Lilith

Makedonski, gadjenje i muškatle

Gadljiva sam malo.

Na ove što se prave strašno pametni... i na one koji to i ne pokušavaju sam gadljiva...

Pravim se ovih dana da sam se pomirila sa svetom i njegovim specifičnostima. Posebno onim koji dovode do toga da me četiri nemarno nabacane reči bace u svojevrsni vansebizam. Od gadjenja, dakako.

No, nije to važno... naročito ne u ovom trenutku kada bi svaka misao koja izlazi iz okvira Saveta bezbednosti mogla biti protumačena kao izdaja. Ja izdaje ne priznajem. Nikada i nisam. A opet sam ih brojala na prste, pa sabirala na abakusu, pa množila digitronom, pa stepenovala u Excel-u (izdanje 2003)... sada se ne bavim time više. I ne priznajem. Kako god da okrenem – preračunala sam se.

Pitam se šta je to što čini da skoro nepoznati ljudi osete nagon da okrenu tih nekoliko cifara i budu kulturni i brižni. Jebote, nemojte mi to raditi sada kada sam uspela da ubedim sebe u to da su ljudi u principu govna kojima ne vredi posvećivati više pažnje od one koja proistekne iz okolnosti i trenutnih interesa.

Uhvatila me kolektivna paranoja. Kao da ja a ne Tadić treba da pričam bajke u koje ni sama ne verujem pred širim auditorijumom od mame, tate i ono par bliskih ljudi. Gledam ga sinoć kako onako lep k’o upisan (i otprilike isto toliko koristan) čita bajku... uneo se čovek kao da odradjuje društveno koristan u zabavištu a ne da mu aždaje sede za stolom. Neka, i oni su plaćeni da gube vreme kao i on. Samo ne kontam odakle meni tolika doza mazohizma te odsedeh dok  poslednja konferencija za štampu nije bila završena... jasna stvar – nije bilo filma koji sam čekala a mrzelo me da ustajem i kopam po CD-ovima. Za ne daj bože mogao je i Prešjednik da posluži...bar nečemu. Onog drugog i ne gledam. Kao što rekoh, malo sam gadljiva ovih dana. A nije ni lep.

Mnogo „volim“ što mi ovih dana izjavljuju saučešće kao da mi je u najmanju ruku pola familije izginulo... toliku količinu „razumevanja“ i posledičnog preseravanja nisam čula od poslednjeg Dnevnika... al’ kao sam i ja fina pa skrušeno prihvatam svoj krst... i teško uzdišem da pružim telefonanišućim individuama osećaj više socijalne korisnosti.

Nervira me sve to na više nivoa... kao čoveka i kao komunistu, jel’te... dobro, definitivno ne kao komunistu!

Onaj antropoidni kompleks objasnih valjda...

A onaj malo ličniji... e taj me rašiva po svim poznatim i nepoznatim šavovima. Dodjem sama sebi kao stari pačvork tepih, boje izbledele a i materijal krenuo da popušta no ipak se samokažnjavam gaženjem kada god mi se pruži prilika.

Stigle i te četiri reči. Neočekivane. Neželjene. Nasilno mi prodrle u mailbox. Razbucale mi dnevnu koncepciju k’o mače muškatlu (btw, oduvek sam volela ovaj narodni izmedju ostalog jer se savršeno uklapao u moj prezir prema zeljastim i drvenastim biljkama koje se zalivaju u onim plastikanerskim saksijama po terasama... mškatle su mi naročito bile odvratne oduvek – skriveni simbol malogradjanske majke/žene/domaćice...ne da imam nešto protiv njih. Jok ja. Samo ne ljubim baš taj životni koncept. Onako lično. Bez predubedjenja van iskonskog gadjenja... koje mi je u poslednje vreme postalo zaštitni znak).

Idem ja, a gadjenje se moje vuče za mnom k’o plašt... šljašti k’o šljokice na Pinku...

Vrišti ko tri Ejmi Vajnhaus istovremeno. I ona mi ide na izvestan nerv.

Nego te četiri reči... jeste. Stigle. Baš lepo. Oh kako lepo. Neobično lepo. Jao što je lepo. Neverovatno divno. I jel’ ja sada treba i zahvalnicu da pišem il’ je dovoljno da kulturno sasvim ne odgovorim i pustim da ono malo ljudi kojima sam odigrala ulogu životom skršene pravoverne Srpkinje i patriote prepriča suštinu...

Jedan je bio Makedonski... svi posle nisu Veliki! A i on je bio teška budala!

{ 22:04, 19/2/2008 } { Poslao/la Svemirko }

Lilith Draga..

Uživam čitati Tvoj misli...
Britka si kao MAČ...

Uvijek!!!

Ćao!

{ 22:09, 19/2/2008 } { Poslao/la Lilith }

Svemirko... mozda...al' ovih dana opasno tupim...

{ 23:40, 19/2/2008 } { Poslao/la R. loš! }

Eh, Lilith.
Ja sam svoje gadjenje neko vece bio spreman da branim pesnicam, nogama i glavom.

Šta da ti kažem.
Smej se...tako nešto

{ 06:41, 20/2/2008 } { Poslao/la Tomislav }

Лилитх, ако не кажеш које су те четири речи, ја ћу пресвиснути од чира на дванестерцу ! Само се ти играј, носићеш ме на души.

{ 07:45, 20/2/2008 } { Poslao/la mzzpsch }

mhm.
a muškatle smrde.

(ali Amy still... Winehouse)

{ 08:39, 20/2/2008 } { Poslao/la Lilith }

@ Rodjen Los... ja u te svrhe koristim jezik... visestruko...

@Tomislav... eh, sad, i ti mnogo pitas... a na dusi da te nosim tesko - ovih dana ni komarca ne bi mogla da izdrzi a ne takvu ljudinu...

@mazza... smrde, smrde... razumela... iako Winehouse...

{ 12:52, 20/2/2008 } { Poslao/la Anoniman }

Па немој, Лилице, душице моја драга, немој тако, мораш мало снаге да смогнеш, ево покушаћу да ти помогнем: најпре, послушај мој савет, мораш да заволиш мушкатле, оне што су засађене у плавом лонцу са туфнама, то је симбол нашег села. Оне уопште не смрде (сачувај Боже!), изгледају тужно само кад их мачићи поломе. Па онда ... (ех, неулоговани Томислав

{ 13:38, 20/2/2008 } { Poslao/la Specificna }

Kod tih muskatla i njihovih skrivenih simbola se potuno slazemo, i meni se gadi (od obe stvari). :-)
I nemoj da mi tupis o tome kako tupis, da ti ne bih ja tupila o tome kako ti nikada nisi ni tupila..... xexe :-)))

{ 11:06, 21/2/2008 } { Poslao/la Lilith }

@ neulogovani Tomislav - dobar recept, al' nazalost neefikasan s' obzirom da sam u ratu s' muskatlama vec izvestan broj godina... ne ide to, sada da popustam... nema pregovora... idemo napred do pune pobede... dole muskatle!!!!

@specificna... ej, pa nemoj da me miniras kada sam odlucila da budem samokriticna...retko imam te napade, steta je ne iskoristiti ih do kraja...

{ 11:58, 21/2/2008 } { Poslao/la OGNJENA }

nemoj, nisam, nemam, necu...

{ 12:21, 21/2/2008 } { Poslao/la Lilith }

Ih bre, Ognjena, koliko je to negacije i negativne energije u jednoj misli... ugledaj se na mene... vi's kako sam ja "pozitivna"