Lilith

O cigaretama, odlasku, prijateljstvima... svaštarski kao i uvek

Užasno me mrzi da trknem po cigarete a evo mi poslednja dogoreva, već... Svejedno ću se za nekih pola sata sliti u masu koja klizi ka beogradskom Sitiju... može se to obaviti i kasnije... samo da ne kriziram čim vidim praznu paklicu.

Noćas me je uhvatila frka, priznajem... zbog odlaska. Ležim u mraku i čujem sat kako otkucava... i shvatim da su ovo poslednje noći koje provodim u svom krevetu, u svojoj sobi, medju svojom porodicom... za jedno duže vreme. I odjednom ih mnogo volim i teško mi je da odem iako sam sve ovo vreme radila da sebi omogućim upravo to. Iako znam da se takve prilike ne propuštaju. Iako me niko i ništa ne zadržava u Srbiji i Beogradu... Ali ideja da ću narednih pola godine ili više provesti u nepoznatom okruženju bez i jedne osobe sa ovog govornog područja da me podseti na kuću... brrrrr... malo izaziva jezu. Naravno da me ta jeza neće zadržati... no ipak je ima.

Licemerno, krajnje, ali malo mi je i žao što nema ničeg da me ovde zadrži. Pre, nikoga.

Filmski krajevi implantirani mi u podsvest govore da je tužno što sa mojih dvadeset i pet nema nijedne nedovršene priče koja bi me ispratila... Svest kaže da je to dobro i da sam slobodna kao ptica, što sam uostalom i želela. Licemer pravi. Zapravo je smešno kada malo bolje razmislim. I mazohistički. Svejedno mi kljuca u glavi...

Samo me jedan oproštaj još čeka i gotovo.

Zaslužio je toliko taj moj verni prijatelj... da se kao čovek oprostim sa njim i da mu kažem da je dobro što odlazim. Za oboje. Kada se i ako se vratim da želim da ga nadjem srećnog, udomljenog... bez lutanja i nedosanjanosti neostvarivog.

Onda sam secnula sve veze (sem onih krvnih koje su mi i razvezale krila) i mogu da se otisnem.

Da kažem sebi da mi je savest i prošlost mirna. Da me niko ne čeka. Da mi se niko ne nada. Da nikome ne nedostajem. Tužan, da... ali i oslobadjajući osećaj. Da li ga mogu veštački izazvati?

Zakopana u autoanalizu ovih dana...

Pravila čistku medju nagomilanim "prijateljstvima" i... najtužnije, shvatila da su mi "moji muškarci" uvek bili najveći prijatelji. Da su jedini umeli da me podrže i da osete da mi je ponekad potreban neko da odagna ružne ideje koje se javljaju u sporim danima. Zato sam, zapravo, bila srećna žena... i ti moji izbori jesu bili pravi u tim trenucima. Nažalost, trenuci ne traju zauvek... zato se valjda i zovu trenuci.

Nije da sada pljujem po žensko-ženskim prijateljstvima... niti da pokušavam da generalizujem i ovaj, krajnje lični post (kao uostalom i svi što su na mom blogu) pretvorim u neku sveopšte važeću mudrost. Ni izbliza. Ovo važi samo i isključivo u mom slučaju... a ako ima sličnosti sa "objektivnom" realnošću... onda eto novog argumenta koji obara filosofsku postavku o neponovljivim jedinkama. Moja su se ženska prijateljstva pokazala krajnje varljivim... šarene laže koje su izvetrile fantastičnim ubrzanjem onog trenutka kada sam pokušala da ih aktiviram. Ti su naslovi stajali, prašnjavi na polici... a kada sam pokušala da ih uzmem u ruke... raspali se. Ne ulazim u to ko je kriv. Ali to su činjenice. Uostalom, nije ni važno.

Zato su muški osvetlali obraz. Većina. Bili tu. I ostali... ali nedovoljno, ipak, da poželim da ostanem i ja... sada sam upala u najgoru od svih hipokrizija... i nije me briga. To jesam ja.

{ 07:54, 27/8/2007 } { Poslao/la Nurlisoul }

lijepo napisano...

{ 11:49, 27/8/2007 } { Poslao/la whoreofbabylon }

Malo me je rastužio post... Ali ne zato što si raširila krila, tako i treba, da poletiš bez preteranog osvrtanja. Nego ovaj drugi deo...