Razbiću gitaru,
crn je mrak ispunjava,
odavno se svoje pesme bojim -
pomera u meni neke gene Dunava,
pa ja tečem - i kad stojim...
Ali opet...
Dal' bi ikad bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da baš ne umem novce brojati...
I da je Ništa sve što nudim...

(aha... oduvek sam znala da nije običan... da nije kao drugi... da nije 'vojnik u armiji ljudi'... to me je i privuklo njemu... pa zašto onda tugujem?)

Ređaš po vitrini
fini porculanski svet,
al' ja sam figurica bez žiga...
Pazi - to je bajka što ti pada na pamet...
Fali ti baš ovaj cigan?

(i to sam znala... da sam izmaštala bajku... da nije bilo ostvarivo... od početka sam znala da će jednom biti kraj... pa zašto onda suze?)

Ne, dušo...
Tek u jesen otkriju se boje krošanja,
sve su slične u leto zeleno!
Naposletku... Ti si dobro znala ko sam ja -
Čemu suze lepa ženo?

Draga moja, ti si navek znala da sam pajac...
Moj je šešir šatra pomična,
usne - tice-rugalice, a u oku tajac...
Da sam kaput sa dva lica...
Da sam Gospo'n Propalica...
Obična...

(i zaista... da li je uteha to što sam navek znala??? Ah... možda... već manje boli... kad sam

konačno

shvatila

zašto...)

Naposletku - ti si dobro znala ko sam ja... Otkud sad te suze, moja mila? Rekla si da se za točak bršljan ne hvata, zalud izgužvana svila...
To je tako...
Ne pravi od tuge nauku, mami svetlo na sledećem bregu, okopniće moj otisak na tvom jastuku, još kako, kao jezuška u snegu...

(najgora stvar koju je rekao – naći ćeš nekog... drugog... boljeg... zaboravićeš me, kao da me nikad nije ni bilo... Ali ja neću... neću nikog... ni boljeg... a kamoli drugog... jbg... kažu da vreme leči sve... ali nije tako... nego jednostavno... vremenom... čovek nauči da živi sa bolom... i tako... u inat svemu... napravih ja od tuge nauku... a njegov otisak kopni na mom jastuku... jedino što ne mogu... ne mogu... ne mogu da pronađem svetlo na sledećem bregu..........)