Ponekad naidje zora koja mi donese jedno novo Ne znam, jedno staro Nisam pametna i jedno neocekivano Slusaj razum; srce je vec previse puta bilo u pravu na moju stetu.
S godinama shvatis da ti ustvari, Razum misli dobro. Srce te ismejava svojim emotivnim tahikardijama i inteligentnim aritmijama od kako krene da kuca. Od kako krene da pumpa samo za Nekog. Osluskujes ga kao simfonijski orkestar i trazis i najmanju gresku ne bi li ga osudio za proneveru ne shvatajuci da je vec kasno. Razum se koprca, daje signale, urla (!), ali zanesenost je previse dobra. Ponese te i nosi, nosi, nosi, daje ti lakocu paperja i snagu uragana, daje ti osecaj mocnog gospodara visina i emociju beloglavog orla mocnog i zasticenog ...
A onda cujes kako je neko najavio veliki prasak...
Ocekujes da padne kometa, da nestane pola sveta, da nastane kataklizma dvehiljadeineke, zgrcis se i ocekujes bol, ocekujes buku, ocekujes Haos u svoj svojoj snazi i moci, ocekujes crveno nebo i vrelu lavu probudjenih vulkana...ocekujes sve na filmovima izmisljeno i u knjigama predskazano, a dobijes samo novu emociju u sebi. Tugu.
Zanesenost prodje i ostavi za sobom pustos, Razum preuzme inicijativu, srce se scucuri i utihne zbog grize savesti losih proracuna, samo Tuga se pojavi kao Alfa i Omega svega sto se tog trenutka racuna.
Polozaj fetusa donese prekopotrebni mir telu, zazmuris ne bi li bezlicnost okruzenja zamenila zelenim slikama neispunjenog, pokusavas da se zalecis nekim nerealnim utehama i sramnim opravdanjima tudjih gresaka, svojih gresaka, zivotnih gresaka, gresaka tvojih predaka i predaka tvojih predaka, sto kolena unazad pokusavas da opravdas genetski kod koji je jos u tamo nekom 15. veku, u koji  iskreno pocnes da sumnjas tada, tvoja rodjaka mutirala nekom svojom Tugom dok je pod svetloscu svece ili smrdljivog fenjera, pisala pismo nekom istom kao Ti, govoreci mu o svojoj Ljubavi, o svojoj Zelji i neispunjenim snovima...
E to je dragi moj, Ljubav...
Ta tuga koja te raspada, pomisao da ces umreti ako ne budes imao Nekoga, prihvatljivost tog umiranja koja je zastrasujuca, ravnodusnost prema svemu sto nekome zivot znaci, bezlicnost jednog suncanog dana kao posledica te Tuge koja ledi krv u zilama, koja boli i razboljeva, koja tako precizno definise Ljubav i pripadanje nekome kome ti nisi centar sveta...svesnost svih ovih posledica i svojevoljno oslobadjanje bas Njega, da ide sto dalje, da zivi svoj zivot, da trazi svoj put, da se daje kome treba i kome ne treba, da isprobava sve i ne oseti nista, da nauci da voli na isti nacin kao i ti...da pronadje Tugu u sebi izazvanu neuzvracenoscu, da shvati Ljubav, da shvati koliko sam ga volela.
I onda ce se desiti ova Zora.
Onda ce biti pravi trenutak da pred samo svitanje sidjem ispred kuce i udjem ti u kola. Onda ces tek uzivati u toploti moje sanjivosti i mirisu moga tela. Onda, kada sagnes glavu da me poljubis ne bi li odganao tugu i izbrisao njene usne iz svojih misli, tek onda ces shvatiti tugu u meni...i plakaces jer ces pomisliti da si ti uzrok te Tuge i tog bola sa kojim sam se sazivela. Ali nisi, veruj mi, to je samo posledica mojih gresaka koje sam pravila u tvojim godinama...
...a proslost ne moze da se promeni...