Nas dvoje na zemlji zavolesmo reči,
od njih je bila naša ljubav zdana;
njihova kobna moć znade da spreči
san naše noći, radost našeg dana.
Vejao je oko nas njihov behar
kao cvet sa mirisnih glogova;
svaki naš čas bio je pehar
napunjen lepotom slogova.
Bivali smo i neverni i verni,
i zli i dobri, uvek reči radi,
u srcu našem svaki zvuk je smerni
bio bog mali koji zna sreću
da sruši i zgradi.
Reči radi on znade nežno da me presreće,
i srce moje i oči da hvali,
reči radi ja bejah uzrok naše nesreće,
te prođoše večeri teške kao mutni vali.
Samo kroz zvuke bejah u snu njegovom gost,
zvuci njegovo srce predamnom prosuše;
reč bese jedini trošni most
između duše nam i duše.
Bliži besmo jedno drugom od sveg sveta,
A između nas uvek je pesma tekla
Kao reka između dva poljska cveta.
))