Ima dana kada se naglo približiš, a da ni ne primetim.

Nešto kao u onoj igri Oduzimanje zemalja, koju smo kao klinci igrali.

Lopta je u mojim rukama, svi su daleko, samo se Ti približavaš.

U svakom treptaju moga oka, priđeš za par koraka, polako osvajajući moj prostor, i najednom si tu.

A nisam ni primetila.

Grabiš me, gubim loptu, i dah.

Nisam više ravna.

Tako vešto.

Pomišljam, i podmuklo.

Ali praštam Ti, nekako Ti uvek praštam, i primam, i pravdam, i razumem.

Jer Želiš.  

Cosmia

When you ate,
I saw your eyelashes.
Saw them shake like
wind on rushes.
In the cornfield,
when she called me
Moths surround me.
Thought they’d drown me.

Pričaju tako Vitez i Mazza…

V : I kako je M danas…?

M : Pa… nekako krhko i malo oblačno.

V : Zašto tako M…?

M : Ne znam, loše sam se probudila... ne volim zimu... i ne znam. Eto, i to je sasvim dovoljno.

V :  Znaš, samo kriješ to. Vjerovatno i od same sebe.

M : Možda. Ali ne želim da se udubljujem danas. Sutra, ...možda. A možda ću naći još neku pesmu ili samo puštati ovu... dok se traka ne izliže i razvuče. Ooo, pa danas sam poetična... Divno.

V : ...ahhhhhhh žene...

M : Nije to ''žene''. To je M.

V : Žao mi je što si tužna.

M : Ma, nije to ni autentična tuga. To ti je nešto kao tuga + mrzovolja + ćutnja + susnežica.

V : D-mol?

M : Ne Balaševićev. Sivlje. Blatnjavije.

V : Teško mi je da shvatim da si tužna. Da sam ja takva riba, kao ti...

M : Da. Danas se baš osećam kao riba. Nema, u mračnim okeanskim vodama, tumaram, povremeno samo otvorim usta da uhvatim koji plankton.

V : Blago planktonima...

M : Hmm,  ...ti baš umeš, a ? Da razvedriš moje sivkasto.

For all a-religious believers...

I don't believe in an interventionist god
But I know, darling, that you do
But if I did I would kneel down and ask him
Not to intervene when it came to you
Not to touch a hair on your head
To leave you as you are
And if he felt he had to direct you
Then direct you into my arms

Into my arms, o lord
Into my arms, o lord
Into my arms, o lord
Into my arms

And I don't believe in the existence of angels
But looking at you I wonder if thats true
But if I did I would summon them together
And ask them to watch over you
To each burn a candle for you
To make bright and clear your path
And to walk, like christ, in grace and love
And guide you into my arms

Into my arms, o lord
Into my arms, o lord
Into my arms, o lord
Into my arms

But I believe in love
And I know that you do too
And I believe in some kind of path
That we can walk down, me and you
So keep your candles burning
And make her journey bright and pure
That she will keep returning
Always and evermore

Into my arms, o lord
Into my arms, o lord
Into my arms, o lord
Into my arms...

Profesija kojom se bavim ume biti lepa, i plemenita recimo, ali ne donosi mnogo smeha i dobre zabave, meni samoj. Zadovoljstva, osećaja uspeha - da. Smeha - u vrlo malim dozama. Elem, ubedljivo najviše smeha doneli su mi susreti sa decom predškolskog uzrasta, čiju sam zrelost za polazak u školu procenjivala. Neki odgovori mogli bi se protumačiti kao posledica nedovoljno stimulativne sredine za dete, pa stoga i manjak znanja, ili neke nedovoljno razvijene misaone funkcije uobičajene za uzrast deteta, a katkad i kao svojevrstan pogled na svet i neobična kreativnost, koje apsolutno nisu svesni.  Evo nekih odgovora...

Kako se zove čovek ili teta koji nam šije odela?

-         Prilično može da se zove Sandra ili tako nekako...

-    Lovac.

Šta jede ptica?

-         Ptica jede šta joj se nadje na putu...

Šta znači reč kusur?

-         Pa, kusur ima papirni i vodeni (gvozdeni).

Kako se kreće zmija?

      -    Zmijaaa... kleči,  ...ne, ne, čuči...

(kuce i zeke) Šta su oni zajedno?

      -     Brat i sestra!

Koji su delovi drveta?

      -     Pa, to su staaablo, grane, ...lišće, ... i veverica!

Šta je suprotno od mokrog?

-     Suprotno od mokrog se stavlja u regal.

Sedam u voz, na relaciji Subotica – Beograd, i najpre : ŠOK!, ...a onda i misao : O ovome moram pisati!!!

Motorni voz, u narodu još poznat kao Plavi, pristiže u stanicu, sa nekih regularnih 35 minuta zakašnjenja. Elektronska vrata se otvaraju, pristupamo mašini, i pomislih : Kakvo iznenađenje! ...deluje prilično pristojno, gotovo čisto, ili bar ne previše prljavo, toplo, prozori dihtuju, kao da je nov, sad ispod čekića, što bi rekli, ili bar dobro restauriran. Smeštam se, zadovoljno otpočinjem ritual koji toliko volim, knjiga za putovanje, slušalice u ušima, talasi B92, plovim u noć... I onda se desilo...

Jačina zvuka, onaj volume, beše na šest od deset crtica, tek da ne izgubim pojam o vremenu i prostoru koji prolazi pored mene... Tih šest beše sasvim dovoljno da čujem zvuke, koji su osvajali vazduh do mesta na kom sam sedela, koje ne znam precizno kako da opišem. Hmmm... Zvuk koji para bubne opne, diže pritisak, krivi lice u grimasu gađenja. Ono što s pravom tvrdim da ne zaslužuje Muzikom se zvati, ono što ne shvatam, ono dno dna, zavijanje koje može služiti samo, i samo kao efikasna metoda za mučenje iole svesnih civilizovanih ljudi... izbečenih očiju, u šoku otvorenih usta, okamenjena, ponavljam u sebi : Ne verujem, ne verujem, ne verujem... U novom/restauriranom vozu, sa odličnim ozvučenjem, projektovanim tako da zvuk dopire i do najudaljenijih ćoškova vagona (svaka čast), vođa mašine pustio je domaći melos, muziku sa kamena, ili kako se to već zove, ja zaista, zaista ne znam.

Ljudi se pogledaše između sebe, zbunjeno, u neverici, opet zbunjeno, i potonuše u svoje misli i kapute, iako je bilo prilično toplo. U Plavom vozu...

Ja sam pojačala volume na desetku, i zapeva Björk, vrisnu emociju svojim fantastičnim glasovnim mogućnostima, i potonuh u knjigu, te srećom učinih toliko omiljeno mi putovanje – podnošljivim.

''Železnice Srbije Vam žele udobno putovanje!''

Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim

pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,

ne bih se trudio da budem tako savršen,

opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah,

zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.

Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima,

više putovao,

više sutona posmatrao,

na više planina se popeo

više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta

na koja nikada nisam otišao,

jeo manje boba, a više sladoleda,

imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio jedan od onih

što je razumno i plodno proživeo

svaki minut svog života:

imao sam, jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim

težio bih samo dobrim trenucima.

Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,

od trenova samo; nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli

bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.

Kad bih opet mogao da živim

lakše bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim

s proleća bih počeo bosonog da hodam

i tako išao do kraja jeseni.

Više bih se na vrtešci okretao,

više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,

kada bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite,

imam 85 godina,

i znam

da umirem.

Ona puni osamnaest (malo više) godina u julu

I ne zna šta da radi kada položi diplomski ispit

Ljudi su zlobni dok gledaju njene grudi

Ljudi su vrlo zlobni dok gledaju njen ten

Ona se budi

Ona se budi

Celoga života nečim joj pune glavu

Krpice lutkice su stvari za devojčice

Igrati lastiš Ona nikad nije znala

Skuvati ručak nikad nije bila njena stvar

Ona se budi

Ona se budi

Ona ima nekoga da joj kaže

Ti si moja Ti si moja Ti si

Ona ima nekoga da joj kaže

Ti si moja

Ljudi se čude Zar Ona može da misli

Ljudi se čude Zar Ona sme da zna

Igrati lastiš Ona nikad nije znala

Skuvati ručak nikad nije bila njena stvar

Ona se budi

Ona se budi

Ona ima nekoga da joj kaže

Ti si moja Ti si moja Ti si

Ona ima nekoga da joj kaže

Ti si moja