Seeing through...

Misread

Wed, 10 Mar 2010 14:36:00 +0100

Malo od prole�a
Malo od bele kiše latica
Treperi ti pod dlanovima
Dok pišeš mi
Na papiru sa širokim linijama
Kreneš da crtaš se
Da te ne zaboravim
Pa se predomisliš, i pišeš dalje
Pa se slova ponovo sliju u lik.
Kru�i�i praznine znam da su mesta
Gde su sleteli leptiri trešnje
I nisi hteo da ih skloniš,
Poremetiš im sudbinu.
Njišem se dok �itam
Docrtavam
�itam naopa�ke,
Zamagljujem kroz trepavice
I širom zatvorenih o�iju
Popunjavam nedostajanje.
Malo od sunca
Malo od klizanja na �ici gitare
Na mestu 1.59
Malo od klavira.

Malo, malo...
I najednom osetiš da ti se grli mnogo.

Kings of Convenience - Misread

Subota

Sat, 21 Nov 2009 22:56:00 +0100

Subota je poseban dan. Iz više razloga, ne bih znala ta�no kojih, a mogu�e da �u do kraja posta otkriti. Prosto kad ka�eš subota, nekako, puna ti usta. Subote. Probaj. Subota. Nešto se proširi i produbi oko tog B. �esto dan šesti pripada kreativnosti. Tada svet vidim u slikama, pokretnim, obojenim, ponekad crno-belim, ali me sivilo ne proguta, ve� privu�e. Predmeti dobiju privilegiju �ivota i sudbine. Sitnice postanu dramati�no va�ne. Sitnice postanu lagano neophodne. Subota je dan van svake kolote�ine. �migavac, pogled u desni retrovizor, momenat ili dva… i prestrojen si u Subotu. I tu vizura postane druga�ija. �ini ti se da bi o svakoj toj subotnjoj sitnici mogao da stvaraš satima. Kad bi subota du�e trajala.
Radosno otkri�e nove radio stanice, koja te pokre�e, njiše, nosi. Njene dirljive virtuelne slike u crno-belo-crvenom.
Dve nepravilne i paralelne zelene linije na novom �utom stikeru, oštrenje kreona u �urbi. Magla baci sablast na grad i dišeš vlagu. Pro�eš pored mesta gde te je dr�ao za ruku, prvi put, a ti se ose�ala kao da ti je to prvi put ikada da te neko dr�i za ruku… i tada se zamaglilo. I ka�eš ...Nije mi dobro, koliko mi je dobro… be�i, �avole. A njemu se svidi. U zamagljenom, sasvim je jasan ose�aj njegove ja�ine. Snaga koja te uvu�e u sebe. Bila je isto subota, puna subota, kad ti je rekao jednostavne stvari, da si lepa, da ti kosa sjaji, i kad je �utao samo i gledao uporno, pokušavaju�i da te zbuni dodirom kolena ispod stola. Neprimetno. Ono od �ega ti se gr�i stomak, i pomera. �ak i sad kad se prise�aš. Prijatno nelagodno.
Subotom i alergija koji ti iza�e kao rana u borbi s ku�nom prašinom, deluje ti kao ukras na ko�i junakinje Star treka. Simbioti�ni humanoid sa planete Trill, sa specijalnim neurotransmiterom, alergijom na ujede insekata i uvek hladnim rukama. Sa magi�nim mo�nim belegom od �ela du� obe strane tela. U simbiozi spojena su se�anja, veštine, crte. Subotom je lako postati simbioti�ka Trillica.
Sva�e subotom imaju specifi�ne tonove. Uglavnom visoke. Koje prekida muk. Izmestiš se na tren i znaš da je besmisleno, ali doprinosi dinamici, a pravilo je prihvatiti sve što pokre�e.
Misliš o trenutku u kom si postao svestan starenja. Ili je bilo više trenutaka. Nije bitno. Mo�da je bila subota. Kad si dete ili još i malo više, starenje ti apsolutno ništa ne predstavlja. Jer rasteš. Onda jednom, prestaneš da rasteš, a po�neš da stariš. Kvalitativno druga�iji proces. To je kao da polako prestaješ ili se trošiš. Potrošan si, �ove�e. A �inilo se da ti kraja nema. Nije to preterano depresivno razmišljanje. Subotom, ne.
Druga�ije vidiš ljude subotom. Subotom san koji sre�an sanjaš sam… ima ljude. Tu je neki �udan kameni prah, kao… kao �uti kokain. Samo što nije. Kad ga udahneš, dimenzije stvarnosti se promene. U njoj mo�eš da vidiš ljude sa svojim istim telima u prostoru, ali kod nekih samo, vidiš i �ute obrise od dima, koji im obavijaju tela i izdu�uju se malo iznad njih. A �uti dim ima lice. Kad nekoga tako vidiš, onda znaš da on ima dušu (u nedostatku boljeg izraza) i da si sa njim povezan. Obratiš mu se u sebi, ili sasvim sasvim tiho, kao mislima, a on, iako prostorom daleko, �uje, osmehne se i ka�e – Hej…

More than lost in translation

Wed, 12 Aug 2009 23:02:00 +0200

Ne moraš uvek da tra�iš. Nekad te sve ono što te treba na�e.

Ili izgubi.

Rekao si da se taj film mora pogledati. Da je spor i �udan, ali da verovatno nisi pravi �ovek da o filmu govoriš. Posle si govorio... bahh. Svašta.

U nešto bih i poverovala. Predobro je zvu�alo.

Najva�nije si pre�utao. I predugo nisi hteo da odeš. Ja nisam umela.

Nervozno od flajera napravljen zeleni brod od papira koji si posle �uvao.

Krv iz nosa, novo iskustvo (volela sam da mislim od uzbu�enja).

I prvi poljubac, naopa�ke, naglava�ke... negde zalutao u kosi.

To je preostalo.

Dok neko davno pismo ne zaprepasti kao onaj strašni klovn iz kutije, izletevši iz inboxa.

Iz prošlog �ivota.

Jednog ovakvog dana, jedne ovakve nedelje, baš mi to i treba.

Dok si Izgubljen u prevodu.

On preumoran, preracionalan, pre pre... ne razume. Ne ose�a. U redu je to. Verujem da ni ja ne bih razumela, da sam na njegovom mestu.

Posve je �udno kako u ravnici ume da postane intenzivno, i donese insomniju.

more than this...

Summertime

Sat, 01 Aug 2009 13:00:00 +0200

Ona pri�a... Jedva �ekam to i to, da napunim baterije, onda �u biti k’o nov... meni je apsolutno strana. Tako posle nekih intenzivnih doga�aja, ja potonem, na unapred nepredvidivu dubinu. Postexitovska depra, postmorska depra... mora�u da se pozabavim time. Ili ne. Zapravo, shvatiš da si se na sebe sasvim navikao, da odobravaš sebi da �iniš stvari u svom vremenu, svojim tempom, na svoj na�in, i to daje jedan novi mir. Mo�eš da budeš ta�no onakav kakav si. Blagodeti Prihvatanja. Neko vreme govoriš sebi da prihvataš stvari kakve jesu, ali to je samo uve�bavanje i priprema, jer usput postaviš dovoljno uslova da ne osetiš mir. I dok se pripremaš, pogrešno misliš da bi potpunim Prihvatanjem mogao dosta da izgubiš, da �eš tako pristati na previše kompromisa, da se prostor time ograni�ava. Da �eš se sku�iti i trpeti. Prirodno, tome pru�aš otpor, što troši previše energije. Matematika je jasna.

Prihvatiš.

�udo. A ja odavno nisam do�ivela takvo �udo. Otvara ti se jedan potpuno Novi svet. Nema onih umišljenih granica, samo ogroman prostor, kroz koji istog trenutka dobiješ poriv da tr�iš, tr�iš iz sve snage, bez straha, jer znaš... da mu kraja nema.

Puna sam ljubavi. Koja se stalno obnavlja, a ja ta�no znam šta �u s njom.

A more-sunce-pla�e... �ist hedonizam. Seks-hrana-sanjanje. Savršena rutina, i �iniš sve da je ni�im ne poremetiš, a to je lako ako se kre�eš na onaj svoj na�in, svojim tempom. Svaki zalazak, sumrak na pla�i. Talasi govore, a mi �utimo. I maštamo o istom. Ništa ne bi valjalo kad bi moglo da se prepri�a... a ne mo�e.

Uverena sam da bolju knjigu za leto nisam mogla odabrati. Ako ste nekada �itali nešto moje, i svidelo vam se, ili ste se prepoznali u stilu, misli, emociji, smatram da postoji zna�ajna verovatno�a da �e vas impresionirati M.V.Ljosa Don Rigobertovim bele�nicama. �ivotna filozofija u kojoj su individualnost i sloboda prioriteti i imaju isto zna�enje, u�ivanje jedini pravi smisao �ivota, vaseljene i svega ostalog, prefinjenost, preslikavanje umetnosti na pano stvarnosti, omamljuju� erotski senzibilitet do perverznog, inteligencija i vrhunski sarkazam... i rekoh previše. A nisam je još ni dovršila. Vrati me kroz vreme i prostor poneko zrno peska ostalo me�u stranicama.

Istorija

Wed, 08 Jul 2009 03:50:00 +0200

Mislila sam sino� o tebi. O tvom telu. Koje se fetusno sklup�alo oko mog. Goli, umotani u oblak. Poezija.
A neke ptice postaše besku�nice zbog nas, pa se useliše tebi pod pazuhe, meni me�' grudi. Moj se struk ugiba pod tvojom rukom. Moje u tvome krilu. Toplo me�uno�je.
I telo - pokret prekriven ko�om.
Oblik koji se pretvara u dodir.
Jer sve se pretvara u dodir, dok lutamo ispituju�i naše oblike. Naše oblake.
Lagani trzaj, pred san, kad se otisnemo od stvarnog.
Ne znaju�i šta ono drugo sanja, svako svoju plovidbu plovi.
Na kom ludom instrumentu bejasmo strune mi, i ko je... majstor, koji nas dr�i u ruci?
Svejedno.
Sad je sasvim svejedno.

19.11.2002.

Pascal Renoux

mzzpsch is...

Wed, 01 Jul 2009 15:50:00 +0200

... uh huh her.

In-to

Mon, 29 Jun 2009 17:44:00 +0200

Pogled mu se zalepio za sam desni ugao oka, i malo je zastao, �ak se u svom nemiru smirio. Potom ja�e stisnuo kapke, skinuo nao�are, i pokušao da se vrati. Luta pogledom oko mene, iza mene, tra�i nešto, mrmlja. Pitam je l dobro. Odgovara, mada ne baš na moje pitanje. V., koliko nas ima ovde, koliko ima ljudi u sobi? Je l troje? Ili više...? Hm? Opet se vrati, kontakt. Pokazuje kao da mu neko stoji s desna, pojavi se, pa ode. Nervira ga. Boli ga glava. Gleda desno, gleda iza. Uznemiren je. Otcepljenje.

Moje prve licem-u-lice halucinacije.

Na izlazu iz grada ulaz u oluju. Grumeni leda i prete�e nebo naokolo. Jel se plašiš? - pita me. Zar sam toliko o�igledna... osmehnuh se, mo�da nešto i rekoh. Ja se ne plašim, samo bi bilo dobro da stanemo i sa�ekamo, brzo �e to. Mora da je majka. Po ose�aju, ako ne po funkciji. Razmenile smo još koju, i tu se nešto desilo. Osetiš prisustvo.

Utonula sam u pisanije. U iskustvo. Raspravu o smislu i smeru, i... kuda �eš? I kako? Samo kratki i blistavi momenti koji ti pomognu da ostaneš jednom ta�kom povezan sa stvarnim. Kad u pisanju nai�e jabuka, crvena, so�na, podigoh pogled, na drvo savijeno od te�ine ploda. Jabuka, crvena. Ti momenti. Zbog kojih si slobodan da uroniš još dublje. Da dotakneš ono što se ne doti�e. I da se ne plašiš. O�iviš intuitivno i pru�aš se.

Napisah naslov, autora i godišnje doba, i pru�ih joj na izlazu. Svide�e ti se. Nije se iznenadila, osmehnula se. Podelila sam ga, jer ga tako samo ima više. On je deljiv do beskona�nog, on se umno�ava.

Vedro je, nebo je opet otvoreno.

A ja... se jedva kre�em. Usporeno, kao na snimku, svaki korak mi je te�i, i sa ovo malo svesti ula�em krajnji napor da napravim novi i novi, do ta�ke B. Imam utisak da se to spolja prime�uje. Ali druga�ije i ne mo�e. Ne mogu da shvatim šta mi se dešava. Pokušavam pogrešno. Shvatanje nije taj proces.

Hipnotisana sam. To je onaj �udni ose�aj koji nastaje preraspodelom kontrole. Utihnuo je Kriti�ki izvršilac. Nisam ni primetila kad si ga isklju�io.

Spinning

Tue, 23 Jun 2009 01:20:00 +0200

Kad ve� na dva nova mesta izbije ekcem i svrbi te, svrbi... vreme je da pustiš da iza�e. Onomad mi je to rekla neobi�na energeti�arka dubokih tamnih o�iju. Vreme je da pustiš sve to što �uvaš pod ko�om. Tada mi se to �inilo impresivno. Posebno da taj proces propuštanja vizualizujem. Poru po poru.

Nikako mu se ne bi svidelo kako me gledaš. Do koske. Prostor se s tobom uvek širi, u svim pravcima, uvek postaje Univerzum, u kom je glavna zabava donositi odluke koje ga oblikuju. I to radimo svesno i svakoj se divimo. Kafa sa ili bez? Bez. Be� ili zeleno? Be�. Apricot or apricot? Apricot. Trebalo je navi�i se na taj pogled. Intenzivan i uporan. Razotkrivaju�. Onaj što opipava unutrašnjost. Kad odustanem od otpora, nestane gr�, i po�injem da se privikavam na njegovu prijatnost. Da, ogoljavanje je osloba�anje. U pravu si – nije tebi mesto ovde. Trebalo je da se rodiš za bar šest vekova dalje. Nestvaran si.

A ljudi su zli. Ponekad, poneki. Uglavnom su nevešti i smešni u svojim pokušajima da se poka�u, sakriju, maskiraju, odbrane kada ih niko ne napada. Ipak, ponekad su jednostavno zli. I to je jedino objašnjenje. Što je tako�e jadno, mada opasno.

Komunicirati je imperativ. Kada, kako i koliko �eliš. Sve ti dozvoljavam. I kada �utiš, ti nešto komuniciraš. Skreneš li pogled, odeš li iz okvira, ne odgovoriš li na pitanje. Prosto mo�eš. Da ne pristaneš na isprazno �askanje iza debelih slojeva. Dopire li išta?

Bi�a sa kojima se dodirujem, vanvremenski i vanprostorno, podsete me da vredi. Da jeste imperativ. I dar. Po�elim da ostavim trag, bi�a me inspirišu na stvaranje. Ka�eš da nisam svesna koliko tragova ostavljam na sve strane. Verovatno. Ali... napisati knjigu. Ili takvo što. Stvarati. Stvoriti. Roditi.

Nisam sigurna... da li je za to potrebno još dugo i opse�no usavršavanje, vreme, gra�enje, sazrevanje ili prosto momenat odluke da zaroniš, da se otisneš dublje i odva�iš da istra�iš? Verovatno sve skupa.

Bahh, re�i.

Sat, 06 Jun 2009 01:26:00 +0200

jednostavno je.
neke stvari prosto prespavaš.

Slojevito

Thu, 28 May 2009 01:17:00 +0200

Bilo je lepljivo toplo. I bilo je uzbudljivo. Redovi su promicali, brzo, br�e nego okoliš. Ne redovi. �itave lan�ane reakcije slova. Nemir u prstima u dodiru sa koricama. Belim, jednostavno oslikanim, da maskiraju fascinantnost unutrašnjosti. Najednom, re�i su svuda. Izviru iz svega što pogledam, dotaknem. Vidim ih u slikama i zvucima. Kratke su, velike, si�ušne, izmišljene, menjaju oblike, krivudaju, talasaju, trepere... More re�i. Moje more, moja aura, nosim je sa sobom, nosimo se me�usobno.

Dok je �itala, sun�ane je zadenula u dekolte lagane crvene košulje, što ga je malo razglavilo. Posmatrao sam je podu�e i shvatio. Za nju nije bilo sveta, bar ne ovog opipljivog. Bila je daleko ili izvan, bila je tre�i lik u romanu, bila prostor, ili svetlost, ili mrak. U romanu. Bila je neuhvatljiva. Menjala je oblike, menjala je lice, boju o�iju. Ako si gledao, a gledao sam, mogao si lako da vidiš tumbanja ispod naizgled mirne površine. Vuklo me je da saznam šta ju je tako pokrenulo. Koncentrisao sam se na odraz slova u tamnom staklu nao�ara, ali svaki put kad bih došao do kraja reda, bljesnula bi belina ko�e, a onda se izgubila u skrivenoj dubini dekoltea, kojoj, iskreno verujem, nema dna. Zatvorio sam o�i. I sve sam video.

Pitam se je li svestan koliko je bio grub na po�etku. Pokušava da mi objasni ljudske odnose principima termodinami�ke verovatno�e. Ne glumim da razumem. Samo se kiko�em. Tako da me �uje. Nepoznat mi je, ali ne i stran. Raznovrstan i uglavnom fantasti�an. Slojevit. Muškarci bi trebalo da su jednostavni. Bocka, ali zapravo ose�am samo golicanje. Bezobrazan je, i tvrdi da je to skoro neophodno. Uo�ava detalje. Zastane, pa se oduševi. I još mnoštvo jedno �itavo. Kako da ti ne do�e da prokleti, prekopotrebni racio 24/7 jednostavno isklju�iš... i opet sve krene kud po�eli? Mo�da do�avola, kad bismo bili veruju�i. Ovako, samo do nekog toplog mesta...

Ne mogu ta�no da se setim trenutka, u minut i sekund, kad sam po�eo da ose�am elektricitet, treperenje. Voleo bih da ga zakucam, u vreme, u zid, prodrmam ga po potrebi. Dobro je otkriti da si još uvek sposoban za to. Dok sam vozio Keln-Enschede, oko njenih nogu su se motali leptiri. Plavi i narand�asti, osmehivala se. Video sam na trenutak Veliku Mapu. Osmehnuo sam se. Ona gleda na na�in koje druge �ene mrze. I to volim. Izmišlja re�i. Iskrena je po svaku cenu. Njena posesivnost otkriva strast. Voli kad joj ka�em ime. To joj oduzima nešto od kontrole. Opet za�murim. I ka�em joj: Hajde da puštamo leptire... kao papirne zmajeve.