Kad pomislim da će kao pene nestati

I hridi ove, gde se jutros moja tuga

Meša sa gorkim mirisom pelena,

Kuda ću minuti ja kao svila zračna

Samo, ispod plavih maslina i lovora zelena.

Kad pomislim da je sve ovo što me boli

I večno tako se čini, samo senka nestalna

I da će i more ovo, i zvezdu, i planinu snežnu

Odneti vreme kao i čoveka,

I suzu njegovu zemaljsku i radost nežnu:

Mirna bih i gorka na pesak ovaj legla

I večito na njemu ostala,

Ne tražeći ničemu na ovoj zemlji lek.

Na kraju biće opet jedno isto

Sve, ma čime se ispunio vek.

I što bih onda činila ma šta

Da mi radost dođe ili tuga prestane,

Kada sam  proleća jednog u maju postala

Samo zato da me opet nestane.

D. Maksimović