Само Ти знаш како сам те увек волела. Ноћас си ми дао мало разлога да те мрзим. Пре него што сам заспала плакала сам за тобом као да сам и твојим речима из писма опет рањена. У мислима сам те миловала и желела...Па сам поново плакала, због себе и тебе се мучила и посртала. На неким нашим познатим путевима се губила, прошла многе раскрснице и путоказе, нисам их у мраку ни видела. Болели су ме стари путокази на њима као да су написани пред знаци моје преране смрти и лошег времена. Ккао да сам предодређена за одстрел, да будем уловљена птица у лету. Покушала сам да измолим небо уместо тебе, да рукама дохватим сунце, али се нисам подигла са колена из таме. Коначно сам упознала сву своју љубав према теби. Пратио си ме као мој усуд, пошла сам за тобом као последња пчела у сумрак за мирисом биља. Опет сам се исплакала јер си ме заробио у твојој старој причи, док се нисам изгубила у свим твојим годинама у твојим очима. " Ти као да немаш милости, као да сам ја ретка пролазница, као лик из твојих прича који си злоупотребио, навео на грех, да починиш злочин. Као да сам се онда отела из твоје приче. Ти би да затреш замном трагове и уклониш ме као сведока своје неозбиљности, свога пада, своје болесне несигурности и зловоље. Твоје су речи за тебе јадан изговор да за онима који не постоје не треба много ни жалити. Твоје су речи слепе улице, последњи звук звона које су напукло однели у топо-ливницу. Дакле ти би сада драги да ја у теби ни мало не постојим, да ме лако избришеш јер сам у твојој причи као и у животу превише права, превише стварна, али чему се са тобом у причама више убеђивати када ни ти не оптерећујеш тиме превише своју савест. Хоће ли те мало забринути моје инсистирање да ипак ме помилујеш и вратиш ми тај траг постојања, лаки привид живота, јер је мој случај у твом животу оставио посебан печат. Ако се ти предомислиш и поново ми живот вратиш, ако ме замислиш у у причи у сасвим другим околностима, онда и ја имам нека права да ти кажем, да ли се са њом слажем или не и докле ћеш да ме тиме мучиш са туђим речима тераш да радим оно што не желим, да ме виде разголићену и посрнулу. Само толико желим да учиниш за мене, теби који тако лако убијаш јелена због красних рогова. Рука ти неће задрхтати док потписујеш наредбе да се изврше моје погубљења, док се из твојих редова и печата не појави и твоје изобличено лице жртве у слици содоме и гоморе, твоје зло рођено у крви и греху. " Слушам те како си само јадан, како би само да се оправдаш, не брини, знам те, нећу са тобом дочекати ни прво свитање. Не знам да за тебе да глумим, не умем да лажем, али ме ти на то увек натераш, реци свима већ једном, нешто што и ти као да не знаш, да осећаш самоћу једнако као и ја". Седела је нагнута над пророчком посудом у којој је скоро до руба светлуцала вода, око врата огрлица од корала и плава свилена марама са наранџастим цветовима. Рукави хаљине су били широки, из њих су се виделе превише беле руке од стиска којим се ухватила за ивицу стола. Испод крајева су вирила боса стопала. Једно стопало је ставила преко другог, као да је фигура од леда саздана у једном једином покрету који ће нестати када се лед отопи, када моја пажња једном попусти. " Тебе сам изабрала, а ти, када ти лажи понестане, можда ћеш у некој причи када мене не буде рећи целу истину, рећи ћеш као покајник да сам те волела, да сам због тебе плакала, да сам се због тебе накрају тако јадна и слаба морала убити јер нисам могла поднети растанак са тобом. Нисам могла поднети губитак твојих илузија које си ти у мени потхрањивао својим не чињењем. Ниси ништа учинио да се то не деси, ниси ме желео поред себе, превише сам за тебе била запаљива, плашио си се свог страха, да мој пламен не би могао поднети, да не би прешао на тебе тако непозван ". " Зато живим још ову ноћ, за овај тренутак који си оживео, који ти се десио јер се ниси одрекао својих немира, ниси превазишао своје старе приче и своје јефтине изговоре којим замењујеш у овој причи праве разлоге неразумљивим фразама ". " Питам се зар треба због тебе да умрем, зар те таквог још могу до смрти волети ". " Зар је ово она ноћ коју сам чекала, она после које се поред тебе више нећу пробудити ". За овај крај сам се спремио и није ме њена смрт дотакла, нисам се њом ни растао, нисам ни горко плакао и врата сам за њом брзо затворио да је више не пустим ни у своје сећање. У мени као да није било ми мало храбрости да јој све признам да ми је ипак жао као да сам врата затворио својој старој љубави, као да сам тиме убио са њом и своја нежна осећања. У мени су остали трагови речи, више ни ти не знаш када је крај, није ово твоја ноћ, боље би било да си заспао. Због мене је отишла. Тек сутра ћу чути оно што већ и сада знам. Она је изабрала да ме пусти. У себи постављам себи безброј питања. Како изгледа њена права смрт. Као да сам кривац па се враћам на место злочина који још нисам починио, пишем, пишем, као да сам је за руке држао још, а ни она знам се не би на тај корак одважила. Боже, ја сам ипак само човек лош, продужим даље да јој не скрнавим смрт, зар да јој се ругају како мртва лежи а ни шминку није ставила, дугу косу расчешљала и пустила, нај лепшу хаљину обукла за тај час. И њена је смрт тако обична и она је обична, и наша љубав је у причи обична. Али све је то мени урадила вешто, имала је лажни осмех, и у у смрти одала се па је из руку испустила нешто. Није ме стигла још њена смрт, није ме позвала да је пратим. Баш ми вечерас писање не иде, крвари ми рука јер сам се посекао на чашу која је пала са стола па се разбила. Опрао сам руку на којој је остала дубока посекотина на длану као нагли прекид линије живота из које је још текла крв. Видео сам рану на длану као да је ту у тој линији заувек написан мој грех, који је последњи прокрварио. Јавила се на телефон она, било је већ и мени јасно, рекла је не брини, зар мислиш да би се због тебе убила, зар ноћас имаш тако високо мишљење о себи. Сетићеш се тек мене кад ти сузе крену саме, када нову љубав пожелиш а стара те сећа да си једном био само мој. Моје пожутеле слике у кутију би да затвориш лако. Кога си ти срећом звао. Ти би да се не сећаш ничега више. Као да је љубав песма, као да је живот само песма, рекла је иди да се не сећаш више, песме сам твоје љубави спалила, нисам више ни ја више од тебе крива, поћићу и поред другог ћу сама остарити, да тебе више не осећам, за мене сад, тако мртав си. Рекох зар ниси знала ово је Балкан. Ти си због мене посрнула, ти и ја смо исто семе, исто име, исто зло. Нема се куд даље. То је то. Баш сви су ко и ми, једном срећни, други пут зли. Шта могу, када и са својом срећом доносим ти зло. Ти кажеш мени да ниси самном свој понос изгубио, пре би ме мртву на одру видео, пре би ме речима убио и у незнани гроб сахранио, само ме не би са другим срећну видео и са другим делио. Остали смо сами, без речи, прекинули смо а мени као да треба тајно место да све своје речи неизговорене, све своје тајне сакријем, није ми лако побећи од прошлости, сањати о будућности ни у својим најлуђим причама. Себи сам био некако јадан као да хоћу да неким јефтиним триком, неком новом илузијом избегнем њену сенку која ме у сновима стално прати. Постоји у мени неке старе мисли као стари трагови на песку, који ме испуњавају нелагодношћу и немиром.