"...kad me nocu samu stignu nemiri, gde su mi tvoji dodiri? ..."

Danima mi se ta pesma vrti po glavi.
Doslo je vreme da se prave neki rezovi, samo  rezac zardjao najstrasnije.
Valja to ocistiti, dezinfikovati, ne valja napraviti neki rez a napraviti inficiranu ranu.
Vrtim po glavi razne scenarije kako moj zivot izgleda Vs. kako bi trebao da izgleda, a kako bi mogao da izgleda. To su otprilike scenariji koji variraju od Limunade, preko Drame pa sve do akcionog horora. Mislim, makar ja tako dozivljavam te scenarije. Skroz sam tip Limunada devojke. Ne trebaju mi zivotni zapleti, raspleti, drame, akcije i horori! Ne trebaju mi sokantna iznenadjenja i zapanjujuci preokreti. Pronalazim mir u ocekivanostima i jednostavnostima.Tek tu i tamo po neka eroticna scena zadovoljava moje apetite neiskusnog scenariste.
Slusam dogadjanja oko sebe i ljude koji su fanaticno saziveni sa dogadjanjima. Gledam neku mrznju usmerenu prema nekim ljudima koje ne poznajem, gledam neku netrpeljivost prema situacijama u kojima je netrpeljivost uslovna da bi dobili status patriote, gledam, slusam, prolazim, budim se i lezem, a nista me od toga ne dotice.
Jesam li ja sa druge planete?
Jesam li ja ravnodusna budala?
Ne znam...
Ponekad pomislim da sam emotivno frigidna, a ponekad mislim da sam samo preosetljiva.
Nikako da prodje ovaj oktobar.
Doticu me bezveznosti koje ti neki drugi ljudi koji prate redovno desavanja u zemlji i svetu, mozda nikad ne primete. Dotice me cigance koje na -2 pere stakla na semaforu u iscepanim starkama, bez carapa; dotice me trudnica koja pokusava da predje pesacki a moron u bmw-u joj trubi i pokazuje da nije normalna - jer hoce da predje pesacki a on ide samo 50 preko ogranicenja; doticu me svadbe nepoznatih ljudi i svi ti svatovi koji ce vec sutra ogovarati i mladu i mladozenju; doticu me neke price koje cujem u redovima u pekari, tipa, " ...jadna...5 mesec trudnoce a dete mesec dana ne napreduje..."'; doticu me sarkazam i ironija, dotice me nepostovanje prema starijima, manjak kulture u buticima, neljubaznost u prodavnicama, nerazumevanje prema socijalno ugrozenima, dotice me sto ce jos jednu Novu Godinu  Jos Veci Broj Ljudi docekati tuzni i nesrecni jer nisu imali da kupe poklone bliznjima, dotice me njihov dusevni bol koji nema veze sa mnom, dotice me samo saznanje da ce sigurno neka majka zaplakati jer deci nece moci da obezbedi brdo igracaka i ukusne hrane...e to me dotice.
Savrseno me briga sto je tamo neki Ivan obrukao Srbiju jer je izigravao majmuna u Djenovi. Da su bili pametni da mu dobace bananu i stave mu do znanja da je majmuncina koja ne zasluzuje paznju.
Savrseno me ne dotice ni to sto su hteli da biju Stojkovica - nije ni prvi ni poslednji koji je promenio klub, a ipak je nosi neciji gnev kao rep, njegova stvar. Savrseno me ne dotice ni skakanje evra, ni skakanje cena mleka, hleba, zejtina, secera - trazili ste, gledajte. Ne doticu me vise ni sahrane - spase se ljudi koji ovih dana odu na onaj svet. Previse je jada na ulicama ovog grada...treba svariti sve to. I prihvatiti. I pokusati pomoci. I razumeti. I leci uvece i zaspati. I probuditi se i pomisliti na nesto lepo. I uzivati u jednostavnostima kao sto su Miris caja, obicnog onog od kamilice, 23 dinara kosta, a nista manje ne mirise nego oni engleski niti je manje zdrav.
Treba pronaci radost u ljubavi, u iskrenosti, u prijateljstvu.
Treba prihvatiti poraz isto kao i znati ponasati se u pobedi.
Treba plakati kad tuga pritisne i smejati kad radost udje u srce.
Treba voleti, voleti, voleti...

...i biti voljen...