Pogled mu se zalepio za sam desni ugao oka, i malo je zastao, čak se u svom nemiru smirio. Potom jače stisnuo kapke, skinuo naočare, i pokušao da se vrati. Luta pogledom oko mene, iza mene, traži nešto, mrmlja. Pitam je l dobro. Odgovara, mada ne baš na moje pitanje. V., koliko nas ima ovde, koliko ima ljudi u sobi? Je l troje? Ili više...? Hm? Opet se vrati, kontakt. Pokazuje kao da mu neko stoji s desna, pojavi se, pa ode. Nervira ga. Boli ga glava. Gleda desno, gleda iza. Uznemiren je. Otcepljenje.
Moje prve licem-u-lice halucinacije.
Na izlazu iz grada ulaz u oluju. Grumeni leda i preteće nebo naokolo. Jel se plašiš? - pita me. Zar sam toliko očigledna... osmehnuh se, možda nešto i rekoh. Ja se ne plašim, samo bi bilo dobro da stanemo i sačekamo, brzo će to. Mora da je majka. Po osećaju, ako ne po funkciji. Razmenile smo još koju, i tu se nešto desilo. Osetiš prisustvo.
Utonula sam u pisanije. U iskustvo. Raspravu o smislu i smeru, i... kuda ćeš? I kako? Samo kratki i blistavi momenti koji ti pomognu da ostaneš jednom tačkom povezan sa stvarnim. Kad u pisanju naiđe jabuka, crvena, sočna, podigoh pogled, na drvo savijeno od težine ploda. Jabuka, crvena. Ti momenti. Zbog kojih si slobodan da uroniš još dublje. Da dotakneš ono što se ne dotiče. I da se ne plašiš. Oživiš intuitivno i pružaš se.
Napisah naslov, autora i godišnje doba, i pružih joj na izlazu. Svideće ti se. Nije se iznenadila, osmehnula se. Podelila sam ga, jer ga tako samo ima više. On je deljiv do beskonačnog, on se umnožava.
Vedro je, nebo je opet otvoreno.
A ja... se jedva krećem. Usporeno, kao na snimku, svaki korak mi je teži, i sa ovo malo svesti ulažem krajnji napor da napravim novi i novi, do tačke B. Imam utisak da se to spolja primećuje. Ali drugačije i ne može. Ne mogu da shvatim šta mi se dešava. Pokušavam pogrešno. Shvatanje nije taj proces.
Hipnotisana sam. To je onaj čudni osećaj koji nastaje preraspodelom kontrole. Utihnuo je Kritički izvršilac. Nisam ni primetila kad si ga isključio.
