Evo me, sedam dana kasnije. Radovao sam se prosle nedelje skorom dolasku proleca. Objavio sam post u 18.35, dakle manje od sata do lepog godisnjeg doba. A, onda je zazvonio telefon.

DRAZEN JELOVAC PREMINUO JE U 18.00 20. MARTA 2006. GODINE.

Samo jedan dan posle svog cetrdesetpetog rodjendana. Otprilike u vreme kada sam bio neizmerno dobro raspolozen zbog dolaska proleca. Nije ga docekao. Srusio se veliki deo mog sveta. Tuga.

Zato cu danas pisati o Drazenu.

Ne znam koliko sam imao godina (10 ili 11) kada sam ga upoznao. Moja jedina sestra upoznala nas je sa svojim deckom. I tada je pocelo intenzivno upoznavanje i druzenje. Kako sam mladji deset godina bio sam (siguran sam u to) strasno naporan i dosadan Drazenu, mojoj sestri i njihovom drustvu. Ali bio sam neminovnost i oni su me trpeli. Sve su izdrzali. I moj pubertet, cak. Bez grube reci.

Kada sam imao 13 ostali smo bez oca i Drazen je vremenom izrastao u nekoga cije sam savete rado slusao i cije sam fazone kopirao. Mogu da kazem da su, uz moju majku, Drazen i sestra najzasluzniji za to sto sam izrastao u normalno stvorenje.

Svega se secam. Sestrinog i Drazenovog vencanja. Rodjenja mog sestrica Milana, pa sestricine Marine (sretan joj danasnji rodjendan bio i dugo mi zivela)... I siguran sam da cu se uvek secati.

Prosli ponedeljak. Moja voljena javlja najcrnju mogucu vest. Jurim do sestre, a neki krik stoji u grlu i gusi me. Stizem. Sestra je uvek bila moj oslonac i ja sam bio njen. I znao sam da moram biti i sada. Vise nego ikada ranije trebala je moju podrsku. Prisustvo. Sta god. Stizem. Zlo mi je. Bubnjaju mi misli. Kako je moguce? Zasto? Naucio sam da mi kad pozvonim Drazen otovri vrata. Ovoga puta otvara ih neko drugi. Ne znam ko. Trazim sestru pogledom. Nije tu. U sobi je. Idem tamo, a ne znam kako. Drazen lezi u krevetu. Prelep kao i uvek. Sestra je pored njega. Grlim je i placemo. Pokusavam da disem... Sestra trazi da napisem nesto sto cu procitati na sahrani. Zna da sam najjaci na recima. Obecavam da cu napisati, ali je upozoravam da nemam snage da citam...

I sve po redu. U onaj kisni cetvrtak (najgori dan protekle sedmice) Drazenovo telo je sahranjeno. A on je ostao tu sa nama. Nikada necu dozvoliti da nestane iz naseg sveta. Tu mu je mesto. I dacu sve od sebe da ga Milan i Marina, iako su jos klinci, ne zaborave.

I sve sam ovo napisao da bih stavio na vase monitore to sto sam napisao Drazenu, ali bas kao sto nisam imao snage da procitam, sada ne mogu da istipkam. Valjda cu sutra biti jaci. Ili odlucniji.

I eto. Otisao je moj omiljeni lik iz ovog zivotnog filma. Poslednje sto sam cuo od njega bilo je CAO G, tog ponedeljka oko 11 casova.

Pa, CAO DRAZENE.