Pevušim u sebi, da se uspavam.

Trljam stopala, jedno o drugo. Imam lepa stopala, mada često hladna.

Gledam u mrak.

Ne bih li ulovila koji san.

Nisam ja neki Čuveni Indijana Lovac na Snove.

Tu i tamo uplete se u moju mrežu koji Košmar.

Tajlandski hvatač snova sa mrežicama boje bronze, ljupkim perlicama i raskošnim perjem, deluje moćno, al' kanda je u kvaru.

Bude tu svega.

Latino gangstera, turskih sablji, psihotičnih muževa, dvorskih luda, dece sa velikim zubima (koji me grizu, jasno), močvarnih monstruma, stranaca sumnjivih namera, starih ljubavi (no, njih se retko uplašim, one me, eto, posete povremeno).

I onda...

Jure me, napadaju, truju, plaše, golicaju do ludila... moji Demoni.

Ja - pravim se mrtva, vrištim, bežim, borim se, plačem.

''Neće, neće... ne dam te...šššš...'', grli me.

A ujutru : ''Mišu, s tobom nikad dosadno...''