Nadju se ljudi sa dve tuge i jednostavno se sazive na prvi pogled, osete da ce moci da cute zajedno, osete tu cudnu bliskost izazvanu losim iskustvima, nenadanim rastancima, ispracanjem voljenih pre vremena, pritisnuti teskobama i tmurnim oblacima ...
Pronadju osmeh u uglu usana i razumevanje u zenici oka nebitne nijanse, jer u svetu sivila nijanse ne predstavljaju nista, boje ne postoje i  to je jedino sto se racuna. Te cuvene optimisticke teorije da postoje i lepe nijanse sive, valjaju oni koji zive u svetu punom boja pa onda tek ponekad se prepuste kisovitom danu i nekim nerealnim tugama iz detinjstva koje su uslov odrastanja, a ne dogadjaj koji menja svest...
Neke ljude tuga razdvoji, neke spoji, neke promeni i nacini od cutljivog coveka galamdziju koji zeli da ceo svet oseti njegovu tugu kroz pogresno akcentovane reci i cudno sklopljene recenice, pogleda praznog, dlanova suvih...Neki ljudi dozive metamorfozu i iz zivosti utonu u nepokrenost, zarobe se u nekoj zivotnoj paralizi i zakucaju pogled u najdalju tacku na horizontu...nacine od sebe palatu secanja i zive u njoj dok se svetla ne pogase i muzika ne stisa...
Prepoznaju se ljudi sa dubokim tugama i s postovanjem se ophode jedni prema drugima. Ignorisu one bahato srecne, one privilegovano spokojne ili one blagosloveno zdrave. Ne diraju ih, naravno, ne zele da bas Oni nastave lanac tuge i budu uzrok necije tuge, jednostavno ih ignorisu i namecu im svoju ravnodusnost. Citave reke takvih ljudi teku ulicama, a ja sam tek juce to spoznala...gde sam zivela do juce?