Uvek veran svojoj zeni i svojoj drugoj ljubavi Boki Kotorskoj i njenim lepotama koje mi nisu dosadile i koje jos nisu pokvarili neki hajvani, neki Rusi, Irci, Englezi i tamo neki Albanci koji bi da kupe neko parce Crne Gore. Krenuli smo rano ujutru jos pre zore, prvo Kum sa svojim kolima pa ja za njim. Na pumpi sam napunio rezervoar do vrha i zenin Jugo cedo nase domace industrije, nov tek izasao ispod cekica, malo vise je krcio dok sam iz prve saltovao u drugu al na servisu kazu da je to normalno. Kum je vec odmakao a kisa je padala kao da je neko resio da nadoknadi pa je iz neba kao iz kabla lila kisa da su brisaci radili non stop. Kao sva putovanja koja se ne planiraju u detalje nismo imali kontakt sa drugim kolima jer njihov mobilni nije bio napunjen a i moj kum kaze da kad idu dvoja kola nikad se ne prate jer su tada moguce nezgode jer uvek jedna kola zaostaju. Iskusni vozaci kazu da to nije dobro pratiti druga kola vec svako treba da vozi za svoj gros pa ako se negde i stignu dobro je. Nemam nameru da sad pisem neki putopis i opisujem prirodne lepote jer vreme i nije bilo neko da se nesto lepo napise. Oko tri sata sam vozio a kisa je padala, deca su spavala a zena mi je pravila drustvo da se ne uspavam i ja po ovakvom vremenu i ovako rano dok sam ustao a nije mi bas navika. Zenin auto je isao kao nov, sto je i bio a ja sam uzivao prvi put u voznji do mora sa autom. U gepeku je sve bilo puno ko oko, hrane smo poneli pa nek nam uzmu carinici ako oce a salili smo se da ako budu hteli da uzmu da ce mo to da izjedemo i deca neka placu ako cika resi da im uzme hranu koju smo poneli da nam bude bar dve nedelje ako ne i vishe. Citao sam ja i Vjesti u kojima se spradaju sa nama vajnim turistima koji nosimo hranu sa sobom i ne trosimo po njihovim lokalima i prodavnicama. Ma i taj novinar bi da vidi te neke nove turiste na njihovom moretu i ja al njih nema pa nema. Uslikao bih svakog da vam pokazem kako izgledaju novi gosti koji dolaze na to more ali njih nije bilo kao uzinat. Da vam kazem da sam imao nameru da idem kolima preko Bosne ali Kum nije imao papire za decu pa smo isli preko Zlatibora pa na Kanjon Moracu preko Podgorice. Put je sve do Crne Gore odlican.
Veljo care svaka cast dok si ti bio minister bar su put uradili da lici na nesto. I put kroz kanjon nije kao sto je bio ranije. Nema odrona i zastoja a i asvalt je nov gotovo svuda do Podgorice. Vozaci nisu bas pazljivi, voze brzo, uzdaju se u jaka auta i vrlo cesto ulecu u makaze da moram da ih spasavam da i ja ne nastradam i moja deca zbog njihovih ludosti. Odmorili smo na jezeru u restoranu u Kokinom Brodu. Odmorili se i nastavili put ponovo da se ponovo negde nadjemo mozda u Podgorici. Presli smo granicu, platili taksu od 10 evra samo i niko nas nijhe pretresao do gatja i trazio dal nosimo mleko i euro krem vec su pregledali papire i pustili nas da idemo dalje na nase veliko iznenadjenje. Iako nisam neki vozac na duge staze oblacno vreme i dobar put i Podgorica nije bila vise toliko daleko. U Podgorici je vec pocela vrucina a nas jugo je postao jedna uzarena limenka bez klime sa oba otvorena prozora da se dodje do malo promaje da nas rashladi. Resio sam da idem na Cetinje i preko Budve za Kotor. A mogao sam ko covek da produzim jos malo kroz novi tunel Sozina i za po sata da budem u Sutomoru na moru pa da idem polako pored mora.
Al uvek neki djavo tera te tamo gde ne treba i ja krenem i prodjem Cetinje i polako izbegnem sve one ludake koji preticu i mangupiraju se sa nekim autima koja uvoze bog te pita odakle u Crnu Goru. Pocnem da se spustam prema Budvi i kao sto kazu na kraju covek kad vec stigne treba da bude najvise obazriv. Vozio sam i spustao se niz serpentine i uzdao se u dobre kocnice i ispravan auto. Dok sam sam se spustao zena mi je zvocala da treba da stignemo do 4 sata da uzmemo kljuc od ljudi koji su bili pre nas u nasem stanu. E to je ono sto ne valja, ako imas neku tenziju i zuris kad ne treba. Na jednoj skoro poslednjoj ostroj krivini sto je zovu lakat povukao me auto i nisam mogao da smotam kako treba pa sam malo brze usao u krivinu i desnim branikom zakacim zastitnu ogradu. Cuo sam zenin krik deca su se ucutala, auto je malo zagrebao limom po ogradi i ja sam se vratio auto ponovo u normalu na put i nisam nastavio dalje u ambis i doslo mi je da puknem od muke. U sebi psovao sam i zenu i kljuc i zurbu koja u ovakvim situacijama je pogubna. Nisam stao do nigde da vidim jesam li desni branik malo ili puno iskrivio. I nisam vise vodio racuna ni o kljucu ni dal cu stici do 4 sata. ispostavilo se da ljudi idu tek uvece autobusom i zena nije dobro utvrdila kada oni polaze za Srbiju.
Stigli smo na more i parkirao sam auto. Na njemu je bilo dve male ogrebotine na limu iznad desnog tocka skoro jedva primetne. Ma da je bila i rupa ko pesnica kad smo samo stigli zivi na to nase more.
E tada sam rekao. Da ubuduce idem kuda ja hocu. ne slusam ni kuma ni brata rodjenog. Vratio sam, se preko Bosne nakon mesec dana. Rucali smo u Visegradu pored starog mosta i uzivali u predelima i video sam da sam pogresio sto sam isao drugim putem a ne onim koji sam prvobitno planirao a to je preko Bosne za Beograd.
Svaka skola se placa, opet cu da idem sa kolima, prelep je osecaj proci sav taj put, videti sve te predele, stati tamo gde zelis. Iskustvo je da se ne zuri i kad se vozac umori, da stane i protegli noge, proseta malo, pa i odrema ako treba jer zivot je jedan i vreme nije bitno samo kad se stigne tamo gde si krenuo i ponovo se svojoj kuci vratis zdrav i oni koje vozis.
)