Lilith

RIP

Dese se ponekad stvari koje vas otrezne... koje vam udare onako malo jaču ćušku, takvu da vam glava danima zvoni...i koje vas jednostavno trgnu i nateraju da se suočite sa realnošću i sopstvenim ograničenjima.

Mene je moja ćuška sačekala iza ćoška prošle nedelje...i nije bila baš ćuška, više kao direkt, onaj što obori u prašinu i blato pa se posle satima pitate otkud da ste se probudili prljavi kao svinja i kako to da se ne sećate ničeg a brada vas opasno boli. Ili šta već.

Ja sam popila nokaut, nenajavljeni, još prošlog četvrtka ali sam odbijala da se trgnem iz blatnjave omame do sinoć.

A sinoć je proradilo. I zabolelo. I otreznilo. I sastavilo krajeve koji su nemarno lepršali na povetarcu prethodnih godina.

Izgubila sam prijatelja. Ona je izgubila oca svog deteta. I ja nemam moć da joj ga vratim. Da učinim da to dete odraste uz tatu, da obe imaju podršku koja im treba... mogu da budem samo bedna poštapalica obema, sve ostalo nije u domenu mojih objektivnih i subjektivnih želja i mogućnosti.

Mislim da mogu da priznam da sam do te noći verovala da mogu sve, samo ako želim... a sada sam sasvim sigurna da ne mogu da vraćam ljude iz mrtvih niti da lečim rane poput takvih. Ne mogu da smislim pametne reči da je ohrabrim, niti mogu da učinim da se opet nasmeje, niti mogu da učinim da ponovo oseti bezbednost i toplinu kakvu je imala kraj njega.

Jedno veliko poražavajuće NE MOGU mi lebdi nad horizontom i ma koliko se trudila... čini neprelaznu granicu zbilje i priželjkivanog.

RIP Kume, nismo se slagali uvek... ali sam te poštovala i volela jer si voleo Nju!

******************************************************************************************************************

Moje otrežnjenje je došlo naglo, za sve neočekivano... sem za mene, mislim, jer posle protekle nedelje mislim da me više ništa ne pomera iz temelja.

Sedela sam sinoć u mraku svoje sobe.

Vrata su ostala zaključana.

Telefon je ostao isključen.

I kada se čulo tiho kucanje na vratima, pravila sam se da spavam.

A negde u mraku su mi pred očima lebdela lica...i glasovi... pred očima... nisam ih čula...

I polako sam počela da listam, brišem prašinu, preslažem, premećem, bacam nepotrebno...

I nije mu bilo mesta u novom rrapsoredu u mojoj glavi.

Ni njemu ni ma kome drugom.

Nije do tebe, Nasmejani...

Zaista nije.

Niti je do bilo kog drugog ko je imao nesreću da sa mnom ukrsti put.

Zaista nije.

Samo je i isključivo do mene.

Ja sam ta koja ne nalazi mir.

Ja sam ta kojoj brzo i lako dosade ljudi.

Ja sam ta koja se okreće i odlazi i koja menja raspoloženja u skladu sa mesečevim menama i bojom karmina.

Nije do tebe.

I nije do njih.

{ 23:17, 20/11/2007 } { Poslao/la BubaErdeljan }

Ne možeš nemoguće- da ga vratiš. Ali MOŽEŠ da ulepšaš dan prijateljici, da detetu staviš osmeh na lice, da pokloniš obema lepu reč,da... možeš mnogo, samo nemoj bežati od njihove tuge i uplakanih očiju, budi uz njih! Nemoj biti kukavica, nemoj biti slaba.