Zamisli me da sam čovek,
s vremena na vreme,
zamisli me,
da volim nekoliko puta,
manje, više, nesrećno.
Zamisli,
da mi posle kažu postao si otac.
Zamisli me
u koricama knjige.
Zamisli,
slučajno, prošili mi koncem,
ruke i noge,
lepkom zalepili kosu,
brkove i bradu,
zamisli,
da ne ispadnem sa listova.
Zamisli,
kako me guši prašina,
zamisli kad izbledim,
zamisli,
ako knjigu otvore pa vide
da nisam više tu,
zamisli...
zamisli da brdo slika putuje svemirom...
zamišljam da svemir putuje u mojim slikama, da se u pesmama vozim na tocku u beskraj i vracam se kad mi spadne lanac ili otkaci stipaljka sa nogavice...
onda kada granice maste prestaju da budu barijere nepregledne daljine neistrazenog, kada svaki deo prostora i vremena bude ispunjen mislju da smo ovde zato jer smo posebni i svoji sami....
zivim na granici da predjem u imaginarno samo zato jer realno ne postoji........
