...da vidiš koliko vredi konac!''
Znaš, ...
Jutros, u 4:22, da ne bih probudila sestru, jer radi dnevnu, i da se ne bih borila sa roditeljskim pokušajima da prevaspitaju moj bioritam sove, kliknula sam oko tri stotine sedamdeset četiri puta na levi taster mobilnog telefona, jer nisam htela paliti fenjer, i osetih se poput Devojčice sa šibicama, samo naprednijom tehnologijom (klikom na levi) osvetljavah mrak ugla svog kreveta, ne bih li oživela u sebi nekoliko, bar još nekoliko slika ''Male prodavačice proze''.
Neprekidno je kod mene prisutan konflikt dvostrukog privlačenja:
1) da čitam što brže, da prelećem stranice, slike, poglavlja, da gutam, gutam u velikim zalogajima, koji, čudesno, ne zastaju, samo klize i talože se u mojim dubinama.
2) da čitam lagano, reč po reč, da pravim pauze između rečenica, i veće još između pasusa, da se vraćam na neke upečatljive slike, da ih precizno pamtim, lagano..., lagaaano..., da Sve Ovo potraje, što duže.
(mesto za uzdah)
Nalazim neki kompromis ostvarujući par rečenica jednu, par rečenica drugu želju. Gutam, gutam, gutam, pa se onda vraćam, vraćam, vraćam. Posebno dizajniran obeleživač strana, od tankog lakiranog komada ružinog drveta sa indijskim slonićem Ganešom na vrhu, kreće se u oba smera... I tako - traje.
Na mojoj Subjektivnoj Skali Kvaliteta Umetničkih Ostvarenja, posebno se visoko kotiraju ona sa osobinom Nepredvidivosti. Ako pre vremena, a recimo da je to pre polovine knjige/filma, znam šta će se dogoditi sledeće (a tek na kraju!), ostvarenje se po kvalitetu, na mojoj SSKUO, spušta za minimum dva podeoka. Svesna sam, do dana današnjeg napisano je toliko priča i napravljeno toliko slika, da je stvaranje nečeg potpuno/relativno novog i originalnog, posebno visok zahtev, a za stvaraoca težak zadatak. Ali i izazov. Uostalom, to je ono što izdvaja Kvalitet iz Mora Osrednjosti.
''Prodavačica''... ne propusti pasus, sliku, da me ne Iznenadi. Kako me samo baca! Smejem se, plačem, divim, širim oči u čudu, i ushićenju. Ne verujem.
Likovi realni, ali nestvarno uvrnuti, dinamika odnosa razrađena, sa ostacima koji daju prostor za lično tumačenje, briljantno pripovedanje o ljudima i ljubavi, sa fantastično uvremenjenim ironičnim opaskama, bez ijedne trunke patetike, odlično strukturirana priča... Pomera.
''...Kad je naga, izbledeli tragovi opekotina pretvaraju je u ženu-leoparda. Kad je obučena, i dalje je moja Julija od pre tri godine, kojom sam se ovenčao, bez trenutka premišljanja, jer su mi njena teška griva, jesen obasjana njenim pogledom, nežni kradjivi prsti, glas lastavice, kukovi i grudi, šaptali da ako uopšte postoji neka za mene, onda je to ona, nijedna druga. Čista fiziška privlačnost, eto. Žena koju volim potpuno je razvijena životinja, čudesan, nadmoćan kičmenjak, savršeni sisar, definitivno ženka. A pošto imam sreće u ljubavi, unutrašnjost je potvrdila obećanja spoljašnosti : Julija ima divnu dušu. Ceo svet kuca u njenom srcu. Ne samo svet, nego i svaka buva u njemu. ... Julijin novinarski pogled upravljen na svet jedina je garancija da ga niko neće okrenuti naopačke...''
''Onda u redu, rekao sam sebi, budimo lakomisleni, za promenu, pomalo glupi, u neku ruku nepošteni. Nemojmo više biti bez mane, jer Kudrije smatra da nam je to mana. Napustimo na neko vreme negostoljubive obale požrtvovanja i uzvišenosti. Pratiš li me Julija? Igrajmo se. Igrajmo se malo.''
''Trebalo je zadržati talase bola, napade sećanja, uspomene. Poput one kad se u noći posle Sent-Iverovog ubistva Benžamen probudio u njenom naručju, vičući iz sveg glasa ''izdaja!''; šta je izdaja, Benžamene? a on joj je dugo objašnjavao zašto su zločini tako zastrašujući : ''Oni su izdaja vrste. Nema ničeg užasnijeg od usamljenosti žrtve u tom trenutku... Nije stvar u tome što umiremo, Julija, nego što nas ubija neko ko je smrtan kao mi sami... Kao kad bi se riba udavila, razumeš?'' ...''
Da ne otkrivam previše... a i reči istrgnute iz konteksta ne znače mnogo.
''Prodavačica'' se definitivno penje u Top 5.
)))))))