A bila je noć, jedna kao ova i jedna noć posle ove i ja sam dolazio sa jednog mesta na kom su svi bili rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i pevali ''Roždestvo tvoje, Hriste Bože naš'' što se i nije baš smelo tih dana...

Bila je noć... i tišina je bila, samo lepet krila ko zna gde i koraci negde daleko niz Kisački drum, iza onog nadvožnjaka ako znate... ali to i nije tako jako važno...

Bila je noć...

I dugo sam stajao pod njenim prozorom, pred kućom broj 7a, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu... uzalud... nisam uspeo ni na trenutak da je čujem kako diše u snu... moje pile... kako diše...

Kako mi je uvek bila romantična ova pesma. Uvek sam plakala kad je slušam. I bilo mi je žao čoveka koji je «dugo stajao pod njenim prozorom, pred kućom broj 7a, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu...» ali «uzalud...» jer nije uspeo «ni na trenutak da je čuje kako diše u snu...»

Ali sad nekako kad razmislim, zašto bi mi ga bilo žao? Malo se napio, pa se setio svoje večne ljubavi, koju, jel'te, nije čuvao onda kad je bila njegova, a eto sad mu nekako došlo da pati za njom. Vrlo mazohistički ili vrlo glupo od njega. Nije je voleo onda kad su bili zajedno, a sad je kao voli? Ili je voleo i onda samo se pravio frajer? Ma nek se nosi i on i njegova ljubav. Sam je kriv i nek ćuti i ne kuka. Dosta mi je tih priča – ja sam kreten i ne umem da sačuvam ono što je dobro. Pa ok, ne umeš i kreten si. Onda izvoli pa budi kreten nekoj drugoj, meni više nemoj, molim te. I ona je bila vrlo pametna tog januara kad se okrenula i otišla. Zaslužio je. Kreten.

A iskreno se nadam da će je sledeći put kad bude zastao pod njenim prozorom čuti... ali ne kako «diše u snu...»... Eto!!!