15/10/2010 22:54
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Само Ти знаш како сам те увек волела. Ноћас си ми дао мало разлога да те мрзим. Пре него што сам заспала плакала сам за тобом као да сам и твојим речима из писма опет рањена. У мислима сам те миловала и желела...Па сам поново плакала, због себе и тебе се мучила и посртала. На неким нашим познатим путевима се губила, прошла многе раскрснице и путоказе, нисам их у мраку ни видела. Болели су ме стари путокази на њима као да су написани пред знаци моје преране смрти и лошег времена. Ккао да сам предодређена за одстрел, да будем уловљена птица у лету. Покушала сам да измолим небо уместо тебе, да рукама дохватим сунце, али се нисам подигла са колена из таме. Коначно сам упознала сву своју љубав према теби. Пратио си ме као мој усуд, пошла сам за тобом као последња пчела у сумрак за мирисом биља. Опет сам се исплакала јер си ме заробио у твојој старој причи, док се нисам изгубила у свим твојим годинама у твојим очима. " Ти као да немаш милости, као да сам ја ретка пролазница, као лик из твојих прича који си злоупотребио, навео на грех, да починиш злочин. Као да сам се онда отела из твоје приче. Ти би да затреш замном трагове и уклониш ме као сведока своје неозбиљности, свога пада, своје болесне несигурности и зловоље. Твоје су речи за тебе јадан изговор да за онима који не постоје не треба много ни жалити. Твоје су речи слепе улице, последњи звук звона које су напукло однели у топо-ливницу. Дакле ти би сада драги да ја у теби ни мало не постојим, да ме лако избришеш јер сам у твојој причи као и у животу превише права, превише стварна, али чему се са тобом у причама више убеђивати када ни ти не оптерећујеш тиме превише своју савест. Хоће ли те мало забринути моје инсистирање да ипак ме помилујеш и вратиш ми тај траг постојања, лаки привид живота, јер је мој случај у твом животу оставио посебан печат. Ако се ти предомислиш и поново ми живот вратиш, ако ме замислиш у у причи у сасвим другим околностима, онда и ја имам нека права да ти кажем, да ли се са њом слажем или не и докле ћеш да ме тиме мучиш са туђим речима тераш да радим оно што не желим, да ме виде разголићену и посрнулу. Само толико желим да учиниш за мене, теби који тако лако убијаш јелена због красних рогова. Рука ти неће задрхтати док потписујеш наредбе да се изврше моје погубљења, док се из твојих редова и печата не појави и твоје изобличено лице жртве у слици содоме и гоморе, твоје зло рођено у крви и греху. " Слушам те како си само јадан, како би само да се оправдаш, не брини, знам те, нећу са тобом дочекати ни прво свитање. Не знам да за тебе да глумим, не умем да лажем, али ме ти на то увек натераш, реци свима већ једном, нешто што и ти као да не знаш, да осећаш самоћу једнако као и ја". Седела је нагнута над пророчком посудом у којој је скоро до руба светлуцала вода, око врата огрлица од корала и плава свилена марама са наранџастим цветовима. Рукави хаљине су били широки, из њих су се виделе превише беле руке од стиска којим се ухватила за ивицу стола. Испод крајева су вирила боса стопала. Једно стопало је ставила преко другог, као да је фигура од леда саздана у једном једином покрету који ће нестати када се лед отопи, када моја пажња једном попусти. " Тебе сам изабрала, а ти, када ти лажи понестане, можда ћеш у некој причи када мене не буде рећи целу истину, рећи ћеш као покајник да сам те волела, да сам због тебе плакала, да сам се због тебе накрају тако јадна и слаба морала убити јер нисам могла поднети растанак са тобом. Нисам могла поднети губитак твојих илузија које си ти у мени потхрањивао својим не чињењем. Ниси ништа учинио да се то не деси, ниси ме желео поред себе, превише сам за тебе била запаљива, плашио си се свог страха, да мој пламен не би могао поднети, да не би прешао на тебе тако непозван ". " Зато живим још ову ноћ, за овај тренутак који си оживео, који ти се десио јер се ниси одрекао својих немира, ниси превазишао своје старе приче и своје јефтине изговоре којим замењујеш у овој причи праве разлоге неразумљивим фразама ". " Питам се зар треба због тебе да умрем, зар те таквог још могу до смрти волети ". " Зар је ово она ноћ коју сам чекала, она после које се поред тебе више нећу пробудити ". За овај крај сам се спремио и није ме њена смрт дотакла, нисам се њом ни растао, нисам ни горко плакао и врата сам за њом брзо затворио да је више не пустим ни у своје сећање. У мени као да није било ми мало храбрости да јој све признам да ми је ипак жао као да сам врата затворио својој старој љубави, као да сам тиме убио са њом и своја нежна осећања. У мени су остали трагови речи, више ни ти не знаш када је крај, није ово твоја ноћ, боље би било да си заспао. Због мене је отишла. Тек сутра ћу чути оно што већ и сада знам. Она је изабрала да ме пусти. У себи постављам себи безброј питања. Како изгледа њена права смрт. Као да сам кривац па се враћам на место злочина који још нисам починио, пишем, пишем, као да сам је за руке држао још, а ни она знам се не би на тај корак одважила. Боже, ја сам ипак само човек лош, продужим даље да јој не скрнавим смрт, зар да јој се ругају како мртва лежи а ни шминку није ставила, дугу косу расчешљала и пустила, нај лепшу хаљину обукла за тај час. И њена је смрт тако обична и она је обична, и наша љубав је у причи обична. Али све је то мени урадила вешто, имала је лажни осмех, и у у смрти одала се па је из руку испустила нешто. Није ме стигла још њена смрт, није ме позвала да је пратим. Баш ми вечерас писање не иде, крвари ми рука јер сам се посекао на чашу која је пала са стола па се разбила. Опрао сам руку на којој је остала дубока посекотина на длану као нагли прекид линије живота из које је још текла крв. Видео сам рану на длану као да је ту у тој линији заувек написан мој грех, који је последњи прокрварио. Јавила се на телефон она, било је већ и мени јасно, рекла је не брини, зар мислиш да би се због тебе убила, зар ноћас имаш тако високо мишљење о себи. Сетићеш се тек мене кад ти сузе крену саме, када нову љубав пожелиш а стара те сећа да си једном био само мој. Моје пожутеле слике у кутију би да затвориш лако. Кога си ти срећом звао. Ти би да се не сећаш ничега више. Као да је љубав песма, као да је живот само песма, рекла је иди да се не сећаш више, песме сам твоје љубави спалила, нисам више ни ја више од тебе крива, поћићу и поред другог ћу сама остарити, да тебе више не осећам, за мене сад, тако мртав си. Рекох зар ниси знала ово је Балкан. Ти си због мене посрнула, ти и ја смо исто семе, исто име, исто зло. Нема се куд даље. То је то. Баш сви су ко и ми, једном срећни, други пут зли. Шта могу, када и са својом срећом доносим ти зло. Ти кажеш мени да ниси самном свој понос изгубио, пре би ме мртву на одру видео, пре би ме речима убио и у незнани гроб сахранио, само ме не би са другим срећну видео и са другим делио. Остали смо сами, без речи, прекинули смо а мени као да треба тајно место да све своје речи неизговорене, све своје тајне сакријем, није ми лако побећи од прошлости, сањати о будућности ни у својим најлуђим причама. Себи сам био некако јадан као да хоћу да неким јефтиним триком, неком новом илузијом избегнем њену сенку која ме у сновима стално прати. Постоји у мени неке старе мисли као стари трагови на песку, који ме испуњавају нелагодношћу и немиром.
15/10/2010 01:50
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
На истину коју смо смо једно другом најзад рекли нисмо више могли утицати, док нам се не догоди неко ново зло да нас на то подсети. Можда би и тада безуспешно хтели да се бавимо оним чега смо се лако и брзо одрекли, док нас друго зло не стигне и смрт не узјаше.
Ништа необично, један пар се растао, а ја се већ носим мишљу да се вратим у прошлост и уклоним онај узрок и све оно што нас је нашем јадном крају душо моја привео.
Ништа лакше мени, променићу ток причи, неки нови обрт ћу учинити и све вратити на почетак и ето лепе среће живећемо тако срећни и задовољни до краја живота.
Или да пожелим да се нисам родио, па ми се испунила жеља, она ме никад није упознала и ова чудна прича не би ни постојала.
Превише лако, некако као да чекам воз на прузи која се више не користи, узалуд чекам воз који неће доћи,можда ја смрт чекам на погрешном месту.
Довде сам некако и знао да све што се догодило не могу никако изменити. Свакако за то не треба нека нарочита памет да се изведе тако мудар закључак.
Да себе у глупости предухитрим, да се ипак извадим рекох да би могао по нешто ипак да поправим па би и оно што се догодило вечерас створило извесно је другачији изглед о мени.
Буде ли среће да се досетим свега што сам већ почео да из своје памети као кривицу да бришем, можда ми се посрећи да се и ова прича неком другом крају приведе.
Позвао сам је поново на телефон. Изненадила се да сам је позвао. Рекао сам јој да сам од људи своју љубав према њој безуспешно као грех хтео сакрити.
Надао сам се да ћу некако вратити изгубљено поверење и љубав убијену код ње. Па ће и речи које ми је на телефон рекла она повући.
Међутим она се на те моје речи насмејала, само један телефонски позив нас дели и чини да оно што је било драги мој је коначан збир свих твојих настојања да ме од себе отераш.
Мало пре ме је звао неко ко ме јако подсетио на тебе и веруј ми њему сам више веровала него теби.
Овај обрт нисам могао да очекујем. Све што бих даље рекао би било правдање и неискрен покушај да је окривим да ми је веома брзо нашла замену.
Нисам успео у свом јаловом покушају да променим оно што се већ десило, да поправим оно што сам већ покварио, једино да силазном линијом наставим да кварим код нас и оно што се још није десило.
Знао сам да само случај може стати између нас, може да нас поново споји или још више удаљи. Скоро да сам пожелео да се нешто брзо деси да се све промени, да она поново буде моја.
Звоњава сата је дошла као грмљавина, све моје илузије, све моје планове развејала и скоро са мржњом сам погледао у њега као много пута. Чак нисам хтео ни да прекинем руком по обичају ту звоњаву.
У мени се ноћ изгубила, уступила је место јутру и том изненадном буђењу.
Поред сата је стајао телефон. Сетио сам се нашег разговора, хтео сам да видим у колико сати смо завршили наш последњи разговор. Погледао сам листу позива. Ни један наш позив ноћас није забележен на телефону. Као да ћу и ову ноћ по тој тишини да упамтим.
Нисам могао веровати да нам је ипак могуће све вратити на почетак. Као да сам невин и криво оптужен, на смрт осуђен и на крају помилован и ослобођен.
Као у бајци нашао се кривац, ја сам наставио где сам стао и живот је наставио да тече даље. Тако једноставно и просто.
Позвао сам је на телефон. Пробудила се и рекла лудо, што ме будиш знаш ли ти блесиметре колико сада има сати.
Ух чекај, нема везе, знаш, сањала сам те замисли и плакала сам у сну. Још ми је јастук мокар од суза. Нешто се у сну издешавало између нас, сањала сам неког другог који је тако личио на тебе.
Можда сам ја желела да буде као ти. А шта си ти сањао ?
Ја. сам сањао да сам те заувек изгубио и само смрт или случај је могао да промени оно што се десило између нас. скоро да сам љубоморан на тог типа кога ти осим мене сањаш.
Па, ми смо се нашли у истом сну, можда смо се и растали шта ти мислиш. Можда смо се растали али лудице ја тај растанак не бих могао да преживим као што и своју смрт не могу да одложим.
Викао сам као кретен у телефон, знаш ли ти колико ми значиш, колико ми значи твој глас. Рекла је само. Знам. не вичи толико причамо телефоном не довикујемо се преко терасе. Чуће те цео комшилук колико вичеш.
Који комшилук, нека чују сви. Знаш ли колико ми значи да је све то био само ружан сан. Да могу после свега да ти кажем да те волим највише на свету. И пожури, пробуди се, за собом не заборави да закључаш врата, видимо се на нашем старом месту код старог сата.
1/7/2009 23:58
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Ja sam Milja, ziva sam a kao i da nisam, seljanka sam i nisam, gospodja sam i nisam, domacica sam i nisam, majka sam i nisam. Rodila sam dvoje dece a i jedno mi je bilo suvise.
U životu sam se namučila i svemu naučila, a bolje da nisam. Udala se dzabe jadna ja da pobegnem od bede a upala u jos vecu bedu.
Nismo imali ništa, ni kasike ni viljuske, ni kreveta, ni stola ni stolice. A eto i mi smo opet napravili kuću, uveli smo i grejanje.
Odgajili smo decu, pa se i oni rasturiše, ćerka u Birmingen u Nemačku a sin pobeze u grad u podstanare. Zivi sa jednom ista ko i on, ma nevencani, kaze mi da je brak prevazidjena kategorija.
Cerka mi se udala se za jenog vlaucu, iz Gradišta, upoznala ga u Nemackoj, nije ciganin majke mi, a dobar mi je zet, al je malo šaren. Kako šaren, pa voli žene, a sto voli da šara, a štaćeš muško je pa zato i šara.
Bila sam ja tamo kod njih, cuvala sam im decu da i od mene vide neku vajdu, da ne sedim džabe, da me hrane džabe, a platili su mi put i povratak. Kupili mi svasta, ne teba meni auto, ja volim biciklo, kupili mi biciklo. A kod nas je sve ravno. I ja sednem na biciklo pa u centar, u pekaru, kad se krava teli po veterinara.
Vodila sam decu u vrtić, a radnici na gradjevini na srpskom se klade jesam li švabica il srpkinja, pa me pita a ja cutim i tako pet šest dana pa sam im poske rekla da sam srpkinja.
A zet i čerka imaju kuče. Veliko bre. Ovoliku glavu ima. Ko tele. Jede neke smrdljive konzerve i mora da se šeta stalno. A ja se bojim i ćerka ili zet ga šeta. A što jede ma ko ala. I igra se sa decom al ja ga se bojim. Kaže, im šta će vam ovo kučište. Što ga ranite džabe. A oni vele da je Princ mnogo rasan pas i da je skup. Da je žensko pa da prodaju kučiće a ovako ga čuvaju i šetaju džabe
Ja svuda idem džabe. U banju idem džabe jer sam šećeraš. imam pusti šećer. A tamo u Nemačku je dobra rana. Dijetalna. Majke mi. Ma nisam omrsala a nisam se ni ugojila. Pa sam išla kod sestre na more džabe. Bila sam tamo tri meseca. A ona udala se skoro. Muž je umro a čovek za kojeg se preudala mator. Ima veliku kuću i pet soba. Ne ide na more, čisti, pere, kuva, pegla i radi u bašti i nema vremena da se pruža po plaži.
A mene pratio jedan matori džabe, pa mi se džabe udvara, a ja kažem šta ćeš mi džabe kad si tako mator. A on se smeje oce da pukne od smeja.
Jesam li udata. Jesam. Muž mi je dobar. Majke mi dobar je. A ji sam dobra. Nije me tuko kad ti kažem. Ni jedared. A jesmo se namučili dok smo se okućili.
Gajila decu, gajila piliće i uredjene prodavala. Na pijaci prodavala polovnu odeću, u njivi u bašti kopala. E sad ne više nisam luda. Deca odrasla, sin mi je dobar, oženio se, i snaja mi je dobra, malo je lenja ali je dobra. Ma nezna ništa, a koda sam ja pa znala kad sam bila njenih godina. Rodila se deca. Nisam znala ni da kuvam, a kolače i torte ni sad ne umem da napravim.
A muž mi je dobar, odem ja kod sestre ili ćerke a one mi i ne brani, ore i kopa, ide u šumu, po drva.
On ima čir, voli malo da popije. Kad popije mi kaže e moja Miljo da mi je tvoja pamet samo deset dana živeo bi sto godina.
A pijem li ja. Jok.. A insulin primam redovno. Popijem po neku tabletu za smirenje, i posle spavam ko bog. Ne vozim auto. Samo biciklo, kupila mi ćerka. A muž ima auto, forda, služio nas dobro, išli svednako sa njim na pijac. A sad ce da kupimo drugi. Koji auto. pa neki manji, Klio ili Punto. Ja nisam školovana, ne radim u preduzeću, nisam seljanka a nisam ni gospodja. Sta sam donaćica. Nemam penziju. Ako mi umre muž primaću njegovu penziju. Oću što sam živela sam sa njim više od pet godina. Imam pravo.
A nisam je ko neke da mi je naj veća želja da mu umre muž dok sam mlada. Pa da sam se onda svih problema ratosiljala.
Jel me vara. Ma jok. nije on od tih. A kad odem duže. Ne znam. Bar ja kolko znam ne vara me. A ne da mene ni sin. Sin mi je dobar. Da se razvede od mene ili ja od njega ma neću. šta će mi to. Da nadjem nekog koji ima više para. Ma kakvi. Šta će mi pa ja idem gde oću i sve džabe, meni pare ne trebaju jer šta god mi treba ja to imam džabe. Sad kad odem kući, kafd ovršimo i predamo pšenicu biće para. Pa ću da se raspitam koja bi mi banja pasovala. Da ne odem onako na sent, da se tamo slogiram, ko neke da se vratim bolesnija nego kad su otišla.
26/6/2009 01:33
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
I TO JE SVE JEDNOM POČELO ...
U svetlosti radjanja novog demokratskog doba pogubljeni su mnogi, ja sam kojeg li iznenadjenja duže poživeo, a nisam bio ni malo bolji ni lošiji od drugih.
Pišem kao pisac, a govorim kao naivac šta mi je na srcu, jel se to ja ovde ispovedam i predstavljam bolji nego što jesam, dok citam ono što sam napisao se zgrazavam i hocu da verujem da je bar nešto od napisanog istina.
Koje su mi zasluge, kojom zaslugom sam svet zaduzio, pa sam preživeo poslednji otadžbinki i oslobodilački rat.
Nisam zaslužio da budem narodni heroj, a nisam ni sa dobrim preporukama za Hag, nisam se krio ni pre rata a ni posle ko neki dok su druge odvodili dobrovoljno na front jer su svuda komsije penzioneri valjano obavljali patriotasku dužnost i stali patriotski prijavljivati svakog ko nije na frontu a mladji je od trideset i kusur godina.
Sastavljali su oni duge spiskove sa naocarima na nosu, tu je bilo onih koji izbegavaju svoju patriotsku obavezu a trebali su otići na front poginuti u prvim redovima ili ostati bar invalid u drugim redovima.
O da li je to puka slučajnost, neka omaška nekog slepca koji me nije stavio u spisak za odstrel pa se eto još smucam i motam po ovom vas belom ili crnom svetu, dok ne padnem negde pijan ko natruo plot, dok ne crknem ko strvina dok ne propadnem od dobrog života statistički gledano jer nisam ni sada po političkoj liniji načisto kome više da pripadam.
Opoziciji il poziciji, kome sam uvek antiprotivan, kome bi sada prebrojao koske ili bar za pocetak izbio zube.
Ne mogu da se otmem rđavom utisku da sam izabran slučajno - namerno da se ko baksuz rodim, koja sila me je to navela da se nadjem na čelu ispred onih kojima je bilo naj više stalo da se nakon devet i kusur mececi probudim kao mali seronja, da se derem i vrečim jer bo sam šatro gladan, i po običaju do vrha da punim pelene i plave noše, nikako roze jer je to noše za devojčice a narod valjda zna kojem detetu pripada koja boja.
Trebalo me tako nosati i ljuškati do iznemoglosti da bi konačno kao mala protuva i dosada zamislite na pet minuta i ja zaspao.
Čuo sam da je i brat bio vrlo ljut na mene što treba da me često ljulja u onoj porodičnoj i žižljivoj drvenoj kolevci, pa je on to idiot to uvek malo energičnije cinio pa je debilko cesto izvrtao kolevku a ja sam sam se kao uvijena kifla, kao neka mala mumija izvrtao na glavu na drveni patos u davao se u nevidjenu dreku da je i otac govorio majci smiri to deriste da ga jednom ne pridavim.
Naravno to mi nije bata nikad zaboravio, bio sam mu ja kriv jer sam se rodio posle njega i umesto da on pika po ceo dan loptu, igra stoni tenis sa drugarima, ON treba mene da uspavljuje a ja sam inače i danas neko ko malo spava, nocu, dok sav pošten svet spava ja vilenim i obadam se po kući ko poslednji srpski vampir.
Naravno stalno trošim tu skupu struju, na jeftin televizor, kompjuter mi je stalno na online a noge mi suviše vire iz frižidera nakon ponoći dok ronzam i prevrćem po šerpama i činijama ostake hrane dok sve to ne počistim i ujutru da se kao korpus delikt mojih noćnih gurmanskih aktivnosti u sudoperi nadju, prljavi tanjiri, čaše, mrve na stolu i oko fotelje i stola.
Ako rano zaspim noću ustanem sa glavoboljom jer su me probudili ružni snovi...ma vraga, snove gotovo i da nemam, možda da više spavam, više bih i sanjao.
Ovako ili onako sam navikao da ne spavam i spavanje za mene je kuluk, zaludna jeftina aktivnost, stanje koje mi naj više sliči vlastitoj smrti kada se okamenis i uvoštis pa se opet nekim cudom probudis.
Presahli su u meni svi bunari, istekli su iz mene svi bistri potoci, pa sam ispovraćao bljuzgu reči, u ustima mi je jos samo pune peska, suvo je dno, dno mojega dna koje sam dotakao, smrzao sam se, vec sam se smrzao jer sam dočekao i to svoje ledeno doba u kojem ću kao poslednji dinosaurus da ostanem zakopan u vlastitom živom pesku u koji cu jednom potonuti.
Iskrvario bih u vlastitoj bljuvotini da sam pijanac, tulio bih i drao se kao magarac, kenjkao bih kao da mi je pupčana vrpca malo čas presečena.
Kao da sam istrošena baterija nekog sata koji je stao. Samnom prestaće svaki zvuk dok pekari ne počnu u komšiluku da utovaruju korpe sa hlebom.
POKUŠAO SAM DA SE SUZDRŽIM ALI JE BILO JAČE OD MENE, DA PIŠEM TIHO, AKO SE ZA MOJE KUCANJE I LUPANJE PO TASTATURI MOŽE NAZVATI KUCANJEM. RECITE DA NE VIČEM I NE UKLJUČUJEM VELIKA SLOVA, DA NE REAGUJEM NA SVETLOST KAO BESAN PAS, NEKO KOGA TREBA VEZATI NA KRATKO, STAVITI MI BRNJICU ILI KORPU DA NE UJEDAM PO DANU POŠTEN SVET.
Uključio sam muziku i stavio slušalice, zamisljam da sam kopilot u boingu na prekookeanskom letu za Australiju.
Postavio sam koordinate na mapi koja će me odvesti do nekog zakopanog blaga, a verovatno ce me prvo odvesti do mesta gde ću prvo iskopati nečije, kosti, držati neciju lobanju sa preostalim zubima koje vreme nije povadilo i koji će se u bezuboj vilici keziti na mene kao neko ko je sve svoje završio i sada mu je jedina svrha da mi pokaže da ću i ja jednom ležati negde i keziti se ako u mojoj vilici i bude ostao neki moj zub.
Svako ko me čita će me zamrzeti jer ga tako podsećam na smrt, na našu prolaznost, kratkovekost, na našu providnost i nestajanje u nicemu.
A što će me mrzeti i po jada već će mi opsovati sve mrtvo i živo jer trošim necije vreme, tanjim mu nerve i TREBA DA gubi vid na moje ćrčkarije, na jedno više zaludno piskaralo, besposleno zanovetalo koje umesto da nadje neki sebi pošten posao našlo da tupi dok se sve reči ne osete gotovo radioaktivno zagadjene od MOJE suviše lične slobode i mrtve dosade, od učmalosti i praznine u kojoj tonu svi koji žive od danas do sutra.
U meni neki djavo mi govori piši budalo kad nemaš pametnija posla a to da ce neko trošiti papir da štampa tvoje budalaštine taj filim nece da gledaš.
A ja se ne dam, ubijam sve djavole u sebi, sve avetinje i demone koji mi se smeju, mojim foto biografskim ispovestima, mojim preporukama za F odeljenje na kojem cu dobiti pilulu od koje ce mi biti dobro i od koje me nece boleti glava od koje cu sigurno zaspati i spavati celu noc.
Podsećam VAS da je moja mladost bila samo jedna kratka mini epizoda koju neću neprestano svima na sve načine reprizirati dok ne postanem dosadan sa budjavim sećanjima nekog crvljivog doba kad je sve navodno bilo drugačije, kad su žene mirisale drugačije, kad se kao živelo sporije i nekako mirnije dok se nismo svi ukrcali u poslednji vagon ovog brzog voza KOJI ĆE SVAKAKO JEDNOM SA NAMA IZLETETI IZ ŠINA, odvesti nas na gubilište, iskrcati nas na nekoj nepoznatoj stanici dokle smo kartu platili i svakako nam neće tolerisati da kao slepi putnici se ponovo ukrcavamo u isti taj voz.
Ako ne okinem od ovog naftalinskog ludila, ima da se overim od lošeg života znajte da mi neće biti žao jer poslednja sahrana koju sam gledao je bila sa video trake.
Dok su mu držali govore na meni stranom jeziku svirala je naša muzika i pevale su se nase pesme.
Čujem da pepeo su mu po njegovoj želji doneli u Srbiju i prosuli u našem groblju gde mu je jedan moj zemljak digao spomenik.
Sta je on stranac video u tome da mu neko deo pepela od sprženog tela koje ga je na kraju izdalo baci u Dunav.
Koji je smisao vide da počiva ovde, zar smo mi ovaki kakvi smo njemu bili bliži nego oni sa kojima je život proveo.
Gde je decu podigao i sa srpskom ženom život u svojoj zemlji srećno proveo, za naše prostore se vezao, što bi rekli kod nas poveo se po ženi.
Usvojio je on nešto na kraju naših običaja, uživao kažu u našim ljudima u njihovoj naivnosti, u njihovoj dečjoj veri da ihs svet smatra boljim nego što jesu.
Uživao je on najpre u našem kiselom kupusu, sarmi, u pečenju iz vurune, u ljutoj rakiji koja svakog grešnika učini kraljem i podigne mrtvog da progleda na oba oka.
A mi smo ga prihvatili kao da je jedan od nas, kao da ga je srpska majka rodila, i ovim rečima mu još jednom upućujem pozdrave gde me čuo i ne čuo.
15/12/2008 01:45
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Ti znaš kako sam te volela. Noćas si mi dao dovoljno razloga da te mrzim. Pre nego što sam zaspala plakala sam za tobom kao da sam tvojim rečima ranjena. U mislima sam te milovala i želela...Pa sam ponovo plakala, zbog sebe i tebe, mučno sam posrtala na nekim našim poznatim putevima, koje nisam prepoznala. Boleli su me putokazi na njima kao da su predznaci lošeg vremena, kao da sam predodredjena da budem ulovljena ptica u letu. Pokušala sam da izmolim nebo umesto tebe, da dohvatim sunce, ali se nisam podigla sa kolena iz tame. Konačno sam upoznala svu svoju ljubav prema tebi. Pratio si me kao moj usud, pošla sam za tobom kao pčela za mirisom bilja.
Opet sam se isplakala jer si me zarobio u tvojoj staroj priči, dok se nisam izgubila u tvojim godinama u tvojim starim očima." Ti kao da nemaš milosti, kao da sam ja prolazni lik iz tvojih priča koji si zloupotrebio, naveo na greh, da počinim zločin. Kao da sam se otela iz tvoje priče. Ti bi da zatreš tragove i ukloniš mene kao svedoka svoje neozbiljnosti, svoga pada, svoje nesigurnosti.
Tvoje su reči za tebe dobar izgovor da za onima koji ne postoje ne treba mnogo ni žaliti. Dakle ti bi sada dragi da ja ne postojim, da me izbrišeš jer sam u tvojoj priči kao i u životu previše stvarna, ali čemu se sa tobom u priči ubedjivati kada ni ti ne opterećuješ time previše svoju savest.
Hoće li te malo zabrinuti moje insistiranje da ipak me pomiluješ i vratiš mi taj privid života, jer je moj slučaj poseban.
Ako se predomisliš i ponovo me u život vratiš, ako me zamisliš u drugim okolnostima, onda i ja imam neka prava da mi kažeš da li se sa tim ja već slažem ili ne i dokle ćeš da me mučiš sa tudjim rečima i terati me da radim ono što ne želim. Samo toliko želim da učiniš za mene, tebi koji tako lako ubijaš jelena zbog krasnih
rogova. Ruka ti neće zadrhtati dok potpisuješ naredbe da se izvrše moje pogubljenja, dok se iz tvojih redova i pečata ne pojavi i tvoje izobličeno lice žrtve u slici sodome i gomore, krvi i greha.
" Slušam te kako si samo jadan, kako se pravdaš, ne brini, znam te, neću sa tobom dočekati ni svitanje.
Ne znam da glumim, da lažem, ali me ti na to teraš, reci već jednom, nešto što i ti ne znaš, dali osećaš što i ja".
Sedela je nagnuta nad posudom u kojoj je skoro do ruba svetlucala voda, oko vrata joj je bila plava svilena marama sa narandžastimcvetovima. Rukavi haljine su bili široki, iz njih su se videle previše bele ruke od stiska kojim se uhvatila za ivicu stola. Ispod krajeva su virila bosa stopala. Jedno stopalo je stavila preko drugog, kao da je figura od leda sazdana u jednom pokretu koji će nestati kada se led otopi, kada njena pažnja jednom popusti.
" Tebe sam izabrala, a ti, kada ti laži ponestane, možda ćeš u nekoj priči kada mene ne bude reći istinu, reći ćeš kao pokajnik da sam te volela, da sam zbog tebe plakala, da sam se zbog tebe nakraju tako jadna i slaba morala ubiti jer nisam mogla podneti rastanak.
Nisam mogla podneti gubitak onih iluzija koje si ti pothranjivao svojim ne činjenjem. Nisi ništa učinio da se to ne desi, nisi me želeo pored sebe, previše sam za tebebila zapaljiva, plašio si se svog straha, da moj plamen ne bi mogao podneti, da ne bi prešao na tebe tako nepozvan ".
" Zato živim još ovu noć, za ovaj trenutak koji si oživeo, koji ti se desio jer se nisi odrekao svojih nemira, nisi prevazišao svoje stare priče i svoje jeftine izgovore kojim zamenjuješ u ovoj priči prave razloge nerazumljivim frazama ".
" Pitam se zar treba zbog tebe da umrem, zar te takvog još mogu do smrti voleti "." Zar je ovo ona noć koju sam čekala, ona posle koje se pored tebe više nisam probudila ".
Za ovaj kraj sam se spremio i nije me njena smrt dotakla, nisam sa njom se rastao, nisam gorko plakao i vrata sam za njom brzo zatvorio da je više ne pustim ni u svoje sećanje.
U meni kao da nije bilo hrabrosti da joj priznam da mi je ipak žao kao da sam vrata zatvorio svojoj staroj ljubavi, kao da sam time ubio i svoja nežna osećanja
Više ni ti ne znaš kada je kraj, nije ovo tvoja noć, bolje bi bilo da si zaspao. Zbog mene je otišla. Tek sutra ću čuti ono što već znam. Ona je izabrala da me pusti. U sebi postavljam sebi bezbroj pitanja. Kako izgleda njena smrt.
Kao da sam krivac pa se vraćam na mesto zločina koji još nisam počinio, pišem, da sam je za ruke držao još, ni ona se ne bi na taj korak odvažila. Bože, ja sam čovekloš, produži dalje da joj ne skrnaviš smrt, da joj se rugaš kako mrtva leži a ni šminku nije stavila, dugu kosu pustila, lepšu haljinu obukla za taj čas. I njena je smrt obična i ona je obična, i naša ljubav je u priči obična. Ali sve je to meni uradila vešto, lažni osmeh, ali se u smrti odala pa je iz ruku ispustila nešto. Nije me stigla još njena smrt, nije me pozvala da je pratim, baš mi večeras pisanje ne ide, krvari mi ruka jer sam se posekao na čašu koja je pala sa stola pa se razbila. Oprao sam ruku na kojoj je ostala duboka posekotina na dlanu iz koje je još tekla krv. Video sam ranu na dlanu kao da je tu zauvek napisan moj greh, koji je prokrvario.
Javila se na telefon ona, bilo je već meni jasno, rekla je ne brini, zar misliš da bi se zbog tebe ubila, zar noćas tako visoko mišljenje imaš o sebi. Setićeš se mene kad ti suze krenu same, kada novu ljubav želiš a stara te seća da si jednom bio moj. Moje požutele slike u kutiju bi da staviš lako. Koga si srećom zvao. Ti bi da se ne sećaš više.
Kao da je pesma, rekla ne sećaš se više, pesme sam svoje ljubavi spalila, nisam kriva, pored drugog ću ostariti, da tebe ne osećam, za mene sad, tako mrtav si.
Rekoh zar nisi znala ovo je Balkan. Ti si zbog mene posrnula, ti i ja smo isto zlo. Nema dalje. To je to. Baš svi su ko i mi, jednom srećni, drugi put zli. Šta mogu, kada sa svojom srećom donosim ti zlo.
Ti kažeš meni da nisi samnom ponos izgubio, pre bi me mrtvu video, pre bi me ubio i u grob sahranio, samo me ne bi sa drugim srećnu video.
Ostali smo bez reči, prekinuli smo a meni kao da treba tajno mesto da sve svoje reči neizgovorene sakrijem, nije mi lako pobeći od prošlosti ni u svojim najludjim pričama.
Sebi sam bio nekako jadan kao da hoću da nekim jeftinim trikom, nekom novom iluzijom izbegnem
njenu senku koja me u snovima stalno prati.
Postoji u meni neke stare misli kao stari tragovi na pesku, koji me ispunjavaju nelagodnošću i nemirom.
Na istinu koju smo smo jedno drugom najzad rekli nismo više mogli uticati, dok nam se ne dogodi neko novo zlo da nas na to podseti. Možda bi i tada bezuspešno hteli da se bavimo onim čega smo se lako i brzo odrekli, dok nas drugo zlo ne stigne i smrt ne uzjaše.
Ništa neobično, jedan par se rastao, a ja se već nosim mišlju da se vratim u prošlost i uklonim onaj uzrok i sve ono što nas je našem jadnom kraju dušo moja priveo.
Ništa lakše meni, promeniću tok priči, neki novi obrt učiniti i sve vratiiti na početak i eto lepe sreće živećemo tako srećni i zadovoljni do kraja života.
Ili da poželim da se nisam rodio, pa mi se ispunila želja, ona me nikad nije upoznala i ova čudna
priča ne bi ni postojala.
Previše lako, nekako kao da čekam voz na pruzi koja se više ne koristi, ni voz neće doći, a ja smrt čekam
na pogrešnom mestu.
Dovde sam nekako i znao da sve što se dogodilo ne mogu nikako izmeniti. Svakako za to ne treba neka naročita pamet da se izvede tako mudar zaključak. Da sebe u gluposti preduhitrim, da se ipak izvadim rekoh da bi mogao po nešto ipak da popravim pa bi i ono što se dogodilo večeras stvorilo izvesno je drugačiji izgled o meni. Bude li sreće da se dosetim svega što sam već počeo da iz svoje pameti kao krivicu brišem, možda mi se posreći da se i ova priča nekom drugom kraju privede.
Pozvao sam je ponovo na telefon. Iznenadila se da sam je pozvao. Rekao sam joj da sam od ljudi svoju ljubav prema njoj bezuspešno kao greh hteo sakriti.
Nadao sam se da ću nekako vratiti izgubljeno poverenje i ljubav ubijenu kod nje. Pa će i reči koje mi je na telefon rekla ona povući.
Medjutim ona se na te moje reči nasmejala, samo jedan telefonski poziv nas deli i čini da ono što je bilo dragi moj je konačan zbir svih tvojih nastojanja da me od sebe oteraš.
Malo pre me je zvao neko ko me jako podsetio na tebe i veruj mi njemu sam više verovala nego tebi.
Ovaj obrt nisam mogao da očekujem. Sve što bih dalje rekao bi bilo pravdanje i neiskren pokušaj da je okrivim da mi je veoma brzo našla zamenu.
Nisam uspeo u svom jalovom pokušaju da promenim ono što se već desilo, da popravim ono što sam već pokvario, jedino da silaznom linijom nastavim da kvarim kod nas i ono što se još nije desilo.
Znao sam da samo slučaj može stati izmedju nas, može da nas ponovo spoji ili još više udalji. Skoro da sam poželeo da se nešto brzo desi da se sve promeni, da ona ponovo bude moja.
Zvonjava sata je došla kao grmljavina, sve moje iluzije, sve moje planove razvejala i skoro sa mržnjom sam pogledao u njega kao mnogo puta. Čak nisam hteo ni da prekinem rukom po običaju tu zvonjavu.
U meni se noć izgubila, ustupila je mesto jutru i tom iznenadnom budjenju.
Pored sata je stajao telefon. Setio sam se našeg razgovora, hteo sam da vidim u koliko sati smo završili naš poslednji razgovor. Pogledao sam listu poziva. Ni jedan naš poziv noćas nije zabeležen na telefonu.
Nisam mogao verovati da nam je ipak moguće sve vratiti na početak. Kao da sam nevin i krivo optužen, na smrt osudjen i na kraju pomilovan i oslobodjen. Kao u bajci našao se krivac, ja sam nastavio gde sam stao i život teče dalje. Tako jednostavno i prosto.
Pozvao sam je na telefon. Probudila se i rekla ludo, što me budiš znaš li ti blesimetre koliko ima sati.
Uh čekaj, nema veze, znaš, sanjala sam te zamisli i plakala sam u snu. Još mi je jastuk mokar od suza. Nešto se u snu izdešavalo izmedju nas, sanjala sam nekog drugog koji je tako ličio na tebe.
Možda sam ja želela da bude kao ti. A šta si ti sanjao ?
Ja. sam sanjao da sam te zauvek izgubio i samo smrt ili slučaj je mogao da promeni ono što se desilo izmedju nas. skoro da sam ljubomoran na tog tipa koga ti osim mene sanjaš.
Pa, mi smo se našli u istom snu, možda smo se i rastali šta ti misliš. Možda smo se rastali ali ludice ja taj rastanak ne bih mogao da preživim kao što i svoju smrt ne mogu da odložim.
Vikao sam kao kreten u telefon, znaš li ti koliko mi značiš, koliko mi znači tvoj glas. Rekla je samo. Znam. ne viči toliko pričamo telefonom ne dovikujemo se preko terase. Čuće te ceo komšiluk koliko vičeš.
Koji komšiluk, neka čuju svi. Znaš li koliko mi znači da je sve to bio samo san. Da mogu posle svega da ti kažem da te volim najviše na svetu. I požuri, vidimo se na našem starom mestu kod starog sata.
11/12/2008 19:12
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Dok je kao gazela hodala ispred njega Mateja se divio njenim gracioznim pokretima, zavodljivim pokretima njenih kukova i zadnjice, kretala se meko kao divlja mačka, imala je onaj pravi plivajuci hod koji je isticao njenu vitku figuru i skoro šiljate grudi, koje su štrčale iz njenog dubokog dekoltea iz uske providne košulje. Njena odeća nije bila nepristojna, odabrana je sa puno ukusa, svaki detalj je isticao njeno savršeno izvajano telo. Odeća je više otkrivala nego što je imala šta da sakrije. Mary nije imala razloga da neki deo tela uklanja sa putanje muških pogleda, svaki je bio priča za sebe, svaki je pozivao na akciju i izazivao na tenutno divljenje i bio žestok izazov i povod okretanju glave muškaraca svih godina. Mnogi su je u prolazu ispratili otvorenih usta, sa uzvikom ili žviždukom. Žene su je odmeravale, otvoreno, ili ispod oka, sa notom ljubomore ili crtom zavisti, tražeći joj kao savršenom umetničkom delu skrivenu, manu, neki vidljivi propust, neku pukotinu, neuskladjenost u srazmerama. Njena potpuna pojava je izazivala rekao bih strujni udar i vizuelni šok. Mary nije mogla da izadje nigde ne primećena, nije se mogla zakloniti od pogleda i sprečiti nasrtljive da joj se obtaćaju, da je izazivaju, da jos se nude, koristeći svoje prednosti, društveni status, svoje bogastvo, svoj politički ili umetnički uticaj. Prilazili su joj kao da je moderna gejša, kao da je nečija bogata ljubavnica, kao da je nečija metresa, bogato ukrašena lutka za pokazivanje i dokazivanje pred kamerama i u društvenim hronikama Posmatrajući ovaj krasan komad, razumeo sam sve one opise koje idu u prilog farancuskinjama. Kao izvajana boginja, kao rasna ždrebica kojoj je potrebna sigurna ruka iskusnog džokeja da bi pokazala svoje prave kvalitete. Mateja je seo sa njom u skup dvosed crvene boje. Vozila je oštro i previše brzo, kao da je tom skupom igračkom vladala jednako kao što je vladala i svojim telom. Njen apartman je bio prostran, moderno opremljen, stilski skoro na granici futuristčkog pogleda na unutrašnje uredjenje prostora. Mateja je pomislio da je divan osećaj posmatrati Ajfelovu kulu kroz te velike prozore. Posmatrati umetničku četvrt gde su slikari na otvorenom izlagali svoje slike, gde su se kao jata vrabaca skupljali mnogobrojni turisti da pokupe sa te ulične trpeze samo mrvice sa tog umetničkog kolača, da ponesu bar neki trag tog glamura i sjaja kojim zrači Pariz i uvek nastoji da u toj bespoštednoj trci ostane vodeći umetnički centar.Na zidovima je video velika platna, potpisana sa imenima koja su u krugovima galerista važili za visoko kotirane pastuve koji su u trkama uvek na prvom mestu. Mary nije bila samo radnica u jednoj elitnoj galeriji već i suvlasnica te iste galerije, i ovaj stan je samo pokazivao deo njenog uspeha i bogastva. Tek kasnije će Mateja saznati da je Mary vodila i neke poznate aukcije gde su se prodavali umetnički predmeti za više milijunske svote. Ona je bila bogata, Mateja nije ni blizu mogao odrediti njeno stvarno bogastvo, a ono je već dostizalo cifre od kojih bi se Mateja uplašio. Mnogo kasnije se ne samo jednom upitao, da li je on bio samo hir te bogatašice, koja je poželela kao i sve u životu da izmeri količinom novca. Suočio se sa svojom bedom, sa svojim siromaštvom, bio je u odnosu na nju klošar, lutalica i mogući žigolo, koji će svoj izgled staviti na tržište mladog muškog mesa. Nije ni sanjao da su mnogi poput njega završili u rukama matorih bogataša, već uvelih bogatih udovica i mnogih parova kojima je dosada zakucala na vrata. I Mateja je trebao da udovolji njihivom seksualnom probirljivom apetitu, da svoje telo unovči a godine i mladost rasproda. Mary je Mateju ostavila za kratko da posmatra sa prozora i uživa u vidiku koji je bio fantastičan, sam pogled na naj lepši deo Pariza, na jedan od najlepših parkova i trgova je kod Mateje ostavio snažan utisak. Mateja nije do sada ni imao prilike da bude u ambijentu koji je opreman za one kojima novac nije manjkao. Oni su mogli da ispune sve svoje želje i prohteve, da novcem kupuju gotovo sve što se sa njim može kupiti. Tek tu je poverovao u priče da je bogastvo i moć, bogastvo stvara klimu sigurnosti i osećaj one prave slobode. Mary se pojavila, preobučena u kućnu varijantu, tanki duks i pantalone. Mateja je skinuo svoju crnu vetrovku, dočekao je sedeći na kožnom trosedu žute boje. Mary je rekla Mateji da se nada da je nije dugo čekao dok se ona sredila i pojavila u novom izdanju. Mateja je bio zbunjen i njegova prisustnost u tom prostoru pored te samosvesne i energične žene je u njemu izazivala paniku jer i pored privlačnosti koja je bila obostrana ono što ga je čekalo je bilo izvan svih njegovih shvatanja. Nije moga da zamisli da će njegov susret sa Mary potpuno promeniti sav njegov život, sve njegove ideje okrenuti na glavce i suočiti se sa izazovom koji pruža šansa da deo tog bogastva bude stavljen i njemu na raspolaganje. Iz bogatog asortimana pića, iz mini bara je Mary donela svoju omiljenui marku kisele vode a Mateja je izabrao prirodno cedjen sok od pomorandže. Mary nije bila žena koja je vreme gubila na sporedne stvari, koja je vreme trošila na trivijalne i beskorisne aktivnosti, njen život je bio utvrdjen davno po nekom rasporedu, po tom planu i raspredu vreme i mesto su imali važnu ulogu da se ne zadržava više nego što joj dnevne aktivnosti dozvoljavaju. Sva imena su bila samo podsetnik, a telefoni i adrese stalni pravci koji su je vodili da se susreće sa različitim ljudima iz društvenog i političkog života Pariza. Mary je želela da se Mateja ne oseti u tom prostoru u kojem nije imala ni vremena da uživa neprijatno. Znala je kakav jaz izmedju njih postoji. Njene godine, nesumnjivo bogastvo i moć. Ona je mogla jednim telefonskim pozivom naručiti muškarca, ženu ili par ali sve ono što je mogla novcem sebi priuštiti nije je zadovoljavalo. Mary nije imala predrasuda i nije ni malo osćela neku grižu zbog razlike u godinama koja je bila očita. Više je joj je smetalo njeno bogastvo koje u prvom trenutku izgleda kao prednost ali i smetnja da ostvari neki normalan i spontan odnos koji nije povezan sa njenim novcem ili uticajem. Mateja je i tako mlad bio prefinjen muskarac, snažne gradje, atletski razvijen, uskih kukova i čvrstog i skoro analitičkog pogleda koji skoro da je prolazio kroz nju, koji se ponekad i rugao, igrao i nadmetao. Njegov pogled je izazivao Mary sa pomisli da će imati težak zadatak da sagleda u šta se upušta dajući na raspolaganje svoje telo tom mladiću kojeg je htelai zadržati svojim čarima, bogastvom i uticajem. Ni ona nije slutila koliko je taj susret po nju bio sudbonosan, koliko je stavio na ispit njena osećanja i sve ono što se desilo izmedju nje i Mateje je jednom moralo da se desi, morala je da se suoči sa sobom, sa svojim osećanjima koja su često bila hranjena racionalnim razmišljanjem i gotovo da je trgovala sa njima, sve muškarce je stavljala na ispit kojim su dokazivali da su se podvrgli njenoj nesumnjivoj vlasti. Do sada ssvaki muškarac jos se pokoravao, ispunjavao njene želje, nije svojom voljom se suprostavio i izazvao je da je srce zaigra, da je zaboli i retko je mogla da doživi trenutke da za nekim zaplače, da se oseti ostavljenom i poniženom. Mateja je bio muškarac kojeg ona nije mogla kontrolisati, kojeg nije mogla kupiti i sva njena nastojanja da pokaže da sve ono što poseduje je normalna posledica njene moći da svojom veštinom nemoguće pretvori u moguće. Ona se osećala sigurna u svom bogatom apartmanu, na pojavu Mateje, to je dugovala slučaju i njenoj radoznalosti, njenoj pre sklonosti da uživa u lepoti, u umetničkom doživljaju umetnosti i stvaranju. Ona je sam bila umetnik koji je sebe video u svetu gde caruje novac i njen put od umetnika do galeriste i umetničkog posrednika je bio vrlo kratak i nije joj dao vremena da se kao umetnik ispolji i dokaže. Mary je bila vrlo važno ime u umetničkim krugovima, ekstravagantna samosvesna i skoro drska u izjavama i sklapanju poslova, privlačila je sebi raznoliki klijentelu koja je u njoj videla vrsnog poznavaoca umetničkih dela i svaki njen predlog kod kupaca se pretvarao u uverenje da su napravili dobar posao i pravu investiciju. Mateja je video u jednom delu apartmana koji je bio u dva nivoa, veliki crni koncertni klavir, a pored modernog kamina naslonjenu klasičnu gitaru. Mary je pratila njegov pogled i videla da se zadržao na gitaro. Pitao je mogu li. Ona se nasmešila i pokazala rukom da se posluži. Uzeo je gitaru i preso prstima preko žica, probao nekoliko akorda i započep da svira, prvo lagano pa sve brže, ritam i zvuk, udari ruke u telo gitare, i njegovo potpuno predavanje istrumentu je kod Mary pokrenulo vulkan strasti. osećala je da nije muzika ta koja u noj izaziva želju već ta energija sa kojom Mateja svira, svaki njegov pokret je bio deo umetničkog zanosa koji je i slušaoca povačio za sobom i činio ga učesnikom u tom procesu umetničkog stvaranja. Svirao je jednu staru i tešku špansku numeru koju je retko kada svirao, samo je nekoliko puta poželeo da je izvede i bio motivisan da je doživi onako kako se takva kompozicija izvodi. Njegovo vladanje istrumentom, je kod Mary bilo još jedno iznenadjenje jer nije mogla da pretpostavi da on tako fascinantno svira na gitari. Dok je sviroa povremeno je njegov pogled se gubio u njenim očima koje su postajale sve tamnije. Kada je u jednom taktu, završio sviranje, ona je umesto aplauza prišla uzela mu gitaru odložila je i poljubila ga. Njene usne su prvo lako dodirnule njegove, pa su onda pune želje tražile da se predaju i Mateji prepuste da se poigra njenim jezikom i prvi zagrljaj se pretvorio u čvrst stisak. Njeno telo se pripilo uz Matejino. osetio je njenu želju, kao bol. Njena strast se probudila svim žestinom i pretila je da se tu rasplamsa u plamen koji će svojom vrelinom da ih podigne i ponese svaki talas žudnje, svaki drhtaj tela, je njeno lice pretvaralo u masku koja se neprestano menjala. Mateja je prekinuo tu neobuzdanu navalu strasti, taj napad jedno na drugo, prekinuo je jer se osećao izmučenim id puta i nespavanja, upitao je gde je toalet. Pratila ga je i Mateja je ponovo poljubio i rekao da bi voleo da se okupa. Velika nepravilana kada, skoro bazen i mlazevi vode su je napuinili, u nju je mari stavila mirišljave soli. Mateja je ljubeći je skinuo Mary prvo duks a zatim i pantalone. Njeno telo je pod njegovim rukama reagovalo kao plamen, podizala se na prste, pripijala i drhtala. Mary je brzo skinula Mateju. Oboje obnaženi, dva predivna tela, dva bića koja su predodredjena da se spoje, su ušla u toplu kupku. Bez žurbe mazili su se i kao u igri su se dva tela upoznavala, ruke su prelazile preko. Osećali su da se bliži tren kada će se njihova tela spojiti u jedno. izašli su iz kade, tek površno se obrisali i našli se ponovo gde su sedeli. Mateja je podigao Mary i ona je osetila početak svog zadovoljstva kada je prodro u nju i svaki pokret joj je donosio sve veće zadovoljstvo. Kao jahačica koja jezdi na vetru u jednom pokretu spojena svojim telom se gubila u talasima u plamenu u grčevima koji su je tresli telo. Mateja je prvi put vodio tako ljubav sa nekim ko od ljubavi ne beži, ko se svoga tela ne stidi i ko sa njim vlada i želi da postigne vrhunac. Ono što nije ni slutio se obistinilo da nije samo imao sluha i vešte ruke, ruke virtuoza. Mateja je bio muškarac koji je instiktom reagovao na svaki pokret tela žene. Prepustio se toj veličanstvenoj strasti, toj uzvišenoj ekstazi, koja je palila telo žene i ona je svojim rukama želela da se ta igra pretvori u umetnost vodjenja ljubavi. Reagovala je kao najfiniji istrument, podsticala i dražila Mateju, on je u Mary pokrenuo ono zadovoljstvo koje ni ona kao već iskusna u vodjenju ljubavi nije slutila da može osetiti sa muškarcem. Ta dva predivna tela, kao u baletu njena glava nagnuta nazad, kosa joj je u slapu padala i širila se a njene čvrste butine su se grčile i pritiskale njegove bokove dok je držao u čvrstom zagrljaju. Vrhunac koji je čekala je bio pravi vatromet koji je u njenoj glavi i telu izazvao grčenja koja su se prenosila na Mateju. U jednom istom trenu doživeli su vrhunac, ono što su njihova tela htela i rekla prenela su jedno na drugo, to je za trenutak ukočilo oba tela u jednu figuru koja bi bila savršena svakom vajaru. To je bio trenutak večnosti kad se iz tela prelazi medju zvezde, kad se dosegne kosmos, kada sva svetlost oslobodi i energija pokulja, krv se uzburka pa se u valovima prenose i pulsira, i svaki talas udara o stene bacajući u vis kapljice dok gole stene ne zaplešu u beloj peni.
11/12/2008 12:51
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Posle noći koju će Mary poneti sa sobom u galeriju, čitav dan će u mislima i na telu zadržati onaj osećaj koji ostaje posle svih dodira i vodjenja ljubavi. Ispred očiju je imala sliku Mateje, osećala je još na usnama pečat njegovih strastnih poljubaca i uhvatila sebe da se ponovo vraća na te uzbudljive slike dok je Mateja ljubi, dok je grli, dok njegova ruka prelazi po njenom užarenom telu. Ona je ponovo počela da se ježi od želje, da se što pre vrati u stan i svoje ruke obavije Mateji oko vrata. Otišla je rano dok je on spavao. Pre nego što je pošla posmatrala ga je neko vreme, nije htela da ga budi, ostavila mu je ključ, napisala mu poruku, poljubila nežno dok je spavao. On je osetio taj laki poljubac kao da je deo njegovog sna. Zatvorila je vrata i skoro zažalila što nije mogla da odloži taj sastanak sa važnim klijentom i ostane da leži pored Mateje dok se on ne probudi. Pitala se kako će Mateja reagovati kada vidi da je nema,kada nadje poruku da je morala da ode u galeriju. Kao nikad dan joj se odužio kao večnost, bila je vidno odsutna, nestrpljiva da se vrati u stan i unapred se radovala tom susretu kao što se odavno nije radovala nekog muškarcu. U jednom trenutku joj se učini čudan i za nju potpun o ne priličan taj iznenadni interes za Mateju. Zašto je on u njoj izazivao toliko veliku želju, i zaokupio svu njenu pažnju. Nije mogla da veruje da su njena osećanja nadvladala njenu gotovo poslovičnu nezainteresovanost za razvijanje dubljih osećanja prema nekom muškarcu. Njen intimni život su pratile kratke veze, seks koji je ponekad imala je već nakon jedne noći zaboravila i svaku pomisao da to sa nekim ponovi je izbegavala. Govorila je sebi: Mary, ono što želiš od muškaraca je da prihvati tu činjenicu da ona svaku vezu vidi kao neobaveznu, kao nešto što će je izbaciti iz koloseka i ometati u njenim poslovnim kontaktima. Mary ludice, pa ti ćeš još da se zaljubiš u dečaka. Ta misao je prolazila kroz nju i sve više je seks sa njim bio u glavi, za koji je ona sama sebi govorila da je maestralan. Osećala je veliko zadovoljstvo u rukama tog muškarca, zadovolstvo što je žena. Sva su čula u njoj se probudila i zapevala, adrenalin je njenu krv učinio vrelom. Morala je da se savlada, da se obuzda da taj dan učini veliki napor da se odvoji od svojih misli koje su je stalno vraćale na isto na Mateju. Samo obaveze i klijenti su je donekle sprečili da se ponovo vrati tamo gde je bila, da se suoči sa zbiljom, sa svojim emocijama koje neće moći kontrolisati, možda će je ova veza sa Matejom previše koštati. Matija se probudio u njenom krevetu, pogledao je kroz prozor i ugledao je vrh Ajfelove. Ležao je neko vreme i prošla noć mu se učinila kao veličanstveni san. Da se nije nalazio na tom mestu u njenom stanu pomislio bi stvarno da je imao jednu od svojih velikih fantazija. Osećao je da ga je ova prošla noć koju je proveo sa Mary promenila. Sve ono što je znao o seksu, o zadovoljstvu koje može da mu pruži lepa i iskusna žena je bilo tako malo i oskudno u odnosu na ono što je imao prošle noći sa Mary. Mary ga je dovela do samog vrhunca kada je ono što je samo čitao i u filmovima mogao da pretpostavi kako izgleda voditi ljubav sa nekim čije telo u njemu izaziva budjenje one želje za nekim posle koje prestaje funkcionisati razum i sve postaje samo dodir. Sve se potire i takva žena od muškarca može posle jedne noći da stvori ubicu, može izazvati juriše ljubomore, može ga navesti da izvrši samoubistvo. U svakom muškarcu bi video onog koji bi mu oteo tu prelepu ženu. Znao je da je Mary svesna da njena pojava navodi muškarce na greh, da njeno telo je previše veliki izazov da bi mogli da sačuvaju razum. Takva žena bi mogla one koji se bore za njenu ljubav navesti da počine zločine. Da je po svaku cenu imaju jer sama pomisao da će da je izgube bi izazvala rat. Doručkovao je, popio je sok od cedjene pomorandže i uklonio sve za sobom. Posmatrao je klavir, gitaru na kojoj je svirao juče onu temperamentnu melodiju, koja ga je navela da muzikom se bori za njenu ljubav, kao da je plesač u igri takmiči sa drugim pa svoj gubitak smatra tako fatalnim i ne može ga podneti sem da svoj ples završi sa smrtnim ishodom. Kao toreador koji se nije na vreme uklonio, koji je učinio pogrešan pokret telom i pao da iskrvari u pesku. Pobedio je i njegova muzika je pogodila u centar svoju metu, Mary je ostala bez reči i nagradila ga umesto aplauzom svojim vrelim poljupcem. Sedeo je i razmišljao šta se desilo sa njim i kakav će epilog da ima susret sa Mary koja će se ubrzo vratiti iz galerije. To nije mogao da zamisli, pa je u njemu se javio i neki strah koji nije mogao da razume. Premotao je film, sećao se svega, sećao se da je nekako previše brzo podlegao njenim čarima. To mu se nije dopalo, kao da je u tom trenutku izgubio kotrolu, kao da je postao lak plen za Mary koja je njegovu pojavu tumačila kao mogućnost da doživi jednu avanturu koja će se završiti za jednu noć. Njemu je skoro smešna bila ideja da Mary želi bilo što drugo osim da zadovolji svoju strast. Pomislio je da je Mary to vrlo vešto uradila, na jednostavan način ga je odvela u svoj stan i u svoj krevet. Pitao se kakav je osećaj kada ti se u glavi mota misao da si iskorišćen i potom odbačen kao bezvredan, kao smetnja nečijem živootu i karijeri. Mateja je bio retko pošteno stvorenje, bez mnogo premišljanja sagledao je sebe i odnos koji se stvorio izmedju njega i Mary. Došao je do zaključka da bi pogrešio ako bi se zadržao u stanu i sačekao Mary. Trebao mu je prostor da se oslobodi svojih pomisli da je prevelika strast uzrok da poveruje da izmedju njega i Mary može da se izgradi nešto više. Nije želeo da bude nekome pastuv, ni žigolo, nije hteo da u Mary traži svoj izlaz iz svoje ne baš povoljne situacije. Njeno bogastvo, njena neskrivena naklonost i pažnja, sve se to gubilo u saznanju da je možda preuranjeno da ovaj susret sa Mary vidi kao prst sudbine. Činilo mu se nepošteno da zloupotrebljava bilo čija osećanja i naplaćuje izjednačavajući sebe sa lakom ženom koja ima svoju tarifu i koja posle one noći očekuje adekvatnu nagradu. Učinio je ono što je morao prekratio je razmišljanje, obukao je svoju vetrovku i zatvorio vrata kljucevima koje je Mary ostavila. Kada je izlazio iz zgrade ubacio je ključeve u poštansko sanduče i odahnuo. Dok je išao za svojom sudbinom i iza sebe ostavio jednu ludu noć koja će biti samo jedno iskušenje, koja ga je stavila pred težak izbor, da se priklon i popusti pred nepoštenim rešenjima, da postane čovek parazit koji ce zavisiti od te žene. Ne. To ni po koju cenu ne bih uradio. Moram se sabrati. Moram sagledati sebe šta mi je činiti. Možda ću i Mari videti u drugačijem svetlu. Možda se na kraju i predomislim i vratim u nejn stan. Previše tih možda nisu donosili ništa dobro, kad se bavio pretpostavkama i prognozama uvek je pogrešio. Njegovo srce je uvek bilo starije od njegove pameti, da se pitao da li je to zbog njegovih godina ili je to duboka unutrašnja potreba da ne trguje sa svojim osećanjima. Išao je za svojim snovima, znao je da njegova zvezda još nije izašla, znao je da će kad izadje tako svetleti da će znati na koju stranu sveta je pošao i gde će učiniti je kraj svom lutanju. Mary je pozvala svoj broj u stanu. Javila se njena telefonska sekretarica, očekivala je da na stelefonu čuje Matejin glas. Uzalud. Znala je da on sigurno nije tamo. Upitala se da nije izašao da se prošeta. Možda da kupi nešto. Samo saznanje da neće zateći onog sa kim je doživela jednu burnu noć, posebnu noć svog života kada je prvi put bila srećna i molila se da to potraje, Ušla je u zgradu, otvorila boks da bi proverila poštu, izmedju nekoliko koverata i reklamnih listića bili su ključevi. Ruka joj je zadrhtala, neka bol koju nikad nije osetila je kao oštar vrh noža zaparao i probio njeno srce. Shvatila je da je Matija otišao. Ušla je u pust stan. Ništa nije pokazivalo da se nešto prošle noči tu dogodilo. Sela je na trosed zamišljena i polušala da nadje racionalno objašnjenje zašto je nije sačekao. Nije ni jedno zadovoljilo njenu povredjenu dušu saznanjem da je ostavio onaj u koga se na prvi pogled zaljubila kao devojčica. Zaplakala je i suze su tekle niz lice, pokvarila joj se šminka, jednom rukom je obrisala obraz ali su one same nastavile da teku. Plakala je a ni sama nije sebe mogla da ubedi da to što čini je ludost. Zašto plače, zar se ta noć razlikuje od mnogih kada je gubila svaku pomisao da zatekne muškarca sa kojim je provela noć. U njoj je se jedan glas neprestano nametao. Zaljubila si se kao neka jeftina glupača. Obuzdaj se i sagledaj to sa lepše strane. Provela si jednu fantastičnu noć, koju si želela da se jednom dogodi. kada se ona stvarno dogodila, ti si iznenadjena svojom reakcijom, jer nisi očekivala da se zaljubiš u dečaka. Otišla je u kupatilo skinula svoju razmazanu šminku i posmatrala naduveno lice od plača i nagrdjeno šminkom koje je bilo kao jeftina maska koju je neko pokušao oslikati pa je razmazao samo boje.
I dok se tuširala plakala je. Njene suze su se slivale niz njeno telo dok se nije trgla, obrisala i sklupčala na svom trosedu kao fetus, skupila se i stavila kolena do brade i zaspala....nastavak sledi !
10/12/2008 23:20
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Dodje čovek u moj atelje, udje bez kucanja, ispod miške nosi nekoliko zidarskih piva, i pita jel slobodno. Pa sad kad si već došo i kupio ulaznicu, jeste slobodno je. Otvori on dva piva, jedno doda meni a jedno ostavi sebi. Pa nazdravismo ko da se poznajemo i prvo da malo sviramo pa će već čovek reći sto je došao.
Kad je odpio on se zagleda u mene ko da će da me strelja pa ispali prvi metak. Ti si taj koji piše priče, ti si taj koji si me u tvoju priču stavio, pa sad nemam kud moram da se pravdam da si ti to izmislio i sve ono namestio.
Uh, vidim ja da je loše počelo. da sam ovom mnogo dužan, pojavio se predamnom živi lik, da me upita što sam ga uzeo u usta i pred svetom ga ko neku žensku razgolitio.
Dobro rekoh, ti si se prepoznao, vidim da si došao s namerom pa kaži mi šta je već po sredi.
On me sluša a vidim da se narogušio i skoro da će da nasrne na mene, al se stiša i ispali drugi metak.
Ti si pisac, što si me ubio na kraju tvoje priče, zar ti bilo malo da me daš u promet pa da me posle onako ubiješ, da umrem ko neka pička. Sereši da mi niko nije došao na sahranu, kažeš svi su odahnuli kad su me oladili, da sam bio čmar i sve sam gledao da sjebem, da sam otimao, krao, dopizdio svima.
Čitam redove, kako sam ja propalica, kako sam oca mlatio i rodjenu majku oterao u grob.
Uh ovaj lik će me pitati i kojoj sam prvoj cavi uza zid njufer skinuo. Pa nagnu malo ono pivo i nastavi istim tonom. Zar te nije sramota, da mi onu stvar meriš, pišeš da mi žena leži posle seksa nedojebena. Izvadi jedan papir i poče da mi taksativno redja, gde sam ga ocrnio, gde sam mu se narugao, gde sam kao pas lajao i izmišljao.
Jebote ovaj se odrešio, ima da me košta moje pisanje ove lude glave. Pa reko da bar popijem ovo pivo dok me nije strefio treći metak. A on ispali ne metak, već granatu. Kaže mi šta ti imaš sa mojom ženom, odakle se znate, odakle ti to da voli da nosi crne tanga gaće, da joj je malo jedan put . Da se pali kad je kažem da je kurva. Uh, opet sam pričao ono što sam trebao da izostavim, sve se prisećam koji bi on bio lik, iz koje je priče došao da mi naplati one moje reči. Ali ne vredi ne uspeva mi da ga smestim ni u jednu priču.
Lik otvori i drugo pivo, pa se prvo napi i onda ubaci metak u cev. Čekam šta će sad, hoće li me pogoditi u glavu, u stomak da se duže mučim ili će promašiiti jer mu je ruka zadrhtala.
Gledam ga, jesam ludak sto nasto, kad sam ovog izazvao, gledam mu ledja, mišiće, nabijen sav, da me šakom raspali, koji metak, ubiće me garant sa onom njegovom šakom.
Ali kao da mi je ostavio vremena da se duže mučim, da uživa u mojem izrazu lica. Njegove reči su me zatekle i za malo nisam pao sa stolice. Kaže meni ja ću da ti ispričam priču o meni a ono da obrišeš, jesi me čuo. Pa bi da nastavi ali prvo se napi onog piva i podrignu da mi pripade muka,
reče da ga u priči nazovem Lift boj.
Koji zahtev. Ja se već radoznao malo otkravih i ne bih da ga prekidam i on nastavi pa ću sad da mu dam priliku da ispriča to što ima pa da odahnem od budale.
Lift boj sam postao u Parizu jer drugi posao nisam mogao da radim, nisam ni hteo da budem zidar da malam i jebavam neke babe po Parizu. U Pariz sam došao sa četkicom za zube i pasošem koji sam platio jer nisam bio punoletan. Imao sam sedamnaest godina kada sam došao u Pariz.
Jezik sam znao prilično dobro jer mi je majka bila profesor francuskog jezika pa sam od malena taj jezik učio kao maternji. Ona je želela da mi usadi ljubav prema tom jeziku pa sam pre polaska u školu već jako dobro znao da govorim.
Našao sam se na stanici, izašao iz voza, posmatrao sam taj svet koji se toliko razlikovao od Beograda. Prvo sam hteo da prošetam, da posmatram, da sa tih lica pričitam neke njihove priče, da sednem i popijem kafu dok oko mene svi nekud žure. Dok sam pio tu svoju prvu ekspres kafu u Parizu naviše sam poglede usmeravao na Parižanke, na ta ženska lica koja su prolazila ispred mene kao na modnoj pisti pa sam sa zadovoljstvom zaključio da nisam pogrešio što sam došao.
Samo onaj ko nije video Parižanke nije ni mogao da oseti navalu strasti, neku žudnju da te lepe i elegantne devojke sa tako širokom osmehom odvedeš u prvi hotel i da sa njom ne izadješ tri dana. Bio sam previše mlad da bi ostavio utisak, moja jeftina odeća, duga kovržava kosa vezana u rep, brada tek se nazirala i brkovi su mi se tek ocrtvali ispod nosa.
Kao mlad jelen, kome još nisu izrasli rogovi, koji će još čekati vreme kad će bitis preman za parenje. Koji miris je lebdeo u vazduhu, svaki parfem je u meni otvarao novu stranicu i pisao stotinu reci u jednoj, one su zanosne i poželjne i toga su svesne. Taj miris je samo kod mene podigao njuh do stadijuma psa goniča. Svaku koja je prošla sam prvo omirisao i po tom mirisu sam ih počeo razlikovati, svakoj sam davao novo ime, svaku sam posedovao i dodirnuo.
Imao sam novaca tek za jednu noć u nekom jeftinom hotelu, ali me to u opšte nije zabrinjavalo jer sam smatrao da unapred misliti loše i negativno je ćista glupost. Tek sutra ću videti šta dalje, uvek postoji neko rešenje, neki izlaz, neki put koji ću slediti.
Život je sastavljen od slučajnih susreta i rastanaka sa nekim ljudima koji u nama ostave dublji trag, neko sjajno sećanje. Svi ti slučajni susreti nas navode da mislimo da se svi putevi jednom ukrštaju i svi susreti su gotovo početak naše gotove vere u sudbinu. Posmatrao sam grupu mladih u žutoj odeći koji su prošli pevajući i igrajući. Ponavljali su reči Hari Krišna, Hari, Hari, na njihovom licu se nije ocrtavao ni jedan trag brige, ni jedan pogled nije odavao da je u njima prisutan strah o tome šta će doneti ovaj dan. Gotovo da im pozavidim, da im se pridružim, da odbacim ovu odeću, obrijam glavu i svi moji problemi će biti rešeni. Ovako u Parizu sam, tu pripadnost grupi sam video kao spas, kao izlaz.
Ali odbacio sam takve smešne misli jer sam u Pariz došao sa drugim namerama, moja avanturistička priroda me je povela u jednu novu storiju mog života koji samo ti možeš napisati a ja ispričati.
Sedeo sam i već da sam krenuo naslepo da cunjam po gradu, kad je pored mog stola sela devojka otprilike mojih godina, sa nesto starijom zenom sa crnim šeširom i čipkanim rukavicama.
Privukla me, prešla je preko mojih očiju svojim zelenim očima gotovo drsko i skoro da mi se nasmešila, kao da je u tom jednom pogledu bio poziv da taj nas susret je baš došao u pravom trenutku. Njena crna duga kosa je padala u slapovima po njenim ledjima i sijala kao da je posrebrena. Uzak struk, lepa zadnjica, noge koje su se isticale uske farmerke, grudi i bradavice su se nazirale ispod lagane košulje. Odmerio sam je bezobrazno i nametljivo što je kod nje izazvalo taj odgovor koji nisam ni očekivao. Razgovarala je na francuskom sa ženom u crnom šeširu, ali sam u toku razgovora čuo da je nekoliko puta rekla nekoliko reči na srpskom.
Bio sam iznenadjen kratko tim saznanjem da je ona po svoj prilici ili iz Srbije ili je rodjena u Parizu. Žena sa kojom je razgovarala mi se učinila poznata, nisam mogao da se setim odakle mi je to lice poznato. Kao da sam više puta to lice negde video, u novinama, na televiziji, možda čak i na filmu.
One u Parizu nisu samo u prolazu, one su tu kao kod svoje kuće. Zadržao sam se na stolici i odustao da napustim ovu baštu, da se prepustim čarima velegrada. Nisam mogao da svoj pogled obuzdam, sve češće je lutao po njoj, zadržavao se u njenom pogledu. Privlačila me je i zadržala na mestu, da sam samo povremeno svoje misli skretao u drugom pravcu. Sve se promenilo tim našim susretom. Flertovali smo i mazili se pogledom, svaki pogled je bio kao dodir, svaki osmeh kao udar struje po telu, koji je podizao dlacice da se najeze. Svoju strast sam ispoljio i gutao je pogledom, skoro da sam je ljubio pune usne i poigrao se jezikom sa njenim koji je ponekad se nazirao i iskocio izmedju pravilnih i belih zuba. Ona je sve više razgovorom pokrivala sve češće poglede koji su prema meni kao jato leptira leteli. Svaki me dotakao, svaki se otvorio i poneo me da sam osetio zadovoljst vo tom pažnjom, ona je bila dobrodošlica, ona je bila ta koja me dočekačala i dala mi nadu da u Pariz nisam došao slučajno. Da ću Parizu provesti više od jedan dan i vratiti se nazad sa svojom povratnom kartom nazad u Beograd.
Nisam znao kako, nisam znao zašto ustao sam i prišao sam njihovom stolu i upitao ih ima li neka knjzara ili turistička agencija u blizini. Izvinuo sam se što sam ih prekinuo u razgovoru. Moj francuski je bio besprekoran, moja majka je bila odličan učitelj, izgovor, lezernost i spontanost su se osecala iz mojih prvih reči. Devojka mi je rekla da u blizini ima pored galerije jedna velika knjzara a agencija je par stotina metara niže niz ulicu. Dobio sam odgovor ali mi je ljubaazam ton i osmeh dao povoda da ni sam neznam zasto se prestavim i kađem da se zovem Mateja i da sam doputovao iz Beograda. Starija gospodja je podigla obrve i zagledala se u mene, a mladja je pruzila ruku i izgovorila jednostavno: - Lara -. ljupkost, njen zavodljiv pogled i igra koja se iz svakog pogleda nastajala me prikovala da sam stajao kao kip i pricao o tome da sam impresioniran ovim gradom koji na slikama ni blizu nije ono što je kada se dodje ovde.
Pitala me kako to, da tako govorim dobro francuski. Mislila sam da si francuz, ni jednom rečju se nisi odao dok nisi progovorio na srpskom, tek onda sam videla da si iz Srbije.
Ponovo smo pričali na francuskom, pitao sam je da nije rodjena u Parizu ali se ona na te reči nasmejala i rekla da se rodila u Atini. Rasla u Njujorku a sada živi tu jer je na fakultetu u Parizu.
Pitala me šta mene dovodi u Pariz. Rekao sam da je krivac prvo moja majka koja me je naučila da govorim francuski i usadila ljubav prema toj zemlji. Rekao bih ugnjavila me je i prenela na mene želju da jednom dodjem i uverim se sam o svemu što mi je pričala.
Na pomen majke u očima Lare kao da se spusti neka koprena, neka bol me preseče i skoro da sam se pokajao što sam pomenuo majku. Nešto sam u njoj pokrenuo da sam se osečao kao krivac i zastao sam. Zahvalio sam se i nisam više hteo da budem nametljiv, pozdravio sam se i
poželele su mi da mi boravak u Parizu bude ugodan. Čista kurtoazija. Krenuo sam, sa žaljenjem, na svojim ledjima sam osećao Larin pogled. kada sam bio nekih desetak koraka odmakao okrenuo sam se i mahnuo joj. Smešno. Čemu. U ovom više milijunskom gradu to će biti jedini naš susret. Ona mi je odgovorila i pratila me pogledom dok sam odmicao niz ulicu.
Sve što sam zaključio bilo je pogrešno. Laru sam ostavio da sedi, a ja sam krenuo da okušam svoju sreću, da se suočim sa Parizom, da se snadjem i preživim. Time što sam se našao u tom nepoznatom gradu, koji je svojom veličinom bio prema Beogradu prava džungla, kod mene je probudio sva čula, ono koje mi je naj više trebalo, nagon da preživim, da opstanem je gotovo pulsirao u meni svakim otkucajem srca. ispunjavao me adrenalin i zadovoljstvo, moja mladost je bila eliksir i sva snaga se budila u meni da u ovom gradu sebe vidim i iduće godine.
Došao sam do galerije i knjžare. Umesto da udjem u knjžaru gde sam hteo da kupim kartu Pariza, ušao sam u tu veliku galeriju. Sa zidova su me dočekale boje, likovi i figure. Išao sam naslepo preskačući slike dok se nisam zadržao na jednoj. Na toj slici, na liku koji je prestavljao zensku figuru su nedostajale oči. Lik na kojem sam zamišljao Larine oči je prihvatio tu promenu, više mi nije bio čudan i razumeo sam tu nemu poruku slikara. Videćeš one oči koje želiš ako se potrudiš, ako. Samo moja pretpostavka, želja da zamislim u tom liku onu koju sam ostavio da sedi u bašti restorana.
Stajao sam i pažnju mi je odvukao crni klavir koji je stajao nedaleko od mene. Setio sam se svojih prvih vežbi, toliko sati provedenih uzalud. Majka je htela da svisne. od mene nikada pijanista neće postati. Seo sam i podigao poklopac. U tom delu galerije gde sam jedini bio posetilac razlegli su se zvuci poznate i meni drage melodije. Klavir je bio naštimovan i kao da mi se obradovao, svaki zvuk je trerperio u tom prostoru, magija, muzika i boja u jednom, moj zanos u tom prostoru daleko od kuće. Gotovo nestvarno. Svirao sam i predavao se muzici kao da sam zbog toga došao u Pariz. Moje ruke su prihvatile da se probude i nisu se opirale već su se obradovale tom iznenadnim susretu sa dirkama koje sam davno ostavio.
Osetio sam pre njen miris nego prisustvo, ušao je u mene i skoro da sam znao da iza tog mirisa me čeka susret sa nekom ženom koja će sigurno biti vlasnica tog divnog parfema.
Samo pogledom sam okrznio njen i nastavio da sviram. Ona je stajala i slušala. nije me prekinula, ni jednu reč nije rekla, stajala je u zanosu zvuka i slika koju sam prvu video bez očiju je dobila ponovo svoj smisao. Ni njoj nisam video oči a znao sam da će me iznenaditi svojom pojavom. Bila je starija od mene sigurno desetak godina. Oko dvadeset pet do dvadeset sedam godina, raskošna u svakom pogledu, obučena sa ukusom i stilom, frizure koja muškarca ostavlja bez daha. Našminkana i doterana, magnetski privlacna, rasna ženka, koja je svesna svojeg seksipila. Gotovo da sam se osetio kao mužjak pored nje, da se i ritam mojeg sviranja promenio, u pokretima i zvuku se osetila strast i ona me polako obuzimala celog.
Završio sam poslednju sekvencu, začuo sam aplauz i bio sam nagradjen više nego osmehom.
Ona je o sebi dovoljno znala, umetnost je njen svet, u tim krugovima je pronašla sebe, u ovoj galeriji je radila i njen susret sa vizijom mladića koji zaneseno svira je bila za nju bajka koju je prihvatila kao nešto normalno, uživala je u muzici, uživala je posmatrajući tog mladića mnogo mladjeg od sebe i poželela ga je. Sama je bila zatečena svojom željom, preplavila ju je strast i
njene su usne gotovo gorele od želje da se upiju u te pune usne tog mladića koji se u galeriji pojavio kao duh.
Ona je brljala na francuskom, reci pohvale, reči divljenja, reči koje su ga kao bujica zasule, da je stajao gotovo kao kip i samo je progovorio. Hvala. Pitala me je jesam li pijanista, da si je zvuci poneli da je imala sliku da sam mladi pijanista. Ne daleko od toga, samo pijanista u pokusaju. Moj sarkazam nad činjenicom da sebe nisam nikada video kao pijanistu je kod nje izazvao salvu pitanja. Njena slobodna reka znatiželjnih misli, njena pažnja i privlačnost od koje sam skoro pocrveneo kao rak u licu. Nisam očekivao takvu njenu pažnju i njen interes za mene.
Sebe sam video kao lutalicu, koji ne zna ni gde će spavati i da li če sutra imati novaca da jede.
Iznenadio sam se pozivu da ručam sa njom, ta sloboda, prirodnost i nonšalantnost žene koja zna šta hoće, koja slobodno upućuje poziv muškarcu u meni koji je privlači.
Nisam moga da odbijem njen poziv, godilo mi je, moja sujeta je bila nahranjena, skoro da sam je par puta svlačio pogledom i sebe zatekao da me ta žena privlači i sa njom se neće završiti samo sa ručkom. Gotovo sam bio siguran da me ona želi. I taj me osećaj nije nikad varao.
Njen seks, njena erotičnost, njen glas sve se stapalo u jedno. Želim te. nemoj da dugo čekam, jer sve u meni tebe želi. predao sam se čarima, predavao sam se njenoj igri, kao vešta igračica, je svojim telom tražila moje.
Nije bilo u meni ni malo sumnje da je naša obostrana želja koja je nastala u tom prostoru boja i oblika bila čarobna i nestvarna. Kao da sam zvucima muzike je probudio i ona se pojavila i sisla sa slika, izašla iz neke druge dimenzije.
Pružila mi je svoju ruku, Ja sam Mary. Mateja. bio je odgovor. Držao sam njenu ruku više nego što je pristojno, i ona je to prihvatila, nije joj ni naj manje smetalo. Njen dlan, toplota koju je osetio ga preplavila i skoro da je zadrhtao. Miris i lepo oblikovane usne su ga mamile. Pored nje je osetio neki životinjski magnetizam ženke koju je poželeo i ona je uzvraćala mladom mužjaku svom svojom ženstvenošću. Nije se ni trudila da ga zavodi. Ona je jednostavno bila opasno zavodljiva i svesna šta izaziva kod muškarca koga poželi.
U jednom jedinom danu se suočio sa nepoznatim gradom, upoznao je dve retko zgodne žene.
Mary je bila san muškarca. Fantazija koja ga pretvara u živorinju željnu seksa, životinju koja će zadovoljiti svoju glad. Tu nije bilo premišljanja, igra koja je muzika pokrenula je povukla Mary da nije ni razmišljala zašto, kako. Nije razmišljala ona je Mateju želela i to nije krila. Predala se tom mladiću i prešla granice flerta. Fluid se širio, iz nje je izbijao isti poriv, da se spoje. da oseti svoje telo uz telo onog koji će je na vrhuncu povući u vrtlog posesivne želje da Mateju zadrži, da ga prisvoji i kao retku igračku ga posmatra pored sebe na jastuku.
22/9/2008 01:38
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Zivot mi se bio zgadio, rekao mi je dok smo sedeli ispred kioska i ispijali drugu pivu, ko zna koliko puta sam pozeleo da me strefi neki zalutali metak ili geler, da me nema, da se vise ne probudim ujutru ali nisam bio te srece. Izabrao sam da ostanem u gradu odakle su mnogi bezali da se vise nikada ne vrate.
Pobegli su prvi na vreme oni sa parama. Pa oni su to mogli sebi da priuste. Neki inostranstvo, neki u svoje vikendice ili stanove na moru u Crnu Goru. Sklonili se fino, sklonili decu, samo privremeno dok ne prodje ono sto su naslucivali da ce doci ali to nisu javno smeli da kazu.
Bilo je i komicnih situacija, strahujes svaki dan pa ti dojadi, ides ulicom, uspravan kao bor, kao da se inatis nekome ko te snajperom snimio sa vrha neke zgrade ili okolnih brda.
Ponekad naidjem stoje na uglu likovi sa naocarima u maskirnim odelima sa motorolama i redom sve legitimisu. Pridjem. Iz vijetnamke izvadim licna dokumenta, prepoznaju me i puste, pa nakon toga kao nesto pricaju sa motorolom, a ja okrenem se pa brzo nazad, ko fol zaboravio sam doma nesto.
Dobio sam prvi epilepticni napad u zatvoru, cak sta to mi je vise puta spasilo zivot. Jednom su nas izreda na ulici skupljali za kopanje rovova i samo sto su nas poveli ja se vadim da sam zaboravio lekove, smejali se, i posle mi doslo padnem i pocnem da se tresem, svi su mislili garant, ugusicu se.
U Sarajevu su već u julu i avgustu 1992. godine, mladići od petnaest ili sesnaest godina, nosili ulicama glave mrtvih ćetnika, koje su pronalazili u podrumima u naselju Dobrinja pet u Sarajevu.
Sa glavama su se obesno igrali i iživljavali, bacali ih u kante i kontejnere za đubre kao da igraju kosarku. Dugo se medju nama postavljalo pitanje zašto ovi koji imitiraju po Sarajevu mudžahedini to rade. Odgovor je u necijem suludom iskrivljenom tumacenju i učenju islama. Odsecanjem glave žrtva dobija status životinje, a metak je po njima rezervisan za ljude. Pored mučenja, i na ovaj način žrtva se želeli poniziti, staviti je u podređeni položaj.
Slusao sam ga zgrozen, sa osecajem mucnine od stepena izopacenosti nekih bica koja su davno prestala da budu ljudi . Ritualno zele da se svete i zaplase neprijatelja, da svojim jezivim cinom zasluze da udju na neka vrata zamisljenog raja koja im se nude kao nagrada za ucinjeni zlocin. Sta reci, bolesno i sumanuto. Nesto gore nisam u svom veku citao i doziveo da se u ime nekog boga na udaljenosti od petstotina kilometara od mene cine tako svirepi zlocini.
Setio se naseg prvog susreta. Pricao mi je kako se nekada radi zabave u drustvu prestavljao kao umetnik, muzicar, pesnik, svirao je nekada gitaru, imao je smisla za glumu, pisao je vrlo nadahnute pesme, ali je o tome sada govorio sa gorcinom i velikom dozom podsmeha u glasu. Njegova vera je nekada bila mesavina nekih budistickih i indijskih verovanja. Sada je prestao da veruje u bilo sto, posle onog sto je preziveo izgubio je volju da svet vidi kao dobronameran u kojem ljudi srecno zive i odgajaju svoju decu.
Zivot je video kao put kojim ides sledeci svoju karmu i batrgao se koliko hoces zivot ce ti se odviti po nekom gotovom i od drugih napisanom scenariju. Na tom putu te mogu presresti razbojnici i pljackasi, kada ih prepoznas, kao svoje prve komsije i prijatelje, nekaznjeno ce te ponizavati, ubiti, uvek uvereni da to cine u ime neke pravedne ideje ili nekog boga zaboravljajuci da su do tada svi neometani ziveli godinama.
Zoran je dosao u talasu izbeglica u Srbiju, u nasu vec gotovo propalu i opljackanu firmu, na koju je bacio oko nas VD direktor i hteo po starom dobrom receptu da je upropasti, da razvuce sve sto iole vredi pa da posle onaj kapital koji je u objektima, zemlji, lokalima i atraktivnom poslovnom prostoru otkupi, prevede i uknjizi na svoje ime i postane novi gazda, kupuje vile i skupe automobile sa parama koje je tako mangupski oteo od naroda. U svim novim drzavicama na Balakanu De za Vu, Sto bi rekli ko u filmu, vec vidjeno.
Tu su na delu već, majstori, otimaci ljudi i automobila, ubice iz potaje, mesetari svih boja, nova skolovana mafija koja se nasla u sprezi sa korumpiranim politicarima. Svi su tu na gomilu cvrsto reseni da razaraju ono preostalo zdravo privredno tkivo i saseku u korenu svaki organizovan otpor pojedinaca i budjenja naroda. Vrh je da se foliraju i glumataju ispred svojih partija na govornicama kako su tobož mnogo zabrinuti sto se neke mutne radnje rade iza šaltera, na mestima gde korumpirani službenici odlucuju o bitnim pitanjima. Sve znaju, sve vide a nista ne preuzimaju, mogu oni da urade da stanu na put nezamislivim mahinacijama i pljackama. Da pregledaju racune u nasim bankama koji su otvoreni za transfer i pranje prljavog novca. Da vide koji se zakoni bezobzirno krse, koji su samo pokrice da se stvarnost zamaskira a novac sakrije da se na njega ne plati porez, da mu se ne utvrdi poreklo, a ono je u većini slucajeva prljavo i kriminalno.
Zoran je dosao kod naseg VD direktora, te mrcine i ljigavog skota, prevejanog lopova koji se uvek ko podguzna muva uvek tiska uz vlast, Samo on i Bog zna gde je sve krao i koga je sve potplacivao i sve to otpisivao, potpisivao, rasprodavao i rashodovao. Zbog privrednog kriminala nije ni dana odgovarao. Jer je pravda spora a i sudije su ljudi, nisu imuni na novac i skupe stanove na ekstra lokacijama.
Usao je kod njega Zoran obucen u staru vojnicku vetrovku, izgledao mu je kao klosar. Usao je u njegovu kancelariju sa nadom a docekao ga je sa ruznim recima da je jedna vise izbeglica i da mu je vec dosta njih koji su se dovukli ovde, da muvaju, valjaju po ilicama i pijacama neku svercovanu robu i svi hoce dobar posao, stan. Zoran je odmah video da je to jedno govno od coveka. Znao je da takvima treba prvo podici, jer je pun sebe, pun govana, navikao ulizivanje, na drpanje i krkanluk. Zoran je imao retku osobinu da procita coveka, da ne pokaze i samo mali osmeh koji je izrazavao podrugljivost nad nistakom koji je pred njim. Zoranu je bilo dovoljno i trazio je u svakom choveku nesto komicno sto ce mu ulepsati dan.
Slozio je facu, onako pravu, benastu, ja neznam nista, ja nisam odavle. A VD direktor, sa podvaljkom, zadrigao i otkopcane sarene kosulje sa dugmetom vise, ispod sarenog odela. Onim izbuljenim ocima je zurio u njega. Video mu se lanac oko vrata u lance, i zlatna krstaca kolko palac na kraju. VD ga je gledao sa gadjenjem, isao mu je na nerve tako mrsav, od stresova i bolesti potamnila mu i koza i videle se kosti, a glava mu se smanjila, te je bila ko pesnica. Pomislio je sigurno, treba mi inzinjer a ovaj ko da je umro pa se digao iz mrtvi, sto nije bilo daleko od istine sta je sve Zoran u Sarajevu preziveo. Hteo je da ga otkaci, nije ga ponudio ni kafom, viskijem koji obicno trazi da sekretarica donese. Taj dan je bio nesto dobre volje, pa ga je primao ali na odredjeno vreme dok ne ispita kako dise i dali mu drzi stranu ili ce mu prvi zabiti noz u ledja. Firmi je trebao on kako reče Zoran kao ljeb, dobar inzinjer jer se kadar rasuo koje kuda po svetu. Zoran je odmnah vidio da posao stoji odavna, da masine stoje, niko nezna da ih pusti u rad, podesi temperaturu topljenja plastike, da odliveni komadi izlaze bez greske i sa sto manje skarta. Uzeo je alat nesto sam a nesto uz pomoc bravara i vec za sedam dana krenula je proizvodnja. Prve masine su radile bez greske. On se samo nasmejao, e pusticu ih u rad uzinat onom drk majmunu sto glumi rukovodioca. On nije ni imao nameru da masine rade i spremao se da se suoci sa VD direktorom i njegovim gnevom kada cuje da je pokrenuta proizvodnja. Nije mu prvi put da vidi da ove visoko profitabilne masine koje kada se nasteluju rade dan i noc bez prestanka, moze jedan covek da ih hrani, samo proces proizvodnje nesme da stane jer posle opet mora da se podesva sve ponovo. U svom zivotu Zoran je najvise mrzeo lopove i prevarante koji glume neki nivo. Ali ovako bolestan i sludjen tek izasao iz zaracenog Sarajeva nemase kud prihvatio se da radi za tu ponudjenu mizernu platu od koje se sve teze zivelo. On je prihvatio i za tu platu je govorio mozda u sali a bice i ozbiljno, da je velika. Mala je plata kada ti puca oko glave za veknu hleba a glava se gubi za kanister vode. To je njegov nacin da im kaze da nista nisu ni radili za tu platu a primali su je dok on nije dosao. Rekao je svima da je VD covek, prva liga kad je primio, a ja mu nisam verovao jer se gorko osmehnuo i samo su oci rekle da se takvih nagledao u svom zivotu i previse. Kao da su te oci govorile pa takvi su me ovde i doveli, isterali iz iz mog doma, da se potucam po ovom belom svetu. Te oci su govorile drugo, taj VD je naj gora ljiga koju je svet video, seo je majmun za onaj sto kao da se tu rodio.
U Srbiji je mesec dana pre smrti oca, nasao jeftin stan kod jedne stare udovice, koja je u drugo vreme bila poznata da voli nesto mladje muskarce. Kada se seti samo se osmehne, sedela je sa Zoranom u njenoj pomocnoj kuci pored njene glavne kuce, pili su kafu, na Zoranovom licu je bio poznati osmeh. Staru je procitao, ali ga je zabavljala i nije doziveo ponizenje kao na mnogo mesta gde se pojavio trazeci stan. Uselio u jednu sobu bez igde icega, sem onoga sto je imao na sebi. Ona ga prihvatila kao svog, drugog sina, dirnuta njegovim stradanjem i njegovom dobrotom. U sustini ona je bila jedna dobra dusa, a njena mladost i iznenadna smrt muza je doprinela da u jednoj izopacenoj i zavidljivoj sredini dodje na los glas.
Mi skupismo nesto od naše odeće da bar ima za prve dane sta presvući, dok ne primi prvu platu. Od svih ljudi koje sam sreo, koji su u svom zivotu se patili, bili zabrinuti zbog para, zbog imanja, Zoran je prvi covek koji za tim nije hajao, koji je zivot ziveo drugacije. Neko bi rekao tako neozbiljan je mogao da bude samo Zoran, prvi sin kapetana Marka koji se slogirao u prvim danima kada je Sarajevo bilo u okruženju. Niko nije mogao da zamisli Zorana drugacijeg. Svi su voleli da on bude deo njihovog drustva. Za mnoge seretluke i price koje se pamte zasluga pripada upravo Zoranu. Kada je posle tridesete godine stao na lud kamen, posle neke zuraje sa koje se i ne seca sa kojom je otisao u krevet i ujutru je zacudjen video zensko pored sebe. I po obicaju zakljucio, bolje zensko da je nego musko a sad sto je se ne secam ko ja je nema veze. U sudu se izjasnio da sve priznaje, rekao da svaka koja izjavi da je sa njim ostala trudna priznaje, da je njegovo dete priznaje, reći će sudiji, kad vi kazete, druze sudija da sam ja bioloski otac, vi verovatno znate bolje nego ja. Sudija se nasmejao, cuj nasmejao, cerekao i svi clanovi veca, daktilografkinja i advokat koji je zastupao tuzilju. Svi su umirali od smeha kad su culi da se Zoran ozeni. Sarajevo je imalo segu mesec dana prepricavajuci da se ozenio, smirio, cuj smirio, ko ce Zorana smiriti. Zena mu, trpela je njegove drugove, njegove odlaske na poznata mesta gde se on ocekivao jer bez njega ni jedan dernek nebi bio pravi. Ubijali su se pivom, lokali ko nenormalni, stajali na cosku pred prodavnicom kao poslednji klosari i terali shegu sa curama koje prolaze.
Kasnije mu se ta zena sa kojom je dugo ziveo i dete uoci rata odselise u inostranstvo gde je boravio neko vreme i on i opet se vratio u Sarajevo, jer ga je srce ga vuklo uvek tamo. Otac je njega razumeo, njegove seretluke, njegovu prirodu koju ni skola ni ljudi nisu mogli ispraviti. Zoran je bio jednostavno nepopravljiv, jedinstven u svojoj nonsalantnoj i neobuzadanoj prirodi, oblacenju i ponasanju. Devojke su ga opet volele, trazile su njegovo drustvo, ponekad im je zasmetala ta Zoranova velika neozbiljnost ali avantura je kratko trajala. Volele su ga i onda kada su odlazile od njega. On je u sali govorio da je greh odbiti lepo zensko. Da se i Bog raduje toj ljubavi izmedju dvoje koji se privlace i hemija je zakon prirode. Zorana nisi mogao ne voleti. Na njega se jednostavno covek nije mogao naljutiti. Svaku kavgu je jednostavno pretvarao u salu i stvarao kod onih koji su ga popreko pogledali zelju da postanu prijatelji. Otac je verovatno i pored svoje strogosti, popustio u vaspitanju i prepustio zeni da se brine o svim svakodnevnim pitanjima, odlazak na roditeljeske sastanke, na zabave u gradu, dok je otac kao oficir bio odsutan sluzbom u JNA.
Zoran je voleo svog oca, bivseg oficira JNA, ponekad mu je izgledala cak i smesna njegova strogost, zelja da njih podvede pod vojnicki rezim i disciplinuje ih. Kod Zorana to nije upalilo, nikakve kazne, ubedjivanja nisu pomogla, dok je vec mladji brat se primio i otac je postao njegov uzor, posle skole bi i on otisao u vojnu skou ali je Marko bio izricit da to ne dolazi u obzir, jer njegova saznaja i okruzenje u kojem se naslucivao sukob i rat su ga odveli u policiju. Mladji Zoranov brat je bio odlican policajac, ozbiljan i kako kazu delikatnog i odmerenog ponasanja. Ponekad je cak i zamerao Zoranu zbog njegovog ponasanja ali to nije umanjivalo bezgranicnu ljubav koja ih je povezivala.
Majka je bila posvecena porodici, njima, Marku. Nikada nije radila, sav zivot je podredila njima. Bila je krhkog zdravlja, slabog srca i njena smrt je ostavila traga na njima kada je tiho otisla jednog dana uoci predstojecih ratnih zbivanja.
Zoran ni po cenu svog zivota nije hteo da ostavi oca. Zar da bude jedan papak i obican shupak da ga ostavi ovako nemocnog i bolesnog. Mogao je kao mnogi ode iz Sarajeva dok je jos moglo da se bezbedno izadje. Ali nije. Zoran je bio jednostavno takav. Neko bi rekao ludost je to ili bi pomislili da prekrate svoje muke. Ne Zoran je bio spreman na sve. Izdrzati, verovati, verovati da uvek i medju neljudima bude ponekad bar jedan covek. Politika ga nije interesovala, da puca na nekoga u tom suludom ratu nije mu padalo na pamet. Brat je otisao sam i presao minsko polje jedne noci i izgubio je sa njim svaki kontakt, nije vise znao ni gde je ni da li je ziv.
Zoran je voleo svoj grad, tu se rodio, tu je zivela sva njegova raja. Tu je sa Kemalom isao u srednju skolu, sa njim studirao i zavrsio fakultet. Zaposlili su se u istu firmu, i poceli da grade karijeru. Fakat je bio vrlo pametan, sto bi rekli promucuran mladic, koji se na poslu pokazao kao dobar radnik. Svi su ga voleli i njegov osmeh i plave oci su kod svakog izazivale jednako zadovoljstvo, jer je Zoran svaki dan imao na repertoaru novu šegu, da su se uvek pitali sta ce novo da izvali, da bi im se usta izvalila od uva do uva.
Kao dete nije isao u crkvu, otac komunista, nekrsten, u njihovoj kuci se nije palila slavska sveca. Odrastao je u kraju gde su deca rasla zajedno bez obzira na veru, iz mnogih mesovitih brakova su se radjala deca koja su bila samo deca a roditelji su tek trebali da odluce kojem ce bogu da se klanjaju. Jednako se mlatio sa svima, pravio stetu komsijama i delio sa svima uzinu, druzio se i rastao srecan sto se rodio bas tu u tom gradu. Tu se prvi put zaljubio u Mirsadu, a ona se zaljubila u Kemala njegovog najboljeg druga. Izlazili su na korzo, cerekali se pricajuci gluposti, isli na zurke, pili i opet smisljali sta ce sutra da rade jer za svaki dan je bila odredjena nova shega.
Sve se srusilo onog dana, kada je bio na ulici kod hotela. narod je na ulici obasut puscanom vatrom se rasuo po okolnim ulicama u panici, niko nije znao odakle i ko puca. Neko puca, sa hotela, ili sa okolnih zgrada, video je coveka na sred ulice kako lezi, ustreljen, krvav, glave okrenute asvaltu, sa rukom savijenom ispod tela. Kao nekakva lutka, tu gde ga je metak stigao tu se srucio. Zoran je sagnut pretrcao preko ulice i tako iza niske ograde pokusavao da se skloni sa ulice u jedan od ulaza u obliznju zgradu.
Cuo je jos pucnjeva i vrisak neke zene, okrenuo se i pogledao, a starac sa plavom beretkom na glavi mu viknu – Bjež ovamo dijete, ubiće te – On utrča u ulaz, i saze da dodje do vazduha, srce mu je lupalo. Osmehnuo se coveku, i progovorio. E hajvana jos će me neko i upucati. Sacekao je u ulazu vise od sata, dok se napolju nije prestala povremena paljba i otisao u stan gde je otac zabrinuto ga pitao, - gde si bio, vidiš da se puca – mogo te neki metak strefiti – Zoran je ispricao ocu sta je video, otac je vrteo glavom i rekao. To sine moj ne sluti na dobro. Ako se ovde zakuva gde smo svi ovako na gomilu uzmesani bice gadnog belaja. Zoran je posmatrao tog starca, nekadašnjeg oficira, u cijim ocima je procitao onu zabrinutost koja ce prerasti u uzas kako su dani prolazili.
Slusao je razne price, koje su ga dovodile do besa, psovao je i politiku i sve te vodje koji vode ceo narod u katastrofu. Zoran je video da su se mnoge stvari promenile, ona raja sa kojom je provodio vreme se polako rasturala na neke grupe, pocele su prve carke i provokacije. Zoran se sa tim sprdao, i svima govorio jel ste normalni, pa necemo valjda mi jedni u druge pucati. Kemal mu je sve cesce prebacivao sta pricas i ti imas brata koji je u policiji i koji prica neke druge price. Zoran se vraćao kući sve češće sa nekim dubokim nemirom da se menjaju ljudi iz dana u dan. Komsije su pocele da se izbegavaju, otac je zapazio neke natpise u ulazu i liftu i komentarisao da to nema smisla, takve stvari pisati, ljudi ko da su poludeli odjednom, evo komsija nije hteo vise ni da ga pozdravi. Zoran je video njegovo neraspoloženje i tešio ga, ma tata biče sve u redu, ispucaće se malo i biće sve kao pre. E, moj Zorane, neznas ti rat ne pocne odmah, ali kad pocne dugo traje i sve biva drugacije. Sta ti cekas, idi i ti idavde dok mozes da izadjes, brat ti je otisao a ti sve mislis da ce ovo ludilo stati. Ma tata pa gde ću ići, ovde je naš stan, tu mi je posao, sad ne radimo ali valjda ćemo opet poceti. Video je Marko da Zoran neće otići, drugaciji su uvek bili, Zoran nezainteresovan za politiku, a drugi sin previse ozbiljan, u policiji se zaposlio nema godina. I tu su nastale podele, cesto je pricao sa ocem da sve govori da ce se gadno zakuvati. Marko je slusao sina i prosto nije mogao doci sebi da se ovaj grad u kojem su ziveli, uskomesao, neko zlo se osecalo u vazduhu, citao ga je sa lica ljudi na ulici. Marko je odlazio na groblje, jer u klub nije vise isao, nije trpeo te price, rasprave i nekako mu je godio veciti mir koji je na groblju. Posedeo bi na klupi pored groba i posmatrao kako je sve kao i obicno, neko je opet sahranjen, neko je dosao da upali svecu, lisce pada sa kestena, obican dan da ne moze biti obicniji. A u njemu je kuvalo, neka zebnja, neki jad ga stezao oko srca. Video je da ce svaki dan doneti novi jad, da ce se sve iskomplikovati, bojao se za Zorana. Za sebe, nije imao sta da se boji, tu je ziveo, tu ce i umreti ako treba. Molio je Zorana da se kloni starog drustva, da ne ulazi u konflikte, a Zoran se smejao i sve je to navodio na šalu. Dolazio je u stan, gledao televiziju, slusao muziku. Spremio bi nesto za jelo i cutke su zajedno jeli dok je sat na zidu otkucavao na zidu. Tata, opet ću da izadjem, nemogu da sedim stalno unutra. Izasao je i nasao je svoje drustvo. Pitao se gde je Kemal, nema ga već danima. Zvao ga je telefonom, niko se ne javlja. Jednom je isao do njegovog stana, zvonio i nikoga nije bilo. Ucinilo mu se da je ugledao nekoga na prozoru, verovatno mu se samo učinilo. I shega im nije bila kao pre, pokusavali su da se ponasaju onako normalno ali tu nesto nije stimalo, nesto je falilo.
Pricali su o curama, o zabavama koje su se proredile. Slusali su price, gadne price, ponovo su neke reci postale aktuelne, ćetnici, ustase, samo su jos falili partizani. Kada je poceo rat, nisu slutili da ce sve otici kvragu. Slusali su ko se od drustva vec ukljucio u neka mutne radnje. Znali su da su neki postali za kratko vreme face o kojima se prica. O oruzju, drogi, o svercu robe, poslovima koji su u drugim vremenima bi predstavljali tesko ogresenje o zakon.
Uoci rata se podigne i promoli glavu svakakva fukara i promole glavu oni koji bi u miru kao psihopate zaglavili u dusevnu bolnicu. U ratu se razmahnu, kada im se da oruzje i sami sebi se ucine nekako vazni i pocnu da se dokazuju nad svima kojima nisu ni prineti, tako primitivni, u mozak hendikepirani, osakaceni, sa nedostakom ljudskosti, asocijalni do krajnosti, konfliktni da svakom ucine nazao ko im se zameri.
Postajali su prvi poslusnici onih koji su hteli da ne prljajuci svoje ruke iskoriste takve ljudske spodobe i nistarije. Da ubijaju, da pljackaju u njihovo ime, da se svete jer im je neko rekao, ucio da tako treba, da neki ljudi su krivi sto su zivi. Krivi sto su se rodili tu gde je uvek krv prva progovorila u nedostaku razuma i pameti.
Zoran je video da mnogi se svrstavaju, da se spremaju za ono sto ce doci. Oni koji su mu bili prijatelji preko noci zacutase i pocese da ga izbegavaju. Nisu hteli da imaju nekog ćetnika u društvu. Znao je sta sledi, nazalost tu zalosna cinejnicu da u ratu prvi stradaju oni koji su nevini postaju prve zrtve, a fukara hoce da se obogati i seiri, od tudje patnje i nesrece da gradi svoj kapital ne prezajuci da bezobzirno ukloni preplasene vlasnike stanova, pljackajuci, izivljavajuci se, ucenjujuci i prodajuci im svakog dana slobodu.
Pojedini u zelji da se dokazu su izrazavali prema svoji dojucerasnjim komsijama nevidjenu patološku mržnju. Zoran nije mogao da veruje da je godinama ta mrznja podsticana, gajena, pothranjivana, pa je onda, naprosto se u talasima sirila i 1992. godine za nekoliko dana i noći mnogi su se u neverici zatekli u zatočeništvu u mnogobrojnim zatvorima i kazamatima, muceni do smrti ili psihicki zlostavaljani i ponizavani. Sve vreme okruženi žicama i minskim poljima, su gotovo umirali zaboravljeni bez nade, ostavljeni na milost i nemilost armijama u svakoj avliji koje su se nalazile u mnogim delovima grada u kojima su glavnu rec vodili okoreli kriminalci i zlikovci, ubice sklone bestijalnim i monstruoznim izivljavanjima nad stanovnicima Sarajeva.
Kada se radilo o interesima tih sukobljenih strana onda ni nacionalna pripadnost nije mnogo znacila. Najveci pritisak tih paravojnih armija i grupa i potpunu odmazdu su svakako pretrpeli Srbi koji su svojom zlosrecom ostali u Sarajevu. Nikada nece taj nazovi demokratski svet saznati do koje mere je bestijalnost serijskih ubica koji su u ratu imali prilike da pokazu da ono pritajeno zlo u njima koje se zadrzavano u okvirima zakona i nekih moralnih i etickih normi se oslobodilo. Pojedinci na sve tri sukobljene strane su se gotovo takmicili u svireposti, mrznji i najpoganijim nacinima mucenja i satiranja ljudskih bica. U Kazan, su bacena mnoga tela, zatrpavana su po deponijama i ko zna gde sve su zavrsile kosti mucenika koji su stradali samo zbog svog imena prezimena, i vere u nekog svog boga.
Koliko je vredeo izlazak iz Sarajeva znaju samo oni koji su to nekome platili ako su imali cime. Ako nisu oni su bili potroseni i nemilosrdno uklonjeni. Neki su imali srece pa su razmenjeni za robu, boks cigareta, jagnje ili tele jer je mesa u sarajevu bilo malo. Vrednost coveka je bila oko sto maraka. Ako je imao ko da plati i poradi na tvom oslobadjanju.
Zoran nije imao cime da plati svoj izlazak iz Sarajeva iz koga bi izveo svog bolesnog i nepokretnog oca. O bratu odavno nije imao nikakvih vesti, sto je bilo i bolje jer nije imao sta da oda kada ga ispituju. Jednostavno otisao je, mozda je i poginuo i to je sve. Napisao sam da je u tom vremenu zivot bio do te mere bezvredan da je svaka vaska mogla nekaznjeno da ga oduzme i da zbog toga mu ne zafali ni vlas sa glave. Zoran je sve video i sve to ga je porazilo, poljuljalo njegovu veru u ljude u prijateljstvo u dobrotu i ljubav. Zgadilo mu se sto je uopste ljudsko bice.
Dani su sve gori dolazili, i rat je poceo svom zestinom. Svuda su padale granate ispaljene sa okolnih brda. Granate su kao zmije sistale u vazduhu u medjusobnoj razmeni. Artiljerija obe zaracene strane je trosila svoje stare zalihe koje su trebale da njih brane od nekog zamisljenog i spoljnog neprijatelja u nekom drugom vremenu. Prvi snajperski meci su birali prve zrtve. Zoran je cesto isao za vodu i hleb. Svaki put je otac Marko gotovo se molio da mu se Zoran vrati ziv. Marko vise nije izlazio napolje, nije imao snage ni da ode na groblje. U njemu se nesto ugasilo, i osecao je da mu nije dobro. Nije imao vise ni lekova. Zoran je ipak nekako uspevao da mu nadje neke lekove, nije vise pitao ni gde ni kako. Poceli su prvi pretresi. Oruzje nisu imali, svoj pistolj je Marko dao mladjem sinu kada je poceo da radi u policiji. Preturali su po ormanima, izbacivali stvari. Pitali su ko zivi sve tu u stanu. Pitali su i za drugog sina ćetnika. Marko je Rekao da nezna gde je. Cuo je da je otisao u inostranstvo. Nije se javljao, nezna da li je uopste i ziv. Svaki put su sve gori i gori. Jedan dan Marko nije vise mogao da ustane, da govori. Iz nesvestice se probudio i nije mogao da pomakne desnu ruku i nogu. Zoran ga nasao, u fotelji, gledao ga je i pokusavao da mu nesto kaze ali nije mogao. Trljao mu je ukocenu ruku i pokusavao da mu pomogne, plakao je i dodirnuo mu sedu kosu. Pokusace da nadje nekog lekara da ga pogleda. Ali gde, ko ce doci kod njih sad u ovom ludilu. U bolnicu nije hteo da ga vodi, jer odavno tamo nema vise mesta i lekova. Zoran je osećao bedu i ocaj svog polozaja, zakopan u gradu u kojem nema vise nikoga, ni prijateljam druga, rodjaka da mu se obrati za pomoc. Niko vise nije dolazio na ona mesta gde su se nalazili i druzili. Telefoni ne rade. Televiziju ne gleda jer jos vise ga hvata panika, pita se sta ce da radi.
Samo zna, oca nece ostaviti ni po koju cenu. Sve teze dolazi do hrane. Novaca je sve manje. Prodaje stavri koje ima. Nesto zlata od mame. Neke lancice, po neki prsten, mindjuse. Sa svakim komadom odplace. Slusa price dok ide po vodu i hleb. Ne sluti na dobro. neki ljudi su baceni sa svojih terasa. Ne veruje. Nece da veruje. Samo price. A kome je pa on kriv. Sta je kome uradio.
Na ulici prete racije. Bojim se ako me uhvate oni iz 10. brdske, jer vode na Trebević, na kopanje rovova. Cuo sam da su cesto kopaci ćetnici nakon toga likvidirani ili muceni do smrti.
Priveli su ga prvi put nakon sto je pozvan da se obavezno javi. Otisao je i pitao se zasto je pozvan. Prepoznali su ga, ali su od njega uzeli sve podatke. Pitali su ga kako se zove, a znaju ga. Pa u firmi su bili kod njega na praksi ti momci. Trudili su se da ostave utisak, maskirna odeća, tamne naocare. Vikali su na njega da je ćetnik. Rekli su necemo se mi sa vama ćetnicima zajebavati. Sta ti mislis da mi radimo tu. Znao je da je upao u osinje gnezdo, da je dopao u ruke onima iz elitne, „jurišne čete“ 10. brdske brigade. Cuo je da njen pripadnik može postati samo onaj koji donese „upisninu“. Šta je „upisnina“? To je glava. Glave zaklanih ljudi izlažu se u Osnovnoj školi na Bistriku. Sa Bistrika se gleda na Trebević. Crni dim znači da su u jamu „Kazani“, posle ubijanja ljudi, bačene i zapaljene automobilske gume. Zivoti pretvoreni u dim.
Zoran je znao u sta moze da se pretvori ovo ispitivanje i istraga nad njim. Vrhunac cinizma, jer je i njemu i meni bilo jasno da je jedini „legalni“ način za izlazak Srba - preko zatvora. Ko preživi istragu i osude ga, mogao je da čeka razmenu, za vreme ili posle izdržane kazne. Ako pre toga ne zavrsi ubijen prilikom pokusaja bekstva preko minskih polja u potpunom ocajanju. Biti uhvacen, ubijen i bacen u zajednicku grobnicu koje su se otvarale svukuda je postalo svrsena stvar u jednom sveti gde vise nista nije vise bilo sigurno i normalno
Pitali su ga za brata. Gde je, kako nezna gde je. Udario ga je zestoko preko lica i opsovao ga. Nekoliko krvnickih udaraca je dobio, polomio mu je nosnu kost, izbio nekoliko zuba i svetlaci su mu izasli na oci. Onesvestio se. Nije znao za sebe. Otvorio oci, gledao sam oko sebe sta se to desava. Sta je tom momku, nesto u pogledu, zversko, gotovo rezanje dok me psuje, nije normalan. Ubice me. Lezim i cekam smrt.
Dosao sam konacno malo k sebi. U prostoriju je usao drugi, Zoran ga je prepoznao. On nije nicim pokazao da zna Zorana. Poceo je da vice, na njega da ce on da me saslusava. Momak koji ga je tukao je besan izasao jer nije zavrsio sta je hteo samnom. Zoran je cutao i cekao sta će se dogoditi. Progovorio je. Ti znas Zorane da te ja znam dobro, i ti mene znas ali to sad nista ovde ne znaci. Znas da te moram i ja tuci, ali ne onako kako bi te tukao onaj sto je izasao. Vikao je i on na mene, udarao me ali ne onako krvnicki kao njegov prethodnik. Psovao me i posle pola sata batinanja je pozvao strazara. Vodi ga i pusti ga da ide.
Sledeći put sam proveo noc u drugom zavoru. Tu su se desavale scene iz samog pakla! Gledao sam premlaćene zatvorenike kako ječe, vade crve iz zapuštenih rana, slusao kako mole na silu naučenim molitvama, gledao sam kako upadaju da vade oči nekome koga odaberu, svi se ko majmuni drapamao, jer grizu vaške, čuje se tupi zvuk udaraca, a istovremeno cujem i vrisak žena...
Plakao sam, kao dete. Sto sam ziv. Trazio da me puste jer sam bolestan, jer imam oca bolesnog i slogiranog, ko ce mu odneti vode, hleba. Tukli su me, i smejali se, to je vec postala normalna pojava. Opet su me premlacenog i unakazenog pustili. Neznam sta nosi dan a sta noc. Opet upadi i pretresi stana, maltretiranja, psovanje, udarci sakom.
Po citavom gradu je mnogo stradalnika, koji trpe muke od sviju, od odmetnutih bandi i agresora. Od Sarajeva su polako pravili kult grada stradalnika, optužujući i mene kao agresora. Pred mojim ocima je bila potpuna zavera cutanja, crveni krst i polumesec, predstavnici mnogih međunarodnih državnih, političkih, humanitarnih i nevladinih organizacija, a bilo ih je na hiljade u Sarajevu. Pred njihovim očima se odigravala tragedija i srpskog stanovništva, ali se nijednom u četiri godine nisu javno oglasili, a još manje suprotstavili divljanju kriminalaca i zlikovaca. Porazen sam, kao covek. Čekam da smrt dodje po mene.
Sedim u sobi, nemam volje ni citati, slusati muziku, ne mogu jer nemam vise ni radio a televizor vise ne radi. Tisina koju paraju pucnji i udari granata po gradu i brdima. Otac je pomerao ruku, i poceo je da govori po neku rec ali sa mukom. I place. Suze mu same poteku. Sedi posmatra me i place. samo ja govorim, da ga ohrabrim, kao da sam sa sobom razgovaram. Danas opet ne mogu po vodu. Do hleba sve teze dolazim. Hladno je. Lezimo uvijeni u deke i pokusavamo da se zagrejemo u hladnom stanu.
Ponovo su me pokupili i odveli, opet ista pitanja, psovke, batine. Trpim sva maltretiranja od onih koji me oduvek znaju.
Kazem im,da sam ostao u gradu zbog oca. Ne veruju mi. kazu znaju me. Znaju da znam mnoge ljude u gradu.
Neznam ko me vise u ovom gradu nezna. To vec pocinje da mi smeta. Ali zacudo su svi naprasno me zaboravili, trude se da to sakriju, da ne pokazu da smo do juce zajedno pili, sa curama se gonjali, terali shegu. Znam, ja njih razumem, razumem njihovu slepu mrznju. Razumem i ove sto pucaju sa brda, ko zna mozda je gore negde na polozaju i moj brat.
Zatvorili su me, tukli su me svaki dan, ponekad i na smenu po dvojica. Ispitivanja, ista pitanje, gde ti je brat. Opet su me isprebijenog pustili. Primetio sam da me prate, ili sam ja vise uobrazio od svega. Vec mi je dosta svega. Sta hoce od mene. Zasto me ne ostave na miru. Ubiju.
Zasto me tuku. Govore mi, mi znamo. Tvoj brat je gore. Mrcvare me. Sta znam, mozda znaju vise od mene, da je zaista gore na polozaju iznad grada.
Svaki dan je novi pakao. Pocinjem da se navikam na pucnjeve. Ne trzam se, ne bude me vise. Privodjenju nema kraja, danas sam dobio da potpisem neke papire, odbio sam. Opet batine. Ubedjivanja da potpisem. Ne. Nek me ubiju. Bolje. Protiv brata ne mogu. Koja je moja krivica. Valjda sam sumnjiv, pitaju me zasto sam ostao. Nije im jasno. A ovi gore sa brda sa brda sve zesce tuku. Sve vise ljudi gine od granata i zalutalih metaka. Od snajpera, mitraljez kosac se oglasi i meci stvaraju pakleni zvizduke samo se ne cuje jedan metak, koji te pogodi.
Drzali su me sest dana. Sedmi dan, ugledao sam Kemala. On je postao vazan lik u policiji. Ugledao me i odveo u jednu prostoriju. Dao mi je da sednem. Ponudio cigaretom. Znas da ne pusim, odbio sam. Pita me zasto sam ostao. Zbog oca. Ti znas da sve sto je bilo nije vise, da nista nije vise isto. Da smo bili jarani, i to ne znaci sad nista. Kemal mi je rekao, budalo jedna jesi li ti normalan, zasto si ovde ostao. Ja te necu ubiti ali nacice se neka ostrascena budala koja hoce. Pitao me jesam li gladan. rekao sam da nisam. Rekao je da ce pokusati da mi pomogne, samo ce pokusati. Ne tvrdi da ce uspeti. Zna neke ljude, u policiji, i one koji su povezani u sumjnivim poslovima, sa nekima na srpskoj strani. Imaju sa njima zesci dil, danas je to inperativ i isplativ posao i mnogo novca se tako obrne. Shvatio sam nisam budala. Nekom rat, nekom brat. Trgovina ljudima i njihovim zivotima u ratu je veoma unosan posao, kada nestane hrane i nastupi glad i groblja pocnu da se pune, ljudi pristaju na sve. Novac prestaje da ima svrhu, osim da se otkupi glava. Ako te pre toga ne ubiju i uzmu novac. Kazem da ja i otac nemamo vise novaca. Kemal kaze da ce preko nekog svercera da uspostavi kontakt sa mojim bratom. Pokusace rece. Sverceri su uvek uspevali da prodju cak i prve linije. Ali se ne sme eksponirati. Ti znas da tebi ovde kao i nama u ovom zatvoru samo bog moze pomoci. Pustili su me sutra. Neznam koliki je udeo imao u tome Kemal. Hvala mu, ostaje mi da se nadam. Pustili su me, napolju sam. Izbegavajuci da budem meta nekom snajperisti ulazim u stan. Otac je lose. Bio je skoro dva dana bez hrane, samo je imao vode. Sedeo je zatvorenih ociju u fotelji. Uplasio sam se, otvorio je oci. Ziv je. Progovorio je drhtavim glasom, zadebljalim jezikom, Zorane. Oprao sam ga kad sam doneo vodu. Video sam koliko je smrsao, samo kostur prekriven kozom. Oci upale, ruke pobelele, brada mu narasla, brijem ga i placem. On drugom rukom me uhvati za ruku u kaze, Zorane, samo toliko i pocne da place. U njegovim ocima vidim sve. Patnju jer sam sebe vezao uz njega kome nema spasa. Da je bar mene spasio pa da umre. Ne. Ne tata. Ja cu biti pored tebe do kraja, tvog ili mog. Citav nas zivot se pretvorio u kosmar. Opet sam zatvaran, tucen, i pustan posle novih pokusaja da iz mene izvuku bar neku informaciju o bratu. Stalno misle da nekako odrzavam kontakt sa njim. Da odajem polozaje i prenosim informacije. Prate moje kretanje.
Meseci su se smenjivali kao u losem filmu, poslednji put sam video Kemala onda u onoj sobi, posle toga vise ne.
Proslo je vise od godine dana i jednoga dana dosli su iznenada, lupali na vrata, zvono ne radi. Usao je Kemal u crnoj uniformi, a napolju su ostala jos dvojica. Grubo rekao je da se spremim odmah i oca da ponesem kako znam u kola. Vikao je da podjem odmah, da nece da me cekaju dok se ja premisljam i pakujem stvari. Uzeo sam samo sliku majeke i album sa porodicnim fotografijama i nasa dokumenta. Obukao sam vetrovku, ocu sam navukao kaput, stavio mu sesir i obuo ga. Osvrnuo se napustajuci mozda zauvek nas stan i poneo sam ga niz stepenice. Bio je lak, kao da nosim lutku. Oca sam stavi na zadje sediste i seo sam pored njega, napred je seo kemal a vozac je krenuo nekuda. Nisam pitao ni kuda nas voze, ni zasto.
Cutao sam. Pomislio sam na svasta. Mozda nas voze da nas likvidiraju. Posmatram ulicu koju prolazim, kao da je posmatram poslednji put, posmatram prodavnicu na uglu gde smo cesto stajali i smejali se. Ne mogu da verujem da je dosao kraj. Ako je dosao, neka se sto pre zavsvrsi ova agonija. Zar ce nas Kemal i ova dvojica zaista likvidrati. Ne, ne mogu da zamislim to.
Ma sta ce biti, biće. U tom trenu sam pomislio da je zivot jedna shega, izvlacenje duze slamke, jedno srce koji kuca umesto sata i meri korakom neciju tisinu. Mir. Putujuci u susret svojoj smrti nasao sam svoj mir, tama, dim i magla koja se stalno dizala nad gradom se izgubila i pojavila se svetlost sunca. Prvi put posle mnogo dana ugledao sam sunce a mozda će to biti i poslednji put.
Kemal nas je doveo samog tunela i rekao, - Idite. Pogledao sam ga, jedan dug nemi pogled koje je rekao sve, mozda te gledam poslednji put prijatelju. Poneo sam oca pognut, skoro trceci kroz pust tunel i napokon, prosli smo. Na drugoj strani kao u snu je stajao moj brat u uniformi policajca kod policijskog vozila. Zagrlili smo se, plakali smo kao deca obojica. Oca je smestio u vozilo. Posle mesec dana, u Slankamenu otac je umro. Odmorio se. Od svega. Od muka i tuge jer vise nece nikada otici na groblje. Rekao mi je da uvek kada udjem u crkvu prvu svecu zapalim prvo majci pa njemu. Sahranjen je tiho kako je i zeleo, bez vojne muzike, samo nas nekoliko je bilo sa Zoranom na groblju Orlovaci kod Beograda.
Zoran je bio tuzan, jer je otac tako brzo umro, posle svih patnji, gladi, zime i stalne pretnje da ce njihovu zgradu pogoditi neka granata ili ce neka grupa kriminalaca koja stalno krstari po gradu i cini zulum, pljackaju i ubijaju sve koji su ostali. Pricao mi je da je rat počeo, Srbi u BiH uopšte nisuni imali oružane snage. Rukovodstvo Srpske demokratske stranke nije očekivalo ratne sukobe. Rezolucijom Saveta bezbednosti, odmah posle proglašenja nove državne tvorevine, naloženo je JNA da se povuče iz BiH. U aprilu je proglašena i Savezna Republika Jugoslavija, tako da je JNA postala - ničija vojska kako sam je navikao zvati. Neki podaci su me šokirali i ostao sam bez reci.
Vojni potencijali muslimana su sve vreme rata nadmašivali srpske. Prvi korpus Armije BiH prosečno je brojao oko 78.000 vojnika. Prema muslimanskim izvorima, na sarajevskom ratištu je bilo angažovano oko 35.000 vojnika. Na srpskoj strani se nalazio Sarajevsko-romanijski korpus koji je imao od 16.000 do 18.000 vojnika, ali je veliki broj bio angažovan u odbrani sopstvenog zaleđa od muslimansko-hrvatskih snaga koje su dejstvovale iz Goražda, Konjica, Tuzle i drugih mesta.
Kada je reč o artiljeriji, Srbi su mogli da dejstvuju sa samo jedne dominantne tačke - planine Trebević - po starom delu grada. Muslimani su imali bolje i brojnije vatrene položaje za paljbu po srpskim delovima Sarajeva. Tako su skoro sve vreme rata sa Igmana gađali Ilidžu, Blažuj i Hadžiće. Sa brda Žuč su tukli Rajlovac i Vogošću, a sa Mojmila Lukavicu. Srpski deo Grbavice kontrolisali su i gađali sa solitera. A ja sam bio uveren da je odnos snaga drugaciji, iz medija iz novina, iz sveta je sve drugacije predstavljano. Vise ni sam neznam gde je istina.
Mozda ce se jednom saznati a da li ce svima onda zbog toga biti lakse. Naša gotovo identicna sklonost da se igramo brojkama, onih kojih vise nema, koje je neko izbrisao iz spiska zivih je istovetna onoj iz bivsih ratova, posle kojih su se lomila koplja i politicara i istoricara na stratistima od raznoraznih bolesnika i manijaka koji pogubise na pravdi boga toliki narod.
Kao djavolji advokati resise da jos malo trguju sa kostima i lobanjama koje su nekrofilicari brze bolje iskopavali dokazujuci na kojoj strani je vise glava palo zarad necijih bolesnih planova i ideja. Samo amoralni ljudi opravdajvaju zlocine, pokusavajuci da se opravdaju da su to cinili i drugi, da su cinili jer je to biti ili ne biti na nekim prostorima gde ljudi zive izmesani, gde su im i grobovi i kosti pomesane, pa je opet nekome po ko zna koji put palo na pamet da malo ocisti tolika sela i gradove iz sveta zivih prevede toliki svet u svet mrtvih. Rec genocid toliko se otrcala na ovim balkanskim prostorima od Triglava do Djevdjelije, posejani su logori, stratista, nebrojene su kosti po mnogobrojnim grobnicama, koje su otkopavali samo drugi ljudi, ponekad samo potomci istih onih koji su i pre njih zapocinjali to krvavo kolo kojem se ne vidi kada je pocelo da se vrti i kada ce prestati. Kao da deca ne nauce nista ovde od nas, od svojih roditelja i dedova i ponovo puni strasti i zelje da se junace i dokazuju,da otvaraju nove rane i u nove rake, da se zakopava pamet i već vidjena istorija sa zadrskom. Kao da je to neka stara jeziva pozorisna predstava u kojoj se samo menjaju glumci a ona traje li traje dok jos ima nekog u publici, nekoga da plati kartu i ponovo gleda reprize istih onih predstava koje se stalno igraju na balkanu. Reziseri svega toga samo menjaju kulise, menjaju kostime a radnja je jednako za nas surovo realna i bolna.
Sedeo sam sa Zoranom, sa njim sam plakao, nesrecan nad nasom kobi i sudbinom naroda i slusao ga dok prica, suze mu uvek krenu kad se seti oca koji nije ni mesec dana nije sastavio i umro je, ipak srecan. Video je da su obojica zivi. Oba sina. Mnogi nisu u tom prljavom ratu bili te srece.
Urezala se ova prica u moju dusu, kao da je od kamenu rasla i stoji kao svetionik, koji se vidi iz daleka.
Zoranu ni sad nije jasno kako je izasao, da li ga je Kemal spasio, ili su ga prosto razmenili. Mozda je Brat potegnuo svoje policijske veze, ili platio nekome. Neznam. Jesam li ga pitao. Jesam. Nije mi hteo reci, rekao je, sve mi je to sveze, mucno mi, pitacu brata ili Kemala kad se ponovo vratim kuci. Hocu naposletku ipak da znam kome dugujemo nase zivote.
Zoran je ubrzo otisao u drugi grad, dobio stalni posao, bio im je potreban takav inzenjer. Tamo se prizenio sa nekom, javio se nekoliko puta, pitao sam ga jel to za ozbiljno, samo se nasmejao.
Posle godinu dana je dosao jedno popodne, ja nisam bio kuci, Bio je, sedeo do uvece i otisao. Javio mi se posle tri meseca iz nekog mesta gde ce privremeno da radi.
Razmislao sam cesto o Zoranu. O tome sto je rekao da se neko odmah uselio u njegov stan i da nema gde da se vrati. Cuo je da svi vojni stanovi su odmah zauzeti, neki su bili napusteni, iz nekih su ljudi jednostavno baceni sa terase, a iz nekih odvedeni u nepoznatom pravcu i likvidirani. Neko je preziveo, ako je imao srece, ako je razmenjen, ako je platio nekome i tako izvukao zivu glavu.
Dobio sam telegram. Telegram uvek nagovestava losu vest. Otvaram. Preminuo mi je ujak koji ziveo u blizini hrvatske granice. Do same reke. Gde je nekad stajao stari most. Stajao sam na obali reke u selu gde mi je ziveo ujak i umro nekoliko meseci kasnije. Posmatrao sam sruseni most, tamo na drugoj strani su se videle kuce, crkva i ziveli su mirno neki drugi ljudi koji su jednako godinama prelazili poslom na svoja imanja i na ovu stranu. Znao sam da za njih i ove ljude iz ovog sela nece biti vazan onaj koji je sagradio negde sto mostova, vec onaj koji ce ovaj most podici i povezati ponovo ove dve obale gde je najednom naisla bujica i prekinula onu nit koja je povezivala ova dva razlicita naroda koji su vekovima ziveli zajedno.
Odavde je Srbija, a moje selo koje sam ostavio je daleko. Kada sam i ja posao u rat za koga su politicari i novinari govorili da ne postoji, prvo sam pomislio da se vise nikada necu vratiti ziv. Uvek je bilo u svakom ratu suprotno. Onaj koji je samo pomislio i verovao da ce preziveti, je uvek prvi poginuo.
Bio sam sam vojnik nicije vojske, bez drzavem bez obelezja, vojske u raspadu, vojske koja posle svega vise nikoga nije stitiila jer su je se svi odrekli. Postala samo jeftini sareni zmaj od papira koji se povija i bljuje vatru kako vetar duva. Tada sam video i spoznao to grozno lice i nalicje rata.
Ne ljudima, vec zverima je rat najednom postao mio,
kao da im je u goste iznenada dosao rodjeni brat,
tada umesto vina pozelese se necije krvi napiti,
pa da zivotom plati i istina, neka zena,
neko dete ili okiceni svat...
Pitao sam se uvek sto je bas Zoran preziveo. Dosao sam do delimicnog odgovora. Svi su znali Zorana. Nema coveka ni deteta da ga nije znalo. I kad se zavrsi rat neko ce reci taj je ubio Zorana. Niko nije zeleo da mu se upise u zasluge da mu neko prebaci da je on ubio onog Zorana koji mrava ne bi zgazio, koga su svi voleli. Zorana koji je kao dete. Mozda ja samo to hocu da poverujem da je razlog drugaciji, da je cista slucajnost sto ga neki koji je lak na obaracu i li lak na nozu nije ubio.
Njega je svakako smrt zaobisla, dok su neki od njih, oteti, neki neljudi, djavolovi lekari, su vadili krv i organe i prodavani, umrli su mnogi da bi u nekoj belosvetskoj propalici ponovo kucalo njihovo mucenicko srce.
Za svoje najmilije oni su jos zivi, iako su zauvek upisani kao netragom nestali...
Svaki onaj koji je podigao ruku i svetio se zbog nekih licnih razloga, svetio se najvise nevinima, neka zna, biva zauvek proklet. Bog vidi, Bog je veliki i svakom zlu i zlikovcu jednako će da sudi i stane jednom za vrat. Ni jedan bog ne pravda zlocine i najveca he laz da onaj koji ubistvo ucini u njegovo ime se posveti, da ga ceka rajsko naselje kao nagrada.
Hteo bih nekako da poverujem da na Zorana niko nije mogao jednostavno da podigne ruku i ubije ga. Bio bi zauvek ipljuvan, ismejan. Svi bi rekli. Čuj to je ustva koja je ubila Zorana. Zorana koji u sebi nosi i povezuje dushu i srce tog grada. Bez njega i taj grad nece vise biti isti. Svi ce bar jednom sa setom da sete i svaka prica koju zapocnu ce poceti sa Zoranovim imenom, ako cute i obrisu ga nasilno iz svojih prica obrisali su i sebe i time se odrekli zivota koji je stariji od njih samih. Zapisao sam ovo sve, nevoljno, povredjujuci prvo sebe, pa svog prijatelja, tog divnog coveka, koji se nije ni jednog trenutka nije pozalio na nekog, izrekao ruznu rec jer ga je neko zbog necega toliko mucio i tukao u zatvoru. Tiho se lecio i opet je osmeh posle svega bio naj pre na njegovom licu. Zaista necije rane se najbolje zalece srcem, topla ljudska rec ce biti taj prvi most, za svako zlo. Zlo se preko nevinih kao reka mutna i krvava izlilo i porusilo poverenje, nasrnulo na dobrotu, i ljubav pretvorilo u paklenu mrznju. Samo se vrag u ljudima veselio dok su gorele kuce, dok su se culi krici umirucih, dok su necije ruke molile i vapile ka nebu.
Mozda sam ovim pisanjem već povredio necija podeljena osecanja, dirnuo u njihovu bolnu ranu koja jos krvari, mozda sam rano progovorio o ratu koji samo sto je prosao. Neka mi Bog oprosti, a ljudi neka se ljudi uzmu u pamet, da nicija nije gorela do zore i svako pocinjeno i sakriveno zlo se jednom otkrije i pravda se ipak namiri, jer to traze i vape od nas negde na onom svetu neki duhovi nevinih ljudi i dece kojima je nasilno prekinut zivot, oni će cekati zauvek da nadju svoj mir. Telefonom Zorana ponekad cujem, kaze da jos nije bio u Sarajevu. Nisam imao snage da ga pitam hoce li ikada u Sarajevo otici. Znam da hoce. Hoce sigurno. To je bio nekad i njegov grad, tamo je ostala njegova raja. Tamo je ostao i njegov najbolji prijatelj, Kemal, hoce li otici bar da mu se zahvali sto je odrzao rec... jer u ratu se glava lako gubi a data rec porice i zaboravlja.
17/9/2008 21:07
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Živ sam, hvala bogu, jedini neupisan staž, su ove dve godine na blogu, penziju nisam jos stekao, dugovi su mi u banci utvrđeni, po kazni pisem, ovde sa sobom kao da sam besposlen razgovaram, u ovom virtuelnom svetu lečim dušu od televizije, govora mrznje, politike besmisla i politikanskog praznoslovlja. Kriv sam, ovako prost i naivan, najviše prema sebi, ljudima se bezrezervno davao i posvecivao a oni mi uzvracali kako su stigli i mogli. Zlo nikome nisam učinio, branio sam više druge od sebe, od svoje ljutnje, od prekora, od teskih reci koje kasnije ne mogu povuci. Nisam stavio tacku i priveo kraju mnoge zapocete price. Nisam zeleo da u njima budem glavni lik. Jesam pisao svaki put, kada mi srce zakuca brze a dusa zadrhti kao jasika na vetru...
Ovde na blogovima postoji korisničko ime, nick, jedan rab božiji, Radeumetnik kako me već ljudi zovu. Neko sebe prekrsti i nastane taj nick po kome te svi pamte, i po njemu te hvale ili ga na sva usta zbog nečega pljuju i psuju. Ja inace ne volim neke smesne i besmislene nadimke. Moje ime se u spontanom razgovoru stopilo i nastade ni ime ni nadimak, prišiveno mi ime, onako narodski, Radeumetnik. Tako su me nazvali, protivno je pravopisu, dve su reči u jednu povezane. A zar je to važno. Kad otvore neciji blog ljudi se pitaju šta tom coveku znaci taj nick-nadimak, zasto je bas njega izabrao. Ovde u ovom svetu gde sam stalno meta, polako ću naslikati svoj autoportret, ako me ljudi nagrde i ocrne, ne opere me ni Drina ni Sava.
Niko me neće izvući iz gliba u koji sam sam upao. Slušaću opet odjeke aplauza novom vodji. Kada začujem povike, izgore ti kume kesa, pijani kum baciće nešto sitnine i sešće u svoj sjajni, crni mercedes.
Za razliku od mnogih branilaca ili branitelja iz proteklih ratova, navodnih boraca svega i svačega, ovde predstavljam samo sebe, ibranim jedino sebe. Ostavljam izdajicama da jos nekog i jos po nesto izdaju ako imaju sta, šovinistima da još malo veličaju svoje nacije ako se već nisu po malo umorili, da minimiziraju svoje zlocine a zlocine drugih da uvecavaju. Fanatike i psihopate, stare i nove zlocince ostavljam da ih što pre privedu pameti ili pravdi. Onima sto su zbog zla koje im je naneseno otrovani da taj otrov ispljuju i ne zaduzuju vise nikoga do samo sebe. Herojima da samo za praznike izglancaju i okace svoje medalje, da na oruzje zaborave bar dok je mir, dok nam neko ne spremi neki novi besmisleni rat.
Hteo bih da jos malo poživim i pisem kao sto govorim, a citam kao sto je napisano, kako već rece Vuk, i cesto bi da kazem bobu, bob, premda bi bolje bilo da gledam svoja posla, da ne kukam i ne plačem na tudjem grobu. Nebih da se petljam u neciji zivot i probleme jer mi to niko i ne trazi. I ovde kao i u zivotu ima dobrih ljudi, ima zlih da te bog sacuva, ima pametnih i vidno poremecenih, kako vole neka velika deca reći, ma struja im nije ravna. Ima nas raznih, srecnih, nesrećnih, ima nas kojima ne dam da njihov svet i sve lose udje u moju kucu, da se nametne i razori moj lični mali svet, da postanu izazov i naopak uzor mojoj deci.
Uvek je bilo da se neko rodi srecan, neko nesrecan, neko bogat, neko siromah, nekome je odmah zagarantovano zdravlje a nekom bolest i tezak mukotrpan zivot da prokune dan kada se rodio, da propljuje krv i majcino mleko. Neko se u zivotu obogati, a neko osiromasi i propadne pa bude na istom kao na početku, kako ja volim reći, gde si bio nigde, šta si radio, ništa.
Pisati o svom imenu, i ja o svom je taman toliko valjan razlog da neko cuje da mi je kum ime dao po nekom coveku sto je valjao, pamti ga po dobru, po radu, da je bio cuven covek pa su eto i njegove namere bile taman toliko dobronamerne da mi sa imenom odredi neki moj buduci zivot pod tim imenom. Od svega naj vise sam dobio da radim, mir nisam uvek imao i njega mi je uvek malo, a kome je do rata, rat mu u kuci bio.
Umetnika u ovom svetu ima od svih fela, mozda i previse, stvaraju na milione dela, bezimeni kao sto i ja cuven nisam, koliko sam dobar ili loš o tome ce jednom reci. Ceniće me najpre po mojim delima, a sta danas kažem ili sutra izjavim za novine ili napišem ovde na blogu neće biti nikome važno.
Ja sam i danas isti onaj covek, jednostavan kako narod voli reći prost čovek, Radeumetnik sa nesto izrazenijom figurom oko pasa, sa mestimicno belom kosom i bradom koja ce vremenom taman biti dostatna da moji unuci imaju pravog Deda mraza za badnje vece. Valjda tako treba, takav je red, i hvala bogu dok ima nekog reda jer ima ih previse onih koji sve sto je coveku lepo zele da pokvare i naruze, onih koji na prvo mesto stave prvo mrznju i citav svet im je kriv sto nije po njihovoj meri i poretku.
Eto, radi onih koji zele da znaju nesto o meni o mom imenu ili nadimku Radeumetnik sa kojim se do sada uglavnom slazem i koje jos nisam verujete mi na rec iznosio i profesiju promenio. Pišem zato što se neke reči i događaje počinjem da zaboravljajam a izgleda i drugi. Mnoge rane koje su nastale u ratu još krvare u mojoj duši, tačku nisam stavio na prošlost u kojoj se duboko ukopala moja svakodnevica i moja budućnost.
11/9/2008 02:08
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
...cuj stari pricas neku bajku... pricu o vec zagadjenom moru gde jos sjenke love ...
Putovao sam autobusom, ko u filmu - ko to tamo peva, te mrske mi zime, sneg je po brdima i planincinama vec uveliko padao, na prevojima put svakako zavejan, jasta je gadno poledilo ali su iskusni vozaci i lanci su dobri, činili su cudo i mi retki putnici u nedoba, kukavci nijedni, sidjosmo chitavi sa Zlatibora u Crnu Goru. Ona je jos tada bila ono drugo oko u glavi dok ga potonje ne iskopase. Vec u Titogradu iliti u novome govoru Podgorici sneg koji je padao u planinama se pretvorio u kasu i takvu dosadu koja je neprestano piskila a vetar je sibao po staklima autobusa ko manit sa svih strana. Kederi od gume na staklima sto od zamagljenih prozora , sto od razlike u temperaturi a bice i od prokisnjavanja su bili puni vode.
Decembar je mesec, nastupila prava i nevidjena zima, kazu stari da znas zasto se kuca pravi i drva segaju, ma mis i macka ce zajedno nocas leci. Ja gonjen nekim svojim ludilom, poveden u nedoba za kao za nekim nezavrsenim poslom, il ajd ponovo, posao na miru radim, leti ne stignem od zene, dece, rostiljanja po plazi i suncanja u hladu tamarisa. Ako zimi to ne uradim u ateljeu na moru leti sigurno necu. Odvojio sam nesto dana uoči nadolazeće nove godine, više neznam ni koja je po redu tada bila. Svaki moj polazak je gotovo neplaniran i polazak na more u poslednji cas. U meni pokrene valove secanja, i unutarnjeg uzbudjenja. Kada sam sa Budvanske strane serpentinama silazio u zaliv posmatrao sam tamne oblake koji su se spustili do same morske povrsine, do horizonta. Kao da ih je neko kao posle zavrsene pozorisne prestave kao zavesu spustio do same vode i rekao turisti, ajd sad je dosta, leto je proslo, ijte odakle ste i dosli da se i more malo od vas odmori. Sezona inace na primorju traje samo mesec ili dva. Mestanima konacno i dosadimo mi furesti, i ona raspojasana, neobuzdana i nepristojna gomila, koja pije po ulici, bahato se ponasa, extra puni novaca i cesto prenaduvani, rasirenih krvavih zenica posle nepropavane noci i pomesanih koktela koji cine alkohol plus tablete, koje se ne mogu kupiti u apoteci. Spavaju do podne ili cak do kasno posle podne, sastavljaju noci, izbegavajuci dan i dnevnu svetlost, ma ko vampircici, nmetalika cista brate, sunce i more ne zele ni da vide, koliko da isprazne besiku iza nekog velikog kamena na plazi. Slusajuci ih u prolazu najcesce se cuje ono poznato, Bratee... ili ono, ovo, jbte, zasu, misim da ne pisem vise covece, izbljuvacu se...pishacu se
More se ljuljalo i valovi su po stenama prskali i prali sve ono sto treba oprati od onih koji zalutaju medju stene, tu di svaki val ostri ili tupi svoje zube o obalu, ko ce ga znati.
Kao da dolazim prvi put gledao sam kroz zamagljeni prozor autobusa i brisao ga rukom, povremeno ga isprskala kisa. Dolazak autobusa u Risan na pusto pristaniste ispred poste je bila jedina promena koja se desila, nigde nikoga, ni zive duse. Ko sudnji dan da je. Docekale su me velike palme pored obale na porti. U lucici su vezovi prazni, i barke na obalu su osle ća. Od male luke i mula gde obicno lovim cipole i drugu ribu do ateljea nema vise od dvesta metara. Ne volem ici uzbrdo, skaline iliti stepenice u nedostatku zicare, kojima se turisti penju dok im je dusa u nosu. do nekog Budvanskog hostela gde se krevet placa kao da u njemu za noc placas i lepuskastu plavusu. Nisam mnogo pokisao iako je kisa na mahove pojacavala svoj ritam pa opet prestajala. A i da jesam sam dolazak, makar da je i decembar mesec kada coveka mozes traziti po obali ko da ti je brat. Sve tonije kod mene pokvario moje dobro raspolozenje i zadovoljstvo sto sam ponovo dosa. Na trenutak sam video da je i reka Spila, potekla, inace leti i ne teče dok ne padnu jace kiše Tada se ona probudi i poteče iz bele pecine, gore uz reku vise kamenog mosta se ona budi jer je negde Spila i Sopot probudila pa vidim gde tece, i besni, svoj slap daleko u more baca da njoj pokaze moć, reci Spili koja hrli da osvoji more u zalivu. Sopot je jedna malo veca pecina, sa povecim otvorom, unutra se moze uci. Cuje se u blizini zubori voda, tu je malo jezerce iz koje do izlaza je pruzeno jedno crno gumeno crevo. Povremeno se za potrebe kuca ispod te pecine odatle crpi voda. Kada su velike kise ne dao ti bog da se nadjes u toj pecini, jer ce te nadosla bujica kao zapusac sampanca izbaciti daleko u more. Ako uopste prezivis takav pad neces vise primirisati nekoj pecini na kilometar. O Sopotu nema podatak, ne postoji tabla sa kratkim objasnjenjem i svako ko dodje
i prodje tu pecinu vidi kao malo vecu rupetinu u stenama.
Moj prvi dan u zalivu, dolazak u sablasno pustu zgradu, u sanducetu nema nista, vratanca iskrivljena kao i na drugim, vandali nijedni opet su imali napad na moje nevino postansko sanduce.moji koraci odzvanjaju po kamenom stepenistu. Kazu kad idem, marsiram, skoro da gazim ko konjicki oficir, idem brzo ko da me neko juri. Ma i kornjaci je njena brzina potaman.
Kada se penjem uz stepenice posmatram kako nas fini i mlčadi svet zvrljaka po zidu, potpisije se i izjavljuje nekom ljubav. Neka. Neka su nam deca zivs i zdrava. Bice da me opet ceka krecenje i na stepenicama.
Otvaram jos neostecenu prvu pa drugu bravu, fala visnjem, dočekuje me hladnoća, dok zidove ateljea ne zagrejem svojim cenjenim prisustvom i ugodjaj popravim dobrom starom klimom. U orman ostavljam ono malo vesa koji vadim iz torbe, inace odecu koju koristim na moru ne nosim u
Beograd. U kuhinji ostavljam u rernu koja mi ne radi, veknu hleba a u frizider sir i masline koje sam nocas kupio na nekoj usputnoj stanici gde je stajao autobus. Ukljucujem struju, struje za sada ima, ako je nema, kad je nema, palim jednu lampu sa pijace, mala plinska svetiljka. Svetlost sijalice osvaja polumrak ateljea, otvaram vrata i prozore da udje vazduh i podižem drvene skure da nesto vise svetlosti sa balkona udje unutra pa onda ugasim sijalicu. Bice, nema televizije, nema radija, novine cu da zaobidjem na kisoku bar sedam dana. Hvala ti boze, da odmorim dusu svoju, da ne citam ni naslova kojih se sutra vec niko ne seca i niko ne stidi. Nekada je svaka kuca imala radio, pa se sa pojavom televizije izgubio. Narod je eto zavoleo da gleda slike, slusanje vesti spikera i pomeranje skale, sustanje i krcanje stanice na radiju skoro da malo ko pamti. Muziku koja je razbijala monotoniju mnogih domova, je zamenila televizija koja je osvojila snove. Dragi slusaoci su postali dragi in gledaoci.
Dotičem ostru dlaku četaka, stoje kao spremljena, naostrena koplja za neku sledecu bitku. Držim ih u ćupu koji sam čitav našao u iskopinama. Stoje u poretku kako sam ih ostavio.
Otvoram plakar koji mi je skoro u predsoblju komsija odozgo nalivao vodom. Problem koji traje da poplavu mozes da imas i sa sprata. Ako ti voda udje u sobe i skvasi parket komotno mozes dati deci da voze skejt po parketiu koji se dobro podigao i talasa li talasa.
Počnem da šnjuram za priborom, složeni štapovi, a u drvenoj mornarskoj kutiji koju sam našao pored reke pa je restaurirao, ofarbao i tu je sada kao blago cara Radovana sav moj ribolovni pribor, velike udice za samice, skinute sa pokidanog parangala koji je izbacilo more iza punte i zaplelo ga posle neke jake bure. Nije ih more nagrizlo, ostre su i jake, dotrajaće mi po broju dok sam živ za lov velikih riba koje lovim na samice. Predvece cu kad se smiri vreme, kad prestane kisa, a uvek prestane neko vreme, da izadjem sa mestanima, loviti lignje sa mula u luci. Onda se pojave ljudi i pusta luka i kej ozivi, cuje se smeh i pljuskanje otkacenih liganja pri obali, cuju se stare price koje ce neko jednom da zapise.
Pronasao sam stare varalice, lampu, tu su moje panule, tu je i jak kratki varalicarski stap i kutija sa retkim varalicama za grabljivice koje dolaze kad pridje sitna riba i lignja obali. Na pijaci mozes kupiti kineske udice , ili neke ruske li su to ni Bog otac nezna ili poneku kesicu u kojoj su pakovanja od 20, 10, 6, 8, udica i sve su sa istom cenom, jedan evro. Sto bi se reklo moja roba , moj ducan, kako ocu ja je dam. Smesno, bas. Prodavac je e, po nacionu Srbin, penzionisani bosanski policajac, neki bice visi inspektor zaostao tu posle rata u bog te pita kada kupljenom stanu, tamo za rata u Bosni napustio zenu muslimanku i sina koji je bice ratovo na muslimanskoj strani. Neka je, nemam nista protiv, njegov izbor. Sada im on salje povremeno novac koji tu zaradi preprodajuci razlicitu robu. Bice da jos nije bija u Sarajevu. Ako neka. Nek mu je sin ziv i zdrav. A zenu mu necu spominjati i ovo je previse.
Kada gledam kroz prozor preko terase uvek podignem pogled visoko gore prema Crkvicama gde uvek padaju one kise, da se istice metereoloski taj podatak i prednjaci po padavinama u Crnoj Gori. Neznam odakle dolazi i spusta se niz reku vetar koji inace pokrece i budi more kao neki ventilator u ovom malom Risanskom zalivu gde se smestio ovaj uspavani gradic. nekda nazvan Rhisan. Ziveli Iliri. Rimljani. Ziveli mi na njihovim kucama i ulicama. Ispod mene su jos neke rimske vile, rimski mozaici. Tu su pored skole, u vocnjaku kapetanove kuce i nove iskopine, keramike na svakom koraku, gde god zakopaju keramika. Neki u sali kazu nagomilana prazna ambalaza iz koje je popijeno vino i potroseno maslinovo ulje pa je onda odbaceno u more sa broda ili zakopano u zemlju da se ne vuce kao otpad oko kuca. Imali su oni jos tada vodovod video sam, a mi i sada kuburimo sa vodom, jos mi i komsija ispod sto drzi kafic iz zabave zatvara ventil pa cela zgrada nema vodu. Moze mu se on je na svome, a mi smo fureste i ako nam nije pravo Rusi su raspolozeni i dobro in placaju, kupuju ovo more, kupuju sve, pa dok skontaju sta je u pitanju proso im voz. Al necu. ma daj lud sam sam, opicen ko struja, capila me bice kad sam sa stapom za pecanje prelazio prugu i zakacio neki visoko naponski kabal. Nedam in moj atelje, ich alavima i onima sto umesto vesa peru pare pa se osecaju na kilometar bez obzira na hektolitare dezodoranasa. Ispod su mene, in djipovi, neke ljute mashine, kad prodjem sa stapom strogo u vis da ne ogrebem slucajno kojeg jer su tetovirani, okajlirani, sve pirsing face, pirsing cice vodaju, i one tetovirane po kicmenim delovima.Tange se posebno biraju da se dobro vidi in tatu. Jbte mish. prava seksi galerija, lepe slikice in izbockane, sve ko u porno slikovnicama za matoru decu i crtanim filmovima.
Nigde u zalivu me nece tako rashladiti vetric kad sve gori i nebo i zemlje, kada temperatura vazduha i mora se podize U Risnu tamarisi na obali mi daju sasvim dovoljno hlada da uteknem sa vreline, tu sedim i uzivam posmatrajuci more koje se za me pretvara u najlepse Venecijansko ogledalo. To je ono ogledalo u kome se ogledala i kraljica Teuta, tu se ogledaju svi vrhovi, i onaj gde je Teuta imala tvrdjavu. Odatle je posmatrala Rimaljane i prkosila gusarska kraljica dok nije sklopila primirje , dok je nisu silom osvojili a ona sakrila blago pa se onda bacila, njima uinat se bacila u dubinu na samo dno zaliva i nestala. Zauvek uronila u more kao prava morska sirena, i sada roni u prici koja jos traje.
Dok sam na moru, makar to bilo i u ovo doba volim da se za hranu pobrinem tako sto cu sam svojim rukama uloviti nesto, izbegavam da kupujem u marketu, volim vec da se reci i moru zahvalim za skroman obrok koji mi podari. U ovo doba i cipol zna da ponekad ulazi bezeci od bure od ludaka kojekakvih zubatih grabljivaca i brancina sto ih teraju u reku. Vecinom mi se posreci da se tih cipola nalovim.
Dok je napolju dan vise licio na sumrak a sat na zvoniku je kucao dva puta. Nekome je ovo doba neobicno ko je naviko na sunce, na jaku svetlost, dok je leto sunce je visoko i oblaci gotovo da se i ne vide. Ovi oblaci kao pokrivač, sivilo se spustilo i neka tama na morsku povrsinu, iz toga na mahove pada kisa. Obukao sam moju nepromocivu jaknu, hm nepromociva, na moru nista nije dovoljno nepromocivo.
Posle jedne setnje po poplavljenoj ulici posle jake morske kise i dobro nakvasenih skupo placenih kineskih cipela, sam kupio neke gumene cizme i sad sam uvek suvih nogu ako mi kisa ne piski odozgo sa moje gumirane jakne direkt u cizmice. A i koj me tera po jadu, da se svrckam po rivi, kupi brate leba i zevaj kroz pendzer kako pada kisa tri dana. E da necu. nek padaju sekire i kamenje ima da izadjem na portu da vidim kako reka ide starim gradom a retke devojcice slatko skakucu preko barica i sljapkaju
svojim mokrim lakovanim cipelicama. Odma se setim one pesmice, - devojcica vodu gazi, polako, polako...
Spremio sam pastelu od hleba i sira i zavio u krpu, stavio u torbu sa poklopcem u koju voda nije mogla uci dok kisa pada dok pecam na reci.
Stavio sam svoj sesir i uzeo moj verni stap sa kojim lovim ciple. Probao sam najlon da nije krt i vezao novu udicu na nov predvez, nesto manju nego inace ali od onih ljutih koje se same kace za robu ako si nepazljiv prilikom zabacivanja mamaca, to jest kako ja volim reci njeske.
Na reku sam dosao od gvozdenog mosta, reka je prilicno nadosla ali je njena snaga slabila jer obicno je nemoguce pecati ako je jaka a to je posle same velike kise kada je prava bujica koja se izliva u more. Pomalo je duvao vetar, moje rukavice bez prstiju nisu mi mnogo pomagale da ne osetim hladnocu koja mr docekala na reci. Raspakovao sam stap, posmatrao sam vodu i razmiljao sam hoce li reka kao vise puta u ovo doba godine da mi da ulova koji je u moru inace zimi kod obale izostajao jer se riba povlacila bezeci od raznih terminatora u dubinu. Zabacio sam udicu, plovak sam stavio na plitko da ne kaci o dno. Plovak i njeska nije tonula i krenula je ka gvozdenom mostu i onda je doao prvi udar, nisam stigao ni da zategnem a cipol je naglo sam povukao i gotovo da se sam i upecao. Imao je oko dvesta pedeset grama, taman od onih koji nisu ni mali ni veliki da mogu da stanu u onaj moj veliki tiganj. Grizao je kao lud, svaki zabacaj, riba, manje sam ponovo vracao u reku a samo one vece sam stavljao u mrezu. Bas je navalio, kao da me je docekao, pozeleo mi dobrodoslicu i cini mi zadovoljstvo. Uzivam u nadmudrivanju kada veliki cipol kao lisac njuska i dudla njesku pipkajuci kao da je gavun, to je ona mala ribica koje ima u jatima oko mula, tu se setaju u zoru veliki brancini koji nisu ulovili na mreze ili ubili ronioci puskom.
U ovo doba ne volim da ulovim mnogo jer to treba ocistiti i pojesti a svakako ja sam to ne mogu uciniti. Zato lovim samo vece komade i sve ostalo vracam u vodu. A taj prvi dan dok je kisica sipila, vetar duvao niz reku pa mi ledio prste riba je gladno jela i vec sam u svojoj mrezi za ovo doba godine i pecanje sa obale imao bogat ulov. Vec sam se dobro sledio, moja nepromociva se dobro smocila kao i sesir kroz kapuljacu, voda je klizila sa jakne i prilicno me i nakvasila pantale i kolena, sto bi rekli do gaca, pa sam se pokupio, zahvalio fortuni na ulovu i pozeleo da se nadjem u svom ateljeu gde cu skuvati malo vrucega vina, i osusen i zagrejan dremati kao macak neko vreme dok ne uzmem da ocistim ribu i spremim svoj morski obrok. To cinim uvek sam i uvek mi cini zadovoljstvo da posmatram svoj ulov dok se sprema i mirisi me opiju da cesto imam manji apetit, tu sam malo preterao i po mojemu bojleru se nebi reklo al ajd sad, tako mi se pise.
Popio sam svoje extra skuvano crno vince i spremio sam par krupnijih cipola, i pojeo ih, to mi je bio prvi obrok danas koji mi je bio dovoljan jer sam ga dobio iz mora koje neznam zasto toliko volim kao da sam se rodio na ovoj kamenitoj obali, kao da sam odrastao na ovom starom kamenom mulu, kao da sam i pre bacao mreze i panulao po zalivu, spustao ispod sopota i na Vruljama parangale, tamo gde sam lovio povelike grujeve, prave orade i retko palamide..
Kada sam imao petnaest godina dosao sam kod brata prvi put, prvi put, zevao u more otvorenih usta i evo skoro trideset godina ja se ponovo vracam na ovu dragu obalu kao da me neka magična sila, privlači ovde i opet balavim kad ga prvi ugledam ozgo sa planine. Kao da sam u nekom zivotu ziveo na moru pa me ono toliko veze za sebe. Lovio sam mnoge morske ribe cijaimena sam naucio od mestana ili iz knjiga. Tu sam saznao gde zive, kada se mreste i cime se najpre hrane. Naucio sam da postujem more koje zna biti mirno i umilno ali i besno i opako. Kao da ima stotinu lica i samo ih menja kako je kad u naravi. Lovio sam i mnoge noci proveo na vodi, posmatrao mesec, slusao tisinu, posmatrao zvezde i onaj zvuk je uvek u meni od talasa dok povlaci pesak za sobom odnoseci ga ponovo u more. Ko je cuo taj sum, ko je cuo u pustoj noci lajanje divljih pasa u velikm stenama gde sam postavljao samice na grujeve, nalazio sam ih kako vise gotovo da su potrgali debeli najlon o struzuci ga o stenu da se oslobode sto su ponekd i cinili ili ona sarena bestija koja je znala i sajlu da mi cupa ili udicu iskrivi.
Bas sam se zaneo, a vec pada vece a sad je dan kratak i treba poc na mulo, baciti na lignje koji put i malo se videti sa mestanima, veseliti se kad se neki veliki uliganj uhvati pa te pokvasi dok ga vadis, ako se otkaci da se hvali da je bio preko kilo a mozda i je ponekad ali nije uvek, i ne sigurno sa obale gde ne prilazi u tolikoj meri da toliko moze loviti kao iz barke. Pripremam se za odlazak na vodu, kisa je prestala, sve je hladnije, taman onako kako lignja voli a samo mi zaljubljenici se micemo iz toplog kutka, od peci i vatrice i idemo na vetar i kisu ne zaleci se. nastavicu...nastavak na mulu lov liganja i dobra ribolovacka sreca i prica. Kao u prici moze biti i preterivanja ali gde ima price bez toga, zar ne...
kao da su se dogovorili na mulu se vec nasla cudna skupina, starci, nekoliko zena,
decaci koji su se okusavali bacajuci skosavice u pokusaju da ulove svoj mozda do sada najveci uliganj. Kada sam se pojavio noseci varalicarski stap malo bolje obucen u suvu odecu, sa gumenim cizmama na nogama, javise se i prvi povici. Dosa nam je umetnik, padose i prve sale. Ima svaki uliganj da nam izlovi. Oni koji me znaju ne stede sale, pozdravljajuci me sa onim humorom koji samo tu postoji na obali od istih ljudi koji jednako su veseli i humor im je karakterna crta na svoj ili na tudj racun.
Pozdravljam se sa poznatima i odmotavam da bacim skosavicu i oprobam, makar
i ostao bez nje, a nebi mi bilo prvi put, jer dno je puno krsa jer tu gde sada nema ni jednog broda stalno pristaju teretni brodovi i sa mula pad svakakvoga krsa u more.
Na molu se prica kako radi uliganj, kako je se hvatao juce, kome je otpa veliki uliganj, i ko je odneo kuci vise komada. Svi potvrdjuju da lignja radi ali ne bas najbolje, ulovi nisu bas bogati ali niko i ne ode bez nekoliko komada manjih ili vecih kako se kome posreci. Povlacio sam svoju skosavicu i upisao sam se sa prvom, nije bila bas za slikanje ali za pocetak dobra je, hvala joj sto je dosla. Dok samlovio i posmatrao veste ruke mnogih koji su povremeno izvlacili po neku lignju na vodi sam primetio da lupa neka riba na vise mesta. Grabljivica neka je jurila uliganj ili sitnu ribu. Ociti poveliki komadi su me povremeno privlacili kao magnetom i vec sam pozeleo da namotam najlon i bacim na varalicu. Ali nekako mi je bio gust da hvatam lignje, pa sam cekao kad prestane da radi da onda probam. Tako sam i uradio, uhvatio sam jos par liganja, i onda kad se mulo vec dobro ispraznilo i samo nas par baj uporniji trpeli sve vecu hladnocu sam presao na zabacivanje varalice. Ostao sam sam pored vode, a krupna riba je duz mula na udaljenosti od neki desetak metara pravila svoj pir. Lupala je neprestano a ja sam pokusavao da joj nabacim varalicu da se zaleti na nju. Setao sam se duz dugackog mula ali mi nije uspevalo da je zakacim niti se nesto narocito obazirala na mnoju varalicu. Promenio sam vise varalica i skoro da sam hteo da odustanem kada sam na ribicu crvene boje sa crnim sarama dobio zestok udar, umalo sam ostao bez stapa. skoro da je htela da mi otme stap iz ruku. Piatao sam se sta sam zakacio, velika jesta a koja je to bog zna i more. Ako mi se posreci bar da vidim koju sam ribu uhvatio. Sto bi se reklo da joj bar vidim rep. Plasio sam da je silk i stap abu kardinal biti slabi da izdrze ovakvu ribu. Masina je drilovala, riba je izvlacila silk i uplasio sam se da mi ne iyvuce sav silk i ne skosne i pokida mi kao neke ranijih godina kompletam silk sa vrha stapa. More je nepredivo, nikad neznas sta ce i kad da ti udari. Ako te uhvati nespremnog, ako je pribor lak, ako si je precenio i previse pozurio ostajao si bez lovine i bez najlona. Ruke su mi drhtale, adrenalin je proradio, i pricao sam mojoj ribi koja me docekala ovde na rivi i dosla mi da se poigra samnom. Pricao sam joj, neka si dosla i da te izgubim nece mi biti zao, kako vuces. Kao prava, divlja i prkosna, najlon je sekao talase brzo ali je moja stara vodootporna sigma koju sam vecinom i koristio na moru je pevala. Namotavao sam kolko riba izvuce, znao sam da ce posle nekog vremena me i ruke zaboleti da je moram privlaciti jer se moze i otkaciti. Ako joj dam previse fore mozde ce me izvozati otici ca. Kako vele mestani. Necu joj dati tako lako da se poigra. Nekoliko zestokih voznji i pokusaja da odvuce u dubinu i vec sam je podigao skoro do ivice mula. Jos malo pa cu je videti. Uh velika si i dugacka ribo. Ne mogu oceniti kad se prevrne koja je dugacka vretenastog tela, jaka, pokusava da se otrgne i ode. Idem na sve ili nista. Nemam sak, ili ti meredov. Za silk pa hop na obalu. Kao mnog kojesam tako podigao, Samo da mi ne skosne kad je podizem. Ima da mi pokida ko dlaku. I nije. Izbacio sam je na metar od ivice, nedovoljno, ona jos moze da skoci i opet ode u vodu, odbacio sam je nekoliko metara unazad dok je ona skakala i mlatila repom. Prisao sam da vidim sta je capilo. Brancin nije. kakva je ovo ala sto gladna po ovoj zimoci pridje obali.
Pa sta sam uhvatio ovo. Bogo moj, jedva je prepoznao. sa slike iz knjige , grabljivica, Hama.* Argyrosomus regius, RIBA SJENKA, riba koja svira, ma muzicar morski, he, raste do 100 kg i 2 metera. Auu.
Citao sam, spada u najugroženijihh (5 vrsta) na celom Jadranu. Nisam ni pretpostavljao da je ima ovde, a ima je kad su onako mlatile, jurile su glavonozce, lignje je bice privukle.
Hvala bogu, priroda je cudo nije sasvim istrebljena ipak.
Dugacka, kakve zube ima, capila je varalicu. I to kakva. skoro 4 kila u njoj. Bas si me ribo usrecila, dosao sam na sedmicu dana a ti odmah pa cap kod mene. I da si osla ca. Ne bi mi zao. Hteo sam je pustiti ali ko bi mi verova da sam je capio. Da je ponesem ako sprdaju samnom, ne gine im korpus delikt, a da je sam izedem toliku ne mogu. Moracu nekog zvat u ispomoc kad je ja ispecem u rerni. Tako i bi. Ispekao sam je i pricalo se kako je umetnik capio hamu od nekoliko kila, popilo se i nazdravilo, kolko da se zna da i mi kontinentalci capimo koji krupan komad da se zabelezi u jednoj ovakvoj prici...
18/8/2008 21:16
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Uvek veran svojoj zeni i svojoj drugoj ljubavi Boki Kotorskoj i njenim lepotama koje mi nisu dosadile i koje jos nisu pokvarili neki hajvani, neki Rusi, Irci, Englezi i tamo neki Albanci koji bi da kupe neko parce Crne Gore. Krenuli smo rano ujutru jos pre zore, prvo Kum sa svojim kolima pa ja za njim. Na pumpi sam napunio rezervoar do vrha i zenin Jugo cedo nase domace industrije, nov tek izasao ispod cekica, malo vise je krcio dok sam iz prve saltovao u drugu al na servisu kazu da je to normalno. Kum je vec odmakao a kisa je padala kao da je neko resio da nadoknadi pa je iz neba kao iz kabla lila kisa da su brisaci radili non stop. Kao sva putovanja koja se ne planiraju u detalje nismo imali kontakt sa drugim kolima jer njihov mobilni nije bio napunjen a i moj kum kaze da kad idu dvoja kola nikad se ne prate jer su tada moguce nezgode jer uvek jedna kola zaostaju. Iskusni vozaci kazu da to nije dobro pratiti druga kola vec svako treba da vozi za svoj gros pa ako se negde i stignu dobro je. Nemam nameru da sad pisem neki putopis i opisujem prirodne lepote jer vreme i nije bilo neko da se nesto lepo napise. Oko tri sata sam vozio a kisa je padala, deca su spavala a zena mi je pravila drustvo da se ne uspavam i ja po ovakvom vremenu i ovako rano dok sam ustao a nije mi bas navika. Zenin auto je isao kao nov, sto je i bio a ja sam uzivao prvi put u voznji do mora sa autom. U gepeku je sve bilo puno ko oko, hrane smo poneli pa nek nam uzmu carinici ako oce a salili smo se da ako budu hteli da uzmu da ce mo to da izjedemo i deca neka placu ako cika resi da im uzme hranu koju smo poneli da nam bude bar dve nedelje ako ne i vishe. Citao sam ja i Vjesti u kojima se spradaju sa nama vajnim turistima koji nosimo hranu sa sobom i ne trosimo po njihovim lokalima i prodavnicama. Ma i taj novinar bi da vidi te neke nove turiste na njihovom moretu i ja al njih nema pa nema. Uslikao bih svakog da vam pokazem kako izgledaju novi gosti koji dolaze na to more ali njih nije bilo kao uzinat. Da vam kazem da sam imao nameru da idem kolima preko Bosne ali Kum nije imao papire za decu pa smo isli preko Zlatibora pa na Kanjon Moracu preko Podgorice. Put je sve do Crne Gore odlican.
Veljo care svaka cast dok si ti bio minister bar su put uradili da lici na nesto. I put kroz kanjon nije kao sto je bio ranije. Nema odrona i zastoja a i asvalt je nov gotovo svuda do Podgorice. Vozaci nisu bas pazljivi, voze brzo, uzdaju se u jaka auta i vrlo cesto ulecu u makaze da moram da ih spasavam da i ja ne nastradam i moja deca zbog njihovih ludosti. Odmorili smo na jezeru u restoranu u Kokinom Brodu. Odmorili se i nastavili put ponovo da se ponovo negde nadjemo mozda u Podgorici. Presli smo granicu, platili taksu od 10 evra samo i niko nas nijhe pretresao do gatja i trazio dal nosimo mleko i euro krem vec su pregledali papire i pustili nas da idemo dalje na nase veliko iznenadjenje. Iako nisam neki vozac na duge staze oblacno vreme i dobar put i Podgorica nije bila vise toliko daleko. U Podgorici je vec pocela vrucina a nas jugo je postao jedna uzarena limenka bez klime sa oba otvorena prozora da se dodje do malo promaje da nas rashladi. Resio sam da idem na Cetinje i preko Budve za Kotor. A mogao sam ko covek da produzim jos malo kroz novi tunel Sozina i za po sata da budem u Sutomoru na moru pa da idem polako pored mora.
Al uvek neki djavo tera te tamo gde ne treba i ja krenem i prodjem Cetinje i polako izbegnem sve one ludake koji preticu i mangupiraju se sa nekim autima koja uvoze bog te pita odakle u Crnu Goru. Pocnem da se spustam prema Budvi i kao sto kazu na kraju covek kad vec stigne treba da bude najvise obazriv. Vozio sam i spustao se niz serpentine i uzdao se u dobre kocnice i ispravan auto. Dok sam sam se spustao zena mi je zvocala da treba da stignemo do 4 sata da uzmemo kljuc od ljudi koji su bili pre nas u nasem stanu. E to je ono sto ne valja, ako imas neku tenziju i zuris kad ne treba. Na jednoj skoro poslednjoj ostroj krivini sto je zovu lakat povukao me auto i nisam mogao da smotam kako treba pa sam malo brze usao u krivinu i desnim branikom zakacim zastitnu ogradu. Cuo sam zenin krik deca su se ucutala, auto je malo zagrebao limom po ogradi i ja sam se vratio auto ponovo u normalu na put i nisam nastavio dalje u ambis i doslo mi je da puknem od muke. U sebi psovao sam i zenu i kljuc i zurbu koja u ovakvim situacijama je pogubna. Nisam stao do nigde da vidim jesam li desni branik malo ili puno iskrivio. I nisam vise vodio racuna ni o kljucu ni dal cu stici do 4 sata. ispostavilo se da ljudi idu tek uvece autobusom i zena nije dobro utvrdila kada oni polaze za Srbiju.
Stigli smo na more i parkirao sam auto. Na njemu je bilo dve male ogrebotine na limu iznad desnog tocka skoro jedva primetne. Ma da je bila i rupa ko pesnica kad smo samo stigli zivi na to nase more.
E tada sam rekao. Da ubuduce idem kuda ja hocu. ne slusam ni kuma ni brata rodjenog. Vratio sam, se preko Bosne nakon mesec dana. Rucali smo u Visegradu pored starog mosta i uzivali u predelima i video sam da sam pogresio sto sam isao drugim putem a ne onim koji sam prvobitno planirao a to je preko Bosne za Beograd.
Svaka skola se placa, opet cu da idem sa kolima, prelep je osecaj proci sav taj put, videti sve te predele, stati tamo gde zelis. Iskustvo je da se ne zuri i kad se vozac umori, da stane i protegli noge, proseta malo, pa i odrema ako treba jer zivot je jedan i vreme nije bitno samo kad se stigne tamo gde si krenuo i ponovo se svojoj kuci vratis zdrav i oni koje vozis.
23/6/2008 16:26
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Zazvonio je mobilni telefon. Milica je čula drhtav očev glas. Milice kćeri moja, naša Zora se razbolela. U bolnici je. Daću ti telefon i adresu. Na odeljenje ce te pustiti odmah kada kod nje dodješ.
Svaka reč je Milicu pogadjala pravo u srce. Suze su same krenule niz njeno lice. – Milice sestra hoce da tebe vidi. – Dodji što pre uzmogneš. – Po njegovom glasu je je osetila da ne može više da priča. Dobro tata, doći ću brzo. Prekinuli su vezu jer svaka nova reč bi donela jos vise bola i Milici i ocu Savi. Pogledala je Jevtu, i rekla: - Jevto ono što nas u zivotu prati ili je sreća ili bol. U mojem zivotu saputnik je do sada uvek bio bol. Moja sestra je sada puno bolesna. Moram odmah da krenem, da se spakujem i odem da je sto pre vidim. Brinem se za nju puno, samo da ne bude neko zlo. Njene reči je prekinuo jecaj i tuga se uselila u njene do malo čas vesele oči. Ti ćes samnom do manastira ili ćes ostati do sutra u gradu.
Ne Milice, vratiću se sa tobom do manastira – Ako mogu nesto da pomognem, poznajem puno sveta, imam prijatelje svuda, lekare u zemlji i inostranstvu -. Uzmi obavezno moje telefone, moj mail i bićemo u kontaktu. Do malo čas veseli ručak je ostao daleko iza njih. Sve njihove misli su bile na strani koja najvise boli. Milica je vozila svoj dvosed brzo i sigurno. Jaka mašina je slušala njene komande i široke gume su gutale prostor tako da su vrlo brzo stigli nadomak manastira. Milica je stala i Jevta je izašao i auta. – Milice, nadam se da će sve biti u redu, da ce se sestra tvoja sestra Zora oporaviti. Daće bog da bude sve u redu. Milica reče. – Daj Bože.
Rastali su se. Jevta je gledao za autom dok se dvosed polako penjao prema motelu i nestao na krivini. Osećao je njen bol kao svoj. Za tren kada su njene oči bile ispunjene suzama, poželeo da je uzme na grudi, da je zagrli i uteši. Njegova osećanja su bila probudjena u toj meri da je znao da sve sto oseća nije nešto prolazno. Znao je da je Milica ona u koju se zaljubio i ta osećanja nije znao kako da izrazi, da ih ne pokaze i spreči. Sve razlike koje su bile izmedju njih, život koji su vodili, a koji ih je spojio na ovom sudbonosnom mestu. Tačka na kojoj se ukrštaju njihovi putevi odakle će krenuti dalje ponovo sami ili zajedno. Ušao je u konak i Lepa je pogledala u Jevtu. Ugledala je njegove zamišljene oči i primetila je neku promenu u njima. Kao da se veo tame spustio na njih pa se sva svetlost gasila u njima. Jevto. Da ti kažem da će priprata iduće nedelje biti pod krovom. da možes da planiraž dalje radove u priprati. Dobro Lepa ima jos puno dana kada cu preci da radim u njoj. Video sam Lepa da tvoji mozaici napreduju i oni koje si zavrsila su više nego lepi. Uvek sam cenio tvoju veštinu, tvoj siguran crtez i bujni kolorit koji unosiš u te mozaike. Lepa je sa zadovoljstvom sluša retke reči pohvale o njenom radu iz njegovih usta. I ovo je primila sa neočekivanom radošću. Medjutim to je bilo sve što je Jevta imao reć i i otišao je u svoju keliju. Ona je stajala i pitala se šta se to dogodilo kada se Jevta povlači i beži od nje, štedi reči i izbegava njen pogled.
Milica je ušla u svoju sobu u motelu, brzo se istuširala i obukla. Kosu je vezala u rep i torbu sa laptopom i stvarima koja je uvek bila spremna stavila u kola. Na recepciji je ostavila telefone ako je neko trazi. Upalila je svetla na autu i krenula u noc. Njene misli su bile daleko, ona je pustila da joj vetar hladi vatru koja se razbuktala u njoj, njeno lice je gorelo, njene oci su plakale bez suza. Njena sestra Zora bolesna. Kako. Zasto. Moj Boze. Nasoj patnji nema kraja. Moj jadni otac. Ovo ce ga ubiti. Sada jos i Zora bolesna.Ona koja se nikada nije zalila. Ona koja je sve svoje podredila drugima. Njenom prerano umrlom bratu Bozi. Njoj je bila druga majka. Njena podrska, njena mila sestra koju je volela tako mnogo. Bojala se da ne izgubi i sestru Zoru. Gubitak u njenoj porodici je kod nje stvorio utisak da tome nema kraja. Da ce opet njeno srce naceti nova bol, nova patnja otvorice onu njenu staru nezaceljenu ranu.
31/5/2008 14:02
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Prošla je godina i kusur kako blejim, bajem i kao seoski ćata piskaram. Obeležavam put zebrama i postavljam semafore po blogovima i na forumima. Prepisujem sa vec pozutelih i izguzvanih listova neke moje stare tekstove i zapisujem nove pesme i price. Presipam šuplje u prazno. I jos se eto hvalim kako ja znate, molim lepo, pisem na internetu.
Koji to danas znacaj ima. Kao i juce. Izgleda nikakav. I sta se zalim, kome. Jos cu da pocnem da se ponasam kao ostareli rob na pijaci robova. Ako kao stari rob nemozem da sakrijem svoje nedostatke ko mi je kriv. Niko. Sve je tu moje je sve od glave do pete onako furt, duplo golo, na izvolte, i reklama koja mi nista ne vredi. I moj novostečeni nezavidni status zaludnog piskarala. Samo zalutali čitaoci blogova koji svrate na moj blog i forum moci ce da vide tragove mog pisanja ako mi se ne daj boze nesto desi. Ako me nema koji mesec na internetu, onda je sigurno da mi je nesto krenulo po zlu. Mozda ima onih koji ce da se zapitaju dali više u ovom suludom svetu uopšte jos postojim, da li sam stvaran ili sam programiran lik u decijoj igrici ili na ovom blogu.
Sve više ima ljudi sličnih meni, pisu pa vremenom teže da prerastu u prave internet pisce. Skoro bezimeni, kao zavisnici besplatno onako kao da pale sveću sebi za dušu, pišu i objavljuju svuda po internetu. Imaju ili nemaju čitaoce koji su i kriticari ujedno nije toliko vazno. Neko će uvek doći, neko će se uvek naći da otvori gotovo zaboravljene strane. Neko ce vec doci da pokrade ako ima sta da se ukrade. Bice tu dovoljno ideja za one koji sve imaju, samo nemaju dara pa su prinudjeni da kradu i imitiraju druge. Biti autor na internetu je jako tesko. Nikad neznas u cijoj ce se knjizi pojaviti tvoja pesma ili prica. Tako ono sto pises ipak dodje u neke korice i zapocne da zivi svoj drugi zivot ili doceka svoju smrt medju mnostvom tudjih koje joj nisu ni prineti. Mozda je u citavoj prici najlepse ako docekas da zavrsis u decijem spomenaru.
Ovde na netu kada pišem kao da neprestano sipam u bunar bez dna. Sve se odmah vidi i ne vidi. Ponekad mi taj internet lici na veliku biblioteku a nekada na prenatrpano i ne reciklirano djubriste.
Mnogo sam poceo da pricam za svoje godine, pa sam za godinu i kusur to i zapisivao. Neko bi rekao, nisam ovde džabe blejao i vodio prazne prepiske. i cekao da pronadju lek za odvikavanje od interneta. Kao da sam kockar, sto svoju strast ne umem sakriti. Ona je ocita. U ovoj igri se uvek ide dalje, ko ispadne ili odustane je izgubio, uvredjen, rastao se sa svima sa pretnjom da je zauvek izbrisao svoje ime na ovim prostorima. Koliko mu se može verovati. da ce ici do kraja u svojoj doslednosti izbegavanja svoje slike na ekranu monitora. Kazu bavim se kompjuterima, ili se kompjuteri bave samnom, drzimo se za ruku i rastajemo se na kraju kao ljubavnici.
Pitate se. Jesam li uzivao, bio zanesen tim virtuelnim svetom. upoznavajući ljude, i stičući nove virtuelne prijatelje.
Jesam li tako poceo da posmatram i svet drugačije, jednako otudjen od svoje suštine...
Ja sam prisutan na ovom sajtu na kome mozete zaraditi neku kintu i steci nove prijatelje, pa dodjite:
http://r.yuwie.com/radeumetnik/
Komentari:
niti si prvi, niti poslednji "internet pisac". ima toga, ojha po netu, a ti... šta da ti kažem: objavljuj, dok ti neko to nije podrpao, ovo je Zemlja Čuda... :)
26/5/2008 23:03
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Malo bajate vesti...
Da ne bude posle ovo, ono, ovo nisam reko, da zapisem dok nisam uteko, dok me ne utepaju seljaci sa vrljike sto izmisljam, pisem o moje veliko selo od sto dvanes kuca.
Cek, sve po redu cu da vam pricam, necu da krijem nista...
Dakle. Milosavu se otelila krava. Musko, lepo sareno tele. Znam. To vas ne zanima, jebla me krava. Kud se nje seti. Nego aj ponovo.
Komsinica Milka se peti put razvela. E to je vec dobra vest. Miki je do daljneg je mlogo zauzeta, njen red mora da se ispostuje. E ovo je vec bolje.
Izgleda da su njenim stopama krenule jos neke radodajke...blagoš meni.
Aj sad, onaj Perin bilmez je leteo sa paraglajderom iznad sela i srusio se u baru Mrtvaju, jedva se ispetljao iz oni konopci... kaze nestalo mu benzina pa aterirao u Mrtvaju.
A Mile, Mile genije, dosao iz Nemacke go ko pistolj, jer puno voli da se kocka. Dosao onako ko popisan sa stanice peske.
Nas Zoća poceo snimanje novog video filma, ma koji video, bice da je opet meki pornić, nazvao ga, - Mi smo bre, djavoli - treci deo - sto treci nemam pojma.
Na nasem vasaru u selu kod crkve, u sator su neka vrlo razvijena deca vrckala u oni minići igrala na astalu oni trbusni ples sve pokazujuci pupak i najnoviji pirsing. Ona manja deca su pokupovala one puske i pistolje sa plasticni metkovi.
Do ponoci su se zapazeno setali mobilni telefoni - i to oni najskuplji...dok nije izbila tuča. Kod nas nemoze vašar da bidne bez dobre tuče i kiše...
...Jutro kao svako drugo. Na pijaci kao da se deli dzabe. Sejaci psuju i fale se jer to nista ne kosta i ne skodi. Neke gospoje samo pituju, neke bi da se cenjkaju, a neke bi pokupovale jeftinije kad se zatvara pijac i seljaci pozure kucama. Na pijaci je uvek guzva. na tezgi se prodaje domaca rakija i vino, domaci sokovi od borovnice ili kupine, kuvani ili mleveni paradajz. Tu se prvo proba, pa se i popije. Preprodavci trljaju ruke, prodavci jaja bezuspesno pokusavaju da prodaju ona polupana jeftinije. Pijac je svet za sebe. Tu se odslikava bogastvo i beda naseg grada. Tu se setaju politicari sa torbom u kupovini da ih narod vidi da su kao i ostali. Pored neke ograde jedan do drugog, prodavci koje čega, svakakva roba izlozena na kartonima, najlonima, satorskim krilima, u kutijama delovi sakupljeni sa raznih strana, iz podruma, sa tavana, vadjenih iz kontejnera. Ni lep kamen se ne ostavlja da stoji a da ga neko ne strpa u torbu i iznese u pokusaju da ga proda. Svako jutro me docekaju iste guzve na autobuskim stanicama, sluzbenici se guraju sa domacima u autobusima drzeci svoje torbe u kojima se jos nije ohladio burek. Nazuljase mi kolena njihove torbetine, koje kao nose jer su poslovni ljudi. Ma koji poslovni, mozda im je zena sabajle ispekla bar projaru ili gibanicu pa je poneli da frustukuju na pauzi. Silazim na stanici kod buvljaka bez nekoliko dugmica, izgazenih cipela, srecan ko da sam uteko iz gasne komore, gde se sve oseca na parfeme, i znoj uz neopranih kosulja.
Kao lekar u viziti, obilazim ovo moje carstvo. Svaka buvlja pijaca je mesto svega i svacega. Ono sto je doneto, da se nekome proda. Kao da je sve to neko sakupio u nekoj sprdnji, da se naruga, da se svaki smisao izgubi pred haosom donetih predmeta, Kao da u svemu tome neko hoce da nam pokaze neki besmisao stvarnosti da se sve raspada, da se i svet polako rastace i kruni. Prolazim kroz guzvu i povremno zastajem kada uocim one predmete koji u meni izazivaju interes i zaokupe moju paznju. Ponekad u meni pokrenu napade smeha ili zabezeknutosti koji kreator besmisla je izvukao sve te premete ili nekome nalozio da ih ovde donese. U potrazi za retkim primercima za moju kolekcije obilazim nekoliko buvljih pijaca. Jedna je na Novom Beogradu, i smestena je pod samim mostom i stanicom gde staju vozovi. Drugi je u Bubanj potoku gde se prodaju i mnogi polovni automobili. Ostali buvljaci su rasuti po pijacama po Beogradu gde se pored salate i krompira na tezgama pojave razne beskorisne i besmislene stvari. Odeca i obuca koju je neko nosio, baciou kontejner ili je umro pa je poklonjena pa je tu dospela da se prodaje i ponovo je obuce neki drugi nesrecnik.
Moja potraga je urodila plodom. Danas su na pijac kao nikad dovukli stare kompjutere i delove koje vise niko i nezna za koji model kompjutera se koriste. Moje traganje je za neki modelom iz doba kada su kompjuteri bili fantastika. To je kod mene preraslo u strast. Nailazio sam na kompjutere koji su me svojom velicinom sokirali. Velike ruzne metalne kutije u kojim se krilo srce velikih procesora koji ce tek kasnije kucati sve brze i brze u trci da postanu sto manji i super brzi.
Prekopavajuci gomilu delova i zagledajuci donete kompjutere dobijao sam i besmislene ponude da kupim to, sto niko vise ne koristi. Sirom sveta pune otpade odakle se prebacuju u fabrike za reciklazu. Jedan od prodavaca ima nekoliko starih modela koje sa zanimanjem posmatram, modeli kojih ima na svakom koraku, koje ljudi odbacuju, ostavljaju pored kontejnera, poklanjaju ko hoce da ih uzme. Pitam ga ima li jos starih kompjutera. Kaze da ima raznih ali u svojoj kuci. Ako sam zainteresovan to bi mi sve prodao vrlo jeftino. Uvek mi takve ponude izazovu da se nasmejem. To neznanje tih jadnih ljudi koji veruju da to jos nesto vredi. Privid neke vrednosti, da su upotrebljivi tako jos ocuvani u svojoj cvrstoj i teskoj konstrukciji. Prvim kompjuterima se mora priznati da su bili vrlo oklopljeni, kao neki tenkovi, jaka sasija, debeo lim. Napravljeno da dugo traje. A sada leze odbaceni i skroz zaboravljeni. Ponuda mi se ucini interesantnom. Hajde da odem da vidim jos jedno groblje kompjutera. A i covek se ponadao da ce najzad prodati taj krs koji mu je zauzeo celu jednu sobu a koji niko nece da kupi. Prica mi da su to sve ocuvani kompjuteri, veliki i teski, da ih je danima prevozio iz podruma koji je cistio. Seo je samnom u kola i otisli smo do naselja blizu jezera. Parkirao sam auto i pratio sam ga dok je sa asvalta sisao na meki put i kroz trsku preko improvizovanog mosta preko kanala punog odbacenog smeca, i prljave vode isao puticem gazeci sa njim blato dok se nismo nasli kod njegove kuce. Ispod jedne vrbe, sklepana supa, od svega i svacega, pokrivena limom, iz koje se iz jednog starog cunka pusio dim. Sablasan prizor u trsci koja je bila ispunjena dimom, kao nekom maglom, izlaze deca, vecinom bosa. Na otvoru koji ne mogu nazvati vratima izlazi njegova zena. Prodavac kompjutera me uvodi u jednu od dve prostorije u kojoj su do vrha bili naslagani razliciti modeli kompjutera. On poce da ih skida, da ih hvali, pa mi ponudi da ih otkupim. Sokiran sam bio kolicinom tih kompjutera na tom mestu u toj mocvari u toj vise supi nego kuci. Ovaj nesrecni covek tu zivi. Dovlacio je damima svojim kolicima sve to. Jedan po jedan. Kao da je prevozio mrtvace. Metalne sanduke, mrtvi džinovi, koji su nekad bili mocni, odjednom su postali bezvredni i odbaceni, dovuceni u ovu mocvaru kao u besmislenu grobnicu da ovde pocivaju. Dobijam ponude da sve to jeftino otkupim. Toliko je sve to besmisleno, zar da to kupim. I cena je isto besmislena, bedno niska, za tu gomilu kompjutera koji su davno prestali da se koriste. I prodavac je izgleda izgubio nadu da ce to nekom prodati.
Razgledam razne modele, verovatno ispravne, neostecene. Posmatram covekovu bedu, ovo mesto koje je postalo ko zna zasto postalo njegov dom, gde je sam ocito napravio ovu supu koja je postala kuca za njega i njegovu decu. Ne. Nemogu mu to kupiti. Sta bi ja sa tim. A cena je smesna. Pristajem da mu dam tu celu sumu ali samo da uzmem jedan najmanji kompjuter. I to nekompletan. On se cudi zar da mi uzme pare samo za to. Nudi mi da ponesem bar jos pet ili sest ti metalnih cudovista koja jedva zajedno uspevamo da pomerimo. Zahvaljujem se i kazem mu da nazalost to sve nema nikakvu vrednost i da se džabe mučio dok je danima dovlacio to groblje ovde zauzimajuci ovaj prostor gde su mu deca mogla spavati. Gotovo da mi nije mogao poverovati ali vec sazananje da mu ostavljam ono sto sam gotovo kupio ali ne zelim da nosim. Skoro da je uvredjen sto necu da uzmem to sve. Ja se zahvaljujem i pod ruku uzimam taj najmanji i najlaksi kompjuter na kojem pise IBM. Metalna plocica i dobra izrada, lep dizajn. Meni nepoznat, model. Privukao me svojim izgledom i malim dimenzijama. Desktop kuciste sam jos tu u njegovoj kuci otvorio, pokazalo se u njemuda je to neki prastari model, meni nepoznata marka, memorija, ploca na kojoj nisam moga da zapazim gde se uopste nalazi procesor. Kompjuter jeste ali kakav. To cu tek na internetu videti. Prodavac me otpratio i poneo mi kompjuter do kola i rekao da ako se predomislim dodjem po te svoje kompjutere koje sam mu platio. Smejem se i kazem. Hvala. Necu. Samo ti to prodaj dalje. Nekom drugom. Ili najbolje vozi kolicima na otpad pa uzmi neki bar neki novac na tezini tih kompjutera. Palim auto. Dok vozim smejem svom dolasku u mocvaru i toj besmislenoj kupovini. Dodjem kuci. Svoj tek kupljeni neobicni kompjuter postavljam u kolekciju na policu. I već radoznao unosim njegovu oznaku u Google. Na monitoru se ukazuje slika istog takvog kompjutera.
Ispod njega pise:
PRVI PERSONALNI KOMPJUTER KOJIM JE FIRMA IBM POSTAVILA STANDARD ZA SVE BUDUCE KOMPJUTERE.
Sokiran sam otkricem, zagledam i prosto nemogu ocima da verujem. Pvi kompjuter. Zar je moguce. To je bre prvi kompjuter. A sve je isto. Ukljucujem moju tastaturu i misa. Odgovaraju Monitor. Monitor radi kao da je za njega napravljen jos davnih osamdesetih godina. Pali se. Radi i ucitava se logo firme IBM i podize se meni donekle poznat prastari sistem i ukazuju se za neverovati i boje. Zamisli imao je i boje. Iz kucista se zacu iz zvucnika sam cuo zvuk. Zamisli imao je i zvuk. Jos tada su oni uradili prvu graficki chip i muzicki cip. Zasto su posle dugo cekalo na pojavu boja i zvuka kada su već sa ovim modelom to postigli. Postavio sam sam sebi bezbroj pitanja, ko je i zasto onda pravio ona metalna cudovista kad je ovaj prvi personalni kompjuter bio mali. Sve sto se ukljucivalo od dodatnih uredjaja bilo je istovetno današnjim. Svaki kabal je pasovao.
Kao da se ništa nije promenilo od tada. Kao da su inženjeri samo radili na ubrzanju kompjutera a izgled i resenja ce biti po standardu koji vazi do danas. Od tada su se pojavili mnogi modeli i padali u zaborav a moj prvi personalni kompjuter jos ponosno stoji na mojoj polici da jednoga dana i moji unuci vide kako je izgledao prvi personalni kompjuter. Ko zna mozda ce tada moja kupovina imati nekog smisla i novac koji sam ulozio ce se ipak isplatiti.
23/5/2008 22:11
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Ako lazem, pas bio. Postoji narod koji svoje mrtve sahranjuje pored svoje kuce i bunara. Na grob ne stavljaju ni krst niti bilo kakav spomenik. Jedino sto postuju je zivot i ljubav. Imaju puno dece koju obozavaju a nama samo izgleda da oni nedovoljno brinu o deci. Kad umiru sve sto ostaje za njima vise nije vazno. Kucu kao da ne vole jer ih vezuje za mesto, ako preti da ih ugusi oni je prodaju, sruse i idu dalje. Kako bih voleo da sam im slican ali nisam. Sazidao sam kucu. Majstore sam poceo da psujem od podruma do tavana, gde god pogledam fusheraj. Dok mi se nije smucilo, te uzeh mistriju i gletericu da budem majstor i ispravljam njihove brljotine. Nekako se izborih al prodje mi par godina u tome i moja kao kuca progleda, skinuh i tapete ko jos ima tapete u kuci, iz one poslednje sobe jedva skidoh i zarekoh se da to vise u zivotu na moj zid necu staviti. Okrecih u uzinat komsijama bas u zuto. I bese meni lepo, za neverovati da zuta soba moze biti tako lepa kad se okreci ili se to samo meni zuto previse svidja. U kuci dodje na red da se menjaju stvari, vesh masine, frizideri, sporeti, bojleri, televizori. Kad to dodje na red onda sam se kao i svako nasao u nevolji, jer dok u ovoj nemastini se pokupuje sve to ima da se naplacamo kredita i odricemo se od svega. A dodjose neke besplodne godine, dok se neki ljudi obogatise, pokupovase neka besna kola i mene stize Jevrejska kletva, dabogda imao pa nemao. Nastade neko komesanje, neka zbrka. Snaci se, postati nesto drugo. promeniti sebe, promeniti svet. Poceti odmah. Ali to tesko ide. Ucimo jedni od drugih. Neko ne doceka da vidi sta je radio. Neko se doseti pa raskrsti sa sobom i odbaci sve ono u sta je verovao da pocne zivot od pocetka. Neko se doseli, neko se odseli, a neko nezna kud bi. U muci postati majstor za sve, i ja, umesto da radim jedan posao ja radim pet i opet se nista ne vidi. Para nema, pa nema. Udarila neka nemastina, nastalo je prezivljavanje. Koliko da se kupe neke krpe da se covek obuce i pokrije se nasa golotinja. Da se kupi praska i sapuna da se operemo ko ljudi, da se bar ne osecamo jedni drugima kad je stvarnost pocela da se oseca. Prodje i onaj kobajagi rat sto je bolje da ga se ne secamo, i odose neki nasi prijatelji i komsije u neke strane nam zemlje i niko jos da se vrati. Dal su srecniji i bogatiji niko se nije vratio da kaze a mozda i nece. A ja sam tu gde sam i bio, kao da sam u ovu zemlju pustio veliko korenje i sve zivim u nekoj nadi, da ce nas stici neka obecana sreca. Koju dugo cekamo, pa da se i meni jednom ko nebo razvedri da me ogreje sunce. Nije da se tebi zalim, a i sta imam od toga jerbo je tako nama nekako sudjeno, da ovaj zivot po malo odmice a da samo posmatramo kako se smenjuju godine na kalendaru. Jedino sto me stvarno veseli su moja deca, koja su zdrava i prava. Rastu, lepa ko da su na majku, jer ja nisam neki bas lepotan a i to je valjda gen. Da ne cuje zlo i lepa i pametna. I zena mi onako bas lepa, kao da je godine zaobilaze ili se to meni cini jer mi je draga kao i pre. A ponekad smo smo ko stranci, pa se udaljimo i polako prestanemo pricati, pa se zaobilazimo, dok se ne posvadjamo da dodjemo sebi, da se pomirimo. Onda se ponovo priblizimo kao da se nista nije desilo. A covek ti je prokletinja, sve mu je vaznije, juri za nekim snovima, pravi neke planove a zena svaka hoce da ti bude centar sveta, pa se naljuti jer joj ne posvetjujes dovoljno paznje, te padnu i razmene se ruzne reci. Dodje vreme kad se u coveku javi i ljubomora, kad se pojave i neke sumnje, covek pomisli da bi trebao da svoju zenu kontrolise, da joj pregleda poruke, da nije pocela da svrlja. A sve je to blesavo jer ko je zenu sprecio ako hoce da te prevari, ako hoce da te slaze. Recept za srecan brak niko nema. Brak je kao kuhinja ili spremanje jela, to je jedino jelo koje moras sa zenom da skuvas kako treba. Ako zagori pocne da se oseca, ni otvorena vrata ne pomazu.. I ljubav kao da je biljka trazi svetla, da se redovno zaliva, okopava i plevi, cupa korov. Ponekad i biljka oseca, akamoli zena, hoce da joj se prica, tepa, voli... Nekome ne ide od ruke i nece ga cvece, nece ga ni ljubav kao da se kamenjem na nebo gadjao, sve se zavrsi kako ne treba i ostane u coveku neki jad i gorcina. Ako imas srece da te oce cvece, da sve sto u zemlju zasejes se primi, pa lepo raste, procveta i zamirise.
Tako je i ljubav slicna cvetu, koji moze da nikad ne procveta i uvene ko svaka biljka jer joj nismo posvetili dovoljno paznje. Koliko je dobri ljudi upropastilo svoj dobar brak svojom nepaznjom, svojm sebicnoscu. Ponekad je potrebna samo topla rec, osmeh i dodir
Jedino sto covek ima i sto vredi je porodica. Kuca, ni bogastvo, ne cine da covek bude srecniji. Samo se covek vara, i misli da ce pare sve probleme da rese i donesu tu ocekivanu srecu koja nam stalno izmice. A sami smo krivi kad zaboravimo da zivimo, da uzivamo u malim stvarima. A zivot ne cine samo velike stvari, godine i mesece i sate cine neki minuti i sekunde koje ili su srecne ili nisu. I ja sam izgleda ostario kad ovako mudrujem, kao da cu sad da otkrijem Ameriku. Svi sve znamo a na istim greskama padamo, ali valjda je i to ljudski da se gresi. Sve sto je ljudski kao da nam nije strano, na sve se naviknemo i svasta prihvatimo kao normalno. A nije. Samo mi tako mislimo da nam bude lakse. U zivotu nije dobro biti sitnicar ali avaj nas zivot sastoji od sitnica. Kao da je zivot neki mozaik koji od kamencica pravimo ali ponekad lose izaberemo velicinu pa se nista ne uklapa. Osecaj mere, i strpljenje kao da mnogi gube na pocetku i ne trude se da istraju, da ucine svoj zivot malo boljim i lepsim...
18/5/2008 23:37
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
" Ljubavi moja,
šaljem ti ovo pismo sa telefona na mail u nadi da ćeš ga otvoriti u dogledno vreme. Da bih bio siguran da ćeš ga pročitati, poslao sam ti razglednicu iz Tunisa da te podsetim i slike sa plaže. Ona zgodna plavuša koju vidiš pored mene je moja sekretarica, Tanja. Skoro se ofarbala pa izgleda drugacije. Znam da ne voliš more i da ti sunce smeta, da ti više odgovara polutama i navučene zavese da ne naprežeš oči dok gledaš u onaj velikimonitor koji si insistirala da se pod hitno kupi. Nadam se da ti se dopada film iz restorana gde sam bio noćas sa sekretaricom. Kao što vidiš plesačice su vrlo lepe koje igraju trbušni ples. I ambijent je ekstra, vidiš i nas dok igramo. Mislio sam da treba da znaš da smo otišli pre nedelju dana iz Kaira, da smo obišli i piramide. Naš
naj stariji sin je otišao sa devojkom na more jer ima već 18 godina, samo da te podsetim ako to nisi primetila. U zadnjih tri godine su se mnoge stvari promenile, od kako si kupila kompjuter. Deca su nam uglavnom dobro, u školu redovno idu, na roditeljskom sastanku sam već postao poznata ličnost. Nas sin voli da snima svašta svojim novim fotoparatom. Vidiš da su ispale dobro tvoje slike dok te je snimao dok sediš zagledana u monitor. Ja sam vrlo zadovoljan jer je odlučio da ovekoveči naš svakodnevni život. Naša ćerka kaže da je zadovoljna u Engleskoj. Kako se radovala samo kada si otišla kod frizera i obukla onu haljinu koju sam ti kupio pre dve godine. Svi su zinuli kada si se pojavila na njenom rodjendanu koji je bio u restoranu. Znam. Znam da nisi mogla dugo da ostaneš jer bi se zabrinuti svi na internetu gde si se izgubila i da li ti je dobro. Uvek se svi zabrinu ako te nema dugo da se javiš na MSN.
Ja sam takodjer uglavnom dobro. Sekretarica se trudi da me razveseli kada me uhvati tuga što nisi sa nama. Ona je vrlo vesela osoba i veoma je pažljiva i može se reći da mi ugadja u svemu da će me skoro razmaziti dok smo ovde. Kao što vidiš ofarbao sam se u crno, jer sam sasvim obeleo. Zaista neznam sta bih bez sekretarice. Nadam se da ti žena koja čisti ne smeta dok usisava tvoju sobu. Kuća je drugačija dok sam joj dogradio još jedno krilo i drugi ulaz. Nadam se da ćeš naći vremena da pogledaš kako to izgleda. Ako nisi primetila zidove sam ofarbao u ružičaste boje jer je došlo proleće.
Znam da voliš cveće pa ti šaljem fotos buketa koji sam veceras kupio. Sada moram da se spremam jer sa sekretaricom idem u tursko kupatilo gde će mo provesti nekoliko sati. Nadam se da ti redovno donose brzu hranu iz Meka i kineskog restorana. Ako nemaš dovoljno koka kole i čokoladnih bombona ti poruči da ti donesu na vrata kao i uvek. Nadam se da ti lepo radi aparat za kafu u sobi gde sam ga postavio da se ne mučiš da ideš do kuhinje. Nadam se da te kompjuter dobro služi jer znam koliko si tužna i nesrećna kada se pokvari i nemaš više kontakt sa internetom. Sekretarica i ja često mislimo na tebe. Ako me se setiš dok ideš na kiosk da kupiš novi boks cigareta a ti me pozovi nekad da ti samo čujem glas. S ljubavlju, tvoja muž, ... koji će dvadeset dana da pati na Tahitiju misleći na tebe ."
na telefon je ubrzo stigao mail kao odgovor:
" Dragi moj
Vidim da ti je lepo, da ne kvarim, ja sam prodala kompjuter, prodala sam i tvoj novi auto, prodala sam i vikendicu na Kopaoniku i stan u Dubrovniku. Dok ti pisem ovaj mail krecem taksijem u luku, jer su novi vlasnici usli u nasu kucu, pa sam onako ocajna i sludjena krenula tvojom jahtom na Bahame.
PS.
Sa zajednickog racuna sam podigla onih 300 000 evra.
poljubac...zauvek tvoja Malena "
Epilog:
Uvek je dobro imati jos nekog keca u rukavu... Malena nikada nije imala smisla za finansije.
Na mojem tajnom racunu u Svajscarskoj je preostalo nekoliko miliona, firmu sam prodao za 5 miliona evra. Ostalo mi je nekih pet ili šest lokala od po 200 do 300 kvadrata. Onih šest skladišta od po 2000 kvadrata svaki sam iznajmio kinezima na 20 godina...
Nadam se da će izabrati dobar losion za sunčanje na Bahamima, jer je uvek imala problema sa lošom pigmentacijom. Malena bude crvena ko rak posle prvog sunčanja.
Da. Nisam rekao da jahta ima problem sa motorom kojem je vreme da se izvrši generalna. Radio stanica je u kvaru. Čamac za spasavanje je bez motora jer još nije došao sa remonta. Nadam se da Malena jos ume dobro da vesla... a ja jos umem dobro da pilotiram, avion me čekao spreman i pogled na Beograd sa visine je kao i uvek bio fantastičan..
16/5/2008 23:17
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Legoh ja da dremnem, al mi dodju na san svakakve karakondžule, a snu možeš da veruješ il ne veruješ. Sanjao sam ja da sam zec, što baš zec nije mi jasno, tek mi porasle malecke uši i brkovi, a My tata, zec me teši, ako budeš dobar ima da te drugi zecovi vuku za uši, da ti budu vako ovolike Evropske kao što su kod mene i to ti je uslov da udješ u Evropu. A ja ne bih da me vuku za uši radi tog ulaska u tu Evropu koji će mi krasni ali tata ne odustaje tako lako. Evo vidi ako pristaneš čim uđeš evo vidiš čekaju te ovolike sargarepe, velike što jes, jes, pa počne da je gricka onako Evropski a meni počese da rastu prednji zubi, i san ko da je auto promeni pravac i ja opet idem bos ko čovek po putu a pokraj puta me čekaju kurve, kornjače i kamila. Pored njih piše na bilbordu obezbedite sebi siguran prevoz do Evrope. Jes mi prevoz. Gledam onu kamilu, dve grbe, kako da se popnem kad ne letim, a i uši mi male, jedino da se pretvorim u slonče. Na tabli piše sa kamilom će te sigurno i bezbedno kroz iglene uši ući u Evropu. Mislim se, ma nema šanse da se provučem, ja ovako grbav, pa još i ova kamila sa dve grbe pride nego da vidim šta mi to nudi kornjača. Na tabli piše, siguran prevoz do Evrope, polazak po dogovoru, dolazak siguran nakon sto godina, taman mogu dvaput da odapnem. I ja se nećkaše i san ko san ode dalje ko što i pamet zna da ode, i opet idem ja kao kroz jednu planinu, noge polomi, ja onako mlad medved, ma meče bre, a već ko provejava sneg, a na pećini stoji tabla, piše lepo al latinicom Evropa a na ulazu stoji tata meda i kaže. Sine za ulazak u pećinu Evropu, veli treba da se vratiš nazad u naš kraj da mi iz sve tri košnice doneseš meda ako je ostalo inače ti nema ulaska u Evropu. Ovo će još da bude ko Ali Baba i četeres razbojnika. Uh tata medo, al ajd sad sta je tu je, vratim se i otvorim, ma razvalim sve tri košnice a pčele ko divlje na mene, te za njušku, te za oči, al ja se branim majem onim šapama baš rešen da po svaku cenu udjem u tu Evropu pa ne hajem za pčelinje ujede i nanesenu mi bol. Al kad razvalih svaku košnicu skroz ono ni u jednoj nema meda, I naše pčele odoše za novom maticom a ja kud ću nazad u planinu. Nisam ni stigao do tata mede, pade noć, kad pored puta stoji čovek, ja se promenih i postadoh covek ko i pre, pa se onako štrecnuh, a on meni kaze ne ovim putem nemozes više da prodješ, što bre čoveče, kaže to je sada glavni magistralni put koji vodi u Evropu. Pa šta da radim. Da mi dopustiš da te jednom ujedem za vrat, da ti se napijem malo krvi pa ceš dobiti kartu gratis. Uh, pa zar da postanem vampir da bi ušao u Evropu i ja se okrenem pa bež nazad, al i nazad me čeka malo dalje jedna žena, pa će ona meni. Ček. Gde si pa ti krenuo nazaad. Kako se zoveš. A ona reče meni da se i ona zove Eurupa. Moj lepotane ako ćeš proći ovim putem moraćeš samnom leći prvo u krevet, to ti je uslov. Gledam ja pa sad nije ona tako loša, može i da prodje seks sa njom. Ma došlo mi odjednom da prekinem da se smucam po ovom drumu da udjem u tu Evropu kad se mora. Kaže. Drugi uslov je da priznaš posle na sudu da si me silovao, uh presede seks i uslov. Ma i to ću nekako da progutam. Kad budemo u sudu da priznaš da si mi napravio dete, pa da ga se odreknes, uh, uh, da mu prepises trecinu imanja a mi cemo ga posle svi priznati. I ja ko pravi sago glavu i pristadoh. Mislim se šta li će još ova da mi traži al malo bolje pogledam ma ova Evropa meni sve vise lici na muško, i perika joj, na glavi, i ona crvena aljina, ma ko da je sudija u tribunalu, vrtim glavom al san ko san ode niz drum i pojavi se odnekud moj tata. Uh fala ti bože. Tata. Tata. On će me sigurno pustiti ili će me povesti sa sobom. Pridjem ja bliže al tata vadi kaiš iz pantalona, i viče, skidaj gaće. Ako ćeš u Evropu skidaj gaće. Nemoj tata molim te. Zar nije mnogo stotrideset po turu. Al one jok, zapeo pa to ti je. Magarče jedan šta ti misliš da se u Evropu ulazi da od mene ne dobiješ po turu. I ja trljam oči, ne verujem sebi, rodjeni otac pa da mi naplati toliko za ulazak u Evropu. Ma tata , znaš šta ja u tu Evropu i neću a ti udri koga oćeš. I krenem da bežim ko zec od njega.
A on viče. Neka neka vratićeš se ti meni pa ti od mene kaiš ne gine. Trčim ja al malo dalje stoji ko moja mama. Mama, mama. Sta je mili moj sine. Neću u Evropu. Ma ne moraš sine, ako popiješ flašicu mleka. Mora da si ogladnio na ovom drumu. Ja odahnu, majka je opet majka, od svih ponuda ona ima najprihvatljiviju. Ih šta je jedna flašica mleka. Ona uvek tako da me natera da jedem. Popijem ja skoro naiskap ono mleko. Al ono mleko nešto udara mnogo u glavu. Manta mi se u glavi i majka mi dodje nekako drugačije. Ja je pitam. Mama kakvo ti je ovo mleko. A ona meni, pa uvozno, Evropsko, od ludih krava. Pa zato ti se u glavi zavrtelo. Pa me uhvati za ruku i lisice mi stavi. Ma sta ti je mama. Nisam ja tvoja mama gospon ja sam policajac. Uhapšeni ste pod optužbom da ste odbijali ulazak u Evropu i stalno skretali sa Evropskog puta. Došla je prijava da jos ne zelite idete u Evropu, sve što izjavite može biti upotrebljeno protiv vas, ako nemate para za advokata Evropa će vam ga dodeliti. Odvede me u sud. Sudija odma donese presudu po hitnom postupku, vele - Dok ne budete punoletni stavićemo vas u karantin da vas izlečimo od balkanskih bubica, onda ćemo vam odrediti staratelja, staviti vas u popravni dom a kad postanete punoletni onda ćemo vas primitikao punoletnog Evropljanina u policiju. Ma ne volim ja policiju, nešto bi drugo. A šta bi ti hteo. Dobro može. Ali ako me prosiš. Šta da radim da te prosim. Pa kako bre da te prosim. To nisam nikad radio. Ni ženu nisam prosio. reko joj , da se registrujemo da se ne vozimo bez dozvole. A sudija zapela pa kaze, da me moliš stoko bez repa, kažem da me moliš a ne da me prosiš, u Evropi se ne prosi. Vidim ja da ona ona naš jezik nezna bas najbolje pa mi meša il Slovenački il Hrvatski. Dobro de, nemoj da se ljutiš al pre nego što te budem molio da me policajac pusti bar u WC. A ona mi skide one lisice, jer kako da skinem gaće i razvežem učkur onako vezan. Pa ti malo skrenem s Evropskog sputa i udjem u trnje razvežem dugačke gaće pa sve drzeči one gace onako gologuz. bežiii. Viče ona zamnom. Stanii. Stanii. Da si stao, odmah. Vrći se odmah na put, Evropski. Čuješ li šta ti kažem. Zar da se opet lomatam za tobom i cepam čarape po tom trnju goveče jedno balkansko.
Ja držim one gaće i bezim sve dalje od Evropskog puta. I kad sam već odmako, gde se legu neše guje i akrepi, stanem da danem malo. Fala višenjem, probudim se iz tog Evropskog sna. Ma ja se sav bio pretvorio u ladnu vodu, a moja žena me drma i viče. Čoveče šta ti bi, probudi me iz najdubljeg sna. A ja se okrenui pa je upita a kakav je bio jel Evropski...
16/5/2008 15:23
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Birao sam prvo žene pa šta, one kod mene uvek imaju prednost, izabrao sam sad i moju partiju, zaokružio, šta ću kud ću, onako odokativno, onako sam, možda se već sutra pokajem, znam, znam, biće kasno. Jedino što me teši da kad sam pred odlukom čemu dati prednost, fašizmu ili demokratiji. ipak se pre odlučim za demokratiju. Neka je i krnja i nepotpuna i manjkava, ali moram sebi i ženi priznati demokratija je ipak demokratija. U politici i u ljubavi loš izbor moze dovesti do razlaza, razvoda ili da se partnerski odnos svede na, ajd sad kud koji mili moji. Uvek postoji verovatnoća da taj famozni teg koji će da povuče jezičak na vagi na dole ili na gore, je neko izgubio, nema ga u kutiji, ima oni lakši, ili teži al onaj koji bi vagu doveo da se jezičak umiri nema, zagubio se negde. Teško je izmeriti nešto ako je teg preveliki ili premali. U stvarnosti onaj teg koji treba da odluči kakva će nam biti stvarnost ili bliska budućnost je isti onaj teg koji svojevremeno bio više od pukog dodatka da se odredi šta će da prevagne. Oni su bili skoro nedodirljivi, skoro nepromenljivi, skoro nezamenljivi a sada su samo teg koji ce da nas povuče jos dublje tamo gde smo bili ili gde cemo tek biti. Mozda mi nismo bazdareni za tu vagu ili vaga, laže. Možda i tegovi nisu tačno odliveni pa ni vaga ne pokazuje tačne mere. Bilo kako bilo, ono što ste hteli, gledajte, kome je neslano on nek dosoli, ko se osolio nek popije koju, mozda bude dobre volje, a ko se razočarao pa nek ne brine biće. biće opet da se vagamo. Naćićemo već i tačniju vagu, baždarićemo je dok nam se ne smuči, stavićemo plombu kao u zub da se zna da ne laže i manje nas boli, a možda će i tegovi biti drugačiji i svi na broju u kutiji...
Ko zna možda se i mi jednom promenimo pa nam naša težina dodje potaman, pa pretanemo da se brinemo ako jezičak na vagi se ne umiri odmah pa se suviše šeta li šeta gore, dole, gore, dole...
13/5/2008 01:58
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
ČELIJAMA...
*što možda ne postoje
ili su ostali temelji
u večnosti...
-
Jedna od straha pijana noć
naslikana i uramljena slika
u ukradeni okvir,
kao slutnja
da ne gazim miniranu travu
u Čelijama,
u strahu gledam u mrak,
kao da sam pijanac pevam
ponavljam reči
i dižem ruku
tri prsta za pozdrav
mašem deci
iz kamiona
putuje noć
i ja
u mrtvom snu.
budim se
u horor filmu
u mrtvom selu
gde lutaju umrle duše
i kuće nemaju ni vrata ni prozora
nemaju, svoje oči,
kao da su puste ćelije,
i dvorište gde stoji
otvoreni zamrzivač
kao sanduk
pred kućom mrtvaca.
Ne ulazim u mrtvu kuću
u pustu,
ne palim sveću
u grobu.
Ni zvuka,
ni jauka,
ni jedan pas
nema snage da zalaje
i mačke su davno pobegle.
Ne, ipak tu je život,
u jednoj kući leži
mali pas, onaj što pazi
kuću, dočekuje i ispraća,
ostao po dužnosti
Evo kao u tihoj predaji
ne mrda, repom
samo me nemo posmatra
krupnim očima
kao da kaže
jesi li mi prijatelj,
budi mi prijatelj.
Hoću, ne brini,
spavaj, ovu noc
Ja
te čuvam prijatelju.
Tu sam ja
postao uča,
kao
uča učio senke
da plešu.
Plesao sam nespretno
ples mrtvih
u pozorištu živih
glumac u lošem kostimu
sa kapom harlekina,
kao ljudska sprdnja
spodoba sa čarapom na glavi,
kao ranjeni bogalj, što hramlje,
u blatu se davi
i gmize ko crv,
kako samo crv gmiže,
spreman da pobegne
da se uvija, dok
se ne zavuče u neku rupu.
Iznad mene lete crne ptice
i koga briga,
koga će stići ova noć.
Već prvu noć je počela
kao nečije ruganje životu,
kao započeta,
prva partija karata.
Igrao se jezivi poker smrti,
kibiceri su šacovali
a umorni hrkali u uglu.
Žedni alkohola
pitali šta se pije
a pio se vinjak
ne ustaje se
do jutra
ili se puca
da se ubije
ako se izadje pre
zore.
Pije se i ludaja
pije se da se
ne otrezni,
pije se ko lek,
pije se otrov
pije se ko nikad.
Puši se sve
i znak pitanja.
Pa te cigarete ne postoje više,
nemoguce da sam propao kroz
vreme držim u ruci onu poznatu belu kutiju
sa plavim znakom pitanja
znakom mojeg košmara.
Miriše na neko drugo vreme
na bratstvo i jedinstvo
mirise na neke izdaje,
na pretnje,
pozive da se počini
ubistvo.
Miriše na smrt
da je osetim
njenu hladnu ukocenu ruku
njen ohladjen dah.
vidim je
uoci svoje smrti
gde stoji kao
crna nevesta na prozoru
pokrivena velom ko pokrovom.
Dosta mi je nje i mraka
dosta mi smo,
Živi.
Mi smo preziveli
da živimo
kada prezimimo
da shvatimo
da se vratimo
da se vidimo,
kako se pale gradska svetla
da se prosetamo
ulicama
da se vozimo tramvajima
da se ljubimo slobodom
i ne volimo iz straha,
da nas zagrle
dečje ruke.
Saćekale nas naše
postelje
ko
žene željne
čekale nas i majke
u crnom
očevi ko za mrtvim plakali
i oplakali
čekali nas naši pragovi
kao starci
na umrlu.
kao naši dugovi stari.
Otišli smo
iz sela gde su
mrtvi prozori
gde su i vrata aveti,
sobe otužne od truležne odeće.
Otišli smo gde su ljudi
žuti mravi sto nose crep,
ogradu, ili stari ram,
nagoreli goblen.
Otišao sam iz sela gde sam se
molio bogu
u tudjoj crkvi
u svojoj veri
plakao,
za srusenim oltarom
i proklinjao
one koji ruse svetinje
kleo sam
ko skrnavi neka se
svom bogu predstavi.
Plačem, kako plačem,
nemam straha, mržnju je
vatra sa cevi ubila,
o kako mogu biti tamne
noći ravnice,
kako su noge teške
od crnog blata,
kako se napeto slušaju
pucnji
kako se govori u snu
i sanja kuća.
Kako se grlila puška
ko žena.
Kako se jezivo smeješ
u igri dobacivanja
bombe,
hvatanje kruške.
Ovo je moj dug
iz Čelija,
pored kanala
iz najmanje kuće
sa zemljanog poda
iz starog lonca
gde sam kusao kupus
i ložio okomke
gde sam se
kupao u lažnom buretu
govorio nebulozno ko lažni filozof
i razmišljao samo do sutra,
smejao se neslanim
šalama i mrtvačkom sanduku
ostavljenom pred kućom
o komšijama u groblju
o njima koji leže
a koje nisam
znao,
nisam ni video
ni jednog ispratio do groba,
ni zapalio sveću
ni jednu,
a trebao sam.
Zar su i mrtvi
moji neprijatelji.
Kako postaje
mrtav neprijatelj
pretnja zivom.
Zar i spomenik nekome preti
zar se osveta proteze
do groba, zar se mržnja
budi na tudjem grobu.
Ćuti, ne huli. Ne mogu.
Zar ljudski poredak kršim
neko pisano i nepisano
pravilo opraštam pre svih
lišavam se slatke osvete,
ne posvećujem se krvlju,
ne škropim svoje ruke za veru.
Zašto sam opet dosao u Čelije,
zar da se kao sužanj okujem u lance,
a trebao bi,
i ne bi,
Ni jedno lice se zaplakalo
pred mojim nije,
nije ni ruka se poslednji
put prekrstila, ni kletvu
nisam čuo iz nečijih usta,
nisam video patnje veće do
moje, nisam video bruke
veče od moje ljudske gluposti,
Tamo sa starom mržnjom
okovani ostadoše kockari
tako im je pisano,
da ne završe partiju,
da ne idu dalje,
večito mrtvi u tim Čelijama
da mešaju i bacaju karte,
a ja za kaznu da vam pišem
živ...
-
Oprosti Bože, meni grešnom,
Ti i Čelije...
Žao mi je sto šte čitali
o ČELIJAMA
koliko bih bio srećan da nisam morao nikada da
to napišem ali istina se ne briše kao što se i slova u kamenu na kraju izgube,
i zarasla slova na kamenu obrasla lišajem svedoče o nekom prohujalom vremenu, srušeni spomenici ili pali sami, šume gde su sada groblja, strništa gde su bile kuće.
Ja kao nepouzdan svedok pričam
buncam, ne verujte mi na reč, možda sam samo loš posmatrač
ili učesnik zaspao i sanjao neki svoj ružan san pa se naglo probudio...
10/5/2008 01:22
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Često sedim na balkonu i posmatram kroz gvozdenu ogradu pune autobuse i mnogobrojne automobile...
Nekada sam kao dete sedeo na gvozdenom mostu ispod kojeg sam često rukama hvatao klenove, ili sam stajao na betonskom zidu i kroz gvozdenu ogradu odozdo posmatrao kako prolaze vozovi.
U njima su sedeli ili me gledali sa prozora neki nepoznati ljudi, neko mi je mahnuo ponekad ili se to meni samo činilo.
Stajao sam dok su prolazili prazni vagoni, zatim su se na njima vozili raznobojni automobili naslagani gore i dole kao igračke, vagoni puni drveta ili crnog uglja.
Jednom su se na svim prozorima videla deca koja nekuda putuju pa sam ih ispratio i mahao im sa obe ruke dok se voz kao neka lenja zmija nije izgubio u sumarku. Ja sam opet sedeo sam na gvozdenom mostu i čekao da naiđe neki drugi voz.
Ponekad se pojave radnici na terezini pa se svi naglas smeju mojim mokrim belim gaćama.
Ja neznam zašto uvek viču dok pevaju pesme.
Ponekad se na pruzi pojavi izlazeći iz tunela skretničar sa čekićem duge drške i neprestano nešto kucka po šinama, to je znak da se sakrijem u visokoj travi i posmatram ga ako stane i čelo briše maramicom, dok ne produži dalje i izgubi se u opet u drugom tunelu.
Ispod vrba čujem zvuk oštre kose, dok deda kosi otavu, onu nisku travu koju kad skuplja psuje što nije kako valja porasla pa se rasipa, i uvek mu propada kroz gvozdenu vilu.
Veliki divlji golub nekuda odleti sa vrba pored reke. Skačem po travi.
Hvatam skakavce, da ih puštam na najlonu u brzak zakačene za udicu koju sam pravio od spenadle. Ako se klen otkači ili ispravi moju udicu ja novu špenadlu ponovo zakrivim i nastavim da pecam kao da se ništa nije desilo.
Volim da se sakrijem i posmatram one velike klenove kako čekaju hranu plivajući u struji. Ako me lopovi ugledaju brzo se izgube u dubinu ili se zavuku pod veliko korenje vrba.
Ponekad ugledam i nekog vodenog pacova kako pliva pored same obale pa se popne na obalu i izgubi u šipražju.
Voda u reci više nije čista, oseća se na ulje, kao i klenovi koje lovim iz zabave jer više nisu za jelo.
Vetruša je ulovila miša i ponese ga u svoje gnezdo, možda već ima mlade koje hrani.
Kad ogladnim, nanižem klenove koje sam ulovio na situ, tanku i jaku dugacku travu provlačeći je kroz škrge svake ribe. Šareni mačak me uvek dočeka i mota se oko mojih nogu sa podignutim repom dok mu ne bacim ribe koje uvek jede od glave. Zašto, nemam pojma. Valjda je glava ukusnija pa nju prvu pojede.
Brat se uvek smeje mojoj čupavoj zamršenoj kosi i čičku koji se uhvatio za moje pantalone dok sam se provlačio kroz travu pored reke.
Ruga mi se, i kaže, opet si se pentrao i skidao svračija jaja, šta će ti više tolika jaja i polupa ih, poneko jaje završi i na mojim ledjima ili u kosi.
On voli samo loptu. Loptu mi ne da jer kaže da kada se sa njom igram uvek je probušim na trn babine ruže.
Ne volim ga kad mi govori, nemoj da si dosadan, ti ne možes sa nama da se igraš jer si dete. Zna da se naljuti na mene jer plačem kao dete. Zove me pupavi, jer mi je stomak ko burence i pupak je na njemu ispupčen i njih to zasmejava. - Pupavi, pupavi - viču zamnom.
Kao da ih baš briga što ja plačem, pa na kraju pobegnem od njih da me više ne zadirkuju. Pa se posle pitam kad ću već da odrastem jednom.
Uvek mi je kao detetu bilo teško starijoj deci biti drug, naivno za očekivati da se igraš sa onima koji su prerasli te igre, oni koji te teraju od sebe, da brže odrasteš, da se odrekneš igre, da sve manje budeš, dete.
6/5/2008 14:16
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Kada se molio monah Georgije za izbavljenje od uninija, to nije bio plod njegove bespomoćnosti ili straha, već je to bio izraz svega što je njega monaha dostojno, njegova spremnost da u svakom stanju se pogleda u oči i od Boga traži snagu da svaku slabost nadvlada. Da mu duša ne malakše, da je ne obuzme tuga. Da se neka mala pomisao, kao crv u dušu ne uvuče i sobom proguta sve oko sebe. Da sunčan dan postane sumračan, prazan i besmislen. Slušala je reči koje su prodirale duboko u njenu dušu. Reči koje su pokretale dobro u njoj, njenu jasnu želju da njenu dušu osvoji lepota, da čuje reči mudrosti, i reči budu čiste kao što njene oči vide nebo posle kiše. Užasavala se lenjosti, kako u duhu, tako i svoje vreme nije trošila uzalud. U razgovorima se čuvala praznih reči. Kada nije bila sigurna uvek je pre izabrala ćutanje jer izgovoreno nije mogla poništiti. Milica je znala da svoje telo poštuje, kao hram u kome se nalazi duša koja teži čistoti. Nikada nije mogla da razume ljude koji toliko teže da uživaju u razvratu i razuzdanosti. Kao da se plašila da je u tome raspad čovekove duše, pad u covekovo ništavilo. Cepanje njene fine i osetljive ličnosti koja teži pravednosti, bi je odvelo daleko od njenog cilja da njen um bude uvek u saglasnosti sa njenim srcem i telom. U njoj se budila radost sto je od nje daleko stanje samomučenja u izboru pravih vrednosti. Njena vera je bila postojana, i budila joj nadu da će njen put u svetu zemlju je odvesti na izvor gde je morala da počne sa svojim istraživanjem porekla svoje porodice. Sve do sada je njen trud nadoknadjen onim sto je otkrila. Došla je ovde da otkrije u sebi da bez ljubavi će se srušiti sav njen svet. Ona iskra koja je bljesnula u polutami crkve je probudila u njoj najdublje osećanje ljubavi. Tek tada je osetila ono o čemu je sanjala, o čemu je čitala, onu ljubav koju su veličali pesnici i koju su prikazivali slikari. Osećaj koji je doživela da su se probudila neka jaka osećanja prema nekome. Osećaj da je to biće neko ko u taj svet njenih osećanja treba da udje u njen svet u kojem je uvek ostavila mesta za voljeno biće.
Vratila se u motel i prepustila se svom zadovoljstvu da oseti blagotvorni uticaj vode na svom telu. Posmatrala je sebe i uočavala neke male promene koje su kvarile prvi utisak koji je imala o sebi posmatrajuci se u ogledalu. Njene lepe grudi, rumene bradavice, stomak koji je isticao lepo oblikovan venerin brezuljak, njene duge noge i ono sto je uvek zahvaljivala prirodi lepi prsti, nedeformisano stopalo, nokti kao da su listići cveta. Uočavala je na svom licu tu nesavršenost, neznatnu razliku u položaju obrva, levo oko joj je uvek bilo ispred desnog, uvek se nasmešilo, žurilo, a desno se poigravalo kao dete. Nasmešila se samoj sebi, i oba oka su bila jednaka, ujedinjena u jednom osmehu. Sitne bore su samo jos više isticale njene oči, to živo zeleno, kao da je ostalo, prenelo se sa polja u kojima se igrala sa sestrom Zorom. Njena nemirna kosa, blago ukovrdžena, ostajala je takva i vraćala se sebi, posle svih tretmana, posle svih pokušaja da je učine drugačijom. Posle sna, njena kosa je postajala kao pre, nekoliko pramenova su uvek lutali od njenog obraza preko njenog čela, a jedan se igrao pokrivajući njene ušne školjke koje su krasile dve dijamantske mindjuše. Njene uši su samo isticali vešto obrušeni dijamanti. U njima se zadržala vatra koja se podizala iz prvih vulkana. Kao iz užarene lave da se prenelo crvenilo, pa se promenilo u plavetnilo kako se i temperatura menjala, da bi se boje medjusobno pomešale u zeleno pa bi postajući ljubičaste svetlucale kao žive. Njen dvosed je reagovao na kontakt ključa, čula je fino brujanje moćne mašine. Osećala je put koji su prelazile široke gume. Oko njenog vrata je vezana maram lepršala kako je ubrzavala. Nije volela da vozi previše brzo i rizikuje da negde sleti sa ovom skupom igračkom. Motor je reagovao na najmanji dodir kvačila, i kretanje dvoseda je nalikovalo na lako kretanje macke. Posmatrale je sunce koje je već pocelo da menja svoju putanju ali je jos daleko od zalaska iza oštrog vrha iznad pećine u kojoj je bila. Poželela je da se prepusti ovim trenucima, neobaveznoj šetnji do grada u kojem če sa pošte poslati spremljene fotografije i članke u redakciju casopisa za koji je pisala priloge. Nije volela da neko drugi razvija njene fotografije i prvi utisak je htela da stekne kada ih u gradu izrade u foto studiju. One koje odabere će poslati a ostale će sačuvati za arhivu. Nije joj se žurilo, imala je dovoljno vremena, da posmatra retke borove koji su na vrhovima stena osamljeni rasli. Kada se več spustila u kanjon iza krivine je naišla na muskarca duge kose vezane u rep, u lanenoj košulji sa diskretnim šarama, preko koje su prelazile naramenice plavih farmerica. Kombinezon gotovo bled, na nogama je imao kožne sandale sa debljim djonom. Kada je cuo auto zastao je u kraj uza samu stenu i okrenuo se. Da. To sam i pretpostavljala. Jevta. Kao da je došlo vreme da se stalno srećemo. Stala je i naslonila ruku na vrata dvoseda. U vazduhu se osećao miris borove smole, i žutih cvetova. Kao da su se za tren njene oči počele da tonu u Jevtine. Jedino glas koji je izašao iz njenog grla je sprečio da nastave taj svoj put. - Vi ste se opet dali u potragu za vašom zemljom od koje pravite boje -. Jevta je pogleda. Njegov pogled je više rekao nego sto su reči. - Danas sam napravio pauzu da mi se oko odmori. Unutrašnjost i slaba osvetljenost hrama izaziva naprezanje očnog nerva i osećam peckanje a nekada i crvenilo očiju. Imam potrebu da se krećem, jer sam često u istom ukočenom položaju dok slikam. Obično do grada idem džipom koji ide u nabavku iz motela, ili pešice -. - Hocete da vas povezem - . - Ako, želite. Do grada mi treba dobra četiri sata i nisam baš raspoložen za toliku šetnju ako ne moram. Samo bih vas nešto zamolio -. - Recite - . - Da mi više ne persirate. - Važi - . - Prihvata se - . Dok je Jevta sedeo, ona je pažljivo vozila, povremeno je posmatrala Jevtin profil. Njegovu kosu, naraslu crnu ukovržanu bradu. Kao da su sve rekli, Milica je vozila i razmišljela gde se prekinuo započeti razgovor. Okrenula je glavu i Progovorila. - Jevto - U isto vreme i on je rekao, - Milice -. Potpuno zatečeni, potpuno neocekivano, nasmejali su se kao da je taj smeh razbio neki zid tišine i prekinuo njihovo ćutanje. - Reci Milice -, Prekinuo sam te -. Uvek ovako ideš sam-. - Ne. Ponekad idu samnom i radnici koji rade na priprati. A nekada sa nama podje i Lepa kada ide da poseti majku. U ovom gradu se kratko zadržavam i gotovo nikoga ne poznajem. Prenoćim u hotelu ako mi se ne ide ponovo pešice i sačekam džip ujutro koji dolazi po namirnice za motel - . - Ti svakako više poznaješ ovdašnje prilike i taj grad nego ja -. - Ja čak neznam ni gde se nalazi pošta, a neznam ni to gde se nalazi banka -. - Da. Znam gde se nalazi. Obišao sam ga, jer nije veliki i ne treba puno da se obidje i vidi sve što je u njemu zanimljivo. Najlepši deo je svakako stari grad. Nalazi se na samoj reci. Sa svojim mostićima i restoranima podseća me na neki čudan način na Pariz i Senu. Dok sam odlazio u muzej i kopirao u samom Luvru naručene slike, nisam imao vremena da se divim ni gradu ni reci. Kao ni ovde, jer najviše vremena provodim u hramu - . Osetila je neku setu u njegovom glasu. Neka senka kao da je prešla preko njegovih očiju. I opet se prekinuo njihov razgovor. Jevta kao da nije hteo dalje da nastavi i Milica je prihvatila tu tišinu kao neki predah jer njena radoznalost bi mogla da u njegovim očima preraste u sumnju.
Pariz, grad u kome se Jevta našao nakon što je postao stipendista francuske vlade. Zapažen je od strane sekretara francuske ambasade, pri poseti slikarskoj školi koju je vodio poznati i kontroverzni beogradski slikar. Predložen i primljen sa najboljim preporukama da nastavi svoje post diplomske studije na francuskoj akademiji i radi na proučavanju, tehnologije i postupci slikanja starih majstora na slikama koje su izložene u Luvru. Za vreme studija u Beogradu na trećoj godini akademije u posetu ateljeu gde su slikali studenti pojavio se poznati slikar koji je u umetničkim krugovima važio za najprodavanijeg slikara. Slike koje su potpisane njegovim imenom su bile tražene i smatralo se da kupovina njegovih slika je dobro ulaganje novca. Osnovao je svoju slikarsku školu u kojoj su se našli najtalentovaniji studenti završne godine likovne akademije i sve slike koje su stvorili su bile potpisane njegovim imenom. Studenti su dobijali skromnu nadoknadu i zadovoljenje da se kreću u krugovima u kojima se plasiraju i predstavljaju umetnička dela. U skoli se nasao i Jevta i njegova neverovatna virtuoznost u crtanju i komponovanju velikih kompozicija je odmah podigla rejting poznatog sllikara do neba, za koga je Jevta radio. Sve slike koje je naslikao Jevta sasvim odudaraju od načina rada koji je imao kontroverzni slikar. Potražnja za Jevtinim slikama potpisanim tudjim imenom je porasla da nije stizao da ispuni zahteve svoga mentora i zapao je u krizu i gubio volju za stvaranjem. Slike su se množile, do trenutka kada je doslo do oštrog sukoba izmedju Jevte i vlasnika navodne škole. Jevta je odbio da naslika jednu sliku u kojoj se pojavljuju elementi koji su za Jevtu bili uvredljivi. U završnoj fazi slikanja, u sliku je trebalo doslikati detalje koji su više nego smešni i odudaraju od čitave slike. Te detalje je kontroverzni slikar gotovo u svaku sliku unosio i time je slike završavao. Videle su se razlike u načinu rada, primitivan i amaterski postupak slikanja kod nabedjenog velikog majstora i prava veština kojom je svaku sliku Jevta učinio pravim remek delom. U ateljeu je došlo do razmene oštrih reči. - U ovoj slici je besmislica dodavati bilo šta, ona je završena i doslikavanje tih gluposti je za mene uvreda preko koje neću preći -. Veoma besan, sa žestinom i povišenim tonom je pretio slikar koji se pretvorio u prodavca Jevtinih slika. - Ti si bio niko, bez mene si, cujes li me, bez mene si niko, zapamti dobro da ako odeš odavde za tebe će sva vrata galerija biti zatvorena - . Pretnje koje su izrečene su bile ozbiljne i uticaj u umetničkim krugovima koji je ta lažna veličina imala je bio suviše veliki da bi se njegove reči primile sa podcenjivanjem. Sa odlaskom Jevte iz ateljea splasnula je potražnja jer se odmah osetio pad u kvalitetu slika koje su izlazile iz radionice, slika koje su stvarali prosečni slikari koji nisu imali poleta ni umetničke imaginacije ravne Jevtinoj. Počele su da kruže priče po umetničkim kuloarima da je majstor izgubio rasnog ždrepca sa kojim je dobijao sve trke i osvajao velike iznose. Medjutim niko se nije imao hrabrosti da javno demaskira tu slikarsku nabedjenu veličinu. Kao da su pobedili interesi i strah od uticaja koji je bio nesumnjiv od strane vlasnika te famozne škole. Svojim odlaskom je Jevta učinio značajan korak, da se oslobodi jedne pijavice, koja mu je ispijala onu svežu zdravu krv, koju više lažni slikar nije imao. Njegove slike su spoj anemičnog i bezličnog prikazivanja nekih lažnih etnografskih scena, nekih iskrivljenih vizija i apsurdnih biblijskih motiva u kojima se samim prikazom negira ono što se u tim scenama stvarno desilo. Kritičari su pisali sjajne kritike, jedan slikarski krug se brzo pretvorio u vešte trgovce pa je trljao ruke a umetnost se pretvarala u dobar posao na kojem su se zaradjivali velike sume novca. Odlazak Jevtin iz ateljea je za nejega bio pravo oslobodjenje, gotovo već ugušen kao slikar, gubio je volju za stvaranjem, svako delo mu je postajalo teret i njegova anonimnost u kojoj je ziveo mu je oduzimala veru da se u umetnosti stvara iz želje da se stvore neprolazne vrednosti a ne radi sticanja slave ili bogaćenja. Slika koju je kupio sekretar francuske ambasade videvši je prilikom posete ateljeu na Jevtinom štafelaju. Upoznao se sa Jevtom i začudio se dobrom poznavanju francuskog jezika koji je od svoje majke Jevta učio od malena. Shvatio je igru koja je prisutna u tom ateljeu i bilo mu je jasno da pravi stvaraoc te slike je Jevta, onaj isti mladić koji je slikao tu sliku prilikom njegove posete a ne taj slikar koji mu se činio previše primitivan i neuk da bi takvo delo uopšte stvorio. Sliku je kupio ali je pozvao Jevtu da dodje u njegovu rezidenciju. Jevta je posetio sekretara i upoznao njegovu gospodju i njegovu ćerku Mary, koja se odmah na prvi pogled zaljubila u Jevtu. tom prilikom su na ručku stigle ponude da Jevta sa preporukama ode u Pariz i nastavi post diplomske studije. Jevta je prihvatiotu više nego povoljnu ponudu i vest o tome je odneo u atelje gde je u nevezanom razgovoru ispricao svom bivšem mentoru da je dobio povoljnu ponudu za nastavak studija. Izraz neverice i čudjenja, neki podli izraz ljubomore i zavisti prekrio je njegovo lice ali se savladao i nastavio razgovor sa Jevtom ne ulazeći u detalje i ne iteresujući se više o toj ponudi. Još tada je dobro znao da ga je izgubio i da neće proći mnogo da će se oteti i supristaviti njegovoj vlasti. To se na kraju i dogodilo i Jevta se već ujesen našao u Paruzu. Na akademiji je ubrzo stekao slavu da njegova ruka je ruka koja stvara poput starih majstora. Jevta je mnoge slike analizirao i snimao sa infracrvenim svetlom i video do same osnove platna kako su stari majstori slikali. U podrumima i restauratorskim radionicama u Luvru je dovršio svoje studije i za njega gotovo da više nije bilo tajni kako su te slike nastajale. Živeo je skromno u umetničkoj četvrti u svom ateljeu koji mu je bio u prvo vreme dovoljan ali kasnije prostorno neadekvatan, gušio se u tom malom prostoru a slike koje je radio su bile velkih dimenzija. Za vreme svog boravka u Parizu naslikao je mali broj slika jer je slike radio dugo vremena i svaka slika je bila vrhunac slikarske veštine. Galeristi su se otimali da mu otkupe neku od tih slika ali je Jevta izbegavao da prodaje te malobrojne slike koje su mu oduzele gotovo tri godine rada. Postao je slavan u krugovima koji se bave trgovinom umetničkih dela i galeristi su uvideli da njegove kopije umetničkih dela dostižu visoke iznose. Jevta je svaku kopiju naslikao i zaveo je u svoj registar da je to kopija i zaštitio je da se nebi ta kopija prodavala kao original. Svaka kopija je imala takav dodtignut nivo, da se svakom poznavaocu umetničkih dela činilo da se pojavio predstavnik starih majstora, koji radi u duhu i tradiciji koja je pripadala prošlim epohama. Jevta je stekao svoj ugled i njegova veza sa ćerkom sekretara francuske ambasade je trajala sve dok Jevta nije postao slavan. Kada je počeo da se kuva u tom surovom umetničkom kotlu, da se na svetlost dana ukazuju njegove slike kao odraz majstorstva, Mary je Jevti zadala nizak udarac i prevarila ga sa tada poznatim mladim glumcem koji je tek počeo da se diže na glumačkom nebu. Mary je zivela u krugovima u kojima je navikla da se ističe i bude centar pažnje. Izazivala je Jevtu svojim slobodnim ponašanjem, razmažena i željna promena parnera je povredila Jevtina fina osečanja i nakon njihove svadje je došao kraj toj besmilsenoj vezi. Marz je nastavila sa svojim načinom života a Jevta se vratio u Beograd i u svojem stanu na mansardi napravio svoju radionicu za restauraciju umetničkih dela i slikarski atelje. Ceo tavan je adaptiran u veliki i svetao slikarski atelje u kojem je smestio slike koje preneo iz Pariza. Prva izložba je izazavala šok u umetnićkim krugovima i kuloarima se digla bura i potplaćeni su kriticari dobili zadatak da ocrne pojavu takve umetnosti koja je bacila u senku sve dotadašnje stvaraoce. Oni su svi sa svojim slikam dostojnih staklorezačkih radnji, se našli zatečeni i niko pre Jevte ni poslke njega nece dići toliku prašinu kao što se to desilo te večeri na otvaranju te neobične izložbe. U galeriji je bilo izloženo samo šest ogromnih slika koje su svakog posetioca ostavljale bez daha. Svako ko je izdaleka gledao ili se priblićio je bio zapanjen tom neverovatnom tehnikom koja je na platno iznela takvu snagu u prikazivanju prostora. U najboljem stilu velikog majstora je na svakoj dominirao odredjeni broj figura i svaka slika je bila jedno vidjenje sveta. Poslednja slika je prestavljala snaćnu i neponovljivu viziju budučnosti koju je Jevta imao kada mu je Život viso o koncu. Rastanak sa Mary, zamor od te gužve i atmosfere pozornice, iscrpljenost dosadnim kopiranjem, velikim naprezanjem da taj mali broj slika završi je Jevtu odveo u bolnicu gde je njegova isrpjljenost se odrazila i na njegov duh i na telo. Došlo je do opšteg kolapsa organizma i lekari su njegovo stanje već smatrali konačnim padom svih zivotnih funkcija. Pao je u komu i čekao se momenat da mu i srce otkaže. Ležao je bledog lica kao skamenjeni apolon. Iz njegovog produhovljenog lica je izbijala neka svetlost koja je bila gotovo vesnik da se njegova dusa deli izmedju ovog sveta i neba. Potpuni neobjašnjivo za lekare čudo, Jevta se probudio i nakon kraćeg oporavka napustio bolnicu. Ostala je enigma sta se desilo te noći kada se Jevta probudio i kada je imao svoju poslednju viziju koja je ostala zauvek zabeležena na njegovom remek delu koje je i najviše napada imalo. U toj slici je mnogima koji su svoj renome stekli svojim ulaženjem u različite sekte i propagiranjem one vere koja je bila daleko od tradicije u kojoj je vaspitavan Jevta. U svom ateljeu u Beogradu, posle te izložbe povukao se is svih zbivanja i zatvorio se u svom ateljeu gde nije davao intervju ni jednom novinaru. Na računima je imao dovoljno novaca koji je stekao kopiranjem slika u Luvru za naručioce i apsolutno se posvetio slikanju novih slika. Slikao je zatvoren sve do momenta kada je od jednog monaha iz manastira koji je u blizini sela odakle je Jevtin otac nije dao preporuku da se Jevta uzme za zivopisca te velike crkve, Prihvatio se onog posla koji uvek želeo, da se na zidovima crkve nadje ono najbolje sto je Jevta kroz svoje slikarstvo stekao. Zavrsetak crkvenog živopisa i freske koje su tada nastale su otvorila široka vrata Jevti da se njegov rad nastavio na mnogim hramovima u kojima je se predao do kraja svojoj umetnosti. Kao da se ta noć u kojoj je Jevta imao posetu i video. Čuo je glasove i jedini put koji mu je ostavljen je put koji samo odabrani biraju. Nije bio njegov put da se njegova dusa preseli na nebo, već da otpočne ono stavranje zašta je Jevta bio rodjen. Da prestane da slika ovozemaljsku stavrnost i prolazno, da zivopise bozansko, harmoniju koju je u svojim nadahnutim vizijama imao. Poštujuči tradiciju, prepustio se molitvi i njegova ruka je pisala drugačije od svega što je u školama naučio. Zaboravio je sva stečena umetnička pravila i nova dela su imala nešto što ni jedno prethodno nije. Boga. Prisustvo božansko, odsustvo lažne tehničke savršenosti kojoj je već Jevta počeo da robuje. Njegove slike koje je naslikao u Parizu i u Beogradu su ga opterećivale jer je znao da ta savršenost je privid i njegov pad u zamku da je svojom veštinom dostigao savršenstvo. U noći u kojoj se njegova duša borila sa samom sobom je izabrala da odbaci jedan lazni svet i da se prepusti u beskonačno, da svoju umetnost stavi u službu onoga od koga je i izabran. Jevta nije imao ni malo sumnje da je zavrseno njegovo robovanje pukoj veštini, da sve što bude nastalo će biti drugačije jer se njegov život produžio da se njegova duša uveri da je covekova moć ograničena dok gleda samo ovaj vidljivi svet, a onaj nevidljivi ne želi da prikaže i prenese svojom rukom one presdstave koje su odraz božanskog u čoveku i koje je u svojim vizijama imao.
Dok je ćutao i negde u daljinu zagledan Jevta se gotovo izgubio u mislima. Milica je posmatrala tu Jevtinu promenu. Osetila je da samo spominjanje Pariza je kod njega izazvalo njegovo iznenadno povlačenje i zatvaranje u sebe. Pitala se šta je se to dogodilo tamo u Parizu za vreme njegovog boravka, dok je Jevta tako reagovao i prekinuo započeti razgovor.
U grad Valjevo su ušli preko mosta i Milica je u blizini parka, na parkingu ostavila auto, dvosed se izdvajao od ostali automobila.
Pošta se nalazila u centru grada i Milica je sa Jevtom krenula kroz stari grad, ulicom koja je ista kao što je bila još u tursko doba, popločana kaldrmom, kuće sa doksatima i malim radnjama. Kao nekad u njima kao ostatak neke tradicije ostali su već izumrli zanati, grnčar je izložio svoje ćupove, krojač je u izlog stavio kape šajkače, odela anterije, košulje od domaćeg platna, u opančarskoj radnji su izloženi se žuti i šareni opanci za muškarce sa nešto većim i povijenim kljunom šiljkani i ženski ispeleteni od fine kože. U jednoj radnji kazanžija je radio na novom rakijskom kazanu, a na samom mostu sa desne strane smestio se berberin koji je odatle kroz širok izlog posmatrao prolaznike dok je sapunao i oštrio brijač i prepričavao po svom običaju sve ono što se u jednom malom gradu dešava. U gradu kao što je ovaj u užem gradskom jezgru su živeli oni koji su već pripadali gradjanskom sloju. Iz tih porodica koje su se nekada preselile iz okolnih sela u grad su potekli, prvi službenici u opštinskoj upravi, lekari, advokati. U staroj zgradi gimnazije gradjenoj u klasičnom stilu pored muzeja su radili prvi profesori koji su se školovali na beogradskim fakultetima. Preko puta gimnazije do reke sa širokim šetalištem prema drugom pešačkom mostu se smestilo gradsko pozorište. Grad je bio za svakog onog koji prvi put udje u njega na prvi pogled kao i drugi gradići u Srbiji ali ono što ga je izdvajalo od ostalih je položaj da se obreo na dve reke koje se ispod gradske pijace i manjeg sportskog stadiona spajajaju i čine jednu veću reku koja odatle mirno teče kroz vrbake kroz prilično ravnu kotlinu.
Svako ko je video Milicu i Jevtu dok šetaju prema pošti je zapazio Milicinu izrazitu lepotu i Jevtin izgled koji je više odgovarao monasima u manastiru iz kojeg su povremno doalzili u grad. Grad i okolina koji je kroz vekove za svoje vodje imao jednog Protu Matiju Nenadovića je u okolnim selima imao tradiciju da se iz tih sela došlo najviše monaha i u ratnom periodu gotovo svetac je zatočen u logor onaj koji je postao patrijarh i duhovni otac Srbije Nikolaj Velimirović. Na malom trgu gotovo na ulazu u fradski sud je tajala impozantna figura, prote Mateje Nenadovića, rad velikog vajara Mileta Jevtića koji je živeo u gradu sve dok ga rat nije odveo u Ameriiku da se više nikada ne vrati u grad koji je toliko voleo.
Otac Justin iguman manastira Ćelije kod Valjeva je pricao Jevti o običajima i naravi ovog blagorodnog i vrednog naroda koji poštuje svoju veru i vekovima na ovom području trpi žestinu neprijateljstva, trpi naneto zlo svih onih koji su dolazili sa oružjem u ove krajeve. Slušao je o kolebanjima i lutanju o nastalim deobama u narodu na četnike i partizane, na dražinovce i komuniste. Politika i novo stvarene ideologije, koje su imale za cilj da izmene svet i donesu privid blagostanja su samo izazvale i produbule taj jaz, donele nesreću i okitile mnoge kapije crnim barjacima u znak žalosti za poginulima na obe sukobljene strane. Prve komšije i rodjena braća su postali jedno drugom ljuti neprijatelji i množila su se zločinstava kod onih koji su se oduvek o praznicim u svojoj veri okupljali u crkvi.
Idući prema robnoj kući i centru gde se nalazila pošta video se gradski hotel koji je bio nešto niže u odnosu na poštu i robnu kuću. Preko puta u neuglednoj zgradi je bila smeštena i banka. Grad se razvijao nekako haotično, one lepe zgrade u klasičnom stilu koje su potojale pre drugog svetskog rata su ustupile mesto nakon rušenja nekim bezličnim i netipičnim zgradama u kojima nije bilo ni one lepote ni dostojanstva naroda koje je u vremenu sticao.
Kod pošte se se rastali i Milica je ponudila Jevti: - Ako se ne žuriš nazad kada završim u poslove u pošti i banci možeš se vratiti samnom do manastira. – Jevta se zahvalio i dao Milici broj svog mobilnog telefona da budu u kontaktu. Na njeno veliko iznenadjene Jevta se ponudio da joj pokaže kako izgleda ambijent jednog restorana na reci Gradcu koji je imao izgled nekadašnjih vajata gde se stanovalo leti i unutrašnjost je opremljena u stilu mnogih kuća koje su nekada postojale u okolini. Milica je bila iznenadjena tom iznenadnom ponudom od strane Jevte i prihvatila je da se nadju kod samog parka gde je i parkirala svoj dvosed na obližnjem parkingu. U pošti se nešto više zadržala nego što je očekivala, sporost službenika, izvesna gužva stvorena pred šalterima je kod nje izazvala pomisao da se neke naše navike ne menjaju bez obzira na uvodjenje kompjutera u poslovanje pošte. Da ljudi kao da ne prihvataju i više im odgovara nekadšnja ležernost i sporost u radu sa strankama.
U banci je išlo nešto brže i blago čudjenje je izazvala činjenica da svoje čekove koji su bili izdati od engleske banke se u toj banci ne mogu realizovati. Viza kartica je već bolje prošla ali je komunikacija sa engleskom bankom bila slaba tako da transfer novca sa njenog računa u Engleskoj na račun u Valjevsku banku neće ići tako brzo. Nešto gotovine koju je imala će zadovoljiti njene potrebe u narednim danima ali će morati da podigne nešto novca kada krene u selo da poseti oca Savu i sestru Zoru. Milica je svaku priliku koristila kada dolazi da ode i provede bar neki dan sa njima u selu. I oni su se radovali njenom dolasku i njena soba je uvek čekala provetrena i sa mirisom unetog cveća za koje se uvek pobrinula sestra Zora. Osećaj sreće što je sa njima je uvek zamenila tuga kada je odlazila a na kapiji ostali da stoje otac Sava i sestra Zora. Dok je vozila i pored nje promicale dobro poznate kuće uvek je njeno lice bilo u suzama. To je bilo jače od nje. Ta osećanja nije mogla da uguši.
Do raskrsnice i mosta koji prelazi na drugu stranu male, brze i čiste reke Gradac, su dosli njenim dvosedom i preko puta ispod same brane je parkirala svoj dvosed. Posmatrali su sa mostića na samoj brani vodu koja pada, šum koji stvara i osećali njenu svežinu kao da se u vazduhu stvara neka fina izmaglica od sitnih vodenih kapi. Stazom koja vodi prema nekadašnjem mlinu na mestu gde je stvorena etno aoza su dosli i usli u usli restoran koji je bio prilicno posecen i njihov ulazak nije ostao ne primećen. Pojava Milice i markantna figura Jevtina je kod gostiju izazvala radoznalost. Kao da je u njihovim ocima se stvorilo jedno pitanje: - Ko je ta prelepa mlada žena, i taj muškarac sa kosom vezanom u rep, kovržave crne brade, uskog lica, lica koje kao da je izvajano ili ozivelo sa grckih figura. Iz njegove pojave i lika je zračila produhovljenost i blagost. Kao da oči uperene u njih nisu znale u koga će pre gledati, na kome će se više zadržati pogled, da kratko uživaju u lepoti koja se iznenadno pojavila na tom mestu u liku Milice i Jevte. Konobari obučeni u narodne nošnje su docekali Jevtu koga su ociti poznavali a pojavu tako lepe dame je i kod njih tog dana bi praznik za oci. Želeli su da ih ugoste i njihov odmeren i fini doček je ostavio snažan utisak na njih i osećali su se kao kod kuće. Predložili su da u njihovom restoranu probaju njihove specijalitete i probrana vina. Narucili su veoma ukusnu pastrmku koja je rasla iznad hidrocentrale u omanjim ribnjacima i koja nije izgubila od ukusa jer se vodilo racuna da ishranom se ne pokavare najbolja svojstva i ukus ribljeg mesa. Rucak je dosao kao predah u ovom danu koji je imao svoja iznenadjenja za oboje. Vino koje su pili je godio njihovom prefinjenom ukusu za vina, jer je i Jevta imao sklonost da uživa u retkim vinima i hrani koja je uvek bila na poseban nacin spremana. Njegova sklonost, i gotovo strast koju je jos u Parizu razvio da sam sprema hranu, da vešto koristi različite začine. U njegovom stanu se uvek osećao poseban miris hrane koja se sprema. Jevta je Milici pricao da se kuvanjem i pecenjem mogu istaći ili pokvariti ukus i miris svih sastojaka nekog jela, da se gubitak boje i vizelnog utiska gubi i zelja i lucenje onih sokova kod svakog coveka da uzivanje pocinje od pogleda. Milica se smejala tim njegovim zakljucima. i rekla da se to uzivanje odnosi i na druge pojave. Nije bilo njeno ne manje iznenadjenje kada je slusala Jevtu kako poput vrsnog poznavaoca nabraja retke začine i jela koja je pripremao. Dok su opusteno razgovarali, kroz prozore koji su bili otvoreni se cuo zvuk koji stvara voda, sum vode koja sa visine pada sa brane,
Gradac je kao i uvek tekao hladan i čisto prozračan da su se videle male ribice koje su iskakale na brzacima a velike potočne pastrmke se skrivale ispod stena ili se kao plave senke brzo kretale kupeći larve po dnu, da bi ponekad iskočile iz vode kupeći vodeni cvet.
-Jevto, kako je ovde lepo, nisam ni slutila da u ovom kraju postoji ovako lepa i čista planinska reka. Priroda oko ove reke Gradac je zapanjujuće ostala netaknuta ili su ljudi odavde odlučili na vreme da sačuvaju reku i njene obale od zagadjenja
Dok je Milica govorila, Jevta je posmatrao i nije je prekidao, uživao je slušajući njen glas, prepustio se tom trenutku na tom lepom mestu. Osećao je uzbudjenje kada bi ga preplavio kao val svaki njen osmeh i topao pogled. Prvi put je osetio nešto više od fizičke privlačnosti. U atmosferi, oko njih su njihova suzdržana osećanja izazivala onu finu napetost i želju. I vreme kao da je stalo dok su opušteno sedeli i ćaskali gotovo neobavezno kao dva prijatelja koji se već duže vreme poznaju. Dok su nazdravljali taj neocekivani susret su pretvarali u nešto više od zajedničkog druženja. Milica je iza Jevtine suzdržanosti i nenametljivosti otkrila jedan poseban svet. Jevta je iznenadio svojom suptilnosću, njegova spontanost, opšta kultura i poznavanje istorije je u Milici izazvalo neskriveno divljenje. U razgovoru su više puta sa srpskog prelazili na francuski jezik, da bi neke svoje misli izrazili ili približili one posebne misli koje samo određeni jezik može izraziti svojim bogastvom reči. Dok su razgovarali njihova pojava i medjusobna nežnostje bila prisutna u vazduhu te je izazivalapažnju kod onih koji se nisu mogli suzdržati da svoje poglede duže vreme ne zadrže na njihovim nasmejanim licima. Milicini obraze je prekrilo blago rumenilo, podstaknuto razgovorom sa onim koji je sve više privlačio svojom pojavom: Kao da ni birano vino nije probudilo one iskre u njihovim očima kao što je probudila sama njihova blizina. Oboje su znali da je život jedan tren, da se živi svaki tren, sa svakim pogledom i osmehom i dodirom život prolazi. Kao da su oboje znali da se život ne može do kraja planirati, da ima svoje neočekivane obrte, da je nepredvidiva sudbina često uzrok mnogih prekinutih puteva i lutanja. Živeli su ovde i sada, kao da sutra ne postoji, kao da je ono što su ostavili za sobom bilo samo čekanje da dodje do ovog trenutka koji ih je ispunio obostranom srećom. Iza svoje suzdržanosti su osećali onaj ubrzani rad srca koji je uvek znak da je izmedju njih uspostavljena ona veza koja će ih zauvek povezati magicnom snagom njihovih probudjenih osećanja. Jevta je bio siguran da je konačno došla ona koja će usmeriti njegove mislika onoj ljubavi koja se sanja i priželjkuje. Jevta se nikada nije odrekao ljubavi. Duboko je verovao da se treba prepustiti jednoj velikoj sve prožimajućoj ljubavi, koja je uvek čista i plemenita. Kada naidje pokrene osećanja poput planinskih potoka koji se brzo spuštaju i stvaraju reku u kojoj će sve da vri od života.
Ovaj trenutak koji je dugo čekao, mu se učinio nestvaran, nestvarna i Milica koja je pričala i smejala se. Posmatrao je njenu ruku dok nju naslanja glavu, posmatrao je njene pokrete koji su mu bili toliko poznati, kao da ih je video nekada davno u nekom snu koji je sanjao pa ga zaboravio kada se naglo probudio. Nije nalazio odgovor na jedno pitanje koje je sebi postavio onog trenutka u bolnici kada se probudio da bar pokuša da razume svet u kojem je video sebe kao i mnoge koji imaju više razloga da opravdaju svoje neuspeha nego da nadju reči da kažu istinu o svojoj nemoći da se suoče sa stvarnošću. Sve ove godine koje je proveo u proučavanju nečega što mu je stalno izmicalo i udaljavalo se, proučavanju kako da se izrazi a da ne prevlada ona veština koju je stekao neprestanim crtanjem. Sve što bi nacrtao je bilo toliko stvarno, nije bilo ni malo sumnje da je njegova veština kao i njegovo oko zapaža one detalje koji inače izmiču pažnji dok se ruka ne izvešti da sa lakoćom linijom da prostoru neki oblik dajući mu značaj i smisao koji bi želeo. Sve što bi prikazao činilo se previše savršeno, i ta savršenost i taj red koji je stvarao mu je zasmetao jer su svi oblici počeli da govore previše o tome kako izgledaju nego ono što bi trebali da budu. Zavodljivost i elegancija, savršen raspored, mere koje su tačno prikazivale su ga dovele do toga da postavi pitanje, šta dalje, kuda treba ići nakon ove stečene veštine. Započinjao je slike koje nije završavao, ostavljajući ih jer mu se učinilo da se na nijima ništa ne može promeniti. Sve više je vreme trošio na kopiranje onih dela koja su stvorena od nečije druge ruke koju je mogao imitirati ali ne i idealno ponoviti. Koliko god se trudio da ponovi neki pokret ili izvuče neku liniju poput onoga koji je već pre to na originalu to učinio to mu je izmicalo i video je da njegova veština samo iluzija, da njegovo oko i ruka nisu savršeni. Ponoviti nešto što je neko uhvatio i zarobio u nekom prostoru je bilo za njega kao da je želeo da u taj prostor zarobi senku. Kao da je svetlost bila previše brza, da prikaže promene koje su nastajale na nekoj površini koje nije mogao da stigne da prikaže i morao ih je stvarati po sećanju.
Jevta kao da se probudio iz nekog sna, kao da je zeleo da od Milice sazna sve ono što je dovelo u manastir. - Milice sta je to sto tebe dovodi u onaj pust kraj i manastir u koji retko ljudi dolaze - . Moje istraživanje je obuhvatilo period u kojem je put kojim su se kretale Hažije prelazio preko tog manastira. U starom rukopisu sam otkrila da tu jedino mogu da dodjem do odgovora koji toliko tražim - .
- Verujem da je tako, na neki čudan način nekakva tajna je prisutna i nisi samo ti dosla do toga - . - I moje iskustvo i predosećanje mi govori da se u tom manastiru dešavalo mnogo toga što nije zapisano ali samo mesto zrači takvom atmosferom koja ne iskljucuje mogučnost da su se i strašne stvari dešavale u dvorištu i samoj crkvi - . - Kada radim imam utisak da me posmatraju nečije oči, ponekad čujem reči, neke glasove ili krike.
Nekoliko puta sam imao viziju coveka bele kose i brade koji se moli pred oltarom dok sam ulazio u crkvu - . Nisam sujeveran,
nemam halucinacije, ali duh nekih ljudi kao da se zadrzava i vraca na neka mesta gde su nekada bili ili se nesto desilo - .
- Jevto, neka svoja iskustva mogu uporediti sa čudima, neobične pojave, da mi se razni predmeti pojavljuju na odredjenom mestu, stari rukopisi, neki podvučeni pasusi u starim knjigama me vode do nekih otkrića, kao da iza toga postoji neki put, neki plan. Kao da neki ljudi mogu da deluju kroz vreme i sve sto su postavili kao putokaz, zagonetku ili lavirint vodi ka jednom saznanju ima jasan cilj i svrhu - .
- Milice, moja saznanja su da je manastir bio više puta razaran i paljen. Poslednje razaranje i rušenje je bilo kada je srušen prilikom izgradnje pruge - . Nekome je bilo stalo da ga sruši i nije želeo da izmeni trasu pa je pruga presla preko samog manastira.
Kada je prestala sa radom i šine skinute, manastir je obnovljen na svojim prvobitnim temeljima koji su se nalazili ispod nasute zemlje i kamena - .
- Veruj mi da manastiri kriju mnoge tajne, već duže vreme boravim u različitim manstirima i ništa nije isto kao što je u svakodnevnom životu. Vreme se ne meri jednako, mir koji se oseća na tom mestu je onaj mir koji mogu da stvore samo velike svetinje - . - Čak i nevernici priznaju da se osećaju sasvim drugačije kada se nadju u prisustvu svetih moštiju, da mogu da osete neku energiju koja ih prožima - .
- Jevto, nije nikakva tajna, da je mnogo novca potrošeno u službama SSSR-a da bi se istraživalo na nekim vidovima energija koje su u čoveku, u prostoru oko nas i nasa saznanja su jos veoma ograničena da shvatimo te pojave - . - Kako objasniti kontakte nekih ljudi sa duhom, koji im govori, saopstava sta se dogodilo ili ce se desiti u budućnosti. Postoje mnogi primeri da im se ukazuje isti lik, koji ima jasne namere i jasan cilj, na odredjenom mestu u odredjeno vreme kao po nekom planu dolazi do susreta - . - Da, Milice, ali ljudi često mistifikuju i takve pojave ocenjuju kao plod mašte i halucinacije - . - Ponekad se to i dešava da su neki ljudi opsednuti, kao da njihova tamna strana, probije i pojave se neki likovi koji nanose štetu ličnosti koju zaposedaju. - Zaista je tako da čovek može imati jedno telo ali njegova ličnost se može transformisati - . - Ponekad sam imao susrete sa nekim ljudima, i moj kontakti sa njima su bili jednako dobri, ali sam doživeo da su se neki ljudi menjali do te mere da sam se pitao da li se radi o istim ljudima. Kao da je zao duh, ušao i potpuno promenio njihovu ličnost. - Verujem da se zlo može projektovati, da se može koristiti odredjeni vid magije da bi se nekome nanela odredjena povreda ili bolest. - Nekoliko puta sam prisustvovao scenama kada je monah delovao molitvom na telo i uspevao da oslobodi coveka zla kojim je bio zaposedenut. - To se ponekad naziva, isterivanje nečastivog. I sami lekari mogu prepoznati ono stanje koje se ne može okarakterisati kao zlo u čoveku već da je očito dejstvo neke zle energije koja je obuzela dušu i telo i jedino se primerenijim načinima pomoći takvoj osbi. Tu lekovi ne pomažu, besmislica je lekovima lečiti nešto što izazvano na neki nepoznat način sa nekom odredjenom svrhom - . Ni crkva ne odriče mogućnost da čovek može da zloupotrebi neke moći, da ih poseduje ili da ih može u toku zivota steći. Od čoveka zavisi kako će ono što nosi u sebi ispoljiti za vreme svog života ili će se o onome o čemu su pisali ili govorili tek neki drugi ljudi mozda i posle više vekova više znati i prepoznati sta su to oni videli u svojim vizijama. - neka otkrića kao da traže da se poseje seme u vremenu pa da se čeka da ono poraste i požanje se plod kad se steknu uslovi i pojavi se onaj koji žanje. Materijalizacija misli, da se iz misli i ideje stvori oblik koji ima odredjenu svrhu. Čovek ima neverovatnu stvaralačku moć. njegova moć zamišljanja su neizmerni, njegova projekcija da u nečemu vidi ono što drugi ne vide. Iza vidljivog sveta prisutni su izvori kojima mogu da pristupe samo retki duhovi, pa da odatle donose vatre novih saznanja i otkrića. Možda je na njima i velika odgovornost, da ono što donesu i otkriju ne dovede do našeg samouništenja. - Velike energije su prisutne i neka otkrića koja su toliko opasna da mogu dovesti do nestanka života na zemlji - .
Nadam se da će razum prevladati, da ljudskoj pohlepi ima kraja i da će se na vreme zaustaviti da ne dodje do kolektivnog ubistva svih zemljana i same zemlje koja nas još trpi.
Nekada su harale bolesti, tražio se lek, serum, vakcina, a danas
se pomeraju čovekova saznanja o genetskom nasledju i nije isključeno da ljudska vrsta može da ima namerno izazvanu mutaciju, podsticanu novim tehnologijma koje u vidu implantata mogu uneti u organizam pri rodjenju deteta. Ono što svaki monah zna da ljudski glas, zvuk, da i ono što se ne čuje može da izazove promene u ljudima, da dodje njihovog kontrolisanog ili nekontrolisanog ponašanja. Monasi se protive da se bilo ko igra boga. Da koristi bilo šta da bi kontrolisao ljude, da ima nada njima vlast ili da vrši neku volju. Zakoni koje stvara čovek neka budu za čoveka ono što je stvorio Bog je iznad svega i u svemu nenadmašno i neporecivo. Kao i život. Zar je neko otkrio tajnu koja se krije u toj reči. Ne. Tu tek prestaje svaka nauka, i počinje ono što pripada samo bogu. Život nije samo u vidljivom, u onom što se kreće. Život je u svemu i u onome o čemu mnogi tvrde da je mrtvo. Mozda olako govorimo o mrtvim stvarima koje nisu uopšte mrtve, jadan je taj naš privid i naša zabluda koju je u nama neko izazvao i nastoji da tu sliku i dalje održi u umu čoveka. Mnogi snimci govore da nije sve oko nas tako mrtvo kako su nas uveravali. Za one koji veruju sve je živo, sve je u kretanju, u promeni i preobražaju. Oni jedinu volju priznaju onu koju osećaju u svemu, a koja je potekla od stvoritelja koji je jedan i neponovljiv.
5/5/2008 21:19
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
U ovoj kamenoj keliji kao da je stvarnost za tren ustupila mesto njenoj viziji. Zar je Milica odlutala u san. Zar se utišalo kapanje vode u unutrašnjosti pećine koju još nije istražila. Da li ona stvarno vidi da joj se ukazuje duh monaha koji se pojavljuje u ovom prostoru. Zar je njen zanos postao dovoljno dubok pa je osetila pravi trenutak. Koja je misao kao nit povezala pa je osetila sebe kao deo te duse. Ili je osetila sebe delom ovog prostora u koji je nepozvana došla i razigrava svoju maštu. Zar u ovom prostoru vidi znake koji ne postoje. Znake zapisane u vremenu, stari trag duše koja je spas potražila u svetoj zemlji za svoje potomstvo. Učinilo joj se da je ugledala nekog čoveka koji sedi na onoj postelji. Oči. Oči su tako nalikovale na oči njenog brata Bože, na oči njenog oca Save. U tim očima je videla sličnost kao kada sebe posmatra u ogledalu i vidi svoje plavo zelene oci tako slične ovoj vodi, sa ovim stenama koje je okružuju i menjaju se da i svaka tačka u njenom oku se menja kako se svetlost igra i prelama preko unutrašnjeg zida pećine. Kao opsednuta, zamišljena, posmatrala je molitvu čoveka koji je svoje brojanice držao u ruci, njegovu monašku odeću i bosa stopala, njegovu kosu vezana u rep. Njegovo lice je svetla bleda maska. Kao da su njene oči se zagledale suvise daleko. Iza kog horizonta se pruža njen pogled. Njegov pogled ne može pronaći ali ovde počinje put koji će preći ona i njeni potomci da izadju iz ove kelije. Kao da je život ušao u te prazne oči i one se ukrstile sa očima koje je očekivala da će se jednom pojaviti na ovom pustom mestu. Kao da je maska oživela. Kao da su se oči u ogledalu prepoznale i neka toplina je ispunila keliju. Kao prvi znaci proleća u vazduhu, svetlost se poigrala i preko njenog lica su prešle iskre koje prelaze oko lica i crna kosa počinje da joj svetli. Poče da isijava plava boja koja se nekad iz crne preliva u plavicastu, pa se sa kose u talasima širi, prema zidovima prostorije i ponovo vraća, dok se sve ne ispuni tom plavom svetlošću kao da sve stene, oba tela, voda se medjusobno utapaju i povezuju sve prožimajući se u toj plavoj svetlosti.
Osećala je sebe u svemu, u stenama u vodi koju je popila. Gde je videla prvi put to lice. U vodi kog izvora? Čije je lice koje se sa njom sastaje u vizijama. Videla je. Ruku koja se podigla, i jedan osmeh. Osmeh koji je bljesnuo je tako poznat. Jevtin. Njene su oči su mu uzvratile i podignuta njena ruka. Isti pokret i njene pune usne u osmeh tom milom liku sa kojim se rastaje, sa kojim se još nije našla, gde počinje put koji će je odvesti gde je sve počelo. U kuću sa kamenim dimnjakom, kameni zidovi, gde sedi za stolom sa jedne strane otac Sava i sestra Zora. Spuštiše se njene duge trepavice, kada se podigoše iz oba plavozelena oka kanuše dve svetle suze i sve je bilo kao kada je tek došla. Voda se slivala sa stene iz malog korita, svetlost se igrala na zidu, žubor vode se prenosio i izlazio kao vecnost iskazana u muzici vode sa odjekom njenih koraka iz pećine.
Sve je govorilo da se nasla u boravištu nekog monaha. U njegovoj isposnici, gde se povakao iz opštežića, života sa drugim monasima u nekoj društvenoj zajednici, svoj samotni svet bude lični kontakt sa bogom kome upućuje svoje molitve. U manastirima se praktikuje posebna ishrana, gotovo da se isključuje meso, osim ribe. Isposnik se podvrgava drugačijem životum zamenjuje svoju udobnost kelije sa isposnicom u kojoj se telo uz post prepušta molitvi. Hrana je više nego oskudna, isposnik može koristiti, plodove ili da ima svoju bašticu u kojoj će zasejati nešto malo povrća. Monasi koji se odlučuju da žive u društvenoj zajednici sa drugim monasima, u opštežiću, veoma retko će svoju keliju zameniti isposnicom. To je gotovo pravilo koje je i danas prisutno u mnogim manastirima.
Nastavila je sa razgledanjem pećine. Kroz siri gotoo kanal, koji je usekla voda prošla je i usla u siru odaju koja se zavrsavala u malom jezeru koje je osvetljavala svetlost njene baterijske lampe. Videla je odakle dopire zvuk koji je stvarao potočić koji se niz stenu spustao i ulivao u jezero. Stekla je utisak da jezero ima svoj dotok ali i svoje oticanje nekim drugim knalima koji su postojali u čitavom kraju u vidu šupljina. Prelivanje jezera je očito nastajalo samo u slučajevima obilnih kiša kada iz pećine izlazi vodeni slap i gotovo se obrušava niz stene koje je voda izglačala i u steni izdubila na nekim mestima rupe dubine do jedan metar. Voda je tada svojom snagom gotovo kao svrdlo kopala prilikom pada i odnela sve stene koje su je smetale na svom putu.
Osetila je neznatno strujanje vazduha iz dubina pećine koja se očiti nastavljala nekim uskim kanalima koje nije imala zelje da istraćužuje.
Vratila se u manju prostoriju i ucrtala na mapi lokaciju pećine i njen položaj u odnosu na manastir. Pećina se nalazila nešto više na brdu u odnosu na manastir. Verovala je da ovo nije jedina pećina koja je služila kao isposnica i verovatno u ovom kraju postoje još neke koje su poslužile monasima samcima da tu zive i upokoje se u Bogu.
Napustila je ovo mesto tek kada je napravila dovoljno snimaka pa se uputila prema jednom prirodnom mostu preko koga je presla i nasla se na jednoj zaravni sa koje je na njeno veliko iznenadjenje pucao vidik i prema manastiru ali i prema okolnim brdima. Odavde se ispod, gotovo okomito video uski kanjon, oštre stene sa kojih se podizalo retko drveće. Kao sa nekog prirodnog vidikovca uživala je u toj lepoti koju je stvorila priroda u tom kršu gde je uočavala na pojedinim visokim liticama da se još gnezde orlovi. Kao neka zaostala oaza, skrivala je i održavala na tom ograničenom prostoru gotovo u nepromenjenom obliku nekadašnji izgled i život svih životinja koje su nekada živele.
Sa ovog mesta je uočila prugu koja je izgradjena da preseče preko brda nešto ukoso i preko samog manastira. Sadašnji manastir je izmesten sa prvobitne lokacije gde je srušen jer je preko temelja prešla pruga. Ponovo je podignut na starim temeljima, obnovljeni su zidovi i priprata, svaki stub od belog kamena. Čitala je da rušenje manastira nakon izgradnje pruge je bilo praćeno serijom cudnih pojava, smrt mnogih koji su u rušenju ucestvovali. Nije bilo retko da su skrenuli sa uma i izvršavali samoubistva. Svako ko misli da napadom na svetinju koju čini neki manastir neće dočekati kaznu koja će se obrušiti na glavne učesnike ali i na njihove potomke. Gotovo je bila sigurna da sva rušenja manastira na Kosovu će u vremenu imati svoj rasplet, da će mnogi osetiti taj Božiji gnev i to rušenje neće proći bez kazne. Samo je privid u kojem mnogi žive koji su naredili ili učestvovali da neće dočekati da plate skupu cenu za svoj nasrtaj na te hramove. Anatema i
kletva koju su na sebe navukli će pratiti čitav taj kraj sve dok se u vremenu ne namiri ono što je nasrtajem na svetinju izazvano. Oni koji su pripadnici druge vere su se kroz vekove uverili koliko je duga ruka i njihova nemoć da se suprostave svim posledicama koje su nastajale zbog napada na manastir. Zato su se odlučivali da budu čuvari manastira, da u njemu potraže pomoć za neke bolesti koje su se javljale kod članova porodica. Znala je za običaj da pripadnik druge vere čuva tradiciju da bude ključar, da otvara i zatvara vrata na crkvi Hristovog goba. Tu su se dve vere povezale u zajedništvu i toleranciji. Sva mržnja i verski sukob je ustupio mesto poštovanju svačije različitosti makar da je ona verska, i jezička, koja stvara prve nesloge i izaziva česta prolivanja nevine krvi. Milica nije volela da ni jedan čovek zbog boje svoje kože, pripadnosti nekom drugom narodu bude žrtva i da se na njemu vrši nasilje i oduzima osnovno pravo na život. Smatrala je da je veličina nekog naroda upravo u tome koliko će uspeti da ispoštuje tu različitost i pruži dovoljno prostora svakom da se u svojoj veri razvija i slobodno živi. Za Milicu su ljudi bili braća, povezani medjusobno nekom vezom, koja je duhovna nit i ona je ona čvrsta nit iz duhovne osnove koja se već vekovima upliće da čovek ode dalje u svojem shvatanju sveta koji se menja. Kao večito tkanje, ta potka našeg narodnog bića, u toj osnovi preplitanje svih iskušenja i uspeha, večito pomeranje sa pozornice zbivanja ili potpuni pad do dna gde se duh naroda kruni a narod ispašta zbog grehova i nedela.
Milicina pojava u ovoj malenoj isposnici, je delovala gotovo nezemaljski,
njeno zamišljeno lice, iza koga se otvarao jedan svet, otvarao se životu, otvarao se da je osvoji ljubav. Kao da je i ovde pratila molitva, njenog oca Save, Bože daj mi pamet, daj mi zdravlje, daj mi snage da trpim, daj mi života da vama mojim ćerkama pokažem svoju ljubav koju osećem. Njegove molitve i reči da pokaže kolika je njegova ljubav nisu do kraja razumele. Tek mnogo kasnije u pustinji je Milica razumela molitvu monaha Georgija, dok je upućuje Bogu, da mu podari celomudrenost, trpljenje i ljubav. Molio je da ga sačuva od uninija, da se njegova duša uzdigne. Molio je da se svetlost u njegovim ocima ne gasi, kao sto sunce zalazi za oblak.
5/5/2008 13:53
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Reči se kao potoci ulivaju u reku, koja će jednom u meni postati more, brodovi će ploviti, ronilac da roni, dok se reči ne našale, pa polete kao avioni, da naprave koji luping čak u oblake. Ako padnu u more, sitne kao kapi kiše, možda će neke da se sa stene bace, da naprave svoj prvi salto unazad, pa da udare stomakom u vodu i pocrvene, kao prvi put obrazi neke devojčice ili žene. Tja, reči se samnom šale i ozbiljno lice prave da mene zbune, nastane uzbuna i graja, i reči moje se u igri žmurke razbeže kud koja, dok izbrojim do deset koja se nije sakrila... Šuga. Sad brojiš ti. A ja ih onda kao pastir po planini vijam, i tražim do mrkle noći, sve dok se ne začuje iz tame... AUUUU... a moje se odbegle reči negde u meni, kao ovčice kriju, zbijaju, i drhte.
3/5/2008 18:52
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Ni jedna kuća, trgovca nije probelela, ni popovska, ni jedna kuča sto je na pocetku il na kraju ulice. Jao kući gde se čeka sin kao ozeblo sunce a ćerke gledaju ko pastorke.
-
Zora se rodila prva i bila Savino prvo razočarenje, da bi se potom sledeće godine rodila i Mila. Nakon toga sedam godina njegova žena Stana nije radjala da bi opet negde ujesen ostala noseća. Punačka, u licu i u telu, nije to ni očekivala al je znake trudnoće prepoznala i izrekla se pred Savom da je opet u ime boga ostala trudna i da će ako sve bude u redu roditi još jedno dete. Sava je pogledao i prvo što je rekao je bilo: Samo da bude muško ovaj put, jer kome ću kuću i imovinu da ostavim. Stana ga pogleda samo i reče: Eh da oće da nam da bog, al ako neće pa nek bude zdravo i pravo pa kako god da se rodi. Prodje i tih devet meseci i neki dan pretera pa joj trudovi jaki počeše učestalo da se javljaju, kao znak da se porodjaj bliži i kao najbliža da se pozove da dodje žena koju smo svi zvali majka Mara, da joj se nadje ako nešto podje po zlu. Na doktora nisu ni pomišljali jer telefona nema, grad je daleko, dok dodje doktor može se vazda poroditi. U noć se začu prvi plač, i majka Mara izadje a Sava je upita, šta bi. Ona samo jednu prozbori: Sin. Imaš u ime boga lepog sina braća Savo. Utom se začu Stanin, glas, brzo vamo majka Maro. Ona utrča a onda se začu i drugi plač. Sava se nadje u čudu. Da se nije obliznila, panaiju joj njenu. Izadje majka Mara. E imaš Savo da častiš imas još jednog sina. Sava sede na stolicu, i prekrsti se i reče fala ti bože, gde čuo i gde ne čuo. Te noći Stana je dobila groznicu i nakon toga ubrzo umrla. Ispustila je svoju dobru i plemenitu dušu gledajći svoja dva sina koja je rodila a da ni dana nije mogla da ih na grudi privije. Za njom onaj drugorodjeni sin ode. Izgubi sasvim boju, i naprasno prestade da diše. Odjednom u tu sobu useli se tuga umesto prve sreće i veselja. Sava je gledao svoju ženu i voštanicu u njenoj ruci, gledao je svog mladjeg sina blizanca što ode za njom i skamenjen stajaše ne verujući svojim očima šta se to dogodi za to kratko vreme. Ćerka Zora već devojka za udaju, držala je svog tek rodjenog brata kome ce ona biti i sestra i majka, pa će i njen život se okrenuti nekim drugim pravcem. Mala Mila je stajala pored kreveta i plakala, dok je nisu izveli. To je njen poslednji put da je videla majku i tek rodjenog mladjeg brata. Sava je sve pripremio po običaju za sahranu svoje tek umrle žene porodilje Stane. Dok je kišica sipila na seoskom groblju, sahranjeni su jedno pored drugog ona i njen bezimeni sin. Prošlo je četrdeset dana, pa pola godine, te je Sava udario lep beli spomen Stani i sinu koji nije dočekao ni svoje krštenje. Život se nastavio svojim tokom, kao i pre je išao u polje, na njivu, vraćao se umoran kući i nije čestito stigao da vidi kako mu sin Boža raste. Sve više je ličio na majku Stanu a narav je povukao na oca. Sestra je svoje mlade godine, žrtvovala da se Boža podigne i već je izgubila svaku nadu da će se udati i imati svoju decu. Nekako se predala i pomirila sa sudbinom, privila je tog preživelog brata blizanca i postala mu kao druga majka. Otac je eto imao naslednika ali se od momenta kada su mu umrli žena i sin promenio. Sam, sa dve ćerke i tek rodjenom bebom nije ni pomišljao da se ponovo oženi. Sa Stanom se oženio a bio je vec mator momak. Nije mu se dopadala pomisao da se sad po stare dane ponovo ženi pa je prihvatio tu sudbinu da ostatak života provede kao udovac. Sina je voleo i dičio se što je bog pogledao na njegovu stranu al je uvek kukao kad se nalazio sam u polju što mu uze drugog sina i ženu Stanu. Zar je on nešto bogu zgrešio pa da ga tako nesto zadesi. Boža je rastao kao lepo i zdravo, pomalo debeljuškasto dete kome će uvek zafaliti mleka. On nije odbijao hranu i rastao je štono kažu kao iz vode. Majka Mara je uvek govorila, sunce te grejalo, isti si ko moja Stana. Imaš lika na nju, bacio si se na ujake. Boža je kao i sva seoska deca rastao kao donekle napušteno dete, bez obzira na svu ljubav obe sestre i oca jer majčinu ljubav nije osetio. Kad se pomene majka, otac je priču navodio na neku drugu stranu kao da nije hteo da se previše pominje Stana iako je prošlo vec puno godina od njene smrti i blizanca. Odlazili su za Zadušnice i drugim praznicima na groblje, palili sveće, čistili grob, ćerke su sadile bosiljak i lepu katu i ostavljale po nešto od hrane na grobu po starom običaju. Kada je vec postao momak Boža je poceo da poboljeva. Nekako je smršao, u licu zašiljio i pogurio se. Bolovo je, lečili ga, prošlo je više od dve godine. Brat Boža je jednu noć umro u snu. Sava je smrt sina koji mu je na njegove oči rastao i bio njegova uzdanica, koji mu je davao nadu da život ide dalje, primio jako teško. Nekako je brzo i on se izgubio, pocrnio u licu, ostario za godinu dana više nego za proteklih deset i počeo da pije. Ćutao je i ždrao se u sebi. Ćerke su nosile crninu za bratom koga su sahranili pored mladjeg brata. Ponovo su bili zajedno i sastavili se kao one noci Stana i oba njena sina blizanca. Sava je živeo ono što se kaže nazor. izlazio je na groblje, i vraćao se a oči kao da su mu se gasile . Puno godina će proći da i Sava dočeka dan da umre i nestane ta bol koja mu je razdirala grudi i čupala srce. Starija ćerka je bila neutešna za bratom kome se posvetila, kome je svoje najbolje godine žrtvovala, koji je bio kao njen nerodjeni sin. Mladja Milica je izrasla i prolepšala se. Od mršavog i nesto bledunjavog deteta preobrazila se u vitku i naočitu devojku. Na majku nije ličila, nije ni na oca. Otac se pitao na koga se bacilo to dete, tako crne kose i neobičnih zelenih ociju. U školi je blistala i učiteljica je svu slavu stekla sa pojavom Milice. Milica je bila retko pametno dete koje je pamtilo sve kao od šale. Kao da je priroda sve darove skupila na jednom mestu pa je Milica imala sve. Lepotu, talente i pamet. Otac je bio ponosan na Milicu i godilo mu je što mu bar Milica smanjuje tu bol u grudimima koja nije prestajala od smrti žene i oba sina. Posmatrao je ćerku Zoru koja je više nije devojka i nema zelje da menja svoj zivot, da se uda i zasnuje kuću, pomagala je njemu i u radila sve kućevne poslove. Otac je radio sve, u polju, u bašti i odlazio na pijac gde je prodavao povrće i vraćao se u noć da bi opet sa ćerkama spremao sve ono sto je posle nosio na pijac tek idućeg dana. Milica je završila prvo osnovnu skolu i pošla je dalje u gimnaziju i bila isto tako zapažena i isticana za primer. Milica se povrh svega isticala svojom skromnošću i dobrotom. Svako ko je upoznao je osetio iza njenog prelepog lika i glasa da će u njoj tek da procveta ono što je u njoj najlepse, njena plemenita duša. Milica je završila skolu kao najbolji djak i otac je prvi put zaplakao kada je pročitano njeno ime i sve pohvale bile upućene njoj. Rekao je kada je kada su dosli kući: Sine moj, otac će ako treba sve da proda da se ti iskoluješ kad vec Zora nije mogla. Zora je plakala, i poljubila sestru čestitajući joj i jednako se radujući njenom uspehu. Milice i ja ti obećavam da cemo se ja i otac zauzeti da ti završiš visoke skole. Milica je plakala i nije rekla ni jednu reč dok je grcala u suzama, pa je onda progovorila, obećavam da će tako i biti i nemojte sumnjati u to da ću završiti fakultet koji ću najesen u Begradu upisati.
Otac je jednako išao za svojim poslom, odlazio je na pijac gde je prodavao povrce i sama pomisao da se Milica odvoji od njih i zivi sada u gradu nije dopadala. Znao je da je to neizbežno. Da mora da je pusti da nastavi svoj život, da joj nadje stan, kod neke čestite porodice, gde će imati sve uslove da studira dok ne završi fakultet. Propitivao se i razgovarao je sa seljacima koji dolaze na pijac gde ima neki stan, ima li neko da izdaje sobu, studentima. Neki su vec imali decu na fakultetu i subotom su navracali kod dece, noseci im hranu, cistu odecu, da ih obidju i popricaju o svemu sto se dogadja u selu. Sava se zabrinuo gde ce sad da nadje stan za Milicu. Pa se raspitivao čak i kod gospodja koje dolaze na pijac da nema neki stan u blizini Filozofskog fakulteta. Nije imao nešto sreće i već je gubio nadu, pa je bio vrlo neraspoložen jer se bližio dan kada Milica treba da ode u grad na studije. Naredne subote je otisao na pijac i uzput se zarekao da se nece vratiti kuci a da pre toga ne nadje stan za Milicu. Negde oko podne na pijac je došla jedna gospodja koju odavno nije video na pijaci, pa kao ajd i nju da upita da nezna ona da li ima neki dobar stan. Ona se zagleda u njega i imenom ga oslovi. Savo. Sta kažeš. Zar je tvoja Milica toliko porasla da već treba da ide dalje na fakultet. Jeste Boso, porasla je al sam u mukama ko ni ko, neznam gde da joj nadjem stan. Bosa se zagleda u njega i kao nasmeja pa mu rece. Što se Savo brines pa našao si stan. Pa kako Boso, sta ti je. Nemoj da se šalis samnom. Ma Savo rekoh ti ozbiljno tvoja Milica ce biti kod mene. Sava je pogleda i nemade sta reci. Uh, Boso pa ti neznas koliki mi kamen skinu sa srca. Ne pitam kolko kosta kad samo hoces da je uzmes na stan. Savo da se razumemo, ti znas a mozd i neznas. Ja sam zena koja živi sama. Muž mi je odavno umro. Stan mi je veliki. Imam sestru Petru u Engleskoj. Nismo se čule odavno. Retko se i vidjamo. Bila je zadnji put kod mene kad je moj Sveta umro. I posle ni ja nisam imala kad, a i ona je vec stara da se maltretira da dolazi. Nije ni ona vise ko pre zdrava a nisam ni ja za ta putovanja. Bolujem od srca, i moj doktor mi veli sedi gde si ne trazi đavola, moze da te strefi srčani udar bilo gde. I to moje srce nije kao pre Savo osecam da mi nije dobro, zamaram se i nemam vise snage. E Boso, ne pričaj mi ništa, godine i nas gaze, zdravlje nismo čuvali pa sad bi da se se krpimo al ne vredi. Fala ti Boso. Milica će se mnogo obradovati i bice vrlo srecna kada čuje da je kod tebe dobila smestaj. Savo ti uzmi ovaj broj telefona a znas brate gde stanujem. Ulica do muzeja, prvi ulaz, prvi sprat, pa dodjite kad hoćete samo se prethodno javite da budem u stanu. A ne brini soba če biti spremna za Milicu. Sava je bio kao na iglama i sve što je imao je proturio pošto zašto jer je hteo da ode što pre kući da saopšti radosnu vest ćerkama i obraduje Milicu. Kad je stigao u selo, prolazeci pored crkve, zastao je i ušao. Kupio je sveće za žive i za mrtve. Poljubio ikonu, ostavio prilog crkvi, kao puno puta pre i pomolio se u sebi. O fala ti boze, i današnji danu, što mi se nadje da me vidiš i moju decu koju si mi ostavio da se patimo sami. Hvala ti sto si me čuo i učinio mi tu radost da Milici konačno nadjem stan. Ta njegova molitva je bila, kao razgovor sa bogom, iznošenje svojih muka i zahvaljivanje. Sava nije bio loš čovek. Bio je nekada prek, previše brz i ljut. A opet sve što mu se desilo nije mu dalo povoda da kao neki huli na boga. Nije izgubio veru a svoju nesrecu je primio kao nešto neižbezno, nešto što dodje kao što se i vreme menja, pa u najbolju godinu udari nevreme, naidje neka oluja i grad i sve što je raslo i bujalo u zemlju sabije Uvek je govorio da se od boga oteti ne može i onaj ko gleda u nebo je na vetrometini da može samo da se nada dobrom rodu ali i da gleda kako propada sav njegov trud i uloženi znoj. Sećao se jedne godine kada su naišle one velike kiše, Morava je takva. Moravi nije prvi put da je nadošla, izlila se i sva polja poplavila. Kada se voda povukla ostavila je za sobom pustoš. Te godine niko u njihovom
kraju sem onih na brdu nije ovršio ni zrna. I opet sve to čovek zaboravi i nastavi da živi i radi kao i pre kao da se pod milim bogom ništa desilo nije.
Izašao je nekako smiren iz crkve i prekrstio se još jednom na izlazu pa je požurio kući gde su ga čekale obe cerke. Kada se uredio raspremio. i ćerka Zora mu je skuvala kafu i nasula mu jednu ljutu rakiju. Seo je u čelo njihovog starog stola koji je još njegov deda naručio od oraha koji je vise od sedamdeset godina rastao u voćnjaku više njihove kuće. Tišljer je napravio taj sto kad je deblo isečeno u talpe, a debele daske od tri prsta, na tavanu više od pet godina se osušile. Na stolu su bili upisani godovi. Sve njihove rodne i nerodne godine. Sve suše koje su ih snašle pa se narod Bogu molio i išao po poljima i pevao pesme da padne kiša.
Sava je uvek tu u čelu stola sedeo za ručkom ili večerom. Za tim stolom je sedeo sa svojom porodicom i slavu podizao moleći se , a svoju slavu je poštovao i svecu se molio.
Ćerke su ga uvek pitale jesili se oce umorio i kakva je bila prodaja taj dan na pijaci.
Išao je na pijac, i taj pijac je svet za sebe. Na njemu se sve odslikava. I dobre godine i loše, i bogastvo i siromaštvo. Bilo je dana da je prodaja povrća išla loše, ili su ljudi bili u besparici pa su zaobilazili pijac. Ali kao i sve i čovekove potrebe su da svaki dan na iznese na svoj sto hleb i ono štoje bilo spremljeno da se pojede jer grehota je kupovati pa bacati. Tako je mislio i smatrao Sava. Za njega je kuća kao i košnica u kojoj se zna red i svako ima svoj posao koji treba taj dan da obavi. Za tim stolom je govorio šta će se sutra raditi u kući i u bašti. Njegove ćerke su bile na majku vrlo uredne i vredne, kuća je uvek bila čista i stvari su uvek bile na svom mestu. Sava nije trpeo aljkavost i svoje dvorište je uvek držau redu. Očiščeno od svega cemu tu nije mesto. Deo dvorišta u kojem je držao stoku i gde su bile štale i torovi za ovce je odvojio visokom drvenom ogradom. Ispred kuće pokojna Stana njegova žena, rasadjivala cveće a to su volele i njegove ćerke. U kraju skoro do kapijeje cvetala i prva radjala majska trešnja. Njegova kuća i njegovo poštenje su uvek isticani kao primer. On je bio pravi domaćin koji je o svemu jednako brinuo i tako su i svi njegovi preci i pre njega ugradjivali deo sebe u to imanje u tu bogatu kuću koja u nicemu nije oskudevala. Sava je od svoga dede nasledio sve dobre gene, ljubav prema zemlji, stoci koja se mnozila i koju je prodavao kad zatreba. U delu dvorišta nešto niže je uvek bio njihov pčelinjak. Stajale su košnice, iz kojih su izlazile pčele i išle na pašu u obližnju šumu pa je u njihovoj kući uvek bilo meda koji je cedjen i sipan u velike tegle koje su stajale u prizemlju velike kuće. Pre nego što će sin Boža umreti i košnice je uhvatila neka bolest i kada je Boža umro više se nije cula ni jedna pcela da izlece na pašu. Savi jos otac pricao, da pcele osecaju sve stose dogadja u kuci, ako je u kuci nepostenje, ako se potkrada kuća, ilije neka svadja pcele to ne vole. Vrlo su ljute, ujedaju, ako se sluti neka nesreća košnice uhvati bolest ili se citav roj izgubi i tako bez matice citavo drustvo zatre. I sada košnice stoje prazne i Sava nije imao volje da ih obnavlja kao da je sa Božom otišla i sva njegova volja za život koju je posedovao.
Njihova kuća, ili hažijina kuća kako su je zvali je sagradjena na iston onom mestu gde je bila i kuća njegovog pretaka Haži Ante. Zna je da je ta kuca u nekom požaru izgorela i da su ostali samo kameni zidovi i čvrsti temelji. Njegov čukun deda je njemu pricao da je on tu kuću zapamtio i da je na starim temeljima ponovo podigao sadašnju kuću koja je bila za to vreme vrlo neuobicajena za taj kraj. Imala je prizemlje i siroke kamene stepenice na sprat. Donji sprat je sagradjen od belog krečnjačkog kamena koji su u obližnjem kamenolonu vadili a koje je njihov klesar u pravilne kocke klesao i od kojih su započinjali kuću od dubokog podruma gde se držalo vino i rakija pa sve do prvog sprata. U prizemlju su bile ostave i velike sobe u kojima se boravilo svakodnevno a na spratu su na obe strane bile manje sobe gde su deca spavala kada poodrastu. Sprat kuće je zidan od cvrste cigle koja je pravljena nesto malo dalje od kuće i dobro ispecena. Bila je nesto veca nego inace pa su i zidovi bili deblji i unutra je i zimi bilo toplo. U velikoj sobi zvanoj ožaklija je bilo veliko ognjište u zidu obloženo onim istim kamenom kojimje zidan i donji sprat. Dimnjak je bio širok i takodje sve do sljemena krova ozidan kamenom a unutrašnjost dimnjaka i zidani šporet obložen sjajnim zelenim pločana i velikom pećnicom kao i unurašnjost dimnjaka ciglom. Njegov čukundeda nije na toj kući štedeo i pričalo se uvek da je gradnja kuće traja dugo i da je koštala kao i crkva. Njegov predak nije žalio ni vremena ni para da tu kuću na tom izuzetnom mestu podigne. U njihovu kucu je sprovedena voda koja je tekla iz vrlo jakog izvora iznad kuće. Sa tom vodom se snadbevala a voda je slobodnim padom kroz kamene zatvorene kanale tekla i u štale gde je stoka pila koliko je htela. Kao da se i priroda trudila da im olakša inače težak život, vode je bilo uvek u izobilju i nikad njegova kuća u vodi nije oskudevala. U kući je malo nazad napravljeno veliko kupatilo u kojem je bilo veliko kameno korito u koje je doticala i oticala voda, gde se prao veš. Pored zida je bio ozidan od tog kamena ali nesto vise uglacan jedan bazen i u koji je covek komotno mogao sasvim da se ispruži i jedna kamena klupa na koju se pritom moglo sesti. Pored zida je bila ozidana peć koja se ložila spolja iz kuhinje. Na vrhu te peci je bio poslagan veći i manji šljunak pokupljen u obližnjoj reci Moravi. Svi oni su njihovo kupatilo zvali banja, jer kada se voda ugreje i ugreje se i kameni šljunak na peci, kada se pokvasi digne se para koja je stvara prijatnost i posle napornog posla i Sava je znao kao malo dete da se pari i brcka u toploj vodi dok ne izadje iz banje osvežen i čist. Sava se brijao sa brijacem koji je njegov otac njemu kupio kada je prodavao svinje u Nemacku. To se tako zvalo. Austrija i grad Zemun gde su terali svinje koje su u hrastovim šumama imale dovoljno žira da se udebljaju i porastu. Naucio je od oca da ostri brijac, da ga drži pravilno, pa kad dobro nasapuna svoje lice ostrim secivom gotovo neosetno skine sve one cekinje koje su mu smetale kada se oznoji i koža pocne da ga svrbi. Sećao se da je i on kupio vrlo skup brijač i naučio svog pokojnog sina Božu da prvi put se obrije i svi su se u kući radovali kada se Boža pojavio obrijan jer je već postao momak kome i pristaje da se obrije i uredi da bude primećen u narodu jer je on iz hažijine kuće.
Sava se prekrstio pa je popio svoju rakiju polako i rekao. Milice našao sam ti stan. Stanovaćes dok studiraš kod tetka Bose. Milica se zagledala i odmah se setila nje, jer Milici nije trebalo puno da se seti, pamtila je sve što čuje i svaku stranu knjige kao da je svojoj glavi uslikala. Uh tata. Bosa je mnogo dobra zena. Bog je sam, poslao danas da se vidite i da je pitaš. Uskoro ću morati da se spakujem i preselim se kod teka Bose. Tata. Jao tata tako mi je tesko. Tu se Milica zaplakala, zaplaka se i Zora. A Sava. vide gde obe tuguju pa ce im reci. Ma ceri moje, umesto da se veselite sto vam donosim radosnu vest vi nasle ovde da placete. Da obrisete suze jer sam ja srecan covek sto imam vas dve tako dobre. Da mi nije vas ja neznam ni kud bi ni šta bi. Tu se one malo primiriše, obrisaše suze. Postaviše ocu da jede i ispričase mu sta se dogadjalo dok je bio u gradu. Rekoše mu da se krmača belks se oprasila. Da su svi prasici zdravi a ona još jutros počela da unosi slamu rekla je Zora. Sad je malo ljuta i kod nje ne treba ulaziti. Sava je otisao da obidje stoku i vidi belu prasad koja su sisala dok je krmaca groktala kao dobra majka primajuci ih sve da se nasisaju prvog mleka...
Došao je i taj dan da napustim roditeljsku kucu, da napustim svog prerano ostarelog oca i svoju sestru Zoru koja je kad mi je bilo najpotrebnije zamenila majku. Mozda je i ona pre ostarila nego sto je to trebalo, na sebe je primila jedan težak teret da nam ona bude kao majka koja nam je i sad posle toliko godina svima nedostajla.
Spakovala sam svoje stvari u jednu veću torbu i na vrh stavila svoj album sa slikama u kojem je moja porodica na okupu. Moja majka, koja se smeje i drži me za ruku, moj brat Boža na biciklu, moj otac kako sedi i pusi u nasoj velikoj dnevnoj sobi ožakliji, odakle su izneti, moja majka, moj brat Boza, odakle su izneli i mog oca Savu i moju sestru Zoru.
Otišla sam tog jutra od svoje kuce i okrenula se samo jednom i mahnula im kada sam već bila na krivini kod babine kuće, gore na brdu odakle puca vidik prema Topoli, i sve kuće u nizu mogu da prebrojim, dokle mi oko dopire. Sišla sam polako niz Makinu stranu i prošla livade čika Pavla i prešla prugu da bih se popela na jedini peron na stanicu gde retko staju svi vozovi, gde se susrecu i zastanu pa opet nastave put istom nesmanjenom brzinom. Voz je nešto kasnio, a i ja sam malo bila poranila. Sedela sam na drvenoj klupi na peronu i posmatrala lastavice kako sleću u gnezda pod strehom. Slušala sam kako se glasaju, videla kako hrane mlade i kako se posle namestaju na zici, cisteci svoje plavicasto belo perje.Razmišljala sam šta me sve čeka i kakvu odgovornost imam kad ostavljam oca i sestru same, da se muče i razmišljaju sta je samnom i da li sam dobro. U oku su mi ostale dve prilike na kapiji, sestre koja nije nikada skinula crninu koju je ponela za izgubljenim bratom. Ni sva naša ubedjivanja, ni oštre reči oca da je dosta crnine u našoj kuci da se okrenemo životu, da bi naša kuća progledala. Moja neizmerna ljubav prema sestri Zori, prema ocu Savi, koji izgleda da je kasno shvatio i kroz gubitak svojih najmilijih video da svoje zelje nije bogu uputio na onaj nacin koji dolikuje jednom domacinu. Shavatio je reci svoga oca da smo svi gosti u ovom dvoristu, da je svakom dodeljeno vreme koje je nekad kratko da
zivi tu i da posle pravi mesto drugima koji nam i nisu rod. Nisam bas tada razumela oca,
i te zavrzlame oko porekla moje porodice. Kada se pominjalo da je deda pricao da je njegov deda bio na hadziluku, da se ogresio i svu imovinu zalozio da taj greh skine kao neki jezivi teret sa nase porodice. Odatle potice ono nase Hadziantic. Taj deda Anta je otisao Jerusalim i vratio se kao drugi covek. Sve sto je stekao, na neki neposten nacin je prodao i pare je ulozio u gradnju crkve, prve skole i onu cesmu u selu koja je pala u zaborav i samo retki su znali odakle se ona stvorila tu. tako sam sedela zaneta svojim mislima, a cika Marko skretnicar me upita. More. More. Milice jel doslo vreme da odes vozom na skole pa da nam se vratis jednog dana ako ja budem ziv i docekam taj dan.
Idi dete, idi, da osvetlis obraz svim Hadzianticima. A koji fakultet ces da ucis. Filozofski cika Marko. Neka. neka. samo uci i dace bog da ga zavrsis pa da postanes doktor. Ocu cika Marko. Trudicu se. I ode u svoju kucicu gde su se culi zvuci kao na svim usputnim stanicama gde su se najavljivali prolasci brzih i teretnih vozova. I voz je dosao iza krivine i stao da udjem u jedan od vagona koji ce me odneti u nepoznato. U jedan nepoznati svet, gde cu steci nove prijatelje, gde cu imati neka nova iskusenja i posle mnogo godina cu se opet naci na ovom istom mestu odakle sam i krenula. tek sam posle shvatila da sam morala napraviti taj krug da se vratim odakle sam posla. U vozu nije bila guzva i sedeloa sam gotovo sama i trudila sam se da ne zaplacem ponovo kada se setim svoje kuce i njih dvoje koji misle sada o meni. U grad sam stigla i isla sam istim onim ulicama kuda me je jednom otac vodio kada smo svaracali kod teta Bose. Zapamtila sam, sve. Zelenu kapiju sa kovanom ogradim u obliku cvetova. Na trgu jahac na konju, ulicu Kneza Mihaila sto
vodi do Kalemegdana. Iza muzeja u vasinoj ulici sam usla u prvi ulaz i polela se na prvi sprat i pozvoila na visoka bela vrata. Zacula sam kako se otkljucavaju i otvorila mi je tete Bosa nasmejana i odmah me zagrlila i poljubila i pozelila mi dobrodoslicu. Bila sa blzgo zatecena tako prijatnim docekom, njezinim, ali svaki veo sumnje je pao kad je teta bosa me uvela u sobu u kojoj nisam verovala da cu ja da boravim. Kao da je spremljena da ugosti princezu, sa starinskim zavesama koje su na sredini bile vezane ylatnim trakama, sa tepihom na kome su se videle dve ptice, dva pauna sa siroko rasirenim repovima. Fotelje i stocic sa malom kristalnom vaznom u kome se nalazilo xvece, beli jorgovan.
osecala sam miris koji se sirio i okrenula se prema teta Bosi. Ovo. Ovo je prelepo teta Boso. pa niste trebali ovako luksuznu sobu da mi spremite mogli ste u neku malu koja ima samo krevet, orman i sto.Bosa se podboci, ruke stavi na kukove. Milice duso. Tvoj otac je divan covek. Ja ga znam bice viseod trideset godina i neko kao sto si ti u moju kucu nije dosao. Bosa je izgleda bila dobro obavestena o mojim uspesima i to je na nju ostavilo jak utisak. Ti se raspakuj, tamo ces ostaviti svoje stvari, pa pravac kupatilo da mi se doteras pa cemo da nas dve popijemo caj. Hvala vam na svemu, ja neznam kako da vam se oduzim na ovolikoj brizi. I taj prvi utisak, koji sam stekla o njoj je ostao ne promenjen i sad kad nje odavno vise nema ona u meni budi naj plemenitije misli koje neko moze pobuditi kod drugog ljudskog bica. Teta bosa je bila zena koja je bila vise od gazdarice. Bila je jedna stara gospodja, jedna prefinjena dama, koja me je uvela u svet muzike, pozorista, priblizila mi operu i sa njom sam odlazila na baletske predstave koje su preko puta u narodnom pozoristu prikazivale. Uvek sam zalila sto je nase druzenje bilo kratko i sto je tih nekoliko godina bilo sve jer je teta Bosa me jednog dana napustila zauvek dok sam drzala njenu bledu ruku na kojoj se svetleo dijamantski prsten od dvadeset karata. Ja sam se po dolasku prihvatila ucenja i priprema za prijemni i usla sam u taj svet nakon povoljnih rezultata. Bila sam prva na listi sa najvecim brojem mogucih bodova. Ostavila sam utisak na mojeg buduceg profesora filozofije koji se zivo zainteresovao odakle dolazim. Pitao me je o mojem prezimenu Hadziantic koje mu je zapalo u oko odmah kada je procitao spisak buducih studenata. Rekla sam mu ono sto sam znala i izvinila se sto je to tako malo, da su moji izvori samo usmeno predanje koje se prenosi sa kolena na koleno a tome se ne moze savim verovati jer svaka generacija moze nesto da doda i oduzme. On je pohvalio moje vidjenje porekla porodice i znacaju porodice u jednom narodu. Samo se nasmejao i rekao, koleginice, vidim da ce nasa saradnja se nastaviti i sva moja predavanja ce vam pomoci da jos vise shvatite sta nosi svaka u porodica u svom gentskom kodu. Vidno obradovana takvim docekom, prosto sam leprsala vracajuci se u stan gde me je cekala Teta bosa da joj referisem o svemu. Ona je uvek bila vrlo ljubopitljiva po svim pitanjima, o svemu je htela da zna i da joj nista ne promakne sto se tice mojeg obrazovanja i svih polozenih ispita koje sam spremala u miru i tisini tog velikog stana u kojem se samo cuo zvuk soljica koje je iz vitrine vadila teta bosa a iz kojih smo pile nas popodnevni caj. Kao neki ritul, sa spremljenim mlekom sipale smo u te fine soljice od francuskog porcelana sa zlatnim ivicama. Smejale smo se i
bezbrizno se prepustale nekim razgovorima, kao dve drugarice koje su se nasle pa uvek
imaju sta da pricaju jedna drugoj. Tih nekoliko godina su bile naj lepsi deo mog zivota.
Na fakultetu sam uspela da nadjem sebe i predvidjalai su mi sjanu karijeru. Nisam se brinula po pitanju ispita, jer sam volela naucni rad. Volela sam te retke naucnike koji nam ukazuju na jos ne ispitana polja ljudskog duha. Jos nisam bila nacisto sta cu uzeti za svoj diplomski rad, ali sam vec imala neke vizije i planove u kojem pravcu ce to biti. Zivot u velikom stanu, stare beogradske porodice koja se rasula i samo retki potomci svedoce o nivou i kulturi koju su posedovali. Teta Bosa je retki primerak, zena koja je zivot provela kao dama, u diplomatiji, govorila je nekoliko svetskih jezika, svoje poslednje dane eto u drustvu samnom koja ce samom proziveti i njene najgore casove, casove bolesti, u kojima sam provela mesece i mesece pored njene postelje. Teta bosa je pocela da poboljeva, srce je pocelo da joj pravi velike smetnje i sve teze se kretala. Nekolko puta je pala i slomila kuk, levu podkolenicu, i desnu ruku. Provela je u gipsu jako dugo, i vezivala se se vise za krevet i fotelju. Bila sam ocajna, sto je ta divna zena sa kojom sa toliko casova provela prolazi kroz najteyi period. Te godine sam skoro zapostavila ispite i
provodila vreme sa njom. Nazalost neizbezno se nijemoglo izbeci i teta Bosa me vec pripremala za svoj kraj. Saopstila mi je da ona nema dece, da njena sestra nema dece u engleskoj. Da nema blize rodbine kojoj bi ostavila svoj stan i sve stvari, svoju cuvenu biblioteku ispunjenu od poda do plafona retkim knjigama gde sam bezbrojne casove ostavila. saopstila je da ce se bez pogovora izvrsiti njena volja, u testamentu koji je sastavio stari porodicni prijatelj i advokat Anton Kikas, ona je za jedinog naslednika oznacila mene. Nisam mogla da verujem i odbijala sam svaku pomisao da se to dogodi ali je Bosa bila vrlo tvrdoglava i nije se dala tako lako ubediti da ono sto je ona zacrtala bude drugacije. Koverat je zapecacen i predat u sud. Onda je teta Bosi laknulo jer se brinula sta ce biti sa njenom kucom i nije mogla da zamisli da neko drugi boravi tu kad nje ne bude osim mene. Umrla je jedno popodne, sedele smo i pile poslednjui solju caja. Njena ruka je primetno drhtala i nesto caja se prosulo na pokrivac. Kada smo ispile caj i kadas se nasmesila na mene a lice joj je prosao jedan grc i jedan napad bola. Samo se uozbiljila i zagledala se u moje oci. Stegla je moju ruku,Stisak je trjao kratko i onda je ruka pala i sa poslednjim izdahom glava joj je klonula na stranu. Lekar je konstatovao smrt, ja sam iako
upucena u njeno stanje bila opet zatecena njenom smrcu. Nakon toga je sve teklo po vec utvrdjenom redu koji smo teta Bosa i ja utvrdile dok je ona mogla da se tim bavi. Kako ce biti obucena, koji nakit staviti, koje cvece da se stavi, kakava ce biti sahrana. Hvala joj sto smo sve predvidele i time mi olaksal te teske trenutke i gubitak koji sam imala kada je ona umrla. Moj otac je postovao moje zalaganje u trnutcima koji su bili za teta Bosu
hod po mukama. cekanje kraja, nesnosni bolovi i samo odlaganje kraja i jos gorim bolovima. Sahranjena je u porodicnoj grobnici, a ja sam se nakon sahrane u stanu obrela sama kada su svi otisli. Otac i sestra su me dugo drzali za ruku i otisli na stanicu gde su imali vecernji voz. Stan bez Bose je bio pust iosecala se neka hladnoca. kandilo je gorelo,
i tako je bilo dok nije proslo 40 dana. tesko mi je bilo da se naviknem da nje nema. Nema njenog smeha, njenih francuskih reci kojima je propratila neke svoje komentare. Sestra Bosina je poslala telegram i bila je ocajna i neutesna i svaka rec je izrazavala njen gubitak. Bila je previse bolesna da bi mogla doci. ja sam razumela to i rekla joj da cu se o svemu pobrinuti. Ona se zahavlila na mojoj brizi i zalaganju da se poslednji dani njene sestre budu dostojanstveni. Otvorila sam pismo u kojem mi teta Bosa pise svoje poslednje reci i stavila sam na svoj prst dijamantski prsten od dvadeset karata. Ona je zahtevala da ja ponesem taj prsten posto ona vise nema blzih nalsednika. Gledala sam prsten i dijamant je svetlucao i boje su se prelivale kako je koji ugao kamena propustio svetlost.
Nakon teta Bosine smrti nadoknadila sam propusteno vreme i spremila diplomski rad i odbranila ga kod istog profesora koji me je prvi put sreo na fakultetu na prijemnom ispitu. Na dodeli diplome, bio je moj otac i moja sestra Zora. Zora je plakala i brisal suze belom maramicom a otac je pun ponosa sedeo i posmatrao moje rukovanje sa profesorima. Kada je dosao da mi cestita nije nista rekao, samo me zagrlio i oci su mu bile pune suza. Kada se pribarao, rekao je Hadziantici nisu imali ni jednog filozofa pa vreme je da ga imaju. A sestra Zora me poljubila i rekla. Seko. Uvek me je zavala seko. dDanas mi je srce na mestu, ispunila si svoj san ali je i moje srce prvi put se ispunilo srecom i cinis nam retku radost posle dugo godina nase tuge. Ni godine nisu ucinile da njena bol bude manja, u crnini, je dosla i cinila mi se nekako slicna majci kada nas je zuvek napustila. Sve vise je poprimalanjen lik i ruke su joj bile iste i pokreti koje sam upamtila. Otisla je sa ocem u selo. Rekla je ne.Tamo je moje mesto.Otac je sam. Vec poboljeva. Ja imam svoju duznost da budem uz njega a ti nemoj da gledas na mene vec ima da ides dalje da doktoriras. To leto sam provela bezbrizno sa njima u selu, osetila mirise i setala putevima i livadama koje sam pamtila kao naj lepse gde sam kao deta trcala za leptirima, brala cvece i pravila vencice od poljskog cveca stavljajuci na glavu i ruke i plesala u ritmu neke muzike koju sam samo ja cula.
Kada sam se vratila u stan cekalo me je pismo. Petra, teta Bosina sestra me je pozvala da obavezno sudije nastavim u gradu gde je ona zivela i da ce mi na raspolaganje staviti svoju kucu. Ostala sam bez reci dok sam citala, dobrotom tih starica koje su me toliko zaduzile. I spremala sam se da odem da nastavim postdiplomske studije u Engleskoj.
Otisla sam avionom i kada je sleteo na aerodrom docekao me automobil i vozac koji me je odvezao u staru kucu u engleskom stilu u kojoj me je docekala u sivoj haljini sa finom dijamantskom ogrlicom i prstenom na ruci kao sto sam nosila ja. Ona je veoma licila na teta Bosu. Teta Petra je imala isti onaj sarm, pokrete, cak i reci koje je mesala sa francuskim recima u nasoj konverzaciji. Kao da sam imala Bosu ispred sebe. Nasmejala sam se kada me ponudila da popijemo popodnevni caj kada se dovedem u red. Kao sve vec vidjeno uvela me je u raskosnu sobu i rekla duso,ovo je tvoja soba, cuj me dobro, tvoja soba i osecaj se kao da je ovo tvoja kuca. Nesto energicnija i sa primetnim engleskim naglaskom je izdavala naredjenja da se moje stvari odnesu i raspakuju a ja da je sacekam u plavom salonu. Sedele smo a ona me je posmatrala skoro ispitivacki i nakon dugog pogleda je rekla. Da Bosa je bila u pravu ti si draga moja u nasu kucu dosla jer je bog tako hteo, i hvala bogu da si tu jer moje srce bi bilo prazno da mi ne ispricas bar deo onoga sto si prozivela sa Bosom. Smejala se mojim komentarima, opisom nasih trenutaka i vidno vesela je drzala moju ruku sedeci pored mene kao sto je to cinila i Bosa kada sam prvi put krocila u njen stan...Zahvalila sam bogu sto me je doveo u ovu divnu kucu u kojoj sam stekla jos jednu prijateljicu, koje je bila isto tako duhovita, puna zivota, koja me je primila u svoje veliko srce kao sto je to ucinila teta Bosa.
Prvo jutro sam se probudila, po obicaju prilicno rano jer sam imala svoj svakodnevni ritam, zivota u kojem sam raspored svojih aktivnosti pazljivo planirala. Protegnula sam se kao macka, i bila prozeta nekim osecanjem srece koja me opet nije zaobisla. Tusirala sam se i osecala sam fine mirise sampona i kupki koje su bile rasporedjene ispod ogledala stilizovanog oblika koji je imao ivicu obojenu u zlatno. Osusila sam svoju gustu i sjajnu crnu kosu i vezala je u rep i obukla sam svoj komplet neznih pastelnih boja koje su isticale moje zelene oci i crnu kosu. Usla sam u trpezariju a iz kuhinje je izasla Meri teta Petrina kuvarica i rekla mi da ce ona da doruckuje samnom. Teta Petra je sisla uz pomoc svog stapa, obucena u nezno plavi komplet. Kosa joj je bila pustena i uokvirivala je njeno jos lepo lice. Na licu su joj svetlele oci a njen glas topao, energican i odmeren kao od osobe koja sta hoce. Rekla je. Draga moja, vidim da se navike iz naseg starog kraja tesko menjaju, ustajemo rano i dan je dovoljno dugacak za sve nase poslove. Rekla sam da gospodjo na engleskoam. Petra me malo cudno pogledala i progovorila na srpskom. Sa tobom cu sada da govorim maternjim jezikom, a inace ces se sluziti engleskim i francuskim jezikom jer sam navikla da koristim oba jezika. Kao i teta Bosa, ista pravila, englesko vaspitanje i nenametljiva garacioznost, je izbijala iz svakog njenog gesta i pokreta, u nacinu kako sedi, drzi soljicu, kasicicu, kako svoju gestikulaciju ruku i pokrete tela kontrolise kao i govor koji nije ni tih ni preglasan. Reci je izgovarala sa izvesnim naglaskom bez zurbe. Oci joj nisu se sirile i nije nabirala nabirale celo koje je bilo gotovo bez bora. Bila je diskretno nasminkana i to je samo isticalo njene fino izvijene obrve i plave oci koje su zracile bogatim unutrasnjim zivotom. Doruckovale smo lagan engleski dorucak i yatim smo presle u salon gde smo pricale o mojim daljim planovima. Teta Petra me je pitala dali vozim i dala mi je kljuceve od jednog dvoseda koji je bio parkiran u velikoj garazi gde je bilo cak sest razlicitih modela automobila. Rekla je da je njen muz voleo automobile i imao je nekoliko modela koje je uvek voleo da sam vozi. Umro je od srcanog udara pre nego sto sam se razbolela i pocela da koristim stap. Ti Mila, ces poci u banku sa Simonom gde ces potpisati papire i uzeti karticu koju ces koristiti umesto gotovog novca. Simon ce te odvesti da kupis garderobu i sve one stvari koje su ti potrebne. Simon je vozio sigurno i pazljivo, vozaci su bili strpljivi i nije se cula ni jedna sirena upozorenja nekom usporenom vozacu. Posmatrala sam taj svet toliko razlicit od naseg, te ljude koji su odlazilila na posao, zene koje su se vracale iz kupovine, deca koja su uredno obucena u skolska odela ulazila u skolske autobuse sa cijih su se prozora videla glave decaka i devojcica uredno zacesljane kose.
U banci me je primio sluzbenik koji mi je spremljene papire pruzio na potpis Pogledala sam samo ovlas i pao mi je u oci iznos koji je stajao na otvorenom racunu. Sluzbenik banke je rekao da je izvrsio nalog gospodje Petre i preneo sa njenog racuna tu za mene preveliku sumu. U englesku sam dosla sa odredjenim sredsvima koja sam nasledila od teta Bose i nisam bila u nekoj finasijskoj oskudici. Nisam htela da se protivim tome sto je teta Petra to ucinila jer novac nisam videla kao problem koji treba da se ispreci izmedju mene i teta Petre. Potpisala sam papire i Simon me je odveo da kupim sebi nesto od garderobe sto nisam htela nositi iz Beograda. Uzivala sam u kupovini, probala sam modela koji su mi savrseno stajali, prodavacice su ljubazno iznosile i odnosila a ja sam se osecala kao princeza kojoj se ispunjavaju posebne zelje. Spakovale su mi sve a Simon je sve to odneo u automobil. Zelela sam da posetim park koji je bio u blizini kuce i imanja teta Petre i prosetala sam kratko i videla ljude koji trce ili setaju, tako da ce i meni to biti mesto gde cu cesto da trcim i setam.
Otisla sam i razgledale izloge velikih knjizara i kupila nekoliko knjiga koje su me zainteresovale. Simon me je podsetio da je teta Petra rekla da odem u salon gde cu svoje nokte i kosu prepustiti vestim rukama manikira i frizera. Izasla sam vidno raspolozena svojim novim izgledom i prepustila sam se znatizeljnim pogledima koji su prelazili preko mojeg lica i tela. Razmisljala sam o svom dolasku u Englesku, u pameti su mi ostale dve prilike koje je ispratila na stanicu, u crno obucena sestra yora i vec ostareli otac Sava. Kada su usli u voz i smestili se, sestra Zora je mahnula sa prozora dok je voz ubrzavao a Milica je u suzama stajala na stanici. Kad god se rastajala sa njima njene oci su bile crvene od placa i dugo je mislila na njih. Nikada nije zaboravila odakle je potekla, nije zaboravila svoju veru i svoje obicaje. Rekla je simonu da je odveeze u nasu crkvu. Usla je u veliko zdanje u kojem je stajala i molila se dok su njoj se javljale slike majke Stane, njene umrle braće, sestre koja je svoju sudbinu podredila porodici i oca koji je tugovao sto je njegova starija ćerka Zora izgubila svoju mladost, ziveći da se ispuni njegova želja i sin Boža ga nasledi i nastavi lozu Hadžiantića. Otac je krijući odlazio na groblje i tamo sedeo, pricajuci sa svojom zenom stanom koju je poceo da vidja u svojim snovima. Poceli su da mu dolaze i on je pričao ćerci Zori da mu Stana dolazi na san. Kako mu se kraj priblizavao i Sava je sve više poceo da veruje, da pomišlja da je njegov gubitak nastao iz prevelike želje za sinom. Tek mnogo kasnije je u suzama zahvaljivao bogu što mu je podario dve divne ćerke na koje se nikada nije požalio. Kako je stario njegova ljubav je postajala prema njima dvema sve jača i odlazak Milicin u svet je za njega bio više nego bolan. Stalno je mislio o Milici i molio se da ona bude zdrava, da poštuje svoje profesore i završi fakultet. Sava se bojao da ga srce ne izda a da ne vidi Milicu poslednji put. Znao je da je Milicin svet vise nije u selu, da je Milica zauvek otišla da živi u gradu. Da ima svoj svet, svoj veliki stan u kojem je kao ćerka se našla gospodja Bosi
da joj njene poslednje casove ucini podnosljivim. Nije se zalio sto njegova Mila citavu godinu negovala teta Bosu. Smatrao je da je to njena hršćanska dužnost. Ni testament kojim je Mila postala bogata nije kod njega promenio neka osecanja i ljudskosti koju je Sava kao covek posedovao i koju je prenosio kao karakternu osobinu na svoju decu.
Svi dani koji ce doci, njene obaveze na fakultetu gde je veoma brzo uspostavila kontakte sa poznatim profesorima koji su već važili za velika imena u svetu nauke. Oni su bili vidno iznenadjeni dobrim poznavanjem engleskog i francuskog jezika i njenim finim manirima za koje je zaslužna teta Bosina škola. Samo su povremeni odlasci o praznicima u crkvu prekidali njene intenzivne aktivnosti na pripremanju da uzme doktorsku tezu i otputuje na neophodno putovanje u Jerusalim radi proucavanja i skupljanja cinjenica, istorijskih podataka i fotografija na licu mesta. Kao da je doslo vreme da ponovo neko poseti Jerusalim, poseti Hristov grob, i našu crkvu koju je još Sveti Sava odredio kao mesto gde ce se svi koji dodju osecati kao da su došli u svoju kuću. Prvo je taj sveti grad i to sveto mesto posetio njen predak Anta a sad ona koja ce tamo na izvoru zavrsiti svoju doktorku tezu proucavajuci stare tekstove i rukopise koji govore o svim Hažijama koji su krenuli put svete zemlje. Proucavajuci taj uticaj na nasu kulturu, proucavajuci putovanje Svetog Save došla je do znacajnih podataka koji su bili nepoznati u svetu kulture i kod nas. Njene veze sa nasom Prvoslavnom crkvom, njena skromnost i smernost su otvarali vrata mnogih manastira gde je obogaćivala svoja saznanja.
Osim engleskog i francuskog naucila je i nekoliko jezika koji su blisko vezani sa predmetom njenog proucavanja. Grčki je savladala odlicno kao i latinski pa je vrlo lako prevodila mnoge tesktove na srpski i engleski jeezik. Njeno proucavanje je postalo sver teže kopanje po starim rukopisima, neprestanim putovanjima u nase manastire gde je u bibliotekama trazila te retke izvore koji govore o Hažijama. Sve je to licilo nekad na traženje igle u plastu sena, i umor je cesto bio njeno svakodnevno stanje. Cesto je znala da yaspi nad knigama i rukpisima rasirenim na stolu da joj glava padne jer joj i dusa spava a um se ne predaje u traženju te niti koja povezuje sve te rasute cinjenice o predmetu svojih istraživanja. Putovanja koje je trebala da ima vodilo je u tek obnovljeni manastir Djudjevi stubovi. U biblioteci koju su monasi sacuvali skrivajući povelje, knjige i rukopise u pećini koja se nalazila ispod kamenog poda u priprati manastira. ni rušenje krova nije ođtetilo tajni ulaz koji je vodio u tajni hodnik i veliku prirodno formiranu prostoriju u kojoj se nalazilo mnoštvo, povelja, rukopisa, knjiga, pečatni kraljevski prsten i kraljevska kruna ukrašena draguljima. U kamenom sarkofagu u kojem su se nalazile mošti je lezala zlatnim nitima izvezena kraljevska odezda. Monah koji je zivotom platio svoju tajnu je izdrzao mucenje i nije popusti pa je svoju tajnu odneo u grob o postojanju pećine u kojoj je skriveno kraljevsko blago, sveti predmeti i mnogobrojni rukopisi. Samo je slucajan susret izazvao da se otkrije tajni ulaz i prvo lice koje je ugledalo tu riznicu je bilo Milicino.
Njen dolazak u obliznji motel i njen prvi pogled koji je uputila kroz prozor je izazvao u njoj neko čudno osećanje da se tu nalazi kjuc koji ce da otvori vrata i uvede je u svet gde ce se konacno uspostaviti pokidana veza u vremenu a koja je bila pohranjena u tajnom rukopisu o kome je tek neke naznake nasla u nekim sporednim rukopisima. Videla je skele oko manastira i unutar manastira gde su vrseni radovi restauracije i slikanja fresaka na zidovima manastira.
Kada je svojim nogama stala na kamene ploce u priprati nije ni slutila da je toliko blizu da dobije odgovore na sva pitanja koja su je mucila i odnela toliko meseci besplodnog istrazivanja. Usla je na vrata nabastira i zastala, pgnula glavu i preksrstila se. Visoko gore u kupoli jedno lice je osetilo da strujanje vazduha koji je potekao prema otvorenim vratima sa vrha kupole i prozora koji jos nisu zatvoreni staklom. Zagledao se u to lice i kovrdze koje su padale na njene obraze, video je njene andjeoske oci koje su podigle svoj pogled i susrele sa njegovim kao udar struje je bio taj prvi kontakt njihova dva pogleda koji su se pogubili u pustom manastirskom zdanju. Nekoliko dugih minuti je trajala ta njihova pometnja, njena jer nije ocekivala da ce gore u vrhu kupole videti hristoliko lice sa tim sjanim crnim ocima, njegovo usko lice je uokvirila crna kovrdžava brada a kosa koja je bila vezana u rep je bila pokrivena crnom monasko, kapom. U prvom trenutku jos se ucinilo da je imala halucinaciju da je freska oyivela, da joj se ukazalo zivo lice hrista. Pa je se osvestila i opet se prekrstila kad je do njene svesti doprlo da je taj lik od krvi i mesa. Da je ikonopisac koji oslikava visoko gore u samoj kupoli nebo i vidi rasirene ruke i veliki gotovo zavrseni lik gospoda Isusa Hrista. Prekrstila se jos jednom kao da je svojom pomisli oskrnavila ovaj sveti hram. Ponovo je podigla pogled i zazvala pomoz bog i srecan vam rad. Osmeh koji se ukazao na tom lepom licu je sasvim pomeo da se naslonila rukom na stub i posmatrala slikara kako stoji sa cetkicom u ruci i njegov odgovor je sa vrha je samo nastavio njenu zbunjenost koju je neocekivana pojava ikonopisca izazvala u njoj. Njena pomesana osećanja i lepota tog lika koja joj se ukazao je bilo nesto sto uopste nije ocekivala na ovakvom mestu. Mozada je u svim kontaktima sa mnogim mladicima sanjala da joj se ukrsti pogled sa takvim ocima ali se to do tog trenutka nije desilo. Uplasila se od svojih osećanja, sva njena sigurnost se istopila, u sudaru sa tim nezemaljski lepim ocima. Ni slikar nije ocekivao to lice, tu zenu koju je slikao bezbroj puta kao jednu od andjela i ni jedna do sada nije nalikovala tom liku koji se ukazao na svetlosti koja je prodirala kroz otvorene prozore i padala na njeno lice. Milica je pomislila da je red da mu se izvini sto ga je prekinula u radu, sto je tako napadno zurila u te lepe crne oci.
promucala je:Ja vas molim, da mi oprostite sto sam vas oce uznemirila i prekinula u radu. Njegov izgled, vuneni prsluk, monaska kapa su kod nje izazvali zabunu da ima posla sa monahom na svom poslu pa je time njen stid bio jos veci. On se ponovo nasmesio i rekoa. Ne. Niste vec sa yavrsio, samo cistim spahlu i cetke od boje. A to oce ostavite za one u konaku Ja sam Ikonopisac rab božiji, Jevta i ne spadam u manastirsko brastvo. Njegove reci izazvase pomesana osecanja kod nje. Srecu jer se nije obrukala, i sgresila u pomisli posmatrajuci tog prelepog slikara. Nasmejao je njegov komentar da monahe može potraziti u konaku. Posto je već se desilo to što se desilo osetila je potrebu da se opravda svojim prisustvom u crkvi.
Ja sam Milica, ovde sam dosla radi svojih istrazivanja iz Engleske jer sam u toku izrade doktorske disertacije koja je povezana sa ovim mestom. Neka senka je presla preko njegovog lica i osmeh se izgubio sa lica. A. Drago mi je Milice ali ovde mnogo toga nece otkriti, manastir je skoro obnovljen i krov na priprati nije jos pokriven. Tu se nalaze samo monasi i moji pomoćnici na restauraciji i slikanju fresaka. ako bilo cime mogu da vam pomognem ja sam tu u konaku u jednoj od kelija i samo recite bilo kojem monahu i ja cu vam pomoci. Hvala vam ali zaista nemam nameru da vam oduzima vase vreme na ovom vasem poslu. Hvala vam jos jednom. Nema na cemu i on se okrenuo i nastavio da zavrsava zapoceti posao. Milica je izasla iz crkve u pripratu i odahnula, i neka napetost u telu je popustila ali je osetila peckanje po kozi kao kad se dotaknu dva tela. Posla je prema konaku i videla je dva mladja muskarca koja pripremaju delove krova i jednu vrlo lepu devojku koja je na drvenom panju kuckala cekicem sitne kockice za mozaik. Plava kosa joj je bila vezana u rep, bila je obucena u siroke pantalone sa naramenicama a oko vrata je prebacila krajeve kozne pregace koja joj padala preko kolena. Njene plave oci su se susrele sa njenim i za tren je prekinula rad ne ocekujuci na tom pustom mestu pojavu tako lepog lica i tako zelenih ociju. Odmerila je od glave do pete jednim pogledom i primetila je sa kakvim ukusom je MIlica bila obucena i zapitala se sta ta manekenka trazi ovde. Mozda snimaju pa je zalutala u pusti crkvu. Rekla joj je kad se priblizila, ako ste hteli nesto da vidite niste imalki sta, priprata je tek u izgradnji, samo vam nesto moze pasti na glavu a freske nisu zavrsene i jos ce trebati vremen da se zavrse i uklone skele. Samo moj kolega Jefta visi gore u kupoli i moli boga da ne padne odozgo. Njen komentar i sama pojava tako lepe devojke kako cekicem kucka kockice kamena na tom mestu je i Milicu zbunilo. Ni ona nije ocekivala pojavu tako lepe devojke na takvom svetom mestu. Tako su se posmatrale a u njihovim ocima su se mnozila pitanja koja nisu imala odgovora. Ja sam Lepa, i prvi sam restaurator na izradi mozaika iznad ulaznih vrata gde ce biti postavljena presveta Bogorodica i tu se prekrsti sto ucini i Milica. Ona se predstavi: ja sam Milica Hažiantić i ovde sam da istrazim ovu lokaciju u potrazi za nekim odgovorima koji su mi potrebni u pisanju doktroske disretacije. Taj odgovor je zbunio Lepu. Nije ocekivala da tako lepa i elegantba moze da ima veze sa ovim manastirom i jos da radi doktorsku tezu. Samo je promrljala, aha a ja sam mislila da ste turista i dosli ste tragom reklama o podizanju ovog manastira pod krov. Milica je time smatrala njivov razgovor zavrsenim i posla je prema svom dvosedu da bi se odvezla u motel. Za njom su posla i dva plava oka koja su jos vise bila zacudjena skupim automobilom koji se polako izgubio na krivini... U njoj se sve uskomesalo i sama pojava i njena osecanja koja su vec dugo tinjala a nisu imala sanse da se pokazu i oci koje su u njoj danima izazivale trenutke slabosti. Ni jednom njen pogled se nije ukrstio sa Jeftinim. Da je Jefta zadrzao bar jednom pogled i uzvratio joj osmeh, ali to od njega ni u snu nije ocekivala i samo njegova pojava je zadrzavala na tom pustom mestu. Kroz glavu joj je prosla pomisao da je Jefta video tu, tu Milicu. I sta li su pricali u crkvi, mora da je mislio da halucinira kad je ugledao. Jedna mala zaoka je pecnula , mali ubod u srce, ljubomora koju nije nikad osetila jer je bila prilicno samouverena u svoju lepotu i zavodlljivost. Nadala se da ce strpljenje i ovo pusto mesto joj pomoci da ona bude jedino zensko lice koje ce Jefta da gleda.
Da će joj poći za rukom da mu se približi. Ali Jevta se ponašao sasvim kao da ga se ne tice, kao da nije ostavljala dovoljno snazan utisak ni njena pojava i zavodljivo kretanje kojim je cesto gotovo izazivala Jeftu. Nekoliko puta se popela na kupolu da vidi fresku a u stvri htela je da mu se priblizi da se dotaknu u tom uskom prostoru njihova tela, njihove ruke. Jefta je ignorisao i radio je sa nesmanjenom paznjom i sve odgovore je svodio na kratke komentare i vrh svega je komentar da je skela nestabilna i da ne treba da se penje tako visoko gore.
Te reci samo sto nisu izazvale suze u njenim ocima i nekako posramljena i ponizena je sisla i nije se vise priblizavala crkvi niti ulazila unutra dok Jevta slika...
Monah Gavrilo je uocio pojavu Milice u manastirskom dvoristu i njen ulazak u crkvu gde je slikao Jefta. Od samog pocetka mu se Jefta nije dopao, nisu mu se dopale njegove goto zenske ruke i dugi nolti ispod kojih se stalno usocavala boja. Uocio je poglede koje upucuje Jefti, ona sto kucka po ceo dan ispod one lipe. A sad se pojavila i druga lepa zena u manastiru. To ne valja. To na dobro izaci nece. Tu nisu cista posla i prekrsti se nekoliko puta doticuci pod i ponavljajuci monasku molitvu prebirajuci brojanice dok se ne prepusti svojem poslusanju da ocisti hodnike konaka i unese drva jer kao da ceova noc biti hladna. U kelijama se zalagala pec samo ako je bilo previse ladno i ako su se ledili prsti. Nocno ustajanje i odlazak u crkvu gde je palio svece i spremao kandilo mu je bio vec uobicajeni posao. molio se pred spavanje i prvo sto je cinio kada se probudi i progleda da se prekrsti i izgovori svoju monaski kratku molitvu. Ljutio se na ikonopisce sto trose suvise drva i loze peci po kelijama gde su stanovali. Kao da mu je smetalo prisustvo njihovo i nenaviknut na lica koja ne spadaju u monasko brastvo. Iguman je bio izricit da se njima nadje na usluzi, da oni nisu monasi ali se drze manastirskog reda. Smetalo mu je sto Jevta ustaje nocu kada i oni i u crkvi ucestvuje.
Jefta kao da je naucio gotovo sve pesme pevao je i njegov fini glas se cuo izmedju njihovih po malo oporih i neuskaldjenih glasova. Jevtinu zelju da postane iskusenik je odbacivao u mislima jer je Jevtin lik bio kao naslikan, uvek sa onim njegovim djavoljim smeškom.
Milica je stajala na prozoru u posmatrala nedaleko manastirski konak i crkvu koja se ispod motela nalazula na zaravni sa koje je pucao vidik na obronke planina na kojima se jos beleo sneg koji se nije pri vrhu otpio. Jos pod utiskom skorasnjeg razgovora, sa Jevtom koji je kod nje izazvao tako burnu reakciju, da joj se zazare obrazi i osvoji ih rumenilo. Nije verovala da ce neki muskarac izazvati tako nesto kod nje. Da jos se zavrti u glavi kao da je neka siparica.
Rekla je sama sebi gotovo naglas. Devojko.sta je stobom. Jos ti treba da se zaljubis.I u koga si nasla, ikonopisca kojemu samo ti trebas ti na ovom svetom mestu. Gotovo da je se zapitala sta trayi ovde gde nema ni biblioteke, ni podataka. Pomislila je da upali svoj dvosed i ubaci svoju torbu sa stvarima i laptop i ode dok je vreme. Koa da se uplasila svoje reakcije, pomislila je, bas sam zbunjena, sta je sad meni, umor, corsokak u koji sam upala i lomatam se po ovim planinanama trazeci nesto cega nema. Ali. Neka sumnja, vec stecena intuicija da ono sto trazi je tu ali da ga ona ne vidi. ne vidi zato sto je skriveno u prividu. bas sam zbunjena svi podaci me vode u ovaj manastir a u njemu cima ese ja bavim. Razmislicu. Da. A ako odem prvo cu saceakti da obavim razgovor sa Igumanom. Nije u redu da odem dok on ne dodje iz Kanade. Pa sta sad. Izdrzacu i tih nedelju dana. Posmatrala je zaravan gde se nalazio manastir. kao da je neko vrh odsekao na bregu i sagradio manastir i dvoriste. Ispod manastirskih zidina se nalazila litica i okomite stene sa puno supljina koje zapazila dok je odozdo prilazila manastirskoj kapiji. Pitala se zasto je neko sagradio taj manastir bas tu. Posmatrala je okolinu i videla da su postojala daleko pogodnija mesta ali je graditelj i ktitor rekao ne tu ce se manastir podici.Nedaleko od manastira iz jedne od supljina je izlazila voda i formirala prirodnu cesmu. Voda je bila hladna i osecao se jak ukus krecnjaka. Pomislila je ovde su ponornice prisutne i pecine gde se formiraju unutar pecina mala jezera odakle posle istice voda i trazi svoj put. Nije se dovoljno posvetila geologiji ali je osnove imala i njeni zaključci su bili veoma odmereni i blizu istini. Unutar crkvenog dvorista je bio bunar koji je upravo dopirao do nekog malo podzemnog jezera. Njegova dubina, huk koji se cuje i hladna voda samo govore u prilog tome. A sve to mi nista nece pomoci da saznam gde se nalazi rukopis u kojem je tajna o prvim hadžijama. Zar sam toliko opsednuta tim svojim pretkom i njegovim grehom. Njegovo iskupljenje i njegova dobra dela dali su ucinila vise dobra od zla koje je ko zna kome i zasto naneo.Kao vec mlad istrazivac stekla je retku osobinu da se lako ne predaje, da sve karte stavi na sto pa da posmatra koja karta je naj slabija. Da argumente za i protiv suprostavi kontra argumentima i zakljucke ne izvodi na pretpostavkama. Prijatno se osecala kad je vecerala vrlo ukusnu veceru i nakon pregledanja prispele poste u njenom inboxu se spremala da malo ranije yaspi da bi sutra pesice obisla citav kraj. Volela je da obidje lokaciju i okolinu gde je zapocinjala istraživanje. Tako je vise puta skratila postupak i nije uludo trosila svoje vreme kojeg je imala sve manje. Poslala je nekoliko clanaka u redakcije elitnih casopisa i bila je zadovoljna poslednjim koji je izazvao buru u naucnickim krugovima. Pojavila su se i prva osporavanja. nasmejala se u sebi neka ih neka se kuvaju. Morace da odustanu od nekih svojih tvrdnji i ako padnu necija istrazivanje jer su nastala na osnovu labavih dokaza nije ona tome kriva.
Ujutru se probudila sveza i doruckovala je sa slascu taj obilni dorucak. Pomislila je.Da ovde je vazduh ostar i izaziva zelju za hranom. Voda i vazduh cine cudo. Ovaj kraj je naizgled surov, sam krš, neprohodne stene, zmije koje je uocila. Pazila je gde gazi , od njihovih ujeda koji su joj dobro poznati. Videla je dovoljno po svetu na svojim putovanjima sta cini zmijski ujed. Uyela je svoj ranac, obula je svoje planinarske duboke cipele, od cvrste zute koze. Uzela je laki metani stap i stavila laki obrok koji su joj doneli u sobu. Stavila je manji i lagan cekic za stene, njim je ceprkala i vadila manje fosile koje je uocavala u stenama. Nasula je dovoljno vode u cvrstu posudu koju je stavila na njeno mesto na rancu. NIje volela plastiku, nije joj verovala, smatrala je da napustanje stakla nije dobar izbor. Hemikalije koje se koriste i postaju sastavni deo svih plasticnih predmeta mogu da bud faktor riizika, da se pojavi neka od neobjasnjivih alergija da se izazove okidac koji ce da pokrene proces mutacije i izazivanja zlocudnih oboljenja. Stavila je svoje naocare za sunce i uputila se niz put prema manastiru. Njeno telo je reagovalo sa zadovoljstvom i vetric koji je duvao je mrsio njenu crnu kosu koju je podvezala svilenom maramom. Kretala se kao gazela, njeni koraci su bili graciozni kao da gazi po modnoj pisti a ne po tom ne asvaltiranom putu po kome se tesko krecu brdska vozila.
Unaokolo nije bilo nikoga, samo se cuo povremeni cvrkut ptica i zrikavaca iz trave. Kada se priblizila manastiru uzvadila je svoj maleni ali ne slab dvogled sa kojim je posmatrala crkvu, vitku kupolu i divila se kako se crkva ukala u okruzenje. Bila je ponosna sto potice iz ovog naroda koji je otavio takve gradjevine i koje traju. Trajace i pricace o nama i onda kada nas ne bude bilo na ovim prostorima. Primetila je kretanje monaha u dvoristu, primetila je i zensku priliku sa plavom kosom u plavim pantalonama sa naramenicama. Stajala je i prical sa radnicima koji su poceli da prenose delove krova za pripratu. Verovatno da ce uskoro da pocnu pokrivanje. Bila je znatizeljna kako ce onda izgledati gradjevima kad se pokrije priprata. Izvadila je odlican fotoaprat za koga nije zalila novca pri kupovini. Uvek je nosila rezervu baterija, poucena uskustvom. Okinula je nekoliko puta i pregledala fotografije i bila sobom ponosna da vreme koje je potrosila na kursevima digitalne fotografije je bio dobro ulozen novac. Fotografije su bile onakve kakve se snimaju samo u odredjenim uslovima i udaljenosti od objekta koji snima. Bila je zadovoljna svetlom, koje nije bilo prejako i nije svojim senkama kvarilo finu reljefnost gradjevine.
Nastavila je da se spusta i manastir je vec bio na par stotona metara. U jednoj uvali u kojoj je raslo nisko rastinje sa ljubicastim cvetovima, uocila je nekoga gde kopa u pri dnu velik stene koja se nadnosila nesto ukoso iznad coveka kojeg je uocila. Uvek je na svojim ekspedicijama se trudila da se ne mesa u poslove ljudi, da gleda svoja posla i time je ne retko izbegla nevolje. Nije bila od osoba koja se ne obazire ako je neko u nevolji ali nije ni trazila djavola kad joj to nije potrebno. Kada se priblizila isnad same stene covek koji je kopao se pofigao i ona je prepoznala lik koji joj se ukazao u kupoli gradjevine. Ukocila se u mestu i ne znajuci sta da cini stajala dok se nije trgla i podigla ruku u znak pozdrava. Muskarac je uzvratio i mahnuo joj. I na toj udaljenosti je uocila njegov osmeh. Koa da je iznenadna pojava Jevtina kod nje izazvo ponovo neka pomesana osecanja zbunjenosti i srece sto ga ponovo vidi. I njeno lice se razvuklo u osmeh, donekle je izgledao i smesan tako isprljan od gline koja mu se uhvatila na kolenima pantalona. Stajala je i razmisljala da li da ide dalje ili da saceka da on izadej iz uvale.
Tu dilemu je otklonio sam Jevta koji se polako pope drzeci se za ostre supljikave stene. U odredjenom trenutku joj je srce zastalo kada je skoro izgubio ravnotezu nad jednim procepom gde se nastavljala litica. &
3/5/2008 15:27
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
U neko vreme se uberu gotovo zrele višnje, pa se u velike tegle i staklene balone stave i šećerom dobro pospu pa se u to sipa ljuta rakija i nakon stajanja na suncu se dobije liker koji se zove višnjevača. Prosto te mami da popiješ i neku čašicu više ali ne dao ti bog da se od toga opijaniš pa da te ona prevari. Posle toga se tako opijaniš, štono kažu ko majka, a zašto i kada se majka opila to ja vama reći ne umem. Višnje treba da se uberu ne sasvim zrele pre prvih kiša, da višnje kao i trešnje ne napadne crv. Uvek se u šali kaže da ko kupi ili nabere takve višnje ili trešnje pa navali da ih u slast jede, jede višnje ili trešnje sa mlevenim mesom. U našoj kući se uvek pravila višnjevača ili orahovača od mladih oraha koji su tek počeli da rastu malo veći od dečijeg klikera. To je uvek radila majka i otac je imao samo zadatak da iz velikog bureta sa nategom ili crevom izvadi ljutu rakiju sa kojom je majka dopunjavala te velike tegle i balone u kojima su polako višnje puštale svoj sok. Posle odredjenog vremena, posle svih preslava i slave, praznika koji se u kuci praznuju i gosti se ponude raznim pićima koje je domaćin spremio za svoje goste, pa se potroši sva ta višnjevača i orahovača. Nije ni spremana da se ne potroši već da se ponudi pa ako je nekome merak i gušt da tako nešto popije domaćin će dolivati dok gost sam ne odbije ili dok se ne opijani i legne pod sto a to se tako samo tako kaže. Neko se opije pa ga odvedu kući ili ga domaćin smesti u gostinsku sobu da odspava dok ne dodje sebi. Kada se probudi onako mamuran tek vidi sta ga je snašlo. Tako je u našoj kući meni pripao posao da sve tegle i balone ispraznim od višanja. Ja sam pokupio sve te tegle i balone i jednu po jednu sam odneo i praznio na stajsko djubre koje je uvek sazrevalo iza naše štale. Moja majka je uvek imala puno živine, kokošaka i petlova, koji su se čuli i kad treba i kad ne treba. Tukli su se i napadali decu. Čule su se glupe ćurke i nervirali se ćurani dok im deca sviraju a oni ko maniti se po sto puta javljaju dok se i deci ne dosadi pa ih ostave na miru. Tu su rasle patke koje su imale svoju kućicu opletenu prućem i koja je bila podignita na četiri stuba a istu samo malo veću su imale i guske za svoj stan i one se nisu mešale vec na legalo išle kao po komandi tek predveče. Sva naša živina je bila izrovašena, ako neznate šta je to, da znate, obeležena. Ili se zaseče kožica u patke, otfikari jedan prst ili se na neki drugi nacin izrovasi da se posle ne svadjamo sa komsijama kad nasa živina zaluta u tudje dvorište. U toku dana su se patke kupale u bari u kraju našeg dvorišta i sve naše guske koje su šištale i nasrtale na decu i mahale krilima. One su dosadne kad počnu da gaču pa se razgalame kao da je odjednom u njihovom jatu nastala neka prava svadja pa se svi njihovi glasovi pomešaju dok se opet ne umire i povedu one svoje guščiće po dvorištu ili udju sa njima da gacaju po bari. Počela je njihova škola. Dok svako gušče i pače ne poraste naučiće od svojih učiteljica gusaka i pataka veštinu plivanja i prekopavanja gliba za svim bubama i punoglavcima koji se koji se uvek pojave u bari prvi a posle nastanu buljave žabe da se s većeri uvek oglasi pravi barski hor koji jednako se čuje do kuće: keke ke ke ke ke, Krekeću čitavi noć jer nema opasnosti sve guske su se popele u svoj kočer, svoju neobičnu kuću. Tako sam ja sve te tegle ko pravi ispraznio na djubre i otišao da sperem balone i tegle koliko da ih ne ostavljam tako prljave dok ih majka ne opere vrucom vodom i ne okaci na kolje da se suncaju na suncu. Ostavio sam tegle u šupu ispod čardaka, a čardak je prostor gde držimo neokrunjene klipove kukuruza i tek posle sat vremena otišao sam na drvljanik da sečem tanko, suvo granje za potpalu. Dok sam seckao granje i slagao u bremčiće pa da ih odnesem gde smo uvek držali iscepana drva, kokoške su kljucale, a ćurke ko ćurke se oko nečeg glupirale. Pogledao sam, naših gusaka nije bilo. Patke su se brčkale u bari ali ni jedne guske nije bilo ni u bari ni po dvorištu. Kao da se neko samnom našalio, kao da su sve uhvatile tutanj kroz otvorenu kapiju pa se izgubile na šoru, a nisu. Do malo pre su sve bile tu onako bele i debele, jer su kljukane pa narasle. Samo su se gegale po dvorištu ko prave dvorske dame. A sad ih nema pa nema. Da ne bih opet ja bio kriv. A ko bi drugi. Da ne bi bilo daj kaiš, skidaj gaće, i mojih krikova više lažnih nego pravih, jer tako se kazna manje oseti na golom turu. Ja sam se više drao od svih gusaka i ćurana koje smo uvek fala bogu puno imali. Ceo komšiluk je bio upućen kada se otac prihvatao domaćeg vaspitanja i ubedjivanja, da se jednom manem vragolija i pravljenja štete u našem ili tudjem dvorištu. I opet da ne bih bio kriv al stvarno, onako odistinski, ja se prihvatih obilaska dvorišta da vidim gde su se naše guske dele, gde se zavukle, kad se ne čuju a uvek su bile više nego dosadne i stalno sam vodio rat sa njima dok su one nasrtale na mene i šištale ko da su lude. Gde god da sam pogledao, nije ih bilo, iza svinjca, kokošinca, peo sam se na senjak, na slamu, ulazio u trap, gde držimo krompir. Svo granje pretražio al đavola gusaka nema pa nema. Ma ko da ih je neko potrpao u džak i preskočio povisoki plot i odneo. I to u sred bela dana. Ma nije moguće. Ko bi njih onako blesave pohvatao, drale bi se celo selo bi čulo. Pa to bi bilo ko da je nastala opšta uzbuna u našem dvorištu, ma u celom selu. A da je neko kuče ušlo ni one se nebi tako lako dale. Tvor da je on bi hvatao i drugu živinu ne bi samo birao naše debele guske i lude gusane. Kao da su žive u zemlju propale. Zemljo otvori se da vidim gde su se dele naše blesave guske. I. Ništa. Niti se zemlja otvorila, niti se one začuše samo se čuje ostala živina a njih nema pa nema. Uh. Biće opet batina. Biće opet si ti nesrećo nešto zamesio. Ne može bez mene ni nestanak naših gusaka da prodje a da me svi ne propituju a gde su bile i kako su nestale. Ja. Šta bih. Pa vikao bih i kukao. Nema ih. Pa kako nema. Ko da su izvetrile. Jes, postale nevidljive, pa se šegače sa nama. Tako se ja okrećem ko ringišpil po dvorištu i gledam i u nebo dal će možda odozgo da dolete one nase guske ko letačice. Al nisu se pojavile na nebu, samo se jedna svraka spustila na dimnjak pa i ona počela da me nervira da sam uzeo prvi poveliki kamen koji sam video i rešio da joj se osvetim. U potezanju kamenjem, razbijanju crepova i komšijskih prozora sam uvek bio nenadmašan i svi mi skidaju kapu i kažu da ne treba više da se uopšte dokazujem jer sam dovoljno to činio. Nanišanim ja onu svraku, ma da je strefim u onu njenu kreštavu glavu al ona ko da ima radare u glavi čim je poleteo kamen polete i ona mrdnu repom i ode. Onako ko da se meni ruga a moj kamen se odbi od komšijski dimjak. Aaaa, polupah crep, Aaa, bar desetak crepova i pade kamen na staklooo, koje baba stavilaaa prekooo rasada. Pučeeee ono staklo u paramparčad. One naše guske, su skroz baksuzne, ima da od njih nadrljam, već sam dve štete napravio. Koji sam ja baksuz kad nisam kriv moram opet da budem kriv. Zbog gusaka da budem dežurni krivac. A i ona svraka našla da mi se sad ruga, ko da se zaverila sa onim našim ludim guskama da danas bude moj najcrnji dan. Kako je krenulo ima da me oleše, ima da se derem ko magarac. Ma ni kožne gaće da imam neće mi pomoći od očevog vojničkog kaiša. Šta da se radi, moraću da trpim i molim boga da me spasi majka ili baba kad otac uhvati da me lema.
Krenem ja u kuću i prolazim pored našeg djubreta a ono se beli ko da je pao sneg u maju, pa napadao samo po našem djubretu. Beli se ko belo mleko a kako bi drugačije da mi je znati al baba uvek tako kaže kad oće da naglasi kad je nešto furt belo, skroz naskroz. Leže one moje guske po onom djubretu, ko na plaži da su polegale, izvrnule kao da se sunčaju. Ne mrdaju. Ko da se sprdaju samnom.
Dogovorile se da me zavitlavaju, Guščija posla. Ja ajd, da pridjem, da bar jednu šutnem, da počne da šišti, da se ustremi ko kobac na mene sa onako podignutim i raširenim krilima. Al dok ja pridjo, skroz, ni jedna ne mrda. Ma ovo je neka šala. Svojim očima ne verujem. Povučem jednu za krilo. Ništa. Za rep. Ništa. Uhvatim je za glavu a ona pade ko da je babino crevo za zalivanje, pa se previja i lomi a ona kuka jer je voda stala pa ja idem da ga ispravim. I jednu po jednu pregledam ko naš seoski veterinar. Ma jok, ne mrdaju. Pogledam ja malo što se njima crveni perje, da nije neko njih strefio iz sačmare, iz jedne patrone ih pokosio pa one ovako polegale. Pogledam al nema rane i vidim da je to crvenilo izgleda od onih višanja što sam ja prosuo na djubre. Uh sto ti gusaka, debeli, nakljukani. Pa one se popele na djubre i kljucale one, one višnje pune rakije dok nisu popadale i pocrkale. Sad sam gotov. Ima da me spasi samo da se naprasno razbolim da mi stavljaju obloge na vrat i grudi, da mi baju i gase ugljevlje ako mi ne pomogne babina terapija. Sta ću, kud ću, pokupim one guske, nekako se spusti veče. Živina sva ide na legalo. Ja sve one guske. šta ću, odnesem pa poslažem na kočer. I ostanu one da leže tako, a ja udjem u kuću i rano, pre nego što sam ikad, legnem u ponjave. Tako velibaba, za ćebad i pokrivače, ponjave.
Babina posla izem ti njen rečnik.
Ćutim ja i ne progovaram. Ušli svi u kuću pa se nesto propituju, za moje zdravlje, što je dete tako rano leglo, neće ni da večera, da nije neko dolazio na kapiju da se žali kad sam se tako zavukao kao miš u naćve pa samo virim. Nije. Oću li da večeram. Vičem, nećuuuu. Nisam gladan. Jel mi dobro. Jeste. Jel me nešto boli. Ništa. Da nisam napravio neku štetu. E tu se setim ja onih crepova prvo i onog babinog stakla pa posle onih naslaganih gusaka na kočeru. I šta ću. Ćutim. Ćutim ko da sam najpravednije dete na svetu. Da me ne izlemaju bar večeras bolje sutra. Uvek je bolje sutra. Da ne dobijem odma batine nek prenoće i one guske. Možda dodje lisica ili tvor pa ih odnese i ja sam spašen. A za crepove i staklo pa možda je nešto palo iz aviona, pa prvo polupalo komšiji crep na kući pa onda spalo i polupalo babi staklo na rasadu. Uh sto sam naivan. Iz aviona. Što mi je izgovor. Odoše da legnu. I zaspim nekako i celu noć sanjam bele guske. Kako su mi tek gakale u snu guske da sam se ujutru probudio rano i onako bos pravac kočer da vidim da li je možda tvor bio vredan ili lisica u poseti pa da nema ni jedne glupače debele na onom nasem kočeru. Nisam ni dosao do kočera, čujem neku graju, neko gakanje, ko svih dana pre katastrofe. I samo što dodjoh iza senjaka i progvirih glavu kad vidi cuda velikoga na kočeru stoje ko prave moje gusčetine i deru se, Ga, Ga, Ga. Trljam oči, prosto ne verujem, moje guske žive. Ma žive živcijate. Stoje na kočeru i ne mogu da sidju, mašu glavama, mlataraju, šište, klepeću krilima i teturaju, jer su još pijane. Uh ja se onda lupim po čelu. E blesimetru jedan glupi, pa ove naše pijandure se jos nisu otreznile i još su mamurne, samo se ludiraju jer ne mogu sa kočera da sidju. Pridjem ja pa jednu po jednu uhvatim ili za šiju ili za krilo dok su me štipale po rukama a ja to nisam osećao ni malo. Ma kad sam ih spustio došlo mi da neku šutnem, al na vreme se povukoh i samo im se narugah gačuci i ja, dok su se one povlačile podvijena repa i šištale raširenih krila. Pa se vratim i pogledam na komšijin dimnjak dal je opet ona nesreća od svrake tu al nije, u nekoj gnjezdari lopuža krade jaja. Crepove pokupim pa turim u granje i odmah se manje videlo da sam polupao one crepove. A i ko će pa da zeva na krov da gleda dal su svi crepovi čitavi. A šta ću sa sa staklom, uh. Tu sam obro zelen bostan. Pa sad za guske sam izbegao da platim. Crepove neće da otkriju dok ne padne kiša a rasad će baba da prenese u baštu pa će da iskopa jamiće i leje i rasadi ga. A staklo. Staklo sam razbio. Pa šta. Ko da se staklo ne može razbiti. I najmanji kamen padne i ono cangrrr. Ode u paramparcad. A otac, ako mu je ćef da me propusti kroz šake i oplete koji put po turu, neće biti prvi put da se derem a on jos nije ni počeo da me udara. Pita će me što se dereš magarče kad te nisam, ni udario. A ja ću da vičem a kako će tek da me boli kad me udaris. I završio se i taj dan naše guske se istrezniše i odoše da se popnu same u kočer na legalo. Otac me ipak malo podsetio kako se čuva babino staklo, a za crepove jos nisam dobio račun od komsije jer će i to doći na red kada neki dan počne da pada kiša i komšija se doseti ko je kriv za razbijene crepove pa poturi lavore i kante po sobi gde prokišnjava. Pa će da se uputi po kiši i kad zakuca na naša vrata, onda će da popije kafu i rakiju sa mojim ocem...
3/5/2008 09:23
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Za vreme drugog rata u našem kraju se nadje neki grdan narod izbegao iz Šokačkih krajeva ispredustaškog noža i drvenog malja. Sve kuće se popuniše i primiše dobrovoljno taj narod dok prodja ta oluja pa da se opet povrne nazad iz zbegova kao da se ništa desilo nije. Pošao je otac u Adu da nakosi trave za stoku i poveo mene da tu travu pokupim pa kad natovarimo na kola sve to dovezemo i stovarimo da se prvo malo prosuši pa da se stoci dava. U polju negde iza poslednjih kuća sretosmo ženu sa zavežljajem, sa tri sina i ćerkom. Dečaci su bili jedan drugome do uva, sa malom razlikom u godinu ili dve. Ćerka je bila drugačije obučena nego ženskinje iz našeg sela. I maramu je vezivala kao i njena majka sasvim drugacije od žena u selu. Zaustavila nas je i pitala ima li u selu negde da se sklone, da ne lutaju od sela do sela po ovom vetru i kišici koja još nije počela ali su se videli oblaci od Drine koji su uvek pd tamo donosili kisu. Žena je rekla ocu. Ljudi, pomagajte, ako boga znate, da mi ne propadnu ova deca koju sam od zla sačuvala i pešice dovde dovela. U našoj maloj kući je bilo nas puno a dve sobe u kojima smo svi spavali. Otac je saslusao ženu i rekao joj da će brzo da se vratimo samo da nakosimo trave pa će mo ih povesti da se smeste kod nas. Dok je otac kosio, ja sam kupio i tovario. Na uvratinama ukraj poorane njive su stajali su i čekali dok se mi ne vratimo. Kada smo se vratili popeli su se na natovarena kola sa travom, podigli smo decu i popela se i žena i sela pored mene. Došli su u našu kucu, i proveli pet dugih godina dok se sve nije završilo pa se opet vratili odakle su i došli. Došli su iz sela nadomak Osjeka koje se zvalo Brešće gde su još za vremeAustrije Srbi i srpski živalj ziveo. Došli za vreme turske vladavine i seobe iz onih krajeva gde je bila stara Srbija. Sećam se dobro njih, dečaci su se zvali: najstariji Ljuban, srednji Rade, i najmladji Stanko. Setra im se zvala Milka i bila je šepava u jednu nogu. Srednji decak Rade je bio gluvonem ali je razumeo sve sta mu se priča jer je posmatrao onogkoji mu priča u usta. Njihova majka je bila jedna vredna i dobra žena. Zvala se Veselija. Tako su oni kod nas ziveli, delili ono malo hrane sa nama koje i za nas nije bilo dovoljno, ali se nekako preživelo i ratne godine su prolazile uzimajući danak smrti i u našem kraju. Iz našeg sela su ljudi stradali od strane nemaca, skupljeni muškarci su streljani i opet su i to ljudi zaboravili iako se strah bio uvukao u svaku kuću. One druge godine su nemci uzeli da skupljaju onaj broj koji su bili propisali za svakog ubijenog vojnika. Partizani su bili negde preko Drine i povremeno prelazili na našu stranu i ubijali po nekog nemca a posle je narod plaćao to svojom glavom dok su se partizani ponovo sklanjali i vraćali preko Drine u Bosnu gde su se u gustim i neprohodnim sumama nalazili jedini svoj siguran prostor koji su često znali da nazivaju slobodna teritorija. Bila je toliko slobodna dok se nemačka sila ne zaputi sa svojom vojskom i mehanizacijom, da bi se partizani pokupili i povlacili put Kozare ili su se gubili u krševitim planinama Crne Gore gde Nemci sa svom tom mehanizacijom nisu prelazili.
Kao što sam rekao muškarce koje su sakupili su poveli i streljali na onom istom mestu gde su i pre to činili. Medju sakupljenim muškarcima se tako našao i gluvonemi momčić Rade koga su u sokaku pokupili dok se igrao sa mladjom decom i priključili koloni i odveli na streljanje. Kao da nemci nisu gledali na godine kao što se to posle i pokazalo u Kragujevcu gde su onoliku decu izveli iz škole i odveli da ih streljaju.
Nisu možda ni primetili niti ih je zanimalo što je momčić Rade bio gluvonem jer je on za njihovu tačnost i nemačku pedanteriju u beleženju brojki smrti bio samo broj koji je trebao da popuni onu kvotu koja je bila propisana. Sve muškarce su poredjali i izvršili streljanje hladno bez neke vike i pokazivanja nekog interesa prema poredjanim muškarcima. Gotovo mehanički su za kratko vreme koliko da se smota cigareta oni svi muškarci ležali po zemlji, izrešetani i krvave odeće. Sam prizor je bio kao na svakom stratištu, izazivao bi jezu, ljudi pali kako ko. Jedni preko drugih kako je koga koji metak zatekao. Gotovo bez glasa, ćutke samo se čulo naredjene da se započne paljba i potmuli pad tela na ovu našu ravničarsku zemlju koja se zalila krvlju tih nevinih ljudi. Kao što su izvršili svoj krvavi zadatak, jednako u poretku kako su i došli su otišli iz sela. Iz kuća su oni malo hrabriji ili koji su imali nekoga u toj streljanoj grupi došli da pokupe tela i dostojno ih ožale i sahrane. U to vreme leleci, kukanje za pokojnikom se izgubilo kao da je i smrt postala bliža i izvesnija. Samo se čekalo kada će doći na red nečija glava, a život koji se dešava do pogibije je kao veresija koja se plaća kad tad. Od samog streljanja do momenta kada su prvi ljudi došli na stratište prošlo je više od sata i niko nije ni mogao da primeti da se ispod tela koja su ležala izvukao krvave odeće ali ne pogodjen gluvonemi Rade. U strahu je izbezumljen lutao poljem dok ga nisu krvavog ugledali i odveli u selo te se vratio opet kod nas i nastavio da živi kao da se ništa nije dogodilo. Kao da je taj dan i Bog pogledao na njegovu stranu i prvo uzeo one koji su mogli da čuju i govore a njega takvog ostavio da još poživi i vrati se svojoj kući u kraj odakle je došao. Tako se i najstariji brat Ljuban oženio iz našeg sela i odveo svoju nevestu u njihovo selo Brešće.. Nikada nisam saznao šta je posle bilo sa njima, jeli još neko živ od njih i kako su preživeli ovaj poslednji rat koji je nedavno zakačio opet njihov kraj. Niko nije došao od njih u naš kraj. Kolone izbeglih su danima prolazile glavnom cestom. Možda je u toj koloni opet bio sad već ostareli i gluvonemi imenjak Rade. Možda je opet pošao negde, gde će naći svoj privremeni dom, da se opet vrati kući ili su ostali kao mnogi da da žive tu. Neki su imali želju da se vrate samo da umru u svojoj kući, ali život je život, te ih ostavi da leže pokopani tu gde su i došli. Jedan kraj u našem selu gde su živeli ti ljudi koji su se sklonili od ustaša je i dalje kao i pre nosio ime Šokac jer su možda neki drugi ljudi još za vreme prvog rata se tu sklonili i posle otišli tamo odakle su došli. I oni su bili Srbi a Šokci su ostali negde daleko preko Save i Dunava gde su i pre bili. Ni do danas se nije izgubio i naziv zbegovište Za Šokacniko više i nezna zašto se tako zove. Da ja ovo tebi ne ispriča a ti kolko vidim sve ne zapisa nebi ostalo traga o ovome što se dogodilo u našem kraju što ga zovu Šokac i sećanje na gluvonemog Rada koji je nekim čudom izbegao svoju smrt.
3/5/2008 02:55
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Uhvatio se jednom rukom i drugu nogu prebacio preko nalazeci dobar oslonac. Ocito da je u veranju imao iskustva, da njen strah je bio preuranjen. Kada je vec trebao da izdje na put Milica mu je spontano pruzila ruku. On je osetio cvrst stisak, njeno gipko telo, je reagovalo i jednim zamahom je izasao na put pored nje. Rekao je hvala. Nije trebalo. Sad ste isprljali ruke sa glinom. Blaga rumen je ponovo osvojila njene obraze i odgovorila je meni zemlja nikad nije smetala. Rodejena sam u kraju gde zemlja postuje, gde zemlja hrani, gde je ona najvrednija kada se potomcima ostavlja u nasledje. Ako zelite imam kod sebe dovoljno vode da operete ruke.
Ako ste žedni imam casu pa se napijte. Da Milice to bi mi bas trebalo jer sam bas dehidrito kopajuci na ovom suncu. Ako smem pitati sta ste trazili pod tom stenom. On se ponovo nasmejao i rekao. Zemlju. Ona mu uzvarati istim recima. Zemlju. A kakva je to zemlja koja se kopa tu i morate da se verete po ovim stenama. On joj rece. Posebna vrsta. Od nje se posle ucini prah.kada se osusi, samelje i onda se koristi za slikanje. Pa zar vam nisu dovoljne boje koje donesete. Ne. Nisu. Uvek obilazim i nadjem one boje koje su samo tu. Njih formira zemlja, nijansu, ton. Voda je spira sa stena i ona se talozi tu gde sam ja kopao. Njegovo objanjenje joj se ucini smislenim i nije zelela dalja razajasnjenja.
On je oprao ruke dok mu je ona polivala iz njene flase sa ranca i onda mu je pruzila papirne maramice da obrise ruke i lice. Milice vi bas znate kad da naidjete kao i juce u crkvi. Ona se zacudi tim njegovim recima. Pitala se sta je ona to izazvala svojim dolaskom. Medjutim Jevta nije hteo da daje dodatno objašnjenja a ona nije htela da ga dalje ispituje. Nastavili su da se spustaju tim putem koji je bio prepun rupa i Milica je htela da jednu rupu preskoci ali je precenila ili nij eprimetila da se zemlja tu osipa pa je izgubila ravnotezu i telo joj se zgrcilo ocekujuci pad. Osetila je necije ruke oko struka i snazan stisak. Gotovo da je izgubiloa dah sto od iznendnog straha ili je adrenalin u njenom telu naglo proradio pa je se sva krv pojurila u lice.Uspostavila je ravnotezu. On je posmatrao njeno lice. U sebi je cuo glas koji mu govori. Boze kako si lepa. Od danas cu svima andjelima davati tvoj lik. Neznam kako. Nisam nespretna. Toliko puta sam prolazila slicnim putevima. On se ponovo nasmesio i rekao. Sad je, jedan, jedan. Vi ste meni pomogli a ja sam vama. Na telu je jos osecala njegove cvrste ruke. Njegov dodir je pokrenuo u njoj navalu osecanja koja je uvek potiskivala u kontaktu sa muskracima koji su pokazivali odredjeni interes prema njoj. Nije nikada bila koketna, da svoje telo i oci koristi radi stavaranja utiska. Flert je za nju preuranjeno pokazivanje svoje naklonosti. Njoj je potrebno vise od laskanja, osmeha i zavodljivih pogleda.
Nastavili su put i ne zadugo usli zajedno ali na odstojanju na manastrisku kapiju. Njihova pojava je privukla paznju i dva para ociju su se zagledale prema njima. Monah Gavrilo je ispod oka posmatrao Jevtu i skor o sa mryznjom posmatrao njegovo lice i njegov hod.
Pojava gospodjice koja je izgledala jos lepse izazvala kod njega da se namrsti i pognut pobegne iza konaka gde je uzeo da slaze icepana drva uza kameni zid. Krstio se i molio
ali je grc skor blizak mrznji ostao kao senka na njegovom licu. Oci Lepine su se zalepile za Jevtino lice i trazile su njegove oci. U njoj se uskomnesalo sve i njene svetlo plave oci su potamnile kao more pred oluju. Milica je uocila iznenadnu promenu na Lepi i nije odmah shvatila razlog njenog skoro besnog pogleda koji je uputila Jevti. Jevta je samo jednom hladno pogledao i ona je u svojoj nemoci samo se okrenula i otisla kod radnika koji su prenosili grede koje ce podici na zidove priprate. Milica je se priblizila gradjevini i htela je da je snimi iz razlicitih pozicija, da svaki ugao istakne vesto odredjene proporcije lukoava i raspon na izmedju stubova. Dok je snimala, pšratile su je Lepine oci, a u lepi je besneo glas. sad ces jos da se svrckas i okreces tu oko crkve ispred. Da se pokazujes u toj skupoj odeci. Da se vrtis ipred Jevte dok mi ne pripadne muka. Boze. Sta nju dovede u ovaj krs gde samo ovaj manastir i onaj prazan motel visoko na brdu ima a okolo kilometrima nema zive duse. Bas je nasla kada da dodje. Bas sam baksuz. Sa njom treba da se takmicim a Jevta je vec nasao kao da je trazio njenu blizinu motajuci se za onom glinom koja mu nikad nije dobra i stalno se pentra po onim stenama. Lepa se uputila prema crkvi i usla unutra. Sklonilase od njihovih pogleda, od njihovog prisustva. Posmatrala je juce zapocete crteze koje je Jevta sa kartona crvenim prahom prenosio na zid. Ocrtane figure. U svako zenskom liku je prepoznavala Milicini lice. I yaplakala je i uhavtila svoje obraze sa obe sake i zavapila. Boze zasto. Zasto me stavljas u ova iskusenja. Boze. Sacuvaj me od ove mrznje koja se budi u meni. U sebi je izgovarala reci molitve i ona je uticala da se smiri i maramicom koju je iz sirokog prednjeg dzepa izvadila obrisala oci i nos. Jedan glas je cula. Boze ako ti tako hoces. Da Jevta nikada ne bude moj, onda se pokoravam tvojoj volji. Lepa je vec vise objekata radila i za njom su ostali mnogi zavrseni mozaici. Lepa je kao i svi ikonopisci sa kojima je radila bila verujuca i svoj posao je vezivala za molitvu. Sa molitvom je počinjala i zavrsavala svaki mozaik. Pridrzavala se postova i pazila da ne zgresi i ne izaziva pomisli. Ove ružne misli su u njoj izazazvale kajanje i osetila je ociscenje kada se oslobodila te iznenadne navale mrznje. Oci su joj postale kao i pre. Tamna boja se izgubila kao da je taj olujmi oblak u njenoj dusi prosao i ponovo je sunce izaslo pa su i njene oci postalo svetlije.
Dok je stajao ispred konaka Jevta je primeti ulazak Lepin u crkvu. Primetio je i njene poglede koji su poceli da mu smetaju, nije se ljutio na Lepu jer je znao da je tesko biti gospodar svom srcu. Popeo se u svoju keliju i pomolio se bogu da sva iskusenja na koja ga stavlja njegovu dusu sacuva od svih zemaljskih gadosti koje coveka od jagnjeta pretvaraju u zver. Sve njegove misli koje su bile okrenute bogu, koje je upucivao nebu su ga vodile sve blize crkvi i trenutku kada ce postati iskusenik koji ce se pripremiti da odbaci sve svoje zemaljske starsti, sve neostvarene zelje i postane jednak medju jednakima. Njegov san da postane monah, da svoje zemaljsko ime odbaci i uzme drugo ime i svoje ruke stavi u sluzbu gospoda nasega spasitelja. Svaku crkvu koju je oslikao, je izneo na svojim nejakim plecima, pricescivao se i postio danima, posvecivao se molitvi da mu ruka ne zadrhti, da svaka figura, svaka scena bude naslikana onom rukom koju je bog dotakao. Sve molitve koje je uputio bogu su do kraja proziimale njegovu dusu i njegovo srce. Njegove oci su gledale nekud iza vremena gde zemaljski vid svojim pogledom ne dopire, slikajuci scene u kojima je onaj koji ga uvek prozima ljubavlju, gospod nas Isus Hrist i nasa majka, presveta Bogorodica.koja je iznela na svet cedo koje ce podneti na svojim nejakim ledjima sve grehe koje covek od pocetka vremena stvori. Jevtina molitva i njegovo samomucenje da njegovo delo ostane u slavu gospoda a njegovo ime se nigde ne pojavi ni na jednoj fresci i tako bezimen rab boziji nadje svoj mir u gospodu. Shvatio je da je njegovo telo slabo, a ljudska iskusenja velika, da zlo ne miruje i osvaja gde covek ne ocekuje. Molio se zajedno sa monasima i svoju tugu utapao u pesmu i svoj glas koji se stalno podizao prema jos ne oslikanoj kupoli. Kao da sve stvari u ovom svet imaju svog dvojnika i odslikavaju se kao u ogledalu u vremenu, tako je jos neko svoju molitvu upucivao bogu i svoje suze su mu padala po rukama koje je podizao iznad glave.
U isto vreme na drugoj strani konaka u svojoj keliji molio je monah Gavrilo. Skloni se sotono ! Zavapi i pade na kolena monah Gavrilo. Plamen koji ga je opekao, sva mrznja koju je osetio mu se vratila i suze su kvasile njegove sake i tekle neutesno padajuci mu po obrazima. Bol koju je osetio jer je svoj zavet pogazio i pomislima dao krila je bila neizmerna. Molio je boga da njemu monahu Gavrilu da mir, da mu oprosti sto je bezrazloznu mrznju probudio i misao kao zlu strelu iz napetog luka svoje duse pustio i odaslao prema tom mladom freskopiscu i ikonopiscu bratu Jevti. Molio je boga da se spasi od svih mrznji koje su ga sa praga ispratile i dovele na ovo sveto mesto. Za njim je ostao kameni prag i zarusena soba gde su njegove oci prvi put svet ugledale. Ostali su samo zidovi, bez krova, zidovi bez prozora kao covek bez ociju. Ostala je rusevina iz koje sada raste dud i pusta dubok koren da razori temelj njgove kuce. Ostali su krstovi i grobovi, na kojima je oci isplakao. Otisao je da se ne vrati, dok su na brdu prve kuce vec gorele. Gledao je kako se dim vije i polako osvaja selo pa se vise nije videlo ni selo ni kamena cesma koja je iznenada prestala da tece. Samo se iz tog dima povremeno vijao plamen koji je polako lizao, kao neki uzareni jezik, palacao, dok je sedeo na kolima i prelazio poslednje brdo odakle se videlo njegovo selo koje nestaje u plamenu. Teodorov dolazak u manastir i njegovo cutanje, njegovo tamno lice bez osmeha je uoceno od strane monaha. Ni jedan nije mogao da dopre do tih praznih ociju, da otvori zatvorena vrata toj dusi koja pati, da izadje napolje. Znali su da samo vreme i gospod Bog moze uciniti cudo da se on izvede iz pakla koji se u njemu otvorio. Sedeo je ispod ove iste lipe ispod koje sede ponekad radnici i Lepa dok sprema kockice za svoj mozaik. Ni cvetanje lipe, ni opojan miris koji se sirio dvoristem nije dopirao do njega. U njemu je sve bilo zamrlo njegove oci su gledale unutra gde se jos vio dim iznad zapaljenog sela i dizali se put neba plamenovi koji su sagorevali njegovo srce. Proslo je puno dana dok se Teodor nije makoa sa tog mesta i sam se primio posla, da monasima pomaze u njihovim poslusanjima. Prao je kamene stepenice na crkvi i konaku, cepao je drva, lozio vatru i odrzavao je u manastirskoj trpezariji i kuhinji. Cesto su ga zaticali kako sedi i posmatra taj plamen dok su mu suze kapale po rukama. Nije osecao njihovo nemo saosecanje niti je cuo njihova molitvu da gospod bog pomogne nejmu Teodoru da nadje put da izadje iz pakla u koji se zatvorio.
Boze gospode ukloni sa mojeg puta sotonu koja mi zamagljuje vid i zagadjuje dusu. Molio je u sebi Teodor. Molitvu je svoju zavrsio i nastavio u sebi da moli onu kratku monasku molitvu dok se spustao niz drvene stepenice konaka. Ugledao je freskopisca Jevtu kako ulazi u crkvu. Video je radnike kako podizu teske grede na zidove priprate i rasporedjuju ih da bi podigli rogove i formirali krov.
Jevta se obreo u praznoj crkvi. Lepa je bila otisla. Sa neba kupole u nejga je gledao onaj koji nas obasipa svojom miloscu i ljubavlju. Popeo se na skele koje su bile montirane pored bocnog zida i posmatrao je crte koje je preneo crvenim prahom sa kratona. Lik koji se ukazao je bio isti onaj lik koji je juce ugledao kada su se vrata od crkve otvorila i on pogledao duboko dole ispod sebe sa samog neba kupole. Preneo je isti lik, iste oci, sa lica je zracila ista ona svetlost koja se u njegovim ocima spojila sa
sa istom takvom svetloscu i taj trenutak kada se vreme zaustavilo i oni stajali kao dve naslikane figure dok se nisu pomerile njihove ruke i tela i ponovo bilo kao i pre. Ruka mu je sama krenula da obrise taj lik koji je plod njegovog iskusenja ali mu je i zastala jer mu se ucinilo da je to uzaludan posao jer ce se taj lik hteo ne hteo pojavljivati na svim likovima koje bude postavljao. Molio se bogui da mu sacuva razum i ukaze na put, a njegov je put bio put posta i molitve, put koji vodi samo u jednom pravcu i svaki put sa kojim se ukrsta je samo jos jedno iskusenje. Pitao se tako stojeci na skelama zar je trbalo samo jedan dan i jedna noc da prodje da se sve promeni i sve bude drugacije. Do juce je vise sedeo na skelama nego sto je slikao, sa kupole ga je posmatrao Spasitelj i njegova blizina nije ucinila da njegov teret bude manji, da mu ruka bude laka i linija ziva, da svetlost koju vidi da dolazi spolja se pojavi sa njegovih likova iznutra. Ono sto je smatrao ispravnim gledanjem, sto su ga godinama na akademiji ucili, da je prostor koji vidimo pravilan i horizont je linija na kojoj se zavrsava nas pogled, ta misao kao da je ustupila mesto saznanju da je horizont linija odakle samo pocinje nas pogled i ono sto na oko ne vidi je dalje i ima vecu dubinu nego sto je prostor koji nase oko moze zaokruziti. Slikajuci svetlost nanosio je senku a senke na licu onoga koji je nasa sva svetlost ne postoji. Shavtio je da se svetlost samo menja a da je tama i zlo uvek jednako. I ovo manastirsko bratstvo je osetilo njegovu zedj i njegovu glad i osecao je prekor u njihovim ocima jer ono sto on zeli svojim rukama dosegnuti je bozansko. Tu svetlost koju zeli da prikaze da njegove likove ozivi je samo zabluda jer on nije taj koji podize iz mrtvih i isceljuje u njegovim freskama vec to cini sam Bog svemoguci nas spasitelj u kome se nasa dusa otvara i u cije blazenstvo hrli. Nesavrsenost koju imaju njegovi likovi nikada nece popraviti ma koliko se trudio, jer savrsen je samo onaj koji je nad nama Bog svemoguci u koga verujemo. Sve boje koje su izabrane da izraze njegov san imaju jedinu svrhu da necije oci nateraju da se probude i progledaju.
Milica je posmatrala kako se podizu grede na zidove priprate. Nije htela da ulazi u crkvu. Da ometa Jevtu u poslu. Neki predznak nekog straha u njoj da ce svojim prisustvom poremetiti na ovom svetom mestu neki poredak. Bojala se sebe i svojih osecanja koja su uvek bila potiskivana i u prvi plan se javljala njena zedj i glad za znanjem. Bojala se da je u Englesku otisla da gubi vreme, njena teza i disertacija su se pretvorili u beskonacno prekopavanje rukopisa.
Milica nije ni slutila sta se u dusi njenog oca javilo kako mu se priblizavao kraj. Posmatrao je cerku Zoru koja je vec pocela da stari. Njene kose su polako prosarale se sedim i jos vise se isticala belina njene kose ispod crne marame koju nikada nije skinula a koju ce nositi do smrti za bratom Bozom. Sava je bolela dusa jer je Zora ostala bez svog poroda. Poslao je svoju mladju cerku Milicu na visoke skole.
Bio je zadovoljan njenim uspesima ali ne i srecan jer i Milica moze ostati neudata i ni jednog potomka ne bude iza njegove dece. Sa Milicom se gasi njegova kuca. Ostace pusta i prokleta. Kao opomena svima da nije bila nekada dovoljna zrtva Antina vec se to proklestvo proteze kroz svako koleno i prenosi dok se njihova loza potpuno ne zatre. Svako Milicino pismo je donosilo radost u kucu u kojoj su kao dva groba ostali da cekaju svoj kraj vec ostareli otac Sava i prerano ostarela cerka Zora.
Milica je posecivala svoje selo kad god je mogla i vracala se sa suzama u ocima gledajuci njih dvoje koje je volela iznad svega ali ona njima nije mogla da pomogne. Oni su bili srecni sa svakim njenim dolaskom radovali ali su je uvek govorili Milice za nas se ti ne brini, imamo svega, nista nam ne treba a ti idi nemoj da gledas na nas jer svako ima svoj posao i treba da brine svoju brigu. MIlica se ljutila na njih sto se iscrpluju na zemlji, drze stoku kad vec novaca im ne nedostaje. Otac Sava nije hteo da cuje da sedi besposlen i da gleda kako mu polja zarastaju u korov i trnjak. U dvoristu je uvek imao posla, spremao je drva za zimu, nesto tesao ili zagradjivao dvoriste. Sava je svoj zivot vezao za zemlju, svu energiju i snagu je trosio ali se ta snaga i obnavljala sproleca na vazduhu kad sve olista i ozeleni Savi je onako bolnom cvetala dusa dok je prve vatre ne sprze koje su sve cesce i vise ni kise ne padaju da napoje zednu zemlju kao pre vec padnu nekako crne i kisele pa se njegove vocke suse i lisce im opada da ga dusa boli kad uzme sekiru da stare jabuke i tresnje u korenu posece.
Poslednji put kada je bila u selu, otac je sedeo sa njom i slusao o tom dalekom svetu o zemlji u kojoj je milica se zadrzala na skolama. Sestra Zora je slusala ne prekidajuci njihov razgovor dok Sava nije Milici rekao da ona je u zivotu puno postigla, zna jezike svetske, bogata je. Milice mi Hadziantici nismo nikada bili sirotinja. Kao da nas novac ne zaobilazi ali nas prati neki greh i nesreca. Neka tvoje srce ne ostane pusto, kao sto je tvoja majka vas dve i moja dva sina na svet donela i svoj zivot izgubila i ti znaj da nema vece srece u zivotu nego kad se cuje plac tek rodjenog deteta. To je na tebi mene nemoj da slusas jer ja ni sebe nisam sve kako treba u zivotu naucio. Ako bude srece i sunce ce ponovo ovu kucu Hadziantica ponovo ogrejati i vratice se deciji smeh u ove sobe. I nista vise. Milica je slusala oca i njene ozbiljne oci su prelazile preko novih bora koje su se pojavile na ocevom celu i licu. Oce. Dace bog i zavrsicu svoju doktorsku svoju tezu pa ce se i moj zivot izmeniti. Do dna duse je dirnula prica oca Save i zarekla se da u zivotu ce svoju karijeru graditi uporedo sa teznjom da ne ostane sama i bez porodice. bio bi to pozraz svih njih, i nje same. Vec je osecala da se njeno telo promenilo, bavila se sportom koji je Milici odrzavao vitalnost i Milica je procvetala da je glas o njenoj lepoti putovao i sirio se. Novinari su cesto trazili od nje da da svoj intervju. privlacila je paznju medija, iz slojeva u koje se tesko prima novo lice Milica je usla kroz sirom otvorena vrata. Bila je svesna da tome moze da zahvali i teta Bos koja je prpadala tom sloju i koja se kretal u tim krugovima. Udvaraci su pokusavali da se priblize toj lepotici crne kose i zelenih ociju. Besprekorno doterana u odeci koja je odavala istancan ukus je stekla obozavaoce u svetu pozorista. Sportisti su se utrkivali da osvoje to nedostizno srce. Nailazili su na ljubaznost, prijatelstvo, lepu rec. Napisane su mnoge pesme koje su opevale Milicu. Pesnici su se zaklinjali da ce njihova ljubav vecno trajati. Sa teta Bosom je bila u zizi zbivanja, kultura je postala deo njenih duhovnih potreba, izlozbe i knizevne veceri, sportska takmicenja festivali, modne piste gde je vise paznje privlacila ona nego modeli koji su izlazili i setali ispred probrane publike. Odlazak u Englesku je sklonio Milicu iz jedne sredine koja je izgubila interes za njom. Njena putovanja po svetu, njeno ozbiljno posvecivanje nauci su je odveli iz javnog zivota, prestala je da bude ciljna meta, novinaram, fotografa. Samo su retke fotografije dopirale u zemlju u nekim specijalizovani casopisima gde je Milica sve vise sticala slavu i ime.
Vratila se pesice u Motel. Posmatrala je manastir iz motela. Videla je zidove od mermera i belu kupolu. Pitala se da li je u njoj Jevta. Pokusavala je da sagleda svoje interesovanje za Jevtom. Sta je to privlaci njemu. Kakva je to nevidljiva nit povezala nju sa tim slikarom crne kovrdzave brade i duge kose vezane u rep. Osecala je zelju da ga vidi, da bude u njegovoj blizini ali se plasila svojih osecanja koje se bude i koja su pretila da je zavedu na stramputicu. Citala je da svoje misli prevari i izgubi se ispred njenih ociju njegov lik. Povremeno joj se glava sam okretal prema prozoru gde je kao magnet vuklo da svojim dvogledom posmatra dvoriste ali se nasmejala svojoj decijoj ideji. Obavila je razgovore sa ljudima od kojih je dobijala vazne podatke i koji su ucestvovali u njenom istrazivanju. Videla je da ce njene teze koje zastupa osvetliti neke znacajne istorijske dogadjaje koje je potkrepila sa dovoljno cinjenica da je pokusaj nekih istoricara da izokrenu njen stavove nije naso na podrsku u naucnickim krugovima. Neka ih nek se kuvaju. Smejala se i osecala zadovljstvo da njen rad nije sasvim usao u mrtvu trku koja nikako da se zavrsi. Vec zamorena je jedva docekala da se prepusti snu. Poslednji lik koji joj se ukazao dok je iz budnog stanja presla u san je bio Jevta. Koa da se na njegovom licu ukazao onaj njegov osmeh i ona se u snu smesila pa je i njeno lice sijalo kao lice andjela koji je zaspao.
Jevta je sedeo i pokrivao bojom deo koji je pokrio svezim malterom, mekom cetkicom je kao perom nanosio boju prahu koju je rastvarao krecnom vodom. Nije voleo da radi na suvom zidu. jer je njegova tehnika slikanja se razvila u stilu koji nadilazi neke tehnike koje su vec vidjene u novom zivopisu. Njegovo postovanje kanona i predstava koje je samo svojom velikom vestinom pretvarao u originalne i neponovljive scene. Znao je da satima sedi i strplivo islikava pazljivo izvlaceci tanke linije dok se sa zida nebi uzkazao liko koji kao da je neka ruka u koju je bog talenat stavio da stvara. Ushicenost i proklestvo. Dar koji se postuje i razvija. Znao je Jevta da je njegov dar od Boga. Da se ni u jednoj sceni nebi njegova dusa iskazala u punom sjaju. Molitva koju je cuo u sebi i koja se ponavlajla kao sto kuca njegovo srce je bio jedini ritam i pokret njegove ruke. Trag koji je ostavljala cetka i bozanska svetlost koja je osvajala njegove freske se prenosila i na njega. Njegova glava i njegove ruke su svetlele a da Jevta u svom zanosu to nije ni primecivao. Kada zavrsi ovu crkvu doci ce sledeca, i tako u nedogled. Kao da je zeleo da se njegovo oko i ruka odmori. Napajao se sa izvora i njegova dusa se uzdizala sa njegovim likovima alise opet nakon napornog rada u njega useljavala neka praznina. Kao da je svaka scena iz njega isisala svu energiju. kada je silazio sa skele. Cutao je, dok je u njemu trajao taj duboki zanos. Sedeo je sam na onoj klupi koja gleda prema istoku i posmatrao vrhove pod snegom, posmatrao je ptice kako lete, insekte u travi. I zivot se polako vracao u njega. I osmeh je opet se javio u njegovim ocima dok je posmatrao leptira na svojoj ruci. Nije zeleo da se pomakne da pomakne ruku, koja je tolike freske naslikala a taj mali deo bozanske tajne i svekolikog zivota izkazan u lepoti. Divio se skladu boja i linijama koje su oblikovale njegova krila. Znao je da je jadan njegov pokusaj da se takmici sa bozanskim stvaranjem. I zahvaljivao je bogu jer mu se otkrivala tajna koju samo cista dusa moze primiti i poneti.Kao slikar uvek je u svemu video lepotu, i trag bozanskog. Video je njegovu milost i ljubav.
Od malena je crtao likove i figure. Bitke i zmajeve. Andjele sa rasirenim krilima. Vremenom se njegovo oko izostrilo. Odbacivalo suvisno. Jednostavnost i osecaj mere je postao deo njegovog pokreta kojim je ruka kao najfiniji istrument prenosila na karton ugljenom ili sepijom ono sto je u svojoj dusi ispunjenoj zivim slikama video. Prikazivao je muskarce i zene, u biblijskim motivima, starce i decu. Prost svet i bogatase. Sve ono sto je citao iz biblije je u njemu pobudjivalo veru i gasilo njegovu tastinu. Jedino blago koje je sa sobom nosio su bile cetkice koje je cuvao pazljivo oprane i uvijene da se dlaka ne rasipa i vrhovi ostanu skupljeni. Jevtin otac je rano umro, rastao je pored majke koja se posvetila Jevti i osecala bezgranicnu ljubav prema tom sinu koji je uvek imao zamisljen pogled, kao da budan sanjari, zagledan u neki san koji ona nikada nije mogla dokuciti vec samo naslutiti. Njegovo zanimanje za umetnost i izbor da postane slikar je prihvatila kao nesto sto se podrazumeva i dala mu je blagoslov i rekla mu da sve sto u zivotu radi nek cini tako samo da svoju dusu ne ogresi. da cini dobro, da pomogne onome kome moze pomoci i ima priliku. Cini dobro i ne boj se sine moj. nemoj da gledas na novac, ne sanjaj bogastvo, niko nije novcem srecu stekao. Secao se svoje pokojne majke koju je nosio u svojim grudima u dusi kao najsvetliji lik. Kada je umirala i dok je drzao njenu bledu ruku smesila mu se iz sveta u koji je vec bila presla i samo se jos njena dusa jednom niti drzala za ovaj svet. To je bio njen sin Jevta. Rekla mu je da ako bog bude to hteo od njega ode u manastir i ne protivi se bozijem pozivu jer nase je telo slabo i nas um ne ume da razlikuje gde je prava svetlost a odakle pocinje tama. Jevta je ljubio tu ruku i suze su mu kapale dok se oprastala sa njim i odlazila tamo gde ce ga cekati da dodje kad dodje njegovo vreme i svrsi se njegovo poslusanje koje mu je bog odredio. Majku je ispratio i stajao je pored grobnice u kojoj ce pocivati njegov otac i njegova majka. Jevta je ostao sam. Rodjaka nije imao blizih osim nekih dalekih rodjaka i kuca koja je ostala u selu gde su mu ziveli deda i baba. Otisao je iz radoznalosti nekoliko puta u tu kucu i prespavao u pustoj kuci. na zidovima su stajale slike njegovih predaka i njegovih roditelja sa vencanja. Video je i svoju sliku kada je imao pet godina slikanu na Kalemegdanu kao drzi majku za ruku a u pozadini se vidi figura Mestrovicevog pobednika kako u jednoj ruci drzi mac a u drugoj goluba. Vise se nije vracao u tu kucu, kljuc je stajao na istom mestu gde ga je majka uvek ostavljala i cekace ga sve dok se opet jednoga dana vrati odakle je majka otisla. Nesto ga je vuklo i za praznike je uvek palio svece za svoje pretke i zalio sto nije blize da ode na groblje gde su sahranjeni njegovi roditelji i preci. Majcina zelje je bila da pociva pored oca na porodicnom groblju i on je to ispostovao.
Posle napornog posla, jer njegovo telo je trpelo ukocenost, osecao je bol u slabinama i vrat ga je nekad boleo kao i glava jer je naprezao oci i misice vrata posmatrajuci nebo kupole. Medjutim on je izbegavao da se prepusta dejstvu lekova, da bolove uklanja tabletama. Verovao je da opustanje i molitva su naj jaci lek, koji je znao da deluje na njega. Voleo je drustvo ali je bio i usamljenik koji se posvedivao potpuno svom poslu. Lepu je prihavtio kao prijateljicu sa kojom je povremeno pricao o onom sto rade u ovom manastiru i nisu prelazili okvire koji bi davali naznake da nesto vise ima izmedju njih. Smatrao je Jevta da je ovo poslednje mesto gde treba da se nesto desava i remeti one planove koje su zacrtali kada su polazili u manastir. Primetio je Lepine poglede i vatru koja je tinjala neprestano u njoj. Nju je video kao svoje iskusenje koje ga odvraca od njegovog dnevnog posla. razgovarali su u tisini. Ni glasan smeh ni podignut ton nije remetio mir koji je postojao na ovom svetom mestu. Sa monasima su imali uvek pazljiv i odmeren odnos, ponasali su se kako dolikuje jer su oni tu samo gosti, koji ce tu boraviti i otici a njihovi tragovi ce ostati iza njih. Znali su dobro da monasi svako prisustvo djavola uoce i iza njega svojom snagom i molitvom to mesto ociste. U stanju su da na kolenima od kapije do crkve svaki kamen operu i molitvom proprate ako je necija noga taj put ka Bogu isprljala. Za njih je manastir mesto gde njihov svet pocinje a kapija je mesto gde se zemaljski svet zavrsava. Onaj koji se prihvati zaveta i postane bozji sluga se nebrine za svoje imanje, za svoje novce, jer ima samo ono sto je na njemu i u dusi koja ima vece bogastvo a to je ljubav koju osecaju u svemu sto dotaknu. Pa se podizu i stupaju u predvorje neba i andjele cuju, raduju se svakom danu, raduju se suncu, i pate sa nama koji smo puni sebe i smatramo da su oni sve pogubili sa svojim prelaskom u svet gde se sve na jednake delove deli i gde su svi oni u bogu jednaki.
Jevta je razmišljao o pojavi Milice u crkvi i njen dolazak je za njega bio veliko iznenadjenje. Milica je za njega bila vise nego privlacna, sarmantna a ocito i bogata dama koja u njemu izaziva nemir koji ni jedna zena u njegovom zivotu nije izazvala. Njena magicna privlacnost, njen neskriveni sarm, njene oci koje su zracile toplinom i unutasnjom radošću. Tako se razlikovalo njeno suzdržano ponašanje od Lepine nametljivosti. Njena blagost i istancanost unutrasnjih osecanja. Jevta je sa likova sacitavao i na likovima prikazivao unutrašnja zbivanja. Za njega nije bila tajni sta se krije iza gestova i pokreta, sta govore oći a šta usne. Svaki nesklad u pojavi je se pokazivao na likovima, svaka izvestacenost i nepravilnost. U svojoj keliji je kao i u celom manastiru se odrazavao mir, i svaka promena koje je pretila da ga narusi je brzo bila uocena kao na liku i ocima coveka. Manastir je nalikovao na zivi organizam koji ima glas, oci, ruke i noge, i siguran hod, ustaljen, lagani hod u vecnosti. Jevta se posle smrti roditelja sasvim posvetio zivopisu, napustio je grad i preselio se u manastir gde je mesecima provodio u slikanju ili u pripremama da se urade sve scene koje su narucene od crkve. Slava koja ga je pratila je pocela da mu smeta i svaki povratak u svoju pustu kucu u Beogradu je bio za njega gotovo bolno suocavanje sa stvarnoscu koje se polako odricao. Kao da mu je u dusi vise godio ovaj mir koji je vladao unutar ovih zidina. Znao je da ovde ne opstaje ljudska pakost, da je nepoznata svaka mrznja. Svaki monah koji bi u sebe pustio da se u njegovu dusu usele osecanja koja ga vode daleko od spasenja bi sami sebe poveli u proces unistenja. Sladak je hleb u gospodu. A gorak je i crn dok je od djavola. Svaki komad koji je podelio sa monasima i svaku kap vina koju je popio su bili deo one svete tajne koju je cesto prikazivao u poslednjoj veceri. U dusi je cuo reci gospoda, da podele hleb i popiju sa njim vino jer ce to ciniti kad se njegovo telo voznese i kada voskresne. Jevtina vera i njegova potpuna posvecenost je doprinela njegovoj neporocnosti. Odsustvo zelje da se preda bestijalnim porivima koji se bude u bahatosti duha je dalo njegovom liku neku cistocu. Njegove ruke koje su stvarale lepotu u gospodu, su se jednako molile i njegov glas koji je imala i njegova majka koja je godinama pevala u crkvenom horu. Kao dete slusao je njen glas u crkvi i njegove usne su ponavljale one iste reci koje ce mnogo kasnije i on ponavljati sa monasima u crkvi. Lepota njegovog glasa je se sirila po unutrasnjosti crkve izlayila kroz varata i prozore i podizala se nebu gde se cula vecna muzika i glasovi u horu koji su sacinjavali andjeli. Kao da su se ti glasovi mesali i molitva koju je Jevta osećao celim svojim bićem. Uvek su ga pitali zar je potrebna duboka vera slikaru da bi slikao freske i ikone. A on je odgovarao da se ne moze ni zapoceti posao a da se ne zazove ime gospoda boga i sina, Isusa Hrista. Za svaku crkvu molio i dobio blagoslov od nase svete matere crkve i gospoda. Ljudi su ljudi, nekima koji su daleko od vere, ili su se otpadili od nase vere i nase svete crkve je smetala njegova duboka vera pa su se rugali i smejali i isticali da je postao fanatik, da je verski zatucan da zivi u iluzijama o vecnoj ljubavi i milosti u gospodu. On nije odgovarao na takve provokacije, nije se zestio i nije im zamerao jer su daleko od svetlosti koju ima nas Spasitetelj i gledati njegov lik je kao gledati zvezdu koja zraci u vecnosti i svakom pogledu ka njoj se budi iskra vecnog zivota. Oni nisu stajali u hramu i predavali se molitvama i ucestvovali u liturgijama.
Neznano puta Jevta je stajao u hramu dok se citaju molitve, Care nebesni, Trisveto i Oče naš, i molitve: ‘’Gospode pruži ruku svoju…, Ući ću u dom tvoj… posmatrajuci sveštenoslužitelja dok izgovara molitve do oblačenja. Cuo se njegov glas u Velikoj jekteniji, na početku Liturgije, ‘’Za višnji mir i spasenje duša naših, Gospodu se pomolimo'’, Pevao je sa njima blaženstva i ponavljao je za njima reci ‘’Za ovaj sveti hram…'’ Pri izgovaranju se Jevta krstio : ‘’Pominjući, presvetu, prečistu… i sav život svoj Hristu Bogu predajmo'’, U svakoj prozbenoj jekteniji posle Velikog vhoda, su u njegovom srcu ostajale reci: ‘’Ono što je dobro i korisno dušama našim od Gospoda molimo'’, Stajao je i slusao svoj narod kako peva ‘’Dostojno i pravedno jest poklanjatisja Otcu i Sinu i Svjatomu Duhu, troicje jedinosuščnjej i nerazdjeljnjej'’, Stajao je i bio ponosan sto pripada tom narodu, sto se predaje molitvi i u gospodu trazi milost koju samo gospod Bog moze dati.
Gledao je monahe kako pri izgovaranju reči: ‘’Uzmite, jedite, ovo je Telo moje…'’, pokazuju rukom prema svetom diskosu, a prilikom izgovaranja reči: ‘’Pijte iz nje svi…'’ pokazuju rukom na sveti putir. Sveo je to posmatrao i u svoje freske prenosio uvek postujuci kanone i ne odstupajuci od utvrdjenih pravila, ne unoseci novotarije jer je postovao ono sto su sveti oci i nasa crkva imali i cuvali u vremenu koje nije uvek bilo naklonjeno nasem narodu, koji je trpeo velika stradanja i stavljan na iskusenja da izgubi duh svoj i svoju dusu raspe po poljima gde nema nase vere ni crkve.
Uvek se Jevta pre Hristu u molitvi obracao koji nije za svoje sledbenike postavio obrazovane i visokoumne ljude, već proste ljude čistog srca, Nije Jevta slusao pametnjakovice koji su pluvali po veri, po crkvi i u sekte se petljali da neku korist steknu a svoju veru pogaze.
Nije se brinuo Jevta sta će u nekim knjigama fariseji analizirati i demantovati to što Hrist propoveda, jer on je davno reako narodu : Mani te se fariseja i njihovih nauka već pođite zamnom. Zar je danas potrebno da se doktoratima sa sa tezama i naučnim putem dokazuje da je Hrist postojao? Kome je potrebno dokazivati da je Hrist postojao i postoji?
Milica je upoznala oca Grigorije koji je rukopoložen za jerođakona i jeromonaha. i 1970. godine, otisao sa još tri monaha (Mojsijem, Petrom i Mihailom) u Svetu Grou, u manastir Hilandar. Tamo je živeo i služio kao čredni jeromonah oko 13-14 godina, a potom odlazi u Jerusalim, u Bratstvo Groba Gospodnjeg. Izvesno vreme proveo je u Jerusalimu, a zatim ga Jerusalimski patrijarh postavlja za igumana u hozevitskom manastiru Svetog Georgija u pustinjskom kraju, na putu između Jerusalima i Jerihona, u potoku kraj jedne pećine gde je gavran hranio i pojio proroka Iliju da ne umre.Otac Grigorije je u njenim mislima ostao kao njen pouzdani vodic, koji je ukazao na put koji treba da sledi i predje kao sto je on presao svoj i eto tu se nasao u pustinji u manastiru Svetog Georgija. Tu je nasao odgovore na mnoga pitanja koja je postavljao u molitvama a na koja mu je samo gospod Bog svojom miloscu odgovorio. Zar je nas Gospod Isus Hrist san, u ocima nevernika, je iluzija, pa se imenom njegovim poigravaju a na njegovim recima novac sticu.U manastirskoj biblioteci je nasla trag koji je doveo ovde gde kao da nema nicega, kao da je pustinja, supljega kamena u kojem se se zmije legu i obilaze oko manastira jer osecaju da prag koji je osvecen preci ne mogu. Sedela je za stolom i citala zapise u kojima je prepisala jedva vidljive reci, od ociju skriveno, relikvije, jaganjac u pecini, stepenice, prag, na dnu rukopisa koji je jedva citljivim slovima progovorio o hadžijama koji su do ove pustinje i ovog manastira dosli, njen predak Anta je svoju molitvu ovde u crkvi bogu uputio i zarekao se da ce sve svoje razdeliti da svoje potomstvo spasi od zle kletve koja se obistinila i rusitelje manastira u kojem se ona sada nasla stigne bozija kazna. Njen šok je bio potpun kada je povezala njegov put i sada njeno traganje za onim cega nema, sto je skriveno iza vidljivog sveta i samo njeno maslucivanje joj govorilo da ne odustaje jer je na kraju puta na koga je ukazivao sveti otac Grigorije. Nije joj davao mira prepis rukopisa u kojem su stajale reci koje je bezbroj puta izgovorila i koje su njoj stalno se javljale, od ociju skriveno, jaganjac u pecini, relikvije, stepenice, prag. Posmatrala je stepenice koje je snimila, na crkvi, priprati, na konaku, na kapiji kroz. koju se silazi u manastir. Nista nije videla kao sto je rukopis i rekao. Ono sto trazi ona ne vidi na tim stepenicama jer je od ociju skriveno. Zagonetka. Kao da se pisac rukopisa igrao i hteo da sakrije svaki trag do onog sto toliko trazi. Pecina. Ovde je toliko pecina i supljina i da ih sve istrazi bi bilo ravno trazenju igle, jaganjac u pecini. Sta to znaci. Rodjenje Hrista. Pecina ili je samo jagnje u pecini. I opet je ponavljala ono sto je pisalo kao reci neke pesme od ociju skriveno, kao neki refren koji ce u njoj se ponavljati sve dok postoji tajna u koju samo ona veruje i otac Grigorije.
Rekla je devojko, nisi dosla ovde da ocajavas i da se zaljubljujes u slikare nego da razmisljas kao sto nikada nisi do sada. Povezi sve cinjenice i odgovor ce se pojaviti iz nevidela. Ponovo je citala ono sto je citala bezbroj puta, manastir sagradjen na trecoj i srednjoj zaravni, izvor u blizini, hrastovi na kojem je postavljen peskir i budakom zakopano da se temelj udari i povelja u temelj spusti. Dobro. A sad priprata. Priprata se ne spominje.Sta to znaci da je novijeg datuma. kasnije sagradjena. Izvesno je jer materijal za gradnju priprate i crkve se ne podudara. Kamene ploce u priprati i crkvi nisu iste. Prag na priprati i crkvi takodje. Priprata je sazidana i kao da je sakrila vrata crkve. Zasto je neko zidao malu pripratu na tolikoj crkvi. Njena velicina je govorila i stubovi da je u njoj nekad moglo da udje mnogo naroda. Posmatrala je pripratu bez krova i ulaznih vrata koja ce tek naknadno biti postavljena. Da. Vidi se da priprata krije vrata. Pa sta stim Milice. Tu se njena misao vrtela u krug. Ni jedan detalj nije ukayzivao da tu ima nesto neobicno. U nekom trenutku joj se javila jedna mala misao koja je za tren zasvetlela i pitanje se javilo. A da nije ispod. I sama se sebi nasmejala. Ma sta tije nemoj da fantaziras. Kamene ploce su stare u crkvi i pruzaju se citavom povrsinom crkve. U priprati su postavljene da se pruzaju pod sam temelj. Da nije ispod nekog praga skriveno nesto. Ne suvise mali prostor da se tu nesto krije. I opet je bila na pocetku kao da se neko davno poigrao i sakrio ono sto je skriveno od ociju. Uh. Samo bog ce da otkrije ono sto je covek sakrio i sto se u vremenu izgubilo. Jedan podatak je privukao paznju. U vreme u kojem su hadžije odlazile i dolazile i svete zemlej sa Hristovog groba donosili relikvije. Da . Eto. Znaci relikvije. Ako su donete ili su opljackane ili su od ociju skrivene. Ali gde. To samo bog zna Milice. A kad bude hteo da se to sazna onda ce se ukayati jasno sto nije jsno sto je u receno u zakonetki. Moyda nedostajuci deo rukopisa govore vise o tome. Ali to je obrisano i ne vredi o tome misliti.
Citala je dalje i nije ni primecivala da se vec smrklo. Nije osecala ni glad ni žedj.
Citaj Milice. Citaj. U povratku su hadžije donosile mnoge relikvije ali mnoge nisu stigle tamo gde je trebalo jer su pljackasi napadali karavane i ubijali hadžije.
Nije retkost da su se zadrzavali u manastirima koji su bili napadnuti i opustoseni jer su u njima zanocili sa svojim karavanom. Ako su se nekad ovde nasli u karavanu u nekoj noci, goreo je krov priprate i crkve i manastir je poharan i opustosen. Zasto. Kao da je bes i ljutina pljackasa kulminirala pa su se obrusili i na gradjevinu koju su otavili bez krova kao i pripratu. Sta to znaci. Da. Da. Su pljackasi ostali kratkih rukava. Da su ih monasi preduhitrili. Pa su u besu pobili hadžije i mucili monahe koji nisu hteli da odaju tajnu pa su svojom glavom platili svoje cutanje. E. Milice daleko si otisla u svojim zakljucima. To su vec pretpostavke. Ne. Nisu. Grobovi kojih ima previse i koji svedoce da je se tu naslo u odredjenom trenutku previse tela. Svi grobovi i kameni krstovi su iz istog perioda. Tek poneki natpis, poneko ime se videlo sa snimljenih grobova. Dobro Milice. Mozda si se pomakla za milimetar napred a mozda si se citav kilometar vratila unazad. To sad neznas ali sutra. Sutra cu opet da lupam glavu. A dan je mladji nego noc koja dolazi pa cu opet se uputiti u manastir. tamo cu sve cinjenice da sagledam i dobro osmotrim gde se rasplice ono sto je upleteno i zamrseno. A tamo ce biti i Jevta. To ime se u njenoj glavi se javilo kao bljesak svetla koja se povuce pred njenom resenoscu da u ovom manastiru nije ni vreme ni mesto za avanture i zaljubljene poglede koji se ukrstaju i spajaju da se razum povlaci a srce lupa kao ono najmanje zvono koje cuje svako jutro dok u ritmu se javljaju i ostala dva veca.
U Milici su se sjedinile tri velike vrline, odvažnost, objektivnost i odgovornost. I sve tri je Milica drzala u jenakom odnosu i nije dopustala sebi da neka prevagne i time se naruši onaj fini sklad koji je postojao u njenom telu i duši koja je bila pažljivo negovana i hranjena najcistijom hranom i napojena sokovima koji su u njoj budili skrivene talente i podsticali razvoj njenog ostrog i brzog uma. Sve njene odlike su bile utemeljene, pa i odluka ljubavi, da nekoga jednoga dana zavoli i ono sto je uvek smatrala prirodnim da svoje nagone koje svako bice ima ispolji. Njena resenost da njome ne vladaju nagoni vec da se sve desava u njenoj licnosti i dusi koja se oslanja na njenu onu skrivenu umetnicku crtu koja je davala njenoj licnosti onu zavrsnu notu bez koje bi citava kompozicija ostala nezavrsena. Iakoje sve svoje znanje stekla trudom i radom i njen um se razvijao u skladu sa dusom, u njoj je ostao deo koji nikada nije mogla do kraja da razume ipronikne u taj iracionalni svet iz koga je ipak crpila sve svoje ideje i konacno kao da je ona violina u rukama vrhunskog majstora koji se ne trudi da vidi kako prevlaci gudalo preko zica i na kojoj zici je koji prst, jednostavno cini to nesvesno jer je tako je i najbolje da se iz dubine duse na povrsinu svesti izvuku oni zvuci koje cisto mehanicko orkestriranje ne uspeva da ostvari. Kaoda u njoj nije vise bilo dileme kako da se njeno instiktivno istrazivanje spoji sa njenim itelektualnim zakljucivanjem i rezultatima kojiis toga proizilaze. Uvek se njen duh oslanjao na svoje carstvo nesvesnogiz koga je crpila i svoju energiju i svoje ideje.Nije dopustala sebi da njeno iracionalno biće koje je ponekad osećala se oslobodi suviše izvan njene kontrole. Akoje osecala neku potistenost ili znak neraspolozenje uvek je cvrsto u svojimrukam drzala dizgine svoje maste koja je bila i njena inspiracija i prva njena intelektulana radoznalost je bila plod njene zdrave maste. Da je izabrala da bude pisac napisala bi pesme ili price u kojoj bi ta njena masta dosla do izrazaja.Da je izabrla da bude slikar prikazala bi sve ono stoje videla i zapazila onim bojama koji nisu samo imitacija stvarnosti vec licno prepoznavanje atmosfere i sustine koju imaju objekti koje vidi a ne njihova ogoljena forma i spoljni izgled. Njen um se u svetu itorijskih nauka osecao kao u svojoj dobroj kuci. U kojoj je sve podredjeno i namesteno da zadovolji svog stanara. Za nju je njen poziv istoricara bio više od dobro izabrane odeće. Kao mlad filozof pitala se da lije njen motiv da svoj zivot prilagodi tome da bude srećna ili da prihvati stvarnost da je odabere kao svoje polaziste. Bojalase da ako se preda stvarnosti u potpunosti izgubi onu slast koju joj je stvarala masta i njeno bogato nesvesno u kojem se sada poavilo jedno ime koje stalno pokusava da se nametne i da je skrene sa njenog puta.
Kao da je ponekad svojim polom, odbijanjem da prihvati da je prelepa mlada žena gradila svoje barijere i svoje nagone potiskivala. Već je osetila neku malu bol što ne može da se prepusti tom novom osećanju koje preti da je preplavi i osvoji da se srusi taj zid koji ce i ovaj put izgraditia koji ce daje zauvek odvoji od Jevte. Ni njena vera i potreba za Bogom nije jednaka njegovoj. Niti se bojala da ce tu njenu veru okarakterisati kao nepotpunu. Znala je da svojim spekulacijama ili neutemeljenim tvrdnjama u sferi ukojoj je ona vise filosof nego vernik izazvali reakcije koje bi bile pogubne za njen naucnicki put. A ona ne zeli da je neko oblaci belu kosulju ako iznese neke tvrdnje iza kojih ne stoje cvrsti dokazi. Kao sto nije potiskivala svoju licnost tako nije ni svoju religioznost gradila, potiskivala ili ispolajavala u toj meri da se poremeti taj fini odnos njene duse i tog lepog tela koji ima cvrsto utemeljenu volju u svojoj savesti koja je njena crta koju nasledjuje od svoje majke i svoga oca koji i pored svojih gresaka ne odbija da se pokaje za svoje ucinjene grehe kao nekad njihov predak Hadži Anta.
Milica se nije odricala da poslusa taj unutrasnji glas i zazove bozje ime jer je osecala da je odricanje od blagoslova koje dobijemo od roditelja ili Boga ravno padu andjela koji se odrekao svoje bozanske prirode.
Svoja istraživnja je usmeravala u daleku prošlost, gde joj nije bilo teško da poveže niti i ukaže na dogadjaje jer je uspostavljala neki neobican kontakt sa glavnim ucesnicima tih dogadjaja i kao da je bila prisutna ili se našla u telu kroz nečije oči posmatrala kako su se stvarno dogadjaji dešavali. Prošlost je bilo njeno polje u koj je uvek imala plodnu žetvu i svako putovanje u daleku prošlost kao da je nešto više otkrivalo i njoj samoj. Uvek se cudila toj svojoj sposobnost. Osecala je sta ce se dešavati u bližoj budućnosti ali je to njoj oduzimalo previše snage i smatrala je da se ne treba baviti onim sto se nije ni dogodilo jer covekova snaga i njegov duh je na velikom iskušenju da sagleda svoju budućnost. Zato se nije bavila predvidjanima sta ce se dogoditi, hoce li otkriti tajnu i doci do saznanja koje donosi otkrivanje onoga sto je tu ali njene oci ne uspevaju da vide. Nije želela da svoju dušu muči pitanjima šta će se dogoditi izmedju nje i Jevte. Nije želela da planira jer samo djavo planira i meša se u onaj svet gde prebiva čista ljubav koja dolazi iz one dubine kao iz nekog čistog izvora i podzemnog jezera kao sto voda traži put i mesto da izadje i nesputano potece tamo kuda sve vode teku i imaju svoju deltu da bi se ulila u okean kao u beskraj gde vecnost se siri i skuplja, gde nastaju galaksije i nova sunca i neki maleni unutrašnji svetovi.
U tom beskraju nastaju galaksije kao ptice lutaju beskrajem zvezdana jata, padaju zvezde, nastaju nova sunca i gase se one zvezde koje vidimo na nebu a već su daleka prošlost u kojoj smo mi samo nevoljni ucesnici i vidimo samo refleksiju te odbijene svetlosti koja nastavlja da putuje dalje da je vide i one oci koje se nisu jos ni rodile.
Vidimo proslost i te komete sto se se kao oboreni andjeli strmoglavlju i nestaju u nasem oku kada se na horizontu izgubi svaki trag. Javi se u nama naša želja kojoj uvek ima mesta jer covek bez želje bi bio kao mrtvo zvono, kao stena koja zvoni a niko nezna zasto odaje taj svoj zvuk. Nije znala znala zasto je počela da zvoni svaka stena u blizini manastira. Nigde nije otkrila taj podatak daje neko zabeležio tu pojavu kao da su ljudi to primali kao nešto samo po sebi, uobicajeno, navikli na to da i ne postavljaju više pitanja odakle gde je izvor te zvonjave.
Dok je udarala svojim cekicem zvuk sirio i odbijao od okolne stene. Cudila se stenama koje sviraju, kroz koje prolazi vetar i od jacine i ugla zavisi kakvi ce se tonovi čuti. Videla je kako je vreme, vetar ikiša, sneg i led izbrazdao ovaj kraj i neprestanom erozijom kao na licu coveka neprestano ucrtavao neke nove bore kao znak starenja i prolaznosti gde ono sto je bilo juce nije isto onome sto ce biti danas.
Taj dan koji je provela u okolini manastira je njoj dao prve odgovore o tom kraju, po čemu se razlikuje od drugih krajeva. Znala je da tlo i okolina utiču na ljude, da se prošlost u njima odslikava i budućnost drugačije vidi sa ovog mesta nego što se vidi iz one kuće u Engleskoj gde je u raskošnoj biblioteci prelistavala mnoge knjige tražeći ono sto samo može procitati ovde gde je sve i počelo. Nije svraćala u manastir u kojem se nista nije promenilo, kao da je sve isto, vreme zastalo u nekom miru, onoj tišini gde je preglasan svaki zvuk, čak i onaj koji se čuje iz obližnje šume, zvuk ptica i fazana koji je poleteo iz visoke trave. Monasi su isli za svojim poslušanjima i ponavljalionu istu molitvu, Lepa je slagala kockice u svezem Malteru gde se vec ukazivalo tuzno lice Bogorodice koja svoju bol ne pokazuje ni glasom ni geston,samo se u njenim ocima vidi njena neizmerna patnja za onim koji je izabrao golgotu da na tom brdu postavi svoj presto i gradi kuću koju ni vreme ni ljudi neće nikada srušiti. Lepa je svaku kockicu osecala i svaka je nasla svoje mesto, njen nepravilan oblik nije smetao i ta nesavršenost je davala tom liku još veću lepotu. Predana svom poslu, zaboravilaje na svoje misli, na svoje zacete zelje koje je ugusila i ponovo stekla svoj predjasnji mir. Nije više njen pogled se otimao i jurio za Jevtom. Videla je ispod nastrešnice pod kojomje radila i koja je štitila od sunca i brog sušenja maltera. Iz zida i svežeg malteraje kipila voda koja joj je ponekad smetala ali je i doprinosila da malter dugo ostane mekan da moze da stigne da rasporedi sve one kockice koje njeno izvežbano oko izabere. Ni Lepa nije više to radila razmišljajuci, svaku kockicu je uzimala tako stoje njena ruka odnah kretala prema njoj i ona se savršeno uklapala u vec zapocete ruke koje ce da mole i kadanje više ne bude bilo. Ostaće to delo, ta figura sa rasirenim rukama. Kada završi poslednji mozaik ovde i ode u njoj ce ostati ovomesto u kojem se njena duša podelila, u duši ce neko vreme da krvari i boli ta rana koju je sama sebi nanela dok ne ostane samo sećanje i par pozutelih fotografija nje dok sedi pod lipom a oci joj svetle i traze onoga koji je svoje oci okretao nebu i nije video ni osetio taj plamen koji se u njoj zapalio i nakon toga utisao kao da se ugasio.
Jevta je toga dana zavrsio jedan mali deo na zapocetoj fresci, cinilo se da je to suvise malo, ali samo je djavolu malo, i žutba ničemu ne koristi. Jevta nije znao koliko će mu koja freska vromena odneti, koliko će se zadržati u kojem manastiru. Kada se pogadjao i ugovarao posao samo je okvirno govorio kada se moze ocekivati da sve scene budu privedene kraju i osvećene. Uvek je završavao rečima ipak tosamo dragi Bog odredjuje i oslikane freske ce biti u njegovu slavu jer ja sam samo sluga u rukama njegovim koji imam to svoje poslusanje da to ucinim jer ja sam bez njegove pomoci nikada nijednu crkvu zavrsio ne bi.
Spremila je svoj geološki čekić sa spicastim vrhom u svoj vrlo praktičan ranac sa više pregrad. U nekim pregradama je imala posebno biranu crnu lampu otpornu na vodu. Lampa je bila vrlo jaka i za nju je imala prilično skupe punjive baterije koje su imale vrlo praktičan punjač. U nekim pregradama je imala fosforne ampule zelene boje, koje je koristila u mračnim odajama i pećinama kada je posećivala svetu zemlju i manastire u pustinji. Naučila je da se koristi osnovnom alpinističkom opremom i bila je već nekoliko godina član speleološkog tima koji je silazio u neke neistražene pećine. Imala je svoju opremu za podvodna ronjenja i njena ljubav prema podvodnom svetu je bila za nju nesto novo, ponašala se kao dete koje se našlo u bajci. Milica je postala vrlo vešt plivač i često je samo sa maskom i disaljkom ronila na dah kao neka morska sirena divila se koralima raznih boja, školjkama i morskim zvezdama. Za današnje istraživanje se opremila i ponela je zalihu vode i hrane dovoljne za nekoliko dana. Znala je da racionalno koristi prostor ranca i nosi samo ono što je neophodno, na glavu je stavila svoj šešir za sunce i lepo oblikovane naocare za sunce sa posebnim staklom tako da se može sa njima gledati i ispod površine vode. Na ruci je imala svoj sigurni i otporan na vodu ronilački sat sa fosfornim skazaljkama. Na noge je obula svoje lake poluduboke cipele sa vrlo čvrstim djonom izbrazdan gotovo testerasto. One se nisu klizale i njih je koristila kada se kretala po stenama. U ruku je uzela svoj lagani štap i krenula da istraži mesto odakle je izvirala voda i činila posebno vrelo. Odatle se spuštala kaskadno padajući, u malim vodopadima dole u uzak kanjon i tek tu se pretvarala u brzu planinsku rečicu.
Iz motela je krenula jednom uskom stazom koja se jedva nazirala i koju je slučajno primetila medju stenama gotovo na istom mestu gde je srela Jevtu. Razmišljala je o tome da vodene bujice sa stena stvaraju useke u stenama, poniru kao reke ponornice u pećine i posebnim kanalima ponovo izbijaju na površinu. U pojedinim pećinama se stvaraju posebni pećinski ukrasi, stalaktiti i stalagmiti koji su je uvek ispunjavali posebnom lepotom i njeno zanimanje za kristale je još više povuklo da se otisne u taj mračni svet špilja i pećina.
Sa lakoćom je nosila ranac u kome su se nalazile sve one stvari bez kojih nebi krenula na bilo koje istraživanje. Jedino što joj je smetalo što je ovaj put prekšila pravilo i krenula sama da istraži neke pećine iz kojih je izlazila voda. Došla je do vrela i divila se sa koliko lepote je ta nedirnuta priroda se pred njom pokazala i kristalno čista voda se sa puno mehurića podizala sa dna ispod nekoliko krupnih stena u samom vrelu. Kao da je voda izlazila iz nekog podzemnog tunela i stvarala to komešanje vode i te velike vazdušne klobuke koji su izbijali sa dna. Na stenama koje su bile iznad vrela visoko gore su se gnezdile u šupljinama ptice i čula je njihove glasove. Nije imala nameru da ulazi duboko u unutrašnjost nekih pećina koje je uočila. Posmatrala je jednu do koje je vodila mala i uzana stazica. Kao da su je nekada napravile sumske zivotinje ili koze. Iz te pećine je izlazio potočić i ulivao se malo niže u onaj jači koji je počinjao od samog vrela. Polako alo obazrivo se jedva provlačila kroz prilično zaraslo šipržje i ranac joj je veoma smetao ali ona se nije htela odreći onih vrlo važnih predmeta koje je imala u rancu. Znala je da se može vrlo lako suočiti sa nekom zmijom koje su ovde imale vrlo pogodna staništa. Njena šetnja u vrema parenja, se mogla zavrsiti po nju vrlo kobno jer su tada zmije vrlo agresivne i ne trpe ljudsko prisustvo. Za svu sreću do pećine je došla brzo i nije naišla ni na jednog gmizavca. Za svaki slučaj njen štap je držala u pripravnosti. Kada se našla na samaom ulazu u pećinu učinilo joj se da su u steni gotovo usečene stajale neke stepenice ili je to sama priroda formirala dok je voda izlazila iz pećine. U jednom udebljenju je uočila gotovo isklesan rukohvat da se ruka sama mašila za njega prilikom ulaska u pećinu i prelaska tih nekoliko vrlo strmih stepenika. Na istočnom zidu je uočila skoro jedva vidljive obrise uklesanog krsta. Kao da je ova pećina bila nekada isposnica nekom monahu koji nije hteo da živi u bratstvu. Videla je vrlo mali hodnik udesno koji je bio suv i osvetljen, gotovo kao prirodno formirana kelija. U dnu jedne stene je videla skoro ravnu ploču na koji je sela i skinula ranac. Kao da je u ovom prostoru osećala nečije prisustvo. Kao da je ušla u nečiji prostor koji je u vremenu utisnula nečija duša neki svoj pečat, da je se skoro naježila ali nije osetila ni najmanji strah. Kao da je na istoj ovoj ploči neko imao svoju postelju. Posmatrala je uzglavlje i pokušala je da se smesti na tu postelju. Prilično duga i ravna poča koja bi odgovarala i nešto krupnijem čoveku. Dok je naslonila glavu i zatvorila oči da stekne svoj prvi osećaj, da dopusti da joj prorade sva čula. Zvuk vode koji je uhvatilo njeno izoštreno čulo sluha je parao tu tisinu i mir u kojem je cula i insekte u travi kako se krecu. Milica je imala ponekad utisak da njen sluh prelazi okvire uobicajenog ljudskog sluha. Sve sto bi obicnom uhu bilo sasvim beznačjno za njen pojačan sluh je to bilo gotovo izazivanje neprijatnosti. Zvuk koji su izazivali muzički istrumenti je za nju bio poseban doživljaj a zvukove prirode je za nju bio kao nepoznati jezik koji još ne uspeva da razume. Levo od ulaza iz jedne stene gotovo kao u prirodnom udubljenju se slivala voda iza jedne šupljine koja je bila skoro kao napuklina kao kada se dve ploče naslanjaju pa se razdvoje i na tom sastavu je izvirala voda i slivala se u to malo korito. Podigla se i sa nekoliko koraka stala pored tog vodom ispunjenog udubljenja. Sa leve strane gotovo sa samog plafona se niz zid slivala u tankom mlazu voda ali je bila gotovo mrke boje i kapi su se na nekoliko ispupčenja zadravale i spustale spajajuci se sa jos manjim udubljenjem u kojem je voda dobijala neku mrko crvenu boju. Kao da je dolazilo do razlaganja zemlje i fini pigment je blago zamutio to malo udubljenje ispunjeno vodom. U njega je doticalo vrlo malo vode, kako se prelivalo vece koprito, jednom malenom uvalom je voda doticala u manje korito.
Milica je stavila svoju levu ruku u tu bistru vodu i osetila prijatnost i sa obe ruke je zahvatila vodu i prvo oprala dlanove i prste a zatim je sprala ruke i uronila ponovo u to fino oblikovano korito. Zhvatila je malo vode i umila se da je osetila tu vodu na svojim slepoočnicama i čelu. Onda je iz svojih dlanova se napila bez žurbe i osetila zadovljstvo jer je voda bila izvrsna. Nije osetila u vodi ukus krečnjaka, voda je bila laka i pozelela je da se jos napije kao da je sama voda izaivala tu zelju. To samo retki izvori imaju, takvu vodu koja se moze piti vise nego bilo koji a da se ne oseti neka tegoba. Tek kada se primakla izvoru primetila je malo levo od postelje, uza sam zud postoji neko udubljenje koje se gotovo okomito podize na gore cineci kao neki prirodni otvor. Posmatrla je cne zidove tog uzanog tunela i ucinilo joj se kao da je tamna boja stene nastala od neke vatra koja je gorela u udubljenju stene. Pored tog ognjista je lepo mogla da sedne i imala je osečaj kada se nagla na stenu kao da je sela u neciju fotelju. Nasmejala se svojim mislima. Svoja zapažanja duguje svom oštrom oku, detalji koji običnom oku mogu da promaknu u njoj ce izazvati početni interes da prosiri svoje zapažanje i sagleda čitav prostor kao jednu celinu u kojoj svi detalji su imali svoje posebno značenje i mesto. Dok je sedela setila se onog malenog korita u kojem dolazi do mešanja vode sa pigmentom. Prišla je ponovo i svoje prste okvasila i liznula tu tecnost. Osetila je fini pomalo gorak ukus i neko prisustvo mineralnih materija. Pomislila je da je voda prelazila preko posebno obraslih stena mahovinom i mesala sa finim mineralnim materijama. Uzela je malu fino oblikovanu casu sa vrha svoje flase i zahvatila malo te zamucene tecnosti. Pomirisala je i njeno culo mirisa je desifrovalo onaj fini miris gline. Osetila je i miris koji joj je nalikovao mirisu nekih trava i korena koji je pomirisala u krsevitim predelima gde je videla iste takve pecine u pustinji. Kao da taj svet pecina ima svoje biljke, na stenama raste mahovina, a nije retkost da se pojave, pecurke i gljivice. Nije primetila prisustvo slepih miseva. U samoj pecini se sa one strane iz onog drugog hodnika koji se sirio i njim se ulazilo u pecinu. Razmišljala sam da kiše nisu mogle da povećaju žnačajno dotok vode i izvor joj se činio prilično malen. U ustima je osetila gorak ukus i kao da degustira promućkala je tu tečnost, kao da proba nasuto vino pa ne žuri da ga proguta već prvo na svojim nepcima hoće da oseti redak ukus onih vina koja imaju dušu. Kao da su nastala u posebnom trenutku, stajala u polumraku dok se ne slegnu i tek posle pretakanja, nekoliko puta, i cedjenja se ostave da odleže. Uvek se pitala u kojem trenutku nastaje onaj retki smek ili buke koji imaju samo prava vina.
Uzela je radi uzorka tu zamučenu tečnost i sipala pa je poklopila zatvaračem i stavila u ranac. Njen inters za tu obojenu vodu je potekao jer se suocila u mnogim pecinama sa sličnim pojavama i dejstvo takve vode koja curi je iznenadjujuci ali Milica nista ne prepušta slučaju dok u svojoj mini labaratoriji ne izvrši bar osnovnu analizu sastava te vode. U mnogim krajevima sveta u sličnim pećinama se i danas sakuplja lekovita tečnost kojom se leče retka oboljenja. Znala je da i naši krajevi nisu izuzetak samo se gubi trag tom iskustvu koje je ustupilo mesto nekim novim nacinima lecenja. Uobicajen naziv za tu mutnu tečnost je Mumijo. Neko bi rekao da potiču od Egipatskh mumija ali je to zabluda i gotovo smešno da neko pomisli da to ima neke bliske veze. Možda su prvi monasi uočili blagotvorno dejstvo te zamućene vode. Možda su njom uspeli da održe svoju vitalnost i pokretljivost da su umirali u dubokoj starosti. Znala je da ta tečnost u većoj količini može da zasmeta čoveku i da se praktikuje ograničeno korišćenje, da se gotovo merena u gram uzima u odredjenom vremenskom razmaku. Naravno, kao i svaki lek. Moze da izleči ali i da ima drugo dejstvo pa i nepoželjne efekte na organizam. Sećala se da je ćitala o tome da odredjena glina koju ptice kljucaju iz njihovog organizma izvlači čak i neke toksične materije koje one u plodovima unose i zatruju svoje ćelije. I sama je probala da popije kao neki gusti sok razmućenu glinu. Sećala se tog blagog ukusa koji je kod nje začudo nije izazvao ni gadjenje ni mučninu. Osetila je tu materiju drugačije na nepcima od svake koju je u bilo kojem probala. Nije bila slična ni jednoj. Imala je nesto posebno i kada se proguta kroz nas prostruji neka energija koju ima samo zemlja koju se stvarala pod uticajem sunca. Ono je prenosilo u zemlju deo svog blagotvornog uticaja i kao da je energija sunca prostrujala njom kada zemlju progutala. Kako smo otudjeni od osnovnih sastojaka koji daju život biljkama i životinjama. Naša majka. Zemlja. Zemlja koju ubijamo, koja se menja i sve manje akumulira blagotvornu energiju sunca a sve više postaje toksična i beživotna. Mrtva zemlja. Iz koje ništa ne raste. To je podseti na pustinju. Kilometri i kilometri bezvodne i puste zemlje. Pustinje od peska i prašine. Prasina i pesak, vetar koji duva i menja okolinu. Premeštaju se brda peska, stvarajući samo iluziju trajnosti i čvrstine. I neizmerna vrelina sunca. Sunca koje daje zivot i sunca koje donosi sporu i bolnu smrt.
29/4/2008 19:00
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
NAPISAO SPARTAKUS
Treba da znaš da je neizmerno jadan svaki onaj bog kome treba bilo čija krv. To što jevrejske pričice iz Starog zaveta govore o žrtvovanju Adonaju ili hrišćanske pričice o vremenu pre i posle Isusa, žrtvovanju životinja pre Isusa i Isusove žrtve koja ukida životinjske za mene ne važe jer ja nisam ni Jevrej ni hrišćanin. U svetu od 7 milijardi žitelja 1,8 milijardi su hrišćani, a 5,2 milijarde nisu, dakle više je nas za koje ove gluposti ne važe. Ja ću reći samo ovo: svaka je vera dobra jer čini čoveka boljim čovekom, ali ona vera čiji članovi vređaju druge vernike nije vera no nevera. Svaka je vera jedan deo kruga, njeni članovi sagledavaju samo taj deo kruga, svaku su veru osnovali illuminati, a oni stoje iznad tog kruga i vide ceo krug. Zato je LCF Temple iznad svih. Illuminati nisu satanisti, već sledbenici svetlosti. Bog nije ON, jer nije muškarac. Ne postoji Živi Bog, jer pravi bog nije životinja. Bog neba i zemlje nije pravi bog, pravi bog je Veliki Arhitekta, Neimar svih svetova, gospodar celog univerzuma. Illuminati se dive mudrosti Velikog Arhitekte i Luciferovoj hrabrosti da se pobuni. Veliki Arhitekta je bio prvi diktator, Lucifer prvi borac za slobodu. Illuminati su svesni da dobro i zlo moraju biti u ravnoteži i da ne mogu jedno bez drugog, zato obožavaju i Velikog Arhitektu i Lucifera. Ne očekujem od ljudi koji tuđom voljom pripadaju nekoj prizemnoj religiji (prizemne su sve one religije koje propovedaju krv, hleb i večni život u raju na zemlji; asketizam i determinizam; ili pak džihad) da razumeju ovakve stvari. Da si se kojim slučajem rodio u Afganistanu verovatno bi bio musliman. Mislim da to sve govori. Za razliku od tebe - ja sam sam odabrao svoj put - i nisam pogrešio.
DA TI ODGOVORIM:
Crni andjeo ili zlatno tele, tvoj jedini izbor je covece ne ocovecen!
Ljudi su spremni da se mole i zlatnom teletu ako im to donosi korist, svako zeli svoja krila da rasiri u okviru svoje vere. Onaj koji zeli da svojom molitvom poziva prvog, i pritom sebe krsti zaverenikom ne zasluzuje moje postovanje. Oni koji te nazivaju bratom i sa kojima svoje sake ukrstas u pozdravu, i klanjas se onome koji je izabrao tamu za svoje vecno boraviste on će te tamo i odvesti. Tvoj izbor , tvoja smrt, tvoja dusa koja je izabrala da vecno luta i sve sto vidi su samo varke , koje nisu ni svetlost, ni izlaz vec samo jedno od predvorja nistavila. Ko se uputi u nistavilo, to ce i postati. Ko se moli nicemu, a pritom smatra da je za njega neko nekim svojim projektom stvorio izvesnost i predvidivost., je ili samouveren ili budala. Ko je sebe zazidao medju zidove tog istog arhitekte koji samo to i ume da zatvara, da gradi nove lavirinte, da svoje sledbenike uvodi u zablude. Ko smatra sebe izabranim i placa uvodjenje u taj krug u kojem se nezna kada si dole a kada si gore. Placas svojom slobodom i vezujes sebi oci i ruke. A o masonima nas ne uci jer o tome malo znas kad lupetas o obozavanju satane sa njihove strane. Bolje se skloni da te neki brat ne opomene sto se razmeces ovde i pravis im medvedju uslugu ovom jeftinom propagandom. Njima ne treba reklama niti propagandni markenting sa tvoje strane. Ali ti to ne shvatas vec se sa hriscaninom sporis oko Boga,a naisao si na hriscanina koji te nece pustiti da se razmeces ovde sa brojkama koje nista ne govore ni o tebi ni o tvojoj veri koju ocito nemas. Ne verijes ni u onoga u koga se zaklinjes.
Posto si lakom da brises komentare koji ti ne gode ni ovaj koji si sam napisao neces imati prilike da taknes jer sasvim dovoljno govori o tebi i kome se klanjas. A za mene se ne brini jer kao sto kazes moj Bog je moj put, tu nisi pogresio ni malo. Ko nadje svoj put u Hristu nije ni na raskrscu ni u slepoj ulici.
27/4/2008 18:42
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Ni jedna kuća, trgovca nije probelela, ni popovska, ni jedna kuča sto je na pocetku il na kraju ulice. Jao kući gde se čeka sin kao ozeblo sunce a ćerke gledaju ko pastorke.
26/4/2008 20:40
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Uvek uskacem u poslednjem trenutku u poslednji vagon. Voz polazi i kondukter zatvara vrata, na vagonu. Neka deca masu sa prozora i jednumaramicu ponese vetar. Zeni pored mene dve suze se suse na obrazima dok voz ubrzava, a narandzasta svetla promicu. Stojimo pored prozoru, dok se pored nas u hodniku vagona provlace dva romska deteta. Devojcica krupnih zelenih ociju i smedje kovrdzave kose. Decak crne kose i jednako krupnih ociju kao sto su sestrine je drzi za ruku a u drugoj ruci drzi nacetu kiflu. Na njegovom licu kao naslikani se sepure i sijaju u jednom sirokom osmehu beli zubi. Devojcica moli zenu u kupeu da sednu do prozora jer decak voli da posmatra kuce dok se voz krece. Zena se nakostresila kao uznemirena kokoska na decu i poce da palaca svojim siljatim jezikom i ciknu na nju povisenim tonom. Ne. Nikako. Ovde vi vala sesti necete. Devojcica pristojno je opet zamoli, teto molim vas da sednemo jer su to nasa mesta, evo vidte imamo dve karte. Sve oci se premestaju sa decjih lica na zlobne oci zene u plavom kaputicu. U kupeu covek na zauzetom sedistu do prozora sa druge strane, preko njenog lica predje samo jednim ledenim pogledom i ona odmah ucuta i povuce se. Samo rece. Sedite. Ali na svoja mesta. I ucuta. Crvena kao bulka, zatrepta sitnim ocima i skupi tanke usne namazane jarko crvenim karminom. Okrenuce ledja svima i zurice kroz prozor dok je muskarac preko puta ne osinu jos nekoliko puta hladnim pogledom i nastavi da cita novine. Na njemu je sve strogo i odraz nekog reda, coveka koji je zivot proveo kao neko ko je navikao da izdaje naredjenja, da se njegove naredbe slusaju bez pogovora. I dok sedi nisu se pokvarile ivice na njegovim pantalonama, a kosulja koja se nazirala ispod sivog sakoa bila je besprekorno ispeglana i ustirkana ali je nekako suvise strcala na njegovom crvenom vratu. Na smedjoj kravati sa zutim sarama je bio vezan mali cvor. Svi dugmici na prsluku i zlatna na rukavima kosulje su bila zakopcana, a zlatni lanac od dzepnog sata je visio i padao na njegovo koleno i svetlucao kao i zlatan prsten sa crnim kamenom na levoj ruci. Naocare je drzao skoro na pola nosa koji je na sredini imao nesto naglasenu nosnu kost. Kao da je ispod oka i spustenih naocara navikao da posmatra sve koji sa njim imaju posla. Pored njega je sedela neugledna i nekako zbunjena podebela zena kojoj kao da je nedostajalo mesta izmedju muskarca koji je rasirio novine i onog pored nje koji svoju rucnu torbu drzao sa obe ruke u krilu. Sedeo je i stiskao torbu od fine smedje koze, ocito boljeg kvaliteta, sa lepo uradjenom ruckom i sjajnom kopcom naglasenog zlatnog sjaja. Devojcica je rekla, coveku koji je sedeo do ljutite zene, da ima broj sedista 42 i 43. On je pogledao i kratko rekao. Sedite tu deco. To su vasa sedista. Devojcica je pokusavala da podigne crnu platnenu torbu sa belim sirokim prugama ali je tezina torbe zanese i ona se jedva jednom rukom uhvati za visoku policu iznad glava putnika ali je izgubila ravnotezu i svojum telom dotakla zenu koja se bila okrenuta ledjima, Ona se okrete kao oparena. Kao da je cekala da dobije nekog povoda. Pisnu. Prljavo deriste. Jos ces i vaske na mene preneti. Devojcica ustuknu, ispustajuci torbu na pod. Izvinite teto, torba je teska a ja i brat smo bili kod majke u bolnicu sami. Mi nemamo vaske. Ne bojte se. Jos nesto bi rekla ali joj zena ponovo okrete ledja jer se spustise naocari i novine kod coveka preko puta. Devojcica vec u muci nezna sta bi sa torbom, dok se covek preko puta ne ponudi pa je podize i smesti medju stvari preko puta daleko od gospodjine torbe. Devojcica je sela, pored zene koja je sasvim ignorisala, i kao da joj je vruce mahala ispred lica jeftinom sarenom kineskom lepezom. Decak crne kovrdzave kose i krupnih veselih ociju, je drzao nacetu kiflu a u drugoj ruci maleni zeleni autic. Covek do samih otvorenih vrata kupea je ocito goreo od radoznalosti, videvsi samo dva vrlo pristojno obucena deteta pa da ih upita i sazna nesto vise o njihovom putovanju. Rekao je decaku ljubaznim glasom ali nekako suzdrzan i kao da se pravda, samo ti sedi, pored mene, a ako ti je tesno ja cu jos da se pomerim. Decak je rekao ne ciko, imam sasvim dovoljno mesta, samo da ne stojimo u hodniku. Kao sto odrasli uvek upucuju nepoznatoj deci pitanje kako se koje dete zove tako je i covek sa kacketom na glavi u zelji da zapodene prvi razgovor to isto pitanje kao najlakse izabrao. Decak je sa primetnim naglaskom ali jasno izgovorio svoje ime: Amir. Mi smo iz Gore. Ovde smo skoro dosli a tata je ostao u Gori da cuva kucu. A Sestra, sestra se zove Merima. Ona vise ne ide u skolu jer su vojnici OVK nalazili naoruzani na ulici.Ja ne govorim dobro srpski jezik jer pricam kao nasi. A kako to pricate, jel Albanski. Ne. Ne. Ciko. Naski. Mi smo Goranci. Mi pricamo samo sa albanskom decom albanski a sa nasima pricamo naski. Zbunjen decakovom pricom, o tome odakle su, kaze. A ja sam mislio da ste vi cigani sa Kosova. Devojcica rece. Mi nismo Cigani. Nismo ni Albanci iako smo muslimani. Na rec muslimani, nekoliko pari ociju se okretose kao po komandi prema devojcici.Ona se opet ucuta. Spustila je svoje ruke na kolena i pogled, i malo je ispravila svoju lepu plavu haljinicu. Decak je rekao. Seko. Hocu vode. Devojcica je iz kese koju je drzala jednom rukom izvadila manju plasticnu flasu sa pipom. Povukla je i dala decaku a on je pruzio nacetu kiflu. Ona je uze i stavi u kesu. Decak je otpio nekoliko gutljaja i vratio joj rekavsi: Necu vise. Decak je pricao vrlo slobodno i ono sto ga se ne pita. A devojcica se vladala po obicaju koji je vladao u Gori za svu zensku decu, bila je nesto vise suzdrana i donekle uplasena svim tim nepoznatim ljudima. Covek koji je uspostavio kontakt sa decakom, bio je kao neki putnici koji odmah imaju zelju da zapodenu razgovor i propituju o svemu sagovornika odakle je i sami ispricaju svoju uvek spremnu pricu i ko su i gde putuju. Ostali bi slusali kao da ih se ne tice, jertaj razgovor ne mogu nikako da izbegnu. Debela zena preko puta devojcice je samo pevrtala ocima i uzdisala u svom neudobnom prostoru i meskoljila se. Covek pored nje je sa obe ruke drzao svoju koznu torbu ali sa nekom dozom straha stalno je okretao glavu prema otvorenim vratima kupea. Nekoliko puta su se njegove oce susrele sa mojim. Ja sam zatecen ovom pricom se zadrzao na tom prozoru. Kad je voz vec ubrzao. Zatvorio sam prozor jer mi je smetala promaja jer je u kupeu prozor bio spusten. Kao da je uplasen mojom bradatom pojavom, i rancem koji sam drzao u ruci naslonjen na okvir prozora, pokusavao je da zatvori oci i pokaze mi da ce da je nameran da zadrema. Voz je vec izasao sa stanice ali je neko vreme stajao na skretnici dok se iz suprotnog pravca nije pojavio brzi voz koji je ulazio u stanicu. Cuo se ostar pisak pistaljke skretnicara, i voz je lagano poceo da se pomera i da ubrzava kada je prosao krivinu. Covek sa spustenim naocarima koji je citao novine je savio novine i stavio na stocic pored prozora. Izvadio je sat i jednim prstom otvorio ukraseni poklopac dzepnog sata. Izdalje se uverio koliko je sati, iz dzepa je izvadio malenu bocicu sa sitnim sarenim pilulama. Kao po komandi njegova zena do prozora mu pruzi plasticnu casu dopola napunjenu vodom koju je sipala iz poveceg termosa koji je imao velike narandzaste cvetove. On je jednim kratkim gutljajem sa nestopodignutom glavom progutao pilulu. Ruku je spustio na stocic a drugu je stavio na naslon. Ruka mu je primetno drhtala, i on je pokusavao da to drhtanje brzo sakrije, pa je obe ruke sastavio, prepleo prste i pogledao za trenutak svoju zenu. Ona je cutala i nekud napolje usmerila ponovo svu svoju paznju. On je sedeo skoro ukocen, kao da nije mogao da prihvati da treba da deli ovaj prostor kupea sa drugim ljudima. Ne bez blage nervoze ponekad je okrznuo pogledom svoje saputnike. Decu je posmatrao kao da je video zeninu pudlicu i macku. Covek sa koznom torbom kao da je zadremao, pa je spustio jednu saku na koleno i klimnuo glavom i probudio se iz nenadanog sna. Pogledao je kao uplaseni zec prvo ispred sebe, zbunjen pa je onda okrenuo glavu na jednu pa na drugu stranu i stisnuo koznu torbu izmedju nogu da su mu pobeleli tanki prsti. Mali prst mu je nekako ostao ispravljen jer je na njemu bio dugi negovani nokat. Posmatrao sam njegovu reakciju nekako sa pola oka. Nisam hteo da napadno zagledam lica koja su u kupeu sedela. Jednu nogu sam savio i stavio je na limeni grejac u hodniku a ledja naslonio na ispupceni okvir od prozora. Covek sa kacketom u kupeu blizu mene nije jos hteo da zatvori vrata i posmatrao je moje lice mereci dal bi me nesto pitao pa se predomislio i opet zapodenuo razgovor sa decakom.A gde zivite, gde zivis Amire sa tvojom sestrom. Decak ga pogleda i rece. Idemo kod ujaka koji nas je primio jer je majka ostala u bolnici. A sta ti je bilo sa majkom. Majka je bila ranjena u Gori prilikom borbi pa je bolela noga, i nosila je gips. Kada smo dosli ovde doktori su joj polomili nogu jer joj je noga ostala kriva i opet je u gipsu posle operacije. Covek podize obrve. Ma nemoj da se brines, vis ovu ruku, ja sam je dvaput lomio, jednom su mi je doktori lomili i stavljali metalnu plocicu pa opet valja. Radim sa njom ko pre. Decak nije bas razumeo sve sta mu covek u kacketu prica al mu je godilo sto se on zauzeo za njih. On je odnekud iz svoje kese izvadio nacet paketic keksa Napolitanki i ponudio decu. Decak je uzeo a devojcica je odbila i zahvalila se. Covek se trudio da je ubedi, Ma uzmi. I ja imam unuke, imam dva derana sto me uvek docekuju kad se vracam sa pos;a iz strugare. Pitaju me odmah na vratima a sta si nam deda kupio. Ja prvo svratim u prodavnicu pa im jednako kupim dve table eurokrema da se ne svadjaju.
Pa im to posle dam, I kazem evo vam djavolcici, najte. Deda nije zaboravio sta je obecao. A sto vole da se voze biciklama. Kazem ja nemojte deco. Ima da padnete, ima da se nagrdite. A oni se smeju. Ma deda sto ti nama pricas kad te mi uopste ne slusamo. Dzaba ti nama to pricas znas da volimo da vozimo bicikle. A ja ko velim da su mali i moze da ih udari neki auto. Nego. Imas li ti biciklo. Nemam kaze decak. Imao sam psa. Velikog ovcara u Gori. Ubili su ga vojnici OVK. Na pomenu reci vojnici i OVK svi kao da se lecnuse, kao da im taj razgovor vise nije prijao. A covek je vec zadovoljen onim sto je decak rekao odustao od dalje price. Decak je polako gurao po naslonu izmedju njega i sestre onaj svoj autic a putnici su jedva docekali tu dugo ocekivanu tisinu. Samo su se nemo povremo ukrstalii njihovi nemi pogledi i svi su se zaneli u neke svoje otudjene misli dok je voz pod njima kloparao tockovima i odmicao sve dalje uspavljujucim ritmom. Pre nego sto su predamnom zatvorili vrata i kondukter je pregledao i probusio karte. Rekao je deci gde treba da sidju. Meni je napisao kartu i naplatio nesto vise razliku za prvi razred. Rekao je. Imate mesto u susednom kupeu i nemate razloga da tu stojite u hodniku. Zahvalio sam se na brizi i smestio se u kupeu na sedistu do vrata. Posle nekoliko dugih tunela voz je stao na stanici gde je na peronu stajao preko puta jedan visoki crnomanjasti nasmejani covek. Iz voza su sisla samo dva deteta. Devojcica je nosila crnu platnenu torbu i drzala cvrsto decaka za ruku. On je u drugoj ruci stiskao, ne ispustajuci svoj zeleni autic.
16/4/2008 01:13
, Objavio
Radeumetnik Kategorija posta:
Živeo je na kraju sela malo izdvojen sa kućom od ostalih kuca i ostalih ljudi, skoro u sumi vise potoka i Sastavaka deda Nikola kapetan. Nekada davno je mozda bio prvo narednik pa u ratu dobio čin kapetana za svoje herojske podvige. Mozda je postao i prvi nosilac Karadjordjeve zvezde sa macevima u nasem selu koji se vratio ziv kuci a da nije bio invalid u ruku, nogu ili corav na jedno oko. Medalju za posebno iskazanu hrabrost mozda je dobio od kralja pred celim pukom. Od zadobijenih rana od kursuma i bajoneta osecao bolove u ledjima na svaku promenu vremena. Pricao mi je samo da je kao mlad služio u cuvenoj kraljevoj gardi sto je onda bila posebna čast, a posle kada se vratio iz rata ceo svoj vek kao bunardzija proveo pod zemljom. Bio je za mnoge u selu ziva legenda, jer ga niko nije mogao oboriti u rvanju, skociti u dalj. Svako ko je sa njim podelio megdan je dugo pamtio udarce koji imaju ritam gvozdenog cekica koji protivnika u kratkom roku prosto samelje. Svako ko mu se zamerio i okusao u borbi sa njim je iz crkvene porte iznesen u besvesnom stanju. Svako ko se pouzdao u svoje misice, telesnu tezinu morao je da se suoci sa njim i plati skupu cenu jer nije izvagao njega kao protivnika, kakvog opasnog borca ima pred sobom. Zato su ga zaobilazili i sa njim se nisu kacili. Godine su prolazile, a on je ziveo zivot usamljenika, suvise povucenog i zatvorenog u svojem cudesnom svetu dalkeo od svih u kuci od kamena i verandom na kojoj davno uradio tri lepa i vitka luka od kamena. Sve sto je bilo od drveta na kuci je otesao sekirom koju u nasem kraju zovu bradva, kratka sekira siroka i malo zakrivljena tu gde se nalazi drska, iskovana da ima tezinu i zamah, posebno okaljena da prilikom tesanja zvoni reskim zvukom kao kad se udara metal o metal. Na kuci je napravio hrastova vrata i na njima svojim dletom urezao sare koje lice na one cvetove koje je u odredjenom danu u godini brao i susio za spravljanje melema. Vilinsko cvece srcolikog lista, uskog i zvonastog cveta, zarko crvene boje, sa prasnicima koje su stalno oprasivale pcele. U polju je poznavao i brao jestivo bilje. Neke pecurke sa stabala je skidao i ostavljao za lecenje nekih opakih bolesti. Dobrocudan kao covek, odlicnog zapazanja, zivog uma, pamtio je mnoge pesme o junacima i legende za koje se nije znalo dali ih je on cuo ili ih je sam izmislio. Pricao mi je o ratu. Rat je jedno ljudsko zlo. Mnoge dobre ljude rat je odvojio od porodica, koje su se zlopatile ako im je neko poginuo ili im se vratio kao bogalj. Mozda je on zamrzio uniformu posto je video previse ranih smrti, zamrzio je oruzje i nije zeleo da ima posla sa ljudima kao pre. Kad je video lice i nalicje ljudsko, video lice zla i zato bi najradije izbegao ljudsko drustvo. Kao da je bolji kontakt imao sa decom, zivotinjama i prirodom nego sa ljudima u koje je kao da je izgubio svaku veru. Voleo je vodu. Odlazio je na reku. Na izvore. Pronalazio je vodu tamo gde je nema, a voda ga je bas htela a on je nju zavoleo kao sto se obozavaju i vole zene. Doživeo je svoju duboku starost nekako previse zamisljen i usamljen, a donekle i zaboravljen od svih pa čak i od rodjene dece koja su se rano rasula po svetu. Poživeo je dovoljno da ga ja upamtim a bio sam na granici kad dete pamti ili zaboravlja ljude i prve dogadjaje. Moj deda je bio meni moja prva knjiga. Iz nje sam stalno crpeo prve price, lepe price iz njegove mladosti. Deda Nikola kapetan je bio meni kao drugi deda, moj vilenjak, neko ko je izasao iz decjih bajki. Došao je nekim cudom kod mene da me obraduje i usreći uvek sa nekom novom bajkom. Jednoga dana se tako on pojavio u dvoristu. Kao u nekoj igri, mozda je osecao citavim telom vodu duboko ispod zemlje kako struji, nepogresivo i bez sumnje obelezio je tri mesta gde je odredio da ima vode. Mesto gde ce se kopati novi bunar izabrao je ono gde će vodena žica biti bogata, da se ne desi da u godine koje nisu vodom rodne taj bunar presuši. Pre kopanja po svom starom bunardzijskom obicaju izgovorio je neku molitvu i cudne reci uz samo njemu poznat ritual, zaklao je petla pa je zasekao veliki krug gde poceti kopanje našeg budućeg bunara. Prvih nekolko ašova i kroz prve slojeve je brzo prosao. Medjutim on je dobro znao da ce prave muke tek posle doci, kada se prodju i oni slojevi sitnog kamena i sljunka i dodje do ljutog kamena, do gole stene, koja se nije dala razbijati ni cekicem, do minama, koje je svojom sigurnom rukom starog ratnika, postavljao u stenu podno zapocetog bunara. Kada ga spuste u bunar on pocne da peva, cuje se njegov cist i zvonak glas iz dubine bunara. Ponekad sam prekidao igru da slusam neku pesmu koja je dopirala na povrsinu. On ne izlazi dok ga ne povuku na sajli na kojoj je vezan komad debljeg drveta koji je uzjahao i tako se spustao drzeci se za sajlu. Kada naredi vuci, onda se izvuce sajla pa se veze velika metalna kanta, neko manje bure u koje se ubacuje materijal koji on iskopava i ubacuje dole u bunaru. Danima je trajalo to mukotrpno kopanje i vadjenje razbijenog kamena i zemlje. Sva zemlja i sitan kamen je bio raznosen po dvoristu i tako je dvoriste lepo posuto sitnim kamenom i nivelisano plodnom zemljom. A nije ni bilo ravno, na nekim delovima je pre bilo u blagom padu. Prolazio je metar po metar i svaki sloj mu se pokazao, pricao mi je o glini koja je masna i kroz nju ne prolazi voda. Zove se Uma. Pricao je o rdjavom vazduhu koji se stvara u bunaru i koji zna da ugusi neoprezne kopace. Cudno, njega osetim nekim svojim culom iako nema ni boje ni mirisa. Ali uvek proveravam bunar kada je vecma veoma dubok sa spustenim i vezanim piletom. Sedim i ispusim pa proverim kad ga podignem ponovo gore jeli pile veselo. Posmatrao sam uvek je lagano savijao cigaretu, uzivao je u tome i polako ispusio. Gledao zamisljen negde u daljinu gde ja nikad nisam mogao svojim ocima da dosegnem. Njegovo zidanje ciglom je potrajalo do polovine bunara. Zidao je sve u krug ciglama koje je povezivao tako da ni malter nije bio potreban jer su cigle dobro nalegale i uvek je stavljao ispod njih na odredjenoj dubini, betonski prsten koji je sve te cigle drzao.. Negde na petnaest metara kolko gledam, Da Nikola je tvrdio, javice se prva voda. Tako je i bilo jer je dobro poznavao kretanje i podzemeni nivo svih reka i vode povezane sa izvorima u kraju. Javila se ta prva voda. Rekao je da ta voda nije nekog kvaliteta. Površinska. Tu vodu je on ocekivao i nije je uzeo za neku ozbiljnu zicu. Rekao je odmah. Ljudi to je voda sto ne daje bunaru siguran dotok. To je voda koja moze da potpuno usahne,da se zagadi ili da se smanjuje i povecava zavisno od kisa. Nastavio je kopanje. Od tog trenutka negde od polovine bunara pocela je njegova velika i prava borba sa stenama. Dinamit je trosio kao da ga ima u izobilju, a druge nije ni bilo jer drugacije se nebi ni sislo do vode. Jedan metar kamena se kopao danima i izbacivao kantama koje su bile tako teske da su vadiocima pucale ruke iako su sa svake strane zajednickim snagama vadili dva coveka polako na povrsinu pazeci da nesto ne padne i ne povredi slucajno bunardziju dole. Dole je vec nastajao bunar daleko siri nego sto je gore bio ozidani deo. Dole nije vise ni zidao vec samo ako postoji potreba cementirao neke razdvojene stene da se ne odrone ako bude nekog zemljotresa. Pa je opet isao dole, i dole. A vode. Nema, pa nema. Sve je vec pocela da hvata panika da ce taj bunar biti bezvodan. Ali stari bunardzija Nikola je bio pun vere i samo je odmahivao rukom i govorio svima, samo nam preostaje da kopamo a ne da pricamo oce li je biti ili nece. A voda je tu da znate dole, kao sto su ove moje vene na rukama. Kada se pogodi u ove velike zile i voda ce poteci sama, pojacati i nadoci, kad dobije veliki odusak. I kopao je danima, neumornosve dublje, kao da nije osecao umor. Njegove cvrste i ocelicene sake su sa onim cekicem tukle po steni a zvuk je odbijao u jednakim intervalima i bio ritmican kao neka podzemna muzika. Moj deda je stalno kao po obicaju kukao na sve vecu dubinu, na utrosenu municiju i dinamit, na sve one protekle mesece rada koji su ga skroz odvojili od poljskih radova, meseci koje su se vec se oduzili u nedogled kao da taj bunar nikad nece biti zavrsen. Novac koji je bio u kuci se davno istrosio. Baba je vec dedi pocela da zvoca da batali to kopanje bunara jer taj cudak Nikola sto sanja vile i nocu leti u oblake da vodi neke svoje bitke kanda kod nas nece tu svoju zicu naci i voda nece salom u tom bunaru poteci. Otac je svakodnevno sa konjima vukao izvadjeni kamen i istovarao ga i video se umor od vise mesecnog vadjenja te pune kante kamena zajedno sa dedom. Kao da su svi poceli da gube veru da ce se taj bunar zavrsiti srecno, jer je Da Nikola davno presao uobicajenu dubinu od trideset metara i vec je presao i trideset pet metara i opet voda kao da bezi, kao da se sklanja i izaziva ga, kao da je cuje, tu ispod njega, cuje kako šumi i sapuce al opet, da mu se pokaze nece. Dedina braca su pocela da ubedjuju dedu da zatrpa taj bunar jer sta ce mu ta bezvodna rupetina i da prekine sa tim coravim poslom. Deda je bio vrlo besan i terao im inat, skripio zubima i pio onu svoju naj ljucu rakiju i po vas celi dan bio svadljiv i osoran da su se svi sklanjali od njega da ih ne pogleda onako popreko zakrvavljenih ociju. Otac se plasio da deda ne ispusti podnapit sa svoje strane vreteno kad vade kantu pa da se ona povrne i ubije coveka dole. Kao da je taj zapoceti bunar u nase dvoriste doneo neku veliku nesrecu i neraspolozenje. Majka je bila ocajna, jer otac vec drugu godinu cestito ne seje, pa nema ni sta da se ovrsi, i sve zalihe zita ce se se potrositi i vec smo poceli da na trpezi imamo jedino jelo a to je prazna krompir corba. Hleba je odavno nestalo i baba je sa vodenice u torbi donosila kukuruzno brasno i pekla nam proju. Ja sam sa mlekom jeo kacamak i cicvaru ukuvanu sa malo masti. Baba se poradovala kada je pocelo da stize povrce jer tada je bilo bar zelja i luka, koji je pocela da przi sa jajima i dvoristem se precesto sirio miris przenog luka. Citavu zimu koja je bila gotovo bez snega Da Nikola je proveo u bunaru. Na povrsini su se smrazavali prsti dedi i ocu dok su vadili kantu sa kamenom na povrsinu. Deda je poceo vec previse da nakrece onu svoju flasu. Poceo je da pijan spava po citav dan i onda se na vretenu nasla moja majka. Gledao sam svaki grc i napor na njenom licu dok je sa ocem vadila gotovo pune kantu kamena i kako je spustla na kolica da je odvuku i prospu u kraj dvorista. Baba je bila jako ljuta na dedu i cule su se zestoke prepirke izmedju njih da je uvek bio naopak i sta mu je trebalo da ima svoj bunar kad je njegov brat iskopao u dvoristu bunar. Al deda nije hteo ni da cuje, oni su davno podeljeni, da on nema svoj bunar vec da mu braca prebacuju da eto on tako copav ceo vek ide u njihovo dvoriste.
Kada je svima u kuci saopstio da ce se kopati bunar i da tu nema pogovora, baba je stala, i zanemela. Znala je da ce zbog toga kuca da udje u velike nevolje, da ce mozda da bude i gladi. Kukala je. Decici dal ce biti mleka kad dodje vreme da se isprodaje stoka a mozda i konji kada nestane para za bunar. Cula je od oca price kako je toj kuci kad posao oko bunara podje po zlu. Tako je i bilo na kraju je otac odveo Putka svog drugog konja i dve krave a ostala nam je samo ona mlada, pa je i nju prodao poslednju na pijaci. Mi smo svi stajali na dugo kapiji i plakali kao da je umro neko najrodjeniji. Kad je otac oterao stoku i konja da ih proda. Ja nisam razumeo zasto otac prodaje konja i ridao sam za ridjanom. Ostao nam je samo jaci i krupniji Brnja, vranac, pametan ko neki covek. Ponekad je znao i oca da ujede al je bio snazan i pouzdan te je mnogo tereta sa njim otac povukao, sva drva iz nase sume gde rastu oni hrastovi i cerovi samci koje sam ja uvek voleo da obgrlim rucicama jer su bili tako debeli i visoki ko neki nasi dzinovi. Uvek je kola i kola stajskog djubriva na njive terao i tamo rasipao da nam psenica nabolje rodi i da se uvek onako crni kad poraste velika. Sada je stajsko djubrivo stajalo i otac ga je stalno razbacivao jer vec nije mogao da ga izbacuje kroz prozorce kuda ga je izbacivao. Nije stigao da ga otera na njivu. Bio je neraspolozen sto na vreme nije nista poorao ni podrljao. Ni setva mu nije prosla kako treba pa se bojao kako ce nici posejana psenica i kukuruz. Otac je bio uvek ponosan na svoju posejanu psenicu i kukuruz. Komsije su mu uvek zavidele na usevima i gledali kad on krece da seje da i oni idu jer ako on tada seje da je to najbolje izabrano vreme. Sa jednim konjem je bilo teze vuci taj kamen, manje se tovarilo, posao je isao sporije, ono sto su dva konja povukla odjednom vranac je vukao uz dvaput. Nekako je smrsao jer kukuruza nije bilo, od umora i znoja mu se javljala pena na telu koju je otac skidao trljajuci ga i pricao mu prislanjajuci svoju glavu na njegovu pametnu glavu kao da prica sa najboljim prijateljem. Vranac je ostario u nasoj stali, stario kao covek i docekao svoju smrt. Ukopali smo ga u basti negde na kraju naseg dvorista. Ja sam kad ga je zemlja pokrila stajao i plakao sa ocem jer smo se secli da je on podneo najveci teret kada je njegov drug Putko ridjan bio prodat zbog nase zle sudbine koja nas je u takvo iskusenje stavila da se molimo da se pojavi ta voda i prekrati nase ljudske muke. Svi su nas vecma sazaljevali i vec su pocele price da je moj deda zanesenjak kao i Da Nikola da se kopa dzab dzaba onoliki kamen i zemlja i muci svoj narod u kuci toliko vremena.
Svaki dan je davao sve vecu tezinu kamenu i kanta se dizala sa sve vece dubine i bila sve teza. Ja sam dolazio do ivice i rucicama se drzao za ogradjeni deo i samo nesto malo video dole dubini gde je odzvanjao zvuk cekica kojim je majstor Nikola odvaljivao kamenje. Dozivao sam ga svojim tankim glasom, Da Nikola, Da Nikola, Sta ladis. A iz dubine se uvek zacuo nekako cudesan i cisto razgovetan njegov glas. Oooo, ko je to meni dosao, da nije to moje belo jare. Evo Da Nikola kad iskopa bunar ovaj ima da posle pricas da se u njemu najbolje lade lubenice. Jel ti volis lubenice kazi dedi. Volim. Volim. One velike civene. Uvek su me nekako brzo terali da ne smetam coveku ili da slucajno se previse ne nagnem pa da upadnem u bunar. Al on je za mene bio ko nekakav magnet gde iz dubine se cuje taj dobri deda koji mi se uvek odazove i kao u nekoj igri mi se dozivamo i sada kad ga vise nema kao da on nije davno sklopio svoje zuljevite i krupne sake a ja nisam kao on osedeo i vec mogu svoje unuke da drzim na krilu..kada stanem na zid tog bunara kao da jos cujem njegov glas iz dubine... Ta nasa igra je trajala svakodnevno, i samo ako je padala kisa on tada nije radio, pa nije ni dolazio. Ako je bilo lepo vreme ja sam ga cekao i uvek sa radoscu ga docekivao kad se onako beo od kamene prasine kao neki pekar koji pece neke kamene hlebove u dubini bunara pa posle izadje gore na povrsinu i nasmeje se onim svojim osmehom meni onako umilno, i pomazi me po beloj kosici i kaze e belo moje jare neka si mi ti malo porastao. Kad zavrsim ovaj bunar bices kao i ja za godinu stariji. Na meni se to nece toliko videti kolko na tebi. I tu je pocelo nase neobicno prijateljstvo koje trajalo do njegove smrti. Prilikom kopanja bilo je i opasnih trenutaka, kada se zemlja odronjavala, kada se iz zidova pojavi iznenada voda odnekud pa zacas potopi kopaca, strasnih momenata kao kada kada se odroni kamen i padne na Da Nikolu i on izadje krvavog cela jer kamen dobije veliko ubrzanje i moze da ubije ako bunardziju udari u teme. On je uvek nosio svoju cudnu siljatu kapu koja je bila necim ojacana, nekako kruta, valjda kao neki slem da odbije svaki kamen koji pada odozgo. Njegovo rvanje sa kamenoim i nase dovikivanje, naporan rad da se toliki ljuti kamen izvadi u jednoj kanti i raznosi svakodnevno po dvoristu ili se odvozi da se prospe negde na mekom putu u njivama. To je bilo za mene, neko svakodnevno zbivanje koje traje i svaki put pre nego sto podje kuci onako umoran mojem Da Nikoli nije bilo tesko da me drzi na kolenu i isprica neku novu pricu koje kao da nisu mogle da presuse kao sto ni jedan bunar koji je Da Nikola iskopao nije presusio. Sedeo sam na njegovom krilu i posmatrao njegove krupne crne oci ispunjene do kraja onom njegovom dobrotom, svaka rec je u meni stvarala takve polete masti, svaki lik koji je opisao ili izmislio je za mene bio kao ziv, da sam posle njegovog odlaska kuci nastavljao da zamisljam sta se sve dalje desavalo u tim njegovim pricama dok nebih zaspao sa osmehom. Pa je meni govorila mati, uvek se smesis kao da te andjeli celu noc po nozicama golicaju. I prvo sto upitam kad se probudim jel vec dosao Da Nikola. Odem na prozor na verandi i pritisnem nosic na staklo i gledam jel pocelo vadjenje kante iz dubine i dovikivanje njegovo da se kanta spusti i podize pa da se on pod neki svod od kamena skloni za svaki slucaj dole u dubini. Majka me je uvek grdila i nutkala da jedem, da prvo popijem mleko i onda da se obujem jer mogu da svojim neznim nozicama zgazim na neki siljat kamen. Zurio sam da izadjem i na prosutim gomilama sljunka se igram. One koje nisu bile rasute su bile za mene igraliste gde sam ja kopao neke svoje bunare kao Da Nikola i poceo da pevusim kao sto to on cini on dok radi. Jednoga dana kada sam trckarao po prasini u dvoristu i vozio metalni tocak savijenom zicom, cula se neka pesma, vrlo neobicna, duboko dole iz dubine bunara, kao da je to nastao neki poseban trenutak, zastao sam i pogledao zacudjen prema bunaru sta se to dogadja dole. On je pevao kao nikad i svaka rec je odvanljala iz dubine, kao da on ponavljao neki svoj stari ritual, pevao je vodi koju je nasao, ili je ona njega nasla pa sad se zajedno vesele. Ona mu zubori iz stene kao novi izvor i kvasi njegova stopala. Od milja joj je tepao i svaku rec naglasavao kao da je svaka rec bila upucena zivom stvoru, kao da to nije bila voda. Tek sada znam i mogu da poverujem da je to za njega bila ziva voda, zivota vredna, kojoj se uvek klanjao, kojoj pevao svoje neobicne pesme i docek koji pravi svojom pesmom je za sve nas postao praznik. Sva ozarena lica ljudi koji se skupise, siroki osmesi, dovikivanje sa njim, dal je voda bogata, dal je ima dovoljno. A on ogovara. Ima. Ima. Tri zice.Ovde su ko tri lepotice, Evo jedna se iz poda podize i svoje mehurove stvara, druga se kao bistri potocic sa jedne suplje stene spusta, treci tece nekako podno zida kao da iz neke velike dubine izlazi i puni ovo kameno dno hladnom vodom u kojoj vise nije moga stajati koliko je bila hladna. Brzo je oprao dno i pripremio ga da zauvek bude ravno i jednako, pa je viknuo. Ej, vi gore. Dizi. Dizi. Potopi me. I cuo se glasan njegov smeh, smeh srece, njegovo veselje je postalo i nase i neka neobuzdana radost, sa kojom je on uvek docekivao tu svoju vodu zbog koje se spustao u tu dubinu do svoje duboke starosti. Svi smo bili taj dan neopisivo srecni i cekali smo da se nasa voda izbistri da se slegne pa da svako od nas proba. Jos je trebalo dana da se gore na povrsini bunar dotera, da mu se ozidaju zidovi lepim belim obradjenim kamenom prosaranim puzicima i skoljkama, izvadjenim u sumi koju se zove Rt. Trebalo je da se postaver lageri i namota sajla i veze sjajna kanta kojom ce se stalno vaditi voda sa vretenom od grabovog drveta. Za sve koji su ziveli u blizini zavrsetak bunara je bio veliki dogadjaj i prerastao u narodno veselje. Deda je castio sve starom rakijom i vinom koje je po zelji razredjivano tom vodom iz bunara posto je bilo dobro i jako. Svi su bili veseli, po malo popili i nastala je graja i svako je cestitao bunardziji i dedi na dobro uradjenom poslu i pronadjenoj vodi. Ta nasa muka da se sa udaljenih bunara i seoske cesme u obliznjoj jaruzi donesi voda se ne da opisati. Bunar je za dedu koji je uzeo da ga iskopa bio pravi izazov. Govorio je. Ima da ga iskopam uzinat svima ili me nece biti. Nek vidim da je zavrsen pa nek umrem sutra dan. Za sve ukucane, skup i mukotrpan posao. Ravan zidanju kuce. Vise se trosilo u nasem kraju na jedan dobar i dubok bunar nego na vecu kucu. Ali vredelo je, vode je posle bilo u izobilju, hladne i ciste za sve bez obzira dali je to tvoj bunar ili nije. Bilo je sramota odbiti komsiju ili prolaznika, da dodje i izvadi vodu iz bunara. To niko nije radio. Bunar je bio onog u cijem je dvoristu, a voda je bila jednako za sve i tako se narod uvek okupljao ujutro i uvece i cuo se smeh momaka i devojaka sa bunara i tu su nastajale prve ljubavi, sale i neke nove price koje cu vam nekom drugom prilikom ispricati jer treba da privedem kraju ovu svoju o Da Nikoli. On se u moje secanje urezao i neke svoje price koje vam moram ja prepricati jer cu tako ponovo ozivljaveti jedno vreme i jednog neobicnog coveka koji je otisao tiho kao sto je i ziveo u svojoj kuci malo izmaknutoj od ostalih kuca na kraju sela...On, je dolazio retko, ponekad samo u nedelju u centar sela i znao je da posedi sam u deda Lazinoj kafani u kojoj se patos u crno farbao patos preradjenim motornim uljem i posipan strugotinom jer su ljudi pljuvali po podu. Nije mnogo pricao, ali je uvek izazivao paznju svih i odbijao je ponudjenu cast, jer je on uvek pio onoliko koliko je smatrao da treba. Nije voleo da se opije, da zabalavi, da galami kao neki. Da se vredja i potuce. Njegove su krupne sake izazivale strah, onako grube mogle su svojim jednim udarcem da sastave coveka sa zemljom zauvek. Ostre crte lica, malo naglasen skoro orlovski nos, malo kao povijen na kraju, a ispod uvek savijeni i ufitiljeni brkovi, brizjlivo ostucani i negovani kao sto prilici kapetanu kada prima raport od svojih vojnika. Kada uvece krene kuci, i prodje nasom portom onim svojim cvrstim korakom, koje samo stari oficiri imaju sa malo ukrucenim ramenima i podignutom glavom svi su se sklanjali kao da prolazi neka posebna licnost. Ja sam ga uvek video prvi video i docekivao na izlazu i sa njim isao sve do moje kuce gde smo se oprastali dok se ponovo ne vidimo. Nije nikada dosao u centar da mi nije dao dve ili pet srebnih banki da za njih kupim one sitne bombone koje su se prodavale na meru u jedan fisek u obliznjoj bakalnici. Isao sam i trazio od bakalina, daj mi one bombone pasuljice za sve pare. Pa sam ih ko mis grickao i zagledao svaki koje je boje i oblika. Kao neki kamencici skupljeni sa plaze koje je opralo more pa su se sijali nekim posebnim sjajem. Tako su u mojim ocima sijali ti pasuljici, te bombone koje ni jedne nisu, kasnije zamenile i izazivale vecu radost kao sto su cinile one koje sam kupovao za te pare dobijene od Da Nikole. On je znao da ugodi detetu, premda mu ja to nikad nisam trazio jer bi to bila sramota, da tako nesto od njega trazim. Stid koji je u nama nastajao izazvan je prekorima starijih i to je bila prava mera da se ukaze da ne dolikuje detetu da ne ispostuje starije, da ne zaboravi da starijem nazove dobar dan. Da se ukloni sa puta i u porti za praznike oslobodi mesto u crkvi i na klupama rucno tesanim koje su ko zna kada napravljene, i koje su sasvem pocrnele od starosti i vremena. Tu sam ponekad sedeo i klatio svojim nozicama, dok je iznad mene sazrevao orah i otpadao pored mene kao i kesten koji sam sakupljao i nosio babi da ga stavi u orman da otera moljce. Ponekad sam sedeo sa Da Nikolom i posmatrali smo zvono koje se klatilo i zvonilo svojim lepim i jasnim zvukom. Njemu kao da je vec smetao dim iz lula i cigara u kafani. Pa je izlazio napolje savijao cigaretu i sedeo tako samnom, pitao me da ne prilazim blizu bunara. Ne. nikako. Govorio sam da necu da zalostim majku pa sam izbegavao da se motam oko bunara i zurim duboko dole u ono ogledalce od vode. Nisam smeo ni ja a ni druga deca da ubacujem nista u bunar da se bunar ne zagadi. On se obavezno zatvarao uvece da neka zivotinja ne upadne a kanta se vezivala da se ne otkaci i povuce sajlu pa da se odmota i kanta padne u bunar. Ako se to dogodi, onda se pokrive one stare stalske vile pa se sa tegom vezu i spuste dok se ne upeca ta kanta koja se nije ostavljala da rdja na dnu bunara. I moj otac je kasnije hrabro silazio nekoliko puta da ga ocisti i pricao mi je kako mu je bilo dole. A Da Nikola se smejao mojim decjim pricama i pitao me jel jos baba przi one njene buckavce koje je on voleo onako vruce da jede. Tako je i pocinjao da mi prica svoje cudnovate price koje bih pre nazvao bajkama. Ulazio sam u neki svet izmedju sna i jave, prenosio me je preko praga u svet gde zive carobnjaci, gde love vilenjaci, gde svoje duge kose cesljaju svojim srebrnim cesljevima zlatokose vile. Tu sam video ono vilinsko kolo pored njegove kuce, na sred travom obraslog dvorista se vile uhvatile za ruke i kao da lebde, pa se okrecu i noge preplicu u bljestavom kolu koji je pratila brza muzika koju su stvarali stari vilenjci u udarajuci u istrumente sa zlatnim zicama i duvajuci u dugacke trube. Oko njih su trckarale male vile i provlacile se nestasno ispod njihovih ruku. Da Nikola kao da je dobio drustvo, u neko doba godine sproleca kad sve procveta, kad se zacuje poj ptica i zuj bumbara i pcela. Vile se oko ponoci pojave i igraju u njegovom dvoristu po citavu noc. Posle njih je je ujutru ostajala ugazena trava u pravilnom krugu, kuda su one svojim bosim nozicama igrale. Ako se igrom zadovolje onda polaze na izvore i sa njima ide i jedino ljudsko bice. Da Nikola. On ih prati, i ne vidi nista do njih koje kao da ga vode da mu pokazu gde su bili izvori, gde su podzemne reke, gde na povrsinu izlaze sa velike dubine one vode koje lece, ili one koje su tople, one kisele ili sumporovite vode. Tako je celu noc sa njima isao ili leteo to samo on zna, dok se ujutru nebi obreo negde daleko od kuce u reci, u polju kod nasih zapisa, gde je nekad deda ostavljao svoj na velikom hrastu. Mozda je video i gledaoono blago o kojem se prica, blago koje je zasijalo negde zakopano ispod sedam jasenova. I shvatao je ujutru, da je celu noc isao sa njima da su mu pokazale nesto sto on ni u snu nije mogao videti. Pa se vracao kuci umoran ali u dusi srecan, da prvo nahrani svoju stoku koja ga je cekala da se pojavi i donese sveze trave. Tako je vremenom video nesto sto niko ne vidi, poceo je da vidi sta ce se dogoditi sutra. Od njih je dobio isceliteljske moci. Moc da leci i isceli dusu i telo. Njegove reci i neki zvuk koji je ispustao svojom frulom je znao da prizove zmije i same zivotinje su znale da mu dodju. Desnom nogom je tada udarao kao u ritmu u kao veseli pan svirao u svoju sviralu. On je uvek bio prema zivotinjama nezan. Znao je i zmiju da uzme u ruku da pomazi, pa nek je bila i sarena, ljuta i vrlo otrovna pa da je posle pazljivo spusti u travu i isprati pa da joj kaze idi sad svojim putem kud si posla. Svaki zivi stvor ima neki svoj put pa i ti. Sve bilje je kao da je cuo, kao i staro drvece koje je poznavao kao ljude, da ih dodiruje, posebno velike hrastove u svom dvoristu, pa je cesto naglasavao da u njima zivi negova dusa pa kad ih ne bude umrece i ona. Ako pozelimo da nas nagrade i osvoji njihovu moc neka polozimo svoje ruke na njih a oni ce nam preneti deo svoje svetlosti i sunca za kojim tako ceznu i rastu tako pravo do samog neba.i prvih oblaka. Brao je neke tvrde pecurke sa stabla, drvenaste i tako neobicnih boja. Govorio je da svaka ta pecurka moze da neku opeku bolest da odnese iz tela bolesnika. A one podno stabla je govorio da su opasne i varljive da mogu coveka da prevare i pamet mu uzmu. Znao je gde se kriju, oni korenovi koji se mogu jesti a od kojih telo i krv ojaca, i ono drvo koje daje sitan plod a ima ga tako retko u nasim sumama, gotovo da je po nazivu gotovo nepoznato a tako blagotvorno da ga svi traze a samo retki ga nadju kada mu vec sazri plod.Taj plod obnavlja covekovu kozu i kosti. Oci postaju svetlije a srce ojaca i sav organizam se procisti. Prvi put mi je na to drvo on ukazao a posle i otac vise puta pokazivao list da upamtim i gde se nalazi ako nekada nekoga neka nevolja snadje te se od neke neizlecive boljke razboli. Pre nego sto je otisao ostavio mi je onaj svoj lek-melem kojim je lecio kosti i neke retke bolesti a koji se spravljao kada se ispece ljuta rakija od belih sljiva u koji se stavljao srebrni prah koji se vise ne koristi, a nekada je svaka zena znala za njega i koji se vise izgleda ne prodaje a primenjuje se samo u spravljanju raznih krema i melema. Rekao je beli prah uzmi u vreme cvetanja Vilinog cveta, naberi ga polako pa samo cvet potopi zajedno sa srebrnim prahom, nek stoji na suncu dok ne promeni boju i ne prodje dvadeset i jedan dan. Onda se uzme i isto toliko dana maze tako da se zavrsi za dvadeset i jedan dan lecenje.Onda se telo odmori jednu nedelju, ako nije je nastalo pobolsanje onda se ponovi jos dva puta pa se prekine za sest meseci pa se ponovo lecenje ponovi. Oni koji su izleceni ne treba da vise koriste melem ako se ne povrne bolest ponovo. Neka postuju vreme koje je propisano jer mogu sebi vise stete naneti nego sto ce videti za svoju bolest boljitka. Tako je govorio Da Nikola i lice mu je je sijalo dok je pricao sa kojih izvora se voda ne pije u koji mesec se svaki izvor obnavlja i njegova voda je je barutljiva. Za neke je rekao da ni zivotinje ne piju pa ni covek ne treba da se tu mota jer je ta voda otrovana il od coveka il se zemlja prozlila i na povrsinu iznela svojega otrova da se taj izvor odmori od zivotinja i od ljudi. Vodio me je na shoburak, gde smo iz lista pili vodu, Na shoburku je iz brezove kore tekao bistri mlaz i padao u malo kameno korito, koje je sama voda izdubila u steni i koje je bilo sasvim zeleno do mahovine jer se vremenom cvrsto uhvatila za kamen. Pricao mi je. Aleksa bio nas poljar, onaj koji je cuvao polje i izvore uvek cistio. Nove je otkrivao i otvarao, ali se posle nesto prozlio i besan u zivotinje pucao i krv je njihovu po poljima suvise pustao pa se zlo njemu navratilo i krv ga stigla, pa je od svoje puske zivot izgubio. Nasli su ga kako lezi na ledjima sa siroko otvorenim plavim ocima zagledan u bele oblake i sumovita brda koja je ko zna koliko puta sa puskom obisao. Cuven kao dobar lovac, bar da je mogao jednom da promasi vec je pogodio u onu veliku venu na butini koja se nicim ne moze zatvoriti, ni podvezivanjem ni zavojem. Okliznuo se i yakacio rukom napunjenu pusku. Puska je grunula. Krv je šiknula kao vodoskok i prsnula na lišće obližnje procvetale lipe. Osecao je jak miris lipovog cveta i ubrzano je disao. Rukama je bespomocno pokusavao da zaustavi zivot koji mu je curio kroz prste. Seo je jer niko nije mogao da ga cuje i cekao je dok mu se i poslednje iskra u očima nije ugasila. Iskrvario je. I umro.Umro je kad je sunce preslo tamo negde preko brega i devojackog groba, preslo za tren preko njegovog lica pa mu se svetle oči ukočile, Svetlost se izgubila u pogledu koji je bio upucen tamo gde niko dosegao nije, tamo gde se deli naš živi vid od vida koji imaju samo mrtve oči. Ako je uopste nesto ostalo kao slika u njegovom zaledjenom i ukočenom oku, neki trag koji bi nam rekao šta mu se u oku zadnje ukazalo.
Pocele su da radjaju posadjene i kalemljene voćke kod izvora, i grožđe, ostale su klupe koje je debala napravio, ostali su stepenice u steni i ugazeni putici koje je on odrzavao do svih poznatih izvora a sad zarastaju i polako ih osvaja suma pa kolko iduce godine tuda se vise nece moci ni proci.. Kada odem na korito, kada odem na šoburak ili se onako žedan napijem sa lekovitog izvora gde uvek teče ona jaka i skoro topla voda ja se setim lovca Mise i njegovog veselih ociju, nejgove uvek zalizane kose, uskog lica i tankih brkova.Njegovog lepog i toplog glasa kojim je osvajao mnoga devojacka srca. Setim se i kao da ga ponekad vidim u izvoru da mi se smesi kao nekad, kao da ce uvek biti tu dok postoje izvori koje je tako voleo i ostavio nam da ih sacuvamo...
