Lilith

Vece... i praznik... i tisina...

I otisla sam sinoc na Bozicni skup kod "njegovih"...

A ceo dan sam zelela da budemo malo nasamo... dosta mi je i mojih bilo...

Krajnje je vreme da se odselim i nadjem sebi stan...

Topla porodicna atmosfera se odrzala do 7 uvece... ionako mi je bilo nenormalno prijatno poslednja dva dana.

Onda je on...pa ona... on naravno nije ostao duzan... a njoj ni sam djavo ne bi zatvorio usta kada jednom pocne... on se sklonio u sobu... ona ostala da place...

Podmladak je nabio slusalice u usi (imamo premali stan za toliko negativne energije, definitivno)... a stariji primerak je naprasno odlucio da zanemari tup bol u stomaku uzrokovan "neobicnim suhomesnatim proizvodom" koji je servirala vestica od prekoputa... i bio je neobican.

I odem. I budem. I brdo hrane. I bezobrazno mnogo svega. I idilicna atmosfera... a meni u ustima bljutavo. Price koje me proganjaju... opet me sramota da pricam o sebi... opet mi se usne koce kada treba da odgovorim na pitanje dokle sam stigla i sta radim... opet se unervozim kada neko pocne pricu o kojoj bih imala sta da kazem, ali se trudim da cutim da ne bih drzala predavanje (kome sam sklona) starijim ljudima... a ni onim mladjim... jer svi znaju najbolje...

Imam osecaj da se nikada necu osloboditi toga... i odjednom se osecam malo i krhko i ugrozeno... i strasno bih da pobegnem i odem kuci... jer ono o cemu mogu da govorim - svi znaju bolje od mene (to je zvanican stav!), a ono o cemu bi oni jos mogli da pricaju meni je potpuna nepoznanica... i skijanje... i skupi automobili... i mondenski zivot...

Sedam u tu ladju kada vec vise nisam mogla da izdrzim... ni toliko da mi ga ostave na sat vremena... ne... u "gnezdu" mir... spavaju... ukljucujem TV i ponovo se do besvesti divim Depardjeu...i Perezu...