok svega onog nepromenjivog sto zivi moj zivot kolotecinom poznatog. Zarobis me u sopstvenoj zedji za svim onim fantazijama obojenim mojim ocima i zaglusenim mojim smehom.
I cutim...
Samo gutam etimologiju svake reci koju napises i trazim njen koren, njeno znacenje, njenu svrhu i razlog sto je napisana bas meni, bas tvojim rukama u ko zna kom trenutku slabosti i nemoci da me dozoves, da me imas, da me vidis...da potvrdis istinitost svega napisanog o meni, da potvrdis verodostojnost svojih zelja i zadovoljis svoja cula udahnuvsi s moje koze sve moje potrebe i ocekivanja. Prevodim tvoj dar da me tako lako namamis recima, onako kako meni odgovara.
A znas da je to nemoguce...
Jer ja sam sve ono sto napisem, ja Jesam svako slovo razumljivih ili ne recenica, pojmova i misli  protkanih obrisima Ljubavi i maglama strasti koje ogranice vidik  samo na Tebe.
Ja  Jesam sve ono sto ti napises; i tvoja potreba i tvoja zedj i tvoja glad nezasita, i sva opasnost i sva sigurnost ovog sveta; jesam i bodlja pod tabanima jesam i paperje na dlanovima; jesam i obmana i surova realnost, jesam i prividjenje i vizija i na kraju puta ocekivana slika predivnog brsljana na mojim ledjima...tvojim rukama ocrtana.
I nasmesim se...

Znam da si tu.

... kako se ponekad citava mudrost ovog sveta slije u moj um, sasvim tiho i nenadano i onda Shvatam; shvatam Dogadjaje, shvatam Ljude, shvatam Znake, shvatam sve one osmehe koji su do tog trenutka bili tako nejasni, sve one poglede koji su mi po mislima lebdeli u svom beznacaju. Shvatim sve definicije i sva opravdanja neispunjenih snova, shvatim sve razloge i sve glasove za i protiv, shvatim reci, shvatim pojmove, shvatim sve one uvrede koje su sekle i bolele, shvatim sve setnje koje sam provodila sama pitajuci tiho reku da li veruje u cuda...smejala se reka tada, znam i jednostavno nastavila da prolazi kraj mene. Kao zivot. Kao ljubav. Kao strast. Nisam se potrudila da kleknem kraj nje i osetim njenu hladnocu ili pak vrelost izazvanu suncevim sjajem. Nisam uzela kamen da obogatim njeno dno, nisam uzela cvet da uziva u njemu i ponese ga daleko, daleko nekoj podjednako tuznoj zeni koja kleci pored reke i ceka neki Znak koji bi shvatila, neki Dodir zbog koga ne bi patila ili cak samo jedan blagi osmeh u uglu usana koji joj se ne bi ucinio ironicnim .
... kako ponekad sagledam stvari iz pravog ugla i  shvatim da mladi muskarci ne traze Kvalitet, vec Kvantitet  koji ih u njihovim glavam cini Kvalitetnim dovoljno da mogu igrati na kartu Kvantiteta i trositi svoju mladost na more pogresnih devojaka, birati lose od goreg i prerano nauciti razliku izmedju skupih i jeftinih parfema, izmedju originala i kopija, izmedju prirodnih i vestackih, izmedju pametnih i mentalno ogranicenih devojcica, devojaka, zena! Cak ponekad uspem da sagledam razloge zbog kojih se zene daju pogresnim muskarcima u pogresnim trenucima na pogresnim mestima, ali sa Pravom i Strastvenom odlucnoscu da osete Emociju, davno pokopanu i umrtvljenu stavku bez koje zivot ne moze da nastavi da tece. Ponekad shvatim i razloge svega sto se desi meni ili onima koje volim, shvatim zasto mi zivot oduzme nesto sto je od vitalnog znacaja u  sferi mojih emocija, shvatim svaku nijansu  plave, zelene i kestenjaste boje koja razlivala se po mom vratu dok izvijala sam glavo grleno se smejuci nemoci muskarca pred sobom da kontrolise emociju koju iznudjujem...

 Cudno je, kako ponekad shvatim cak i svrhu bloga i svih ovih reci koje nesebicno delim sa nepoznatim ljudima...

p.s

Mrzi me da citam sve sta sam napisala i ispravljam greske...nekom drugom prilikom ;)