Javlja mi se pre nego zaspim, citav niz mudrosti, pravilnog rezonovanja komplikovanih dogadjaja, ogromna kolicina svesnosti i svesti bistrine gorskog potoka, javljaju mi se resenja za neresive situacije, javljaju mi se odgovori na teska pitanja, javljaju mi se resenja za zivotne anagrame koji me zasipaju kao kisa skakavaca...a onda zaspim i sanjam jednostavnost u kojoj se svakodnevno davim. Probudim se i sve je ponovo  kao Juce.
Nemam resenja, nemam odgovora, cak i uteha zataji ujutru kada odmorna dopustim pogledu da odluta kroz prozor, skroz tamo daleko do parceta plavetnila koje unosi mir kao apsolutnu kontradiktornost svemu sto izvetri sa snovima.
Dodje mi zao ponekad sto sam previse lenja ili umorna da se latim lap topa i ovekovecim trenutak pred San i trenutak posle Sna; to bi bilo lepo uporedjenje svih onih licnosti u meni koje se bore za prevlast.
Trenutno nemam ideju o tome sta sam razmisljala sinoc, nemam ideju sta sam prvo pomislila jutros, nemam cak ideju ni o tome sta bih pisala. Jednostavno lupkanje po tastaturi pravi neku formu posta u kojoj cu da vaskrsnem svoju kreativnost ili je zauvek predam gladnim grabljivicama.
Dobro, nije bas toliko crnilo, ali nedeljom obicno dopustim i telu i umu da se opuste i zapadnu u blagu depresivnost zbog nemoci da pomere brdo koje se vazda ispreci izmedju Mene i Njega, a vrlo cesto i  izmedju Njih i Mene. Znate one dane kada je ceo svet protiv vas? A vi se sakrijete kao  Snezana kod patuljaka?
Blog je pravo spasenie od tih malih depresija, pravi izbavitelj od dosadnih nedeljnih jutara u kojima pokusavamo da nadjemo objasnjenje za sve sto se dogodilo u toku nedelje; pravi spasioc bez trbusnjaka koji svojim postojanjem pruza, a nista ne trazi zauzvrat. Osim mozda nisku koncentraciju besmisla i nebuloza koje bi mogle da zatruju vazduh i atmosferu.
Pitam se, da li ce ovo Objavi post biti uspesno jer vec sam umorna od neobjavljenih misli ...

p.s

Znala sam za jadac - kopirala i iz druge uspela. Zasto baguje blogoye?