Uzmes me za ruku i odvedes u Dalijevo ludilo za Galom, u tragicnost Romea i ocaj Julije, u zabranjenost najlepse Bordzije koja nije smela da voli onog koga je mogla, prosetas me kroz Geteovu Stelu i Ceciliju tek da vidim kako ce me zivot kazniti ako ne budem sledila srce, poludecu, izacicu iz sopstvene koze i uletecu pravo u ruke Solomonu kao dusha Sofije Semjonovne, a onda zavrsiti u dahu lazljive konkubine velikog Dzingis Kana.
Tako Lako...
Zagrlis me i pokazes velicinu Kjerkegorove sposobnosti da voli Onu koja svojom nevinoscu iritira i vec obecana je drugom, uzbudjujes me kao veliki zavodnik i savrseni ljubavnik, a onda raznezis detetom u sebi koje trazi svoju srecnu misao da moze da poleti kao Petar Pan, kao ludak koji prati onu koju je umislio da voli zbog njenog nepostojeceg savrsenstva.
Tako Lako...
Poljubis me i svu socnost zrele kajsije mi saspes u grlo, a onda mi kuglice nara cedis na jeziku dok usne mi mazes medom i prstima prelazis preko dojki tako zeljnih da ukus mentola sa tvoga jezika ostavis zauvek na njima.
Nastavis da me ljubis duz kicme i smejes se mojoj nemogucnosti da kontrolisem najezenost kozhe zeljne tvoga mirisa, vlaznosti tvojih usana i kvrzica tvoga jezika.
Tako Lako...
Znas da me posmatras satima, sa male razdaljine, dovoljne da me izludi zbog kratkoce mojih ruku da te dotaknem, da te prstima iscrtam svojim otiscima i da te dusi poklonim jednim savrsenim secanjem bas tog trenutka u kojem me tako lako uvodis u tunel zelje i pohote koja kontrolisano penetrira u mene tvojim pogledom.
Tako Lako...
Pokrijes me cebetom velikim i teskim, mekanim kao plis i  lakim kao oblak. Uvuces se ispod, lako kao pod moju kozhu, i zagrlis me jako, laznim nagovestajem pocetka jedne strasti, razvratnosti i bluda. A onda zaspis ne pustajuci me dalje od treptaja.
I ja usnijem najlepsi san, bas tu u tvojim rukama, mirna i zasticena od toksicnosti svakodnevica, svesna planskog bega od realnih svetlosti koje svojom izvestacenoscu pokusavaju da zamene mi sunce.

Cuvas me.

Tako Lako...