Sin: Tata, da mi kupis mobilni. Nije mi mnogo vazno koji je model. Samo mora da ima neke funkcije. Kao prvo video konferenciju, jer sam cuo da ce to uskoro da puste ovde kod nas. Onda, GPRS, WAP, Blue tooth i da ne nabrajam te osnovne sitnice. Mora da ima kameru, bar pet mega piksela, dobru memoriju da moze da stane filmic od jedno pola sata. Naravno, da snima razgovore, da pravi fotke, a da onaj koga snimam to ne zna, da...

Tata: Jeli sine, a sto se ti ne drogiras kao sva normalna deca?

:-)

Sedim smusen, sam sa sobom.

Srcem sledim svoju senku.

Saosecam sa svim setnim

Slozio sam sve sama S.

Postajem paranoican.

Pogled polako postaje providan.

Prelazim precicom pustinju pobeda

Pisem po papiru P.

Nikako ne nalazim nacin.

Nedostaju neke navike.

Nogama necijim nastojim nestati

Nizem nepregledna N.

Bojim brasnom belinu.

Belezim brujanje bogova

Bezim besnom bolesniku

Belezim bezbroj B.

Znam ima jos jedan ceo dan, ali silno zelim da se ovaj mart zavrsi. Neka ode, kamo srece lepe da nikada nije ni dolazio. Zasto ga nije bilo moguce preskociti? Da, tacno je da nije sve bilo ruzno u njemu, ali ona odvratna istina sa kojom se suocih prebrisala je sve fino.

I zato - putuj marte 2006. i nemoj mi se molim te vise vracati. Ne, ne mrzim te, samo si mi doneo veliku bol. Mozda ti i nisi kriv, ali ostaces tako zabelezen.

CRNOM - DEBELO CRNOM FARBOM.

ETO, MOJ MLADJI ANDJEO JUCE JE NAPUNIO DEVET MESECI. DANAS SMO ISLI NA SISTEMATSKI PREGLED. I SVE JE SUPER. ZDRAVI SMO, NAPREDNI... IMAMO 9.350 GRAMA I 75 CENTIMETARA. I NISMO PLAKALI KADA SU NAS SLUSALI HLADNIM STETOSKOPOM I KADA SU NAM GLEDALI GRLO ONIM METALNIM STAPOM. MA, SKROZ SMO BILI SUPER...

Hvala ti Dražene!

-       Za to što jedva mogu da se setim vremena u kom te nisam poznavao

-       Za to što si istrpeo moje pubertetske gluposti

-       Za to što sam mogao da kradem tvoje fore

-       Za zajednička ludiranja

-       Za akorde i tekstove koje si mi davao

-       Za knjige koje si mi preporučio

-       Za tortu koja se prevrnula na pod

-       Za patuljka zarobljenog u zvučniku

-       Za životne sitnice

-       Za velike stvari

-       Za to što si voleo S.

-       Za Milana i Marinu

-       Za to što sam one noći video kako se nova zvezda upalila na nebu i što sam shvatio da si se smestio

-       Za sve ti hvala zetonjo!

Evo me, sedam dana kasnije. Radovao sam se prosle nedelje skorom dolasku proleca. Objavio sam post u 18.35, dakle manje od sata do lepog godisnjeg doba. A, onda je zazvonio telefon.

DRAZEN JELOVAC PREMINUO JE U 18.00 20. MARTA 2006. GODINE.

Samo jedan dan posle svog cetrdesetpetog rodjendana. Otprilike u vreme kada sam bio neizmerno dobro raspolozen zbog dolaska proleca. Nije ga docekao. Srusio se veliki deo mog sveta. Tuga.

Zato cu danas pisati o Drazenu.

Ne znam koliko sam imao godina (10 ili 11) kada sam ga upoznao. Moja jedina sestra upoznala nas je sa svojim deckom. I tada je pocelo intenzivno upoznavanje i druzenje. Kako sam mladji deset godina bio sam (siguran sam u to) strasno naporan i dosadan Drazenu, mojoj sestri i njihovom drustvu. Ali bio sam neminovnost i oni su me trpeli. Sve su izdrzali. I moj pubertet, cak. Bez grube reci.

Kada sam imao 13 ostali smo bez oca i Drazen je vremenom izrastao u nekoga cije sam savete rado slusao i cije sam fazone kopirao. Mogu da kazem da su, uz moju majku, Drazen i sestra najzasluzniji za to sto sam izrastao u normalno stvorenje.

Svega se secam. Sestrinog i Drazenovog vencanja. Rodjenja mog sestrica Milana, pa sestricine Marine (sretan joj danasnji rodjendan bio i dugo mi zivela)... I siguran sam da cu se uvek secati.

Prosli ponedeljak. Moja voljena javlja najcrnju mogucu vest. Jurim do sestre, a neki krik stoji u grlu i gusi me. Stizem. Sestra je uvek bila moj oslonac i ja sam bio njen. I znao sam da moram biti i sada. Vise nego ikada ranije trebala je moju podrsku. Prisustvo. Sta god. Stizem. Zlo mi je. Bubnjaju mi misli. Kako je moguce? Zasto? Naucio sam da mi kad pozvonim Drazen otovri vrata. Ovoga puta otvara ih neko drugi. Ne znam ko. Trazim sestru pogledom. Nije tu. U sobi je. Idem tamo, a ne znam kako. Drazen lezi u krevetu. Prelep kao i uvek. Sestra je pored njega. Grlim je i placemo. Pokusavam da disem... Sestra trazi da napisem nesto sto cu procitati na sahrani. Zna da sam najjaci na recima. Obecavam da cu napisati, ali je upozoravam da nemam snage da citam...

I sve po redu. U onaj kisni cetvrtak (najgori dan protekle sedmice) Drazenovo telo je sahranjeno. A on je ostao tu sa nama. Nikada necu dozvoliti da nestane iz naseg sveta. Tu mu je mesto. I dacu sve od sebe da ga Milan i Marina, iako su jos klinci, ne zaborave.

I sve sam ovo napisao da bih stavio na vase monitore to sto sam napisao Drazenu, ali bas kao sto nisam imao snage da procitam, sada ne mogu da istipkam. Valjda cu sutra biti jaci. Ili odlucniji.

I eto. Otisao je moj omiljeni lik iz ovog zivotnog filma. Poslednje sto sam cuo od njega bilo je CAO G, tog ponedeljka oko 11 casova.

Pa, CAO DRAZENE.

Veceras u 19.25 pocinje prolece. Napokon. Osecam se prijatno zbog toga. Ne znam zasto, Ali osecam se prijatno. Moci cu andjele svoje da izodim u duge setnje, moci cemo da uzivamo u mirisima svojstvenim za ovo doba. Moci cemo da uzivamo. U to ime uzimam sedam dana slobodno od (27.3) i nadam se da ce se trend sunca nastaviti i u toj sedmici. Bas sam se uzeleo izlazaka iz cetiri zida. Jedva cekam. Jedva cekam. Jedva...

I nadam se da cemo uspeti da skrojimo nebo samo za nas. Lepo bi to bilo. U to ime – stihovi: 

Da sam ja netko

Pozvao bih sve djecake

Dao bih im igracke i 

Pustio ih da se cijeli dan

Igraju i jure…

Radili bi divne stvari

Prekratki bi bili dani

Voleli bi svoje skole djaci 

Da sam ja netko.

Svim majkama bih izbrisao bore

Ucinio da ocevi ih vole

Davnu ljubav da im vrate 

I da mirno zive svoje sate

Da sam ja netko.

Ne bi ljudi zivot proklinjali

Sve bi ruze zeni poklanjali

Kako bi se zivelo i kako bi se voljelo 

I kako bi dobro bilo

Da sam ja netko.

Putovao sam vise od sat vremena na posao.

Fucking Beograd je zakrcen. Sve vonja po naftalinu. Izvukli se najbolji kaputi cuvani za specijalne prilike. Jeb`la vas specijalna prilika. Malo mi je sto idem na posao subootm samo vi ste mi trebali jos. Stari most, Brankov most sve vrvi od necega. Izgleda kao duga kolona gmizavaca. U proseku svi su rodjeni pre drugog svetskog rata. Ima i mladih, ali prosek je prosek.

``Trideset peta-sesta, preko sindikata na more. Trideset peta-sesta, uvek u parteru nikad gore.``

NIKADA NISAM IMAO VECU ZELJU DA ODEM ODAVDE NEGO STO JE IMAM OVOG JUTRA.

I i dalje se naivno nadam boljem sutra...

... Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio - taj nije nista uradio. I shvatice, kad tad, dane zna sta je hlad...

Dj. Balasevic

Jadna je ona lipa pozarevacka. Koliko ce jadno drvo jos moci da traje kada ga u subotu podjubre.

Ne zelim da vredjam bilo koga. Ne zelim da osecam srdzbu koju osecam. Zelim da normalno udahnem punim plucima neki lep zivot. Da nema mrznje u meni. A on mi je sve usadio. Taj sto ce i lipu unistiti.

Samo zakasnio je 15 - ak godina. Nazalost.

ZEMLJOTRES

I te sam noći ja morao otići.

Tako je htela moja zvezda vodilja.

A ti si ostala, od želja sva, da se sa našim društvom zabavljaš...

I stari sat me je nervozno gledao,

ponoć pokazao kad sam se predao.

I put se gubio pod mojim nogama

Pođoh po tebe u taj čas.

I svašta nešto se događalo u mojim zaljubljenim venama,

A stomak se žestoko borio sa svojim teškim stenama.

Tad sam ti prišao pa te pozvao da izađeš do predvorja,

Odlučnim korakom sa mnom si krenula...

Posle se više ničeg ne sećam...

Sećam se poljupca kada ti rekoh ja

Želim da igram s tobom život kao ples

Ti si se topila pod mojim rukama..

O, Bože... Kakav divan zemljotres.

Zvono na vratima. Sedim u svojoj sobi sa veoma dragim prijateljem i ocekujem da se pojavi devojka koju smo nedavno upoznali. Izgledalo je da bi mogla da se prikljuci kruzoku nas istomisljenika. A moji ljudi i ja takvima uvek otvaramo vrata. Sto nas je vise - srecniji smo.

Dakle, zvono. Otvaram vrata. Tu je kandidat za ulazak u drustvo prijatelja. Ali, nije sama. Tu je i njena prijateljica (zvacemo je H) - kasnije i kuma.

I tako na vratima - susret. Zmarci kroz telo. Jebote, mnogo lici na P. (P je velika ljubav koja je ostala iza mene par godina ranije).

OK. Kuvam kafu. Caskamo. Dovatamo se gitara. Prijatelj i ja, pa recimo da nam je Bog podario sluh, sviramo... A njih dve savrseno uklapaju glasove. Lepo nam prolazi vreme. Opusteni uzivamo... Negde u ono vreme kada odlazi poslednji bus, pratimo ih. Divno popodne i vece provedosmo.

A ja sam narednih nekoliko nedelja sve intenzivnijeg vidjanja pokusavao da ubedim sebe da me H tako neodoljivo privlaci samo zato sto me podseca na P. Istovremeno pokusavao sam da oteram razmisljanja o slicnosti njih dve. I prolaskom vremena uspeo sam u potpunosti. H je postala H. Privlacna i izazovna zbog onoga sto jeste, a ne zbog onoga na koga me je u prvi mah podsetila.

Malo po malo odlepio sam za H. Samo stalno smo bili u ekipi. Ni trenutka slobode da joj istresem osecanja pre stopala. Mislio sam da cu puci. Mnogo je lepo biti zaljubljen. Ipak, koliko god ta neizvesnost i neznanje osecanja suprotne strane bilo zanimljivo - bol vremenom postane mnogo zajeban. Tada mi se cinilo da vidim sve potrebne znake i na njenoj strani, ali od prijatelja mojih dragih nisam mogao da sednem i porazgovaram sa H o svemu.

Onda mi je jedne lude noci pukol. Morao sam nesto ranije da napustim ekipu. Otisao sam na nocni, a onda se brzinom munje vratio po H kako bih je napokon izdvojio od svih i ogolio svoja osecanja...

Nastavicu stihovima koje sam nedugo zatim pustio na papir... Te sam reci vec pustio na nekom drugom blogu, pa ako ste ih procitali zao mi je sto nece biti suva ekskluziva. A, ako niste... Pa, eto - nadam se da cu vec sutra imati vremena da vam ih predocim...

Ljeti prolijece na tisuce zdralova. U prvom sutonu jedan od njih skida prsten sa zelene narance predah izmedju ratova...

Zasto uzdisu stasale djevojke? Poljupce ionako nitko ne broji. Olovni kovcezi noseni maticom
kriju sarena odlicja...

Opet je ponedeljak i opet pada sneg. Trecu sedmicu zaredom. Ako se sa ovom praksom sneznih prvih dana u nedelji nastavi mogli bi ponedeljku promeniti ime u, recimo, sneguljko.

Eto, vratio sam se iz Kotora. Tri dana punjenja baterija su iza mene. Vreme je bilo ocajno. Neprekidna kisa povremeno se pretvarala u grad i susnezicu, vetar jak... Sve u svemu i nisam imao prilike da uzivam u lepoti primorja. Uglavnom sam se sa ekipom zabijao u kafice i tako smo provodili slobodno vreme.

Najvaznije je da sam obavio poslove zbog kojih sam i otputovao.

I eto - opet je ponedeljak, opet pada sneg i ja sam opet tu.

Sluzbeni put. Tri dana odmora od Beograda. Via Kotor. Doslo je vreme za dopunjavanje baterija. Znam da ce mi nedostajati moji andjeli, ali isto tako znam da ce mi prijati promena sredine.

Dakle, ako ko slucajno upita za mene, ja sam u Crnoj Gori.

Opet sneg:-)

Volim bas. Samo da vetar ne duva. Nocas sam s posla stigao oko pola dva. Na brzaka se spremio i uvalio se u toplu postelju. A bebac je u kreveticu s vremena na vreme nesto progundjao.

``LEPO MI SANJAJ ZLATO``

Iako sam bio porpilicno umoran ta toplina i uopste izuzetno prijatna atmosfera su me razbudile. Pa, ko bi spavao kada je sve tako lepo. Jednostavno, u mraku na koji su se oci brzo privikle, lezao sam i uzivao. Potpuno prepusten miru i zadovoljstvu. U drugoj sobi culo se glasno disanje starijeg decaka. Ustajao sam da ga pokrijem kada bih cuo da se vrti po krevetu. I nisam spavao do pred jutro.

Kada je sobu vec dobrano popunila svetlost usao sam u svet snova. Lagano i fino.

Bilo je nesto posle osmice kada me je bebac probudio. Mazili smo se neko vreme, presvukli, obukli, klopali...

I sad sam opet na poslu. Zeljno cekam povratak kuci.

Jos malo, pa opet savrsenstvo toplog kutka i dragih ljudi... 

Sad ti zelim laku noc... Vidimo se sutra.

Dovidjenja i laku noc... Snivaj sne do jutra

Jednoga dana kada budem prelistavao postove znacu da je 27. februara padao sneg. Lepi pravi sneg. Mislim, celih sat vremena,

A taj lepi, pravi sneg u meni bude lepe misli i secanja. Belo skolsko dvoriste. Zimski raspust. Budjenje. Roditelji kazu - pogledaj kroz prozor. Sve cisto. Sve prekrasno belo. Dorucak na brzaka. Trk napolje. Ekipa iz komsiluka je vec spremna za razne ludorije. Sanke su podmazane. Salovi, kape, rukavice... Idemo na sneg! Presvlacenje dok god ima suve garderobe. Neponovljiv osecaj zime u promrzlim prsticima. Onda, pauza. Zimski bioskop. Rat dugmica i ostali prikladni filmovi.  Nedeljom - Nedeljni zabavnik i Planeta Majmuna ili vec neka serija u 14.00. Rucak. Pa sve iznova.

Veju, veju pahulje... Hvala im. Na kratko sam opet bio bezbrizno derle. I uzivao sam u boravku u proslosti...

Ne znam koliko ste bili u prilici da nunate bebice. E, ja imam to zadovoljstvo. I obicno svom bebetu pevusim uspavankice. Ne mislim na klasicne, njemu je ionako bitno da cuje neku melodiju. Ravnomernu i finu kako bi ga uspavala. I sve ovo pisem jer sam juce tako niodakle izvukao jednu staru pesmu i pevkio je zlatu mom. I sad ne mogu da se oslobodim zaraznih i duhovitih stihova:

Ja sam se nalazio u autobusu i gledao te kroz prljava i isarana stakla

skupio sam hrabrost i jednomk ti mignuo

a ti se nisi ni milimetar makla.

Zbog prljavog stakla nisi me uocila

nego si u drugi autobus krocila.

Od srama il` od besa sam pocrvenio

a sofer je ubacio u prvu i krenio.

Ne verujem da bih te uspeo prepoznati

(jedino mozda u onoj istoj pozi)

u desnoj si ruci drzala kesu

iz koje ti je nesto kapalo po nozi.

Nisi se smejala, nisi ni plakala

nisi ni vristala, niti si skakala

ako te je moj postupak zadivio

ja to zbog prljavog stakla nisam vidio.

Sve u svemu andjeo je zaspao, a ja sam ostao sa pevljivom melodijom zakopanom negde u mozgu... 

So close, no matter how far, couldn't be much more from the heart
Forever trusting who we are and nothing else matters.

E, lepi moji. Upravo slusam strano zustru diskusiju o svetskom prvenstvu u fudbalu i kvalifikacijama za evropsko. Ajoj. Koliko mudrosti na jednom mestu...

Te rasturicemo, te rasturice nas. Cudo. Koliko zalud prosutih reci. Bez razloga.

Dakle, iskljucujem culo sluha. Vid zakovan za  monitor, prsti za tastaturu... I eto me za cas u drustvu ljubljenih. Odradio sam veliki deo poslovnih obaveza i lagano privodim radni dan kraju. A sutra sam free i necu morati da zamisljam okruzenje koje mi prija. Cool.