Ako te već nisam poznavao ovih premnogo godina

i kad već sve te hiljade dana nisam znao da postojiš...

Otkud ti sad?

Sudbina si? Ili si usud?

Šta ćeš tu? Ko ti je dao pravo da se šepuriš haustorima moje glave, i da te čak i u azri ima?

I odakle ti ideja da hodnike misli napustiš i švrćkaš mi se po sobi? I to tako neprestano...

Sudbina? Ili usud?

Ja tebe nisam tražio, a opet sam te našao. Ili si ti mene našla... I kad već nisam hteo ništa od ovoga, zašto se dešava?

Sudbina? Ili usud pre?

A to crveno meso, dva santimetra od ožiljka... Otkud mu moć magneta?

Zašto se to u želju pretvorilo? Iskonsku želju...

Sudbina? Ili će biti usud pre?

Ta hladnoća, pa ta vrelina, taj kovitlac misli što praviš...

To dođi, pa beži, te pružene ruke i te ruke koje me odguraju...

Taj prijatni haos, taj neprijatni haos što praviš.

Sudbina? Usud?

Ne znam šta je. Al’prija! I ne prija!