23 December 2007 - SREĆNI NOVI IZBORI...
 SREĆNI NOVI IZBORI
Zaređali praznici u Srbiji. Slave, preslave, komišanja, vašari, Nove godine, izbori... Petarde pucaju na sve strane. Opali i, po neki, kalašnjikov. Popovi se omastili, iako je post, pustili stomake, naoštrili brade i svete li svete. Ko na proizvodnoj traci. Petnaest slavskih kolača i pet vodica, za pet i po minuta. Još kad padne neka sahrana ili svadba, vazda njima, berićeta i veselja.
Svi, veći i manji, gradovi okićeni ko seljačke mlade. Kineske sijalice, različitih boja i dezena, žmirkaju ko rashodovani migavci od Yuga. Gde god se čovek okrene, štrči neko mrtvo, zimzeleno, drvo, spremno da, neopreznim, šetačima, uz svesrdnu pomoć zaleđenog trotoara, izbije oči ili zube. Sve u svemu, veselo.
U isto vreme, po interesnim udruženjima različitih ideoloških provinijencija, poznatijih kao političke stranke, vlada predizborna groznica. U vladajućoj koaliciji, umesto kohabitacije, zavladala kolizija, pa se ne zna ko će koga, kad i pre. Da podrži, naravno. Narodnjaci se lome između Velje i Tome, demokrate, kao i Čedini, ne znaju da li da glasaju za Tadića ili za Čedu, radikali muče muku sa Tomom i Mrkonjićem, isto kao i socijalisti. Jedino šifrovani, uvek, glasaju za pobednika. Ma ko to bio. Građani se, kao i obično, podelili na tabore, pa po slavama i pijankama imaju, vazda, materijala za konstruktivno prepucavanje. Pukne i po neki šamar. Za sada.
U međuvremenu, predizborna kampanja počela da se zahuktava. Jedni žure, drugi kasne. Ne zna se ko će pre stići, a ko uteći. Predsednički kandidati, sve junak do junaka, šipče po Srbiji, obećavaju, već obećano, jedu, piju i derendžaju se. Slogani piče na sve strane. Sa svake bandere, viri, po neki, predsednički kandidat. Zubi im sijaju ko novogodišnja rasveta. Rekao bi čovek, stanje redovno i uobičajeno. Ipak, u Beogradu, po tajnim prostorijama, podrumima i lagumima, u predvečerje Nove godine i novog predsedničkog mandata, vodi se pravi rat.
PODRŠKA
Na tajnom sastanku, premudrih glava srpskih, u mraku nekog atomskog skloništa, uz, titravu, svetlost šest lojanica i jednog kandila, okupio se sam krem srpske intelektualne i političke elite. Za, montažno - demontažnim, stolom sede Dobrica, Matija, pukovnik Amfilohije, Bora Đorđević, general - savetnik Simić i Vukadinović. Na počasnom mestu, u vrhu sovre, naravno, namikario se Koštunica. U jednom momentu, sablasnu, tišinu, prekinu premijer lično.
"Drugovi moji, koekude i činiš voliko, ništa ovo ne valja! Šta nam je činiti?", propovedničkim glasom, kroz koji provejava, vekovna, zabrinutost za srpstvo, upita Koštunica.
"Moramo u boj ići, o presvetli druže premijeru! Samo tako ćemo ostati tu gde jesmo!", zaurla general - savetnik Simić.
"Gde da ostanemo, u podrumu?", začuđeno, upita Matija.
"Ma kakvom podrumu, na vlasti, bre!", odbrusi Simić.
"Juče, dok sam srao, pade mi jedna ideja na pamet!", uskliknu Bora, ustajući sa stolice i nastavi: "Da mi, lepo, izdelimo Kosovo na parcele i podelimo ih srpskom narodu, umesto besplatnih akcija. Pa da se, onda, najebemo majke svima!".
"Da, da, ne sme niko sa zapada da dira u privatno vlasništvo.", profrflja Vukadinović.
"Ne može to tako, sve je to crkvena imovina!", brecnu se Amfilohije.
"Ja sam o tome pisao još pre par vekova.", pobedonosno, saopšti Dobrica.
"I rat je, uvek, opcija!", reče Simić, odmahujući rukom.
"Drugovi dragi, pustite sad Kosovo, to je ruski problem. nego koga mi da podržimo na ovim, neregularnim i protivustavnim, izborima?", upita Koštunica.
"'Oće li se, brat, Velja kandidovati?", grunu Bora, kao iz topa.
"Verovatno, ali, ipak, Toma nam je sigurniji.", analitički, isfrflja Vukadinović.
"Možda je najbolje da ne podržimo nikoga, a da, sa druge strane, prećutno, podržimo i Tomu i Velju, pa šta kome bog da.", reče Amfilohije.
"To je dobra ideja!", uzviknu Matija.
"Da, drugovi, činiš voliko, neka bude tako!", zaključi Koštunica.
"Amin!", uzviknuše ostali.
"I rat je, uvek, opcija!", dodade Simić.
VELIKA SRBIJA
I dok se u Srbiji ređaju praznici, slave, preslave, komišanja, vašari, Nove godine, izbori... do, još uvek neutvrđenih, granica Srbije, stiže nam i Evropska unija. U isto vreme dok srpski političari i predsednički kandidati, parcelišu i dele Srbiju, Kosovo, Republiku Srpsku, Crnu Goru i Hrvatsku, više od 400 miliona građana Evrope, testerišu granične prelaze i baškare se, bez pasoša, od Narve, na istoku Estonije, do Kalea u Francuskoj i od Kipra, na jugu, do Islanda na severu, na površini od, tričavih, 3,6 miliona kvadratnih kilometara. Malo je to za Veliku Srbiju, zar ne? Građani Srbije, srećni vam novi izbori, bre.
|
|
Komentara (26) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
18 December 2007 - ČOKANJČIĆEM ĆU TE, ČOKANJČIĆEM ĆEŠ ME...
 ČOKANJČIĆEM ĆU TE, ČOKANJČIĆEM ĆEŠ ME...
U Srbiju, zajedno sa prvim mrazevima, nošena hladnom vazdušnom strujom iz Rusije i poljem visokog pritiska sa zapada, banu i predizborna kampanja. Svi, značajniji, kandidati zavrnuli rukave, namikarili po, širok, osmeh na lice, stuštili se pred ogledala i vežbaju nastupe. Na sve strane odjekuje: "Čokanjčićem ću te, čokanjčićem ćeš me!". Marketinški timovi ne znaju šta će pre. Kome obrijati brkove, kome ofarbati kosu, kome udariti zlatan zub... Vladajuća koalicija pukla k'o oblanda, pa jedni ćute, drugi udaraju u talambase, a treći se jedu iznutra. Opozicija se smeška. šminka i zadovoljno trlja ruke. Kampanja, sveopšteg, zastrašivanja može da počne.
NARODNJACI
Premijer Koštunica, zaždio u Moskvu, trtlja nešto o Ustavu, Rezoluciji i međunarodnom pravu. Besan i ljut ko papričica, a sve pod plaštom ćutanja i nemešanja, prvi otvorio sezonu aktivne kampanje. Gde drugo, nego na moskovskim medijima.
"Tovariš Koštunica, šta vi mislite o nezavisnosti Kosova?", upita ga ruski novinar.
"Eh, ovaj, Kosovo nikada ne može biti nezavisno, iako je već nezavisno. Proglašenje nezavisnosti Kosova bi bilo kršenje međunarodnog prava, kao i nepoštovanje odluka Saveta bezbednosti. To, jednostavno, nije moguće da se dogodi, iako je Srbija, pre nekoliko godina, bombardovana bez odluke Saveta bezbednosti. Pa, čak, i da se dogodi, neće se dogoditi, jer će, u tom slučaju, ceo svet da se raspadne na plemena, udariće vetrovi, zemljotresi i vulkani. Ali, kao što kaže, moj prijatelj, Vukadinović, sve je to nelegitimno, uključujući i kršenje Ustava Srbije od strane, naših, koalicionih partnera, koji su raspisali predsedničke izbore, čak, osam dana pre roka, umesto da ih nikada nisu raspisali, što je legitimno, bez obzira što Ustav kaže drugačije, jer, znate, ne treba se držati Ustava kao Velj..., ovaj, pijan plota, iako je to legitimno, gotovo u istoj meri kao što je nelegitimno", izdeklamova premijer, kroz kiseo osmeh i težak facijalni grč.
"A da li će vaša politička opcija imati svog kandidata?", nastavi ruski novinar.
"Ah, to ne znam. Znate, za nas izbori nisu raspisani, iako su raspisani. To zavisi od zavisnosti ili nezavisnosti Kosova.", smireno, odgovori Koštunica.
"Da li ćete podržati nekog od kandidata?", uporno, nastavi novinar.
"Eh, pa, mi to ne znamo. Ko zna kad će biti izbori!", pomalo iznervirano, reče srpski premijer.
"Kako ne znate! Pa raspisani su za 20. januar?!", začuđeno, upita ruski novinar.
"To se nikada ne zna! Pitajte Simića", odgovori Koštunica, kroz zagonetan osmeh.
"Hvala vam, tovariš Koštunica. Imate li šta da poručite za kraj ovog intervjua?", ljubazno, upita novinar.
"Da, da, živeo Vladimir Vladimirovič Putin, počasni građanin Vrbasa!", zaurla Koštunica, visoko podignuvši, desnu, pesnicu.
RADIKALI
Za to vreme, specijalni kandidat Centralne otadžbinske uprave, izvesni Nikolić, dohvatio se telefona i zapisuje instrukcije iz Holandije. Usput je stigao da zabrani koncert nekog tamburaša i stranog elementa, Balaševića, u jednoj od Pazova, i da odradi kapitalni intervju za "Veliku Srbiju".
"Gospodine druže predsedniče, da li vi, uopšte, imate konkurenciju na predstojećim izborima?", upita novinar i aktivista SRS - a.
"Nemam!", odgovori Nikolić.
"A, koji će biti vaši prvi potezi kada postanete predsednik Srbije?", nastavi novinar i aktivista.
"Proslaviću pobedu.", smireno, reče Nikolić.
"Mislio sam na političke poteze?", crveneći, upita novinar.
"Kao prvo, suđenje doktoru Šešelju ima da bude na svim televizijskim i radio stanicama, non - stop, dvadeset i četiri sata dnevno. Kao drugo, pored aktivnog učestvovanja u Savezu Rusije i Belorusije, učlanićemo se i u Savez Južnoameričkih država, zajedno sa našim prijateljima Čavezom i Kastrom. Kao treće, Kosovo nikada ne može biti nezavisno, iako je već nezavisno. Proglašenje nezavisnosti Kosova bi bilo kršenje međunarodnog prava, kao i nepoštovanje odluka Saveta bezbednosti. To, jednostavno, nije moguće da se dogodi, iako je Srbija, pre nekoliko godina, bombardovana bez odluke Saveta bezbednosti. Pa, čak, i da se dogodi, neće se dogoditi, jer će, u tom slučaju, ceo svet da se raspadne na plemena, udariće vetrovi, zemljotresi i vulkani. Ali, kao što kaže, moj prijatelj, Mirčić, sve je to nelegitimno, kao i koncert, izvesnog tamburaša, Balaševića, u nekoj od Pazova.", sa neskrivenim žarom, izdeklamova Nikolić.
"Hvala vam gospodine druže predsedniče. Imate li šta da poručite za kraj ovog intervjua?", ljubazno, upita novinar, aktivista.
"Da, da, živeo Vladimir Vladimirovič Putin, počasni građanin Vrbasa!", urliknu Nikolić, visoko podignuvši, levu, pesnicu.
DEMOKRATE
Na drugom kraju Beograda, u zgradi Predsedništva Srbije, sedi predsednik Tadić, vežba osmeh pred ogledalom i razmišlja. Sa njegove desne strane, stoji Dulić i češka se po glavi.
"Olivere, šta radi Čeda?", zabrinuto, upita Tadić.
"Sprema se za izbore.", još zabrinutije, odgovori Dulić.
"Pa šta da radimo, crni Olivere?", smrknuto, nastavi Tadić.
"Ništa, gospodine predsedniče, jedino da ga molimo za drugi krug?", reče Dulić.
"Šta se mora nije teško!", zaključi Tadić i nastavi da uvežbava osmeh.
|
|
Komentara (54) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
14 December 2007 - DIVLJI LJUDI...
DIVLJI LJUDI
Dakle, za vreme, minulog Sajma knjiga u Beogradu, na blogu sam objavio informaciju da je moj dobar prijatelj, Miloš Mijatović, izdao svoj prvi roman, pod nazivom "Divlji ljudi", kao i to da je moja malenkost, imenom, jednim prezimenom i, uglavnom, potpuno autentičnim događajima i situacijama, jedan od "junaka" pomenute knjige.
Dosta mojih prijatelja sa bloga, pitalo me je da objavim neki deo, pa shodno tome, sa dozvolom autora, prezentujem vam nekoliko pasusa u kojima i ja obitavam... Opisani, događaji, dešavali su se u Beogradu, 1998. godine.
Ima dosta, iako sam skraćivao, pa ko ima strpljenja, neka navali... Da ne dužim previše... Aj', pa ko preživi pričaće...
Divlji ljudi, odlomak:
***
Dolazim u Ulicu Džordža Vašingtona, po jednom predivnom sunčanom oktobarskom popodnevu, u ulaz broj 81, nedaleko od ugla sa Takovskom. Tu, na stanici tramvaja broj dva, izlazim uz pomoć vozača iz taksija sa strahovitim mamurnim bolom u glavi i želucu. Useljavam se u svoj prvi stan u Beogradu još ne sluteći šta me čeka iza teških drvenih vratnica na kojima je pisao broj adrese iz Politikinog oglasa "tražimo dva studenta...". Nimalo ne preterujem. U pitanju je, kako su naveli u novinama, bila "dvorišna kuća izrazite fleksibilnosti". Za tristotine maraka mesečno samo idiot u to vreme ne bi očekivao solidan komfor. Ispravka: idiot i brucoš - prvoklasna naivčina iz provincije. Pod "dvorištem" stanodavci su podrazumevali tri kvadratna metra izlokanog betona iz čijih pukotina su rasli bodljikavi korov i jedno zakržljalo drvo; okruženo s jedne strane arhaičnom oglodanom kulom iznad vratnica i ulaznog tunela, sa druge oronulim visokim zidom neutvrdive namene, a sa treće ešerovskom konstrukcijom od minijaturnih stanova bespravno nadograđenih jedan na drugog. Sve u svemu, tri kvadratna metra betona i isto toliko neba iznad glave. Drugo, "kućom" koja se prostirala severnom, četvrtom stranom dvorišta, nazivali su sumnjivo okrečenu konjušnicu iz devetnaestog veka, dok su pod "izrazitom fleksibilnošću" ustvari podrazumevali činjenicu da je bila kompletno nenameštena, prazna drugim rečima, pa smo mogli da je opremimo kako nam odgovara. Retko velikodušan ustupak stanodavca.
Nakon nekoliko lelujavih koraka koje sam brzo, da ne bih posrnuo pod teretom kofera i torbi, napravio prolazeći kroz ulazni tunel, našao sam se lice u lice sa čovekom iz starog televizijskog obrazovnog programa. Odmah sam ustuknuo. Bio je to Branko V. Radičević glavom i bradom; stajao je predamnom kao živi spomenik na sred tog klaustrofobičnog prostora. Posmatrali smo jedan drugog neko vreme, svako iz svojih razloga - ja, naravno, jer sam pokušavao da odgonetnem da li to izgužvano lice zaista pripada velikom bardu, a on zato što mu se zajapureni novajlija, tako smešno natovaren stvarima, izgleda nije mnogo dopao. Ubrzo sam, međutim, shvatio da je Radičević samo mudro procenjivao okolnosti, moju provincijsku narav, jer - na kraju krajeva, taj nepoznati zadihani mladić trebalo je da stanuje sa njegovim sinom, dugokosim studentom andragogije, Rastkom. Moje sećanje na taj susret potpuno je zamućeno, ne pamtim da smo se pozdravili; samo se sećam da se okrenuo prema otvorenom ulazu u kuću i promuklim glasom hiljadu pijanih noći povikao: "Hej, mali, da ti ovo nije taj novi?" Pored crvljivog belog štoka od vrata ubrzo se promolilo podbulo lice mladog andragoga koji je, nakon što smo razmenili pogled-dva, ispružio prst prema meni i rekao: "Ti?"
- Ja.
- Pa, šta si se onda spekao tu? Hajde, ulazi.
Nikad nisam saznao šta je stariji Radičević pomislio kada smo se susreli. Očigledno da nije imao primedbi čim je ubrzo klimnuo glavom, mahnuo i otišao. Ali nikad neću zaboraviti prvu rečenicu koju je junior izgovorio nakon što sam ušao u konjušnicu.
- Hoćeš li pivo?
- Naravno. - pristao sam nakon nekoliko trenutaka snebivanja, ne toliko iz pristojnosti već zato što sam kukavički želeo da odagnam neizreciv osećaj krivice zbog jedne fatalne pogreške od prethodne noći u kasabi. Od tog trenutka počela je Rastkova i moja neverovatna odiseja kroz alkoholna magnovenja po beogradskim budžacima.
- Laknulo mi je, da znaš, kada si prihvatio ono pivo. - prisećao se Despotović kasnije - Molio sam Boga da opet ne dobijem nekog pedera koji se gnuša pića i zatvara se u sobu da uči.
***
Despotović je bio niži ali deblji od mene, što tada uopšte nije bilo previše jer svoj zaokrugljeni masan volumen ja ću zadobiti tek u godinama koje dolaze. Uglavnom, odavao je utisak korpulentnog mladića okrugle glave zarasle u dugu masnjikavu crnu kosu iz čijeg su proreza za lice iskolačeno piljile velike plave oči uljuljkane u iskričavu tečnost ogromnih podočnjaka koje je nasledio od svog oca. Svirao je, rekoh, gitaru; uglavnom rock i jazz i to sasvim solidno. Imao je bend u rodnom gradu Čačku, ali se nije previše trudio da ispunjava obaveze prema družini. Retko je odlazio kući, ali i zato što je bio izrazito lenj, lišen svake ozbiljne ambicije, nemaran prema svom talentu što ga je još tada kvalifikovalo u red istinskih umetnika. Sam je pisao tekstove za svoje kompozicije. Dugo nisam mogao da odredim u kom je od ta dva modusa bio dovoljno dobar. Danas, međutim, vrlo pouzdano znam da je to bila poezija. Slušao je Tom Waits-a, Nick Cave-a; divio se Jim Jarmush-u i napamet znao svaki napisani redak Alena Ginzberga.
***
Ni njemu se konjušnica nije previše dopala. Uprkos stečenom imunitetu na memljive stanove, kada je nekoliko sati ranije shvatio isto ono što sam i ja uvideo kada sam bacio prvi pogled na tu kuću, nije više imao izbora; drugi korisnik je već potvrdio svoj dolazak. Samo je snebivljivo slegao ramenima kada je video da, nimalo fasciniran, razgledam taj sumorni enterijer.
- Ti možeš koristiti ovu sobu desno. - rekao je uvodeći me unutra.
Ulazna vrata su se nalazila na samoj sredini kuće. Kroz njih se stupalo najpre u jedan četvrtasti kratak hodnik koji je delio građevinu na dva jednaka dela - na dve naspramne prostorije. To je bilo sve. Barem na prvi pogled. Kada sam video njegovu sobu u koju je to jutro uspeo da unese samo neki teški škripavi krevet, debelu ofucanu fotelju, radio i kancelarijski zeleni telefon, izgubio sam svaku volju da gurnem druga vrata i pogledam svoju. Tako sam stvari istovario u hodniku. Seli smo ubrzo na njegov kauč i ćuteći potezali iz flaše dok je moj kiseli pogled lutao je po prostoriji.
Soba je imala oblik trodimenzionalnog romboida pošto su se zidovi na krajnje bolestan način iskrivili usled težine krova, starosti i sleganja tla. Ovaj nadrelni efekat ostavljao je na posmatrača jedan gotovo halucinogeni utisak. Ubrzo sam shvatio da od te fantastične asimetričnosti pati čitava kuća. Ipak, prva sitnica koja je u meni pobudila ozbiljnu sumnju u iole podnošljive uslove za živit u toj jazbini, bilo je oveće udubljenje na sredini poda koje se naziralo ispod neke velike olinjale ponjave.
- Šta je to?
- Ah, morao sam da prekrijem rupu u patosu.
- Rupu?
- Jeste, rupu. Izgleda da kuća nema temelj, pa su daske zbog vlage malo istrulile i sad ne bih da gledam u tu rupu ako već moram da gledam u ove ispucale zidove i kriva vrata.
Logično, rekoh sebi. Kakvo li se onda volšebno iznenađenje krije u mom apartmanu? Andragog je unapred znao šta da odgovori.
- Ne brini, tvoja soba nema rupu. Ali zato ima kupatilo. Vidiš, ja nikako ne mogu da podnesem da spavam pored kupatila. Šta da ti kažem, prvi sam stigao pa sam sebi dao slobodu da izaberm. Smeta li tebi kupatilo?
Ne smeta, pomislio sam, samo kad ga imamo!
- Ma, ne. A kako dihtuju prozori?
Prostorija je imala jedan nizak dupli dvokrilni prozor prekriven kratkim i žutim neuglednim zavesicama. Prema onome što sam zapazio, ni vrata ni prozor Despotovićeve sobe nisu mogli dobro da se zatvore jer su i oni nepovratno ispali iz poretka pravougaone geometrije.
- Pa, nisam još iskusio sve čari hacijende, ali pretpostavljam da će noći biti hladne.
Sve mi je bilo jasno. No, klimao sam mirno glavom i lagano otpijao pivo. Uprkos svemu, nisam nimalo bio iznenađen i razočaran. Pomirio sam se sa usudom svog tužnog boravišta još onoga trenutka kada sam ušao u dvorište. Tada sam naivno pretpostavljao da se više ni ne može zahtevati od studentskog života, da je sasvim prirodno početi od nule. Ko je uostalom mogao da očekuje više samo zato što je došao u veliku varoš? Kada sam u narednim sedmicama počeo da obilazim svoje gimnazijske prijatelje nastanjene u drugim krajevima Beograda, sa užasom sam shvatio surovu istinu. Mnogi od njih živeli su u sasvim pristojnim stanovima, čak previše pristojnim. Ali povratka nije bilo. Tešio sam se zato romantičnom pretpostavkom da u bedi mog smeštaja ima nečeg zanimljivog, ili da će barem nešto zanimljivo iz svega tek proizići. Tada sam još bio optimista jednostavnih prohteva, bezbrižan i neprosvetljen saznanjem o demijurškom hologramu.
***
Slušali smo radio "Index". Despotović je bio okoreli mrzitelj socijalizma, tadašnje vladavine familije Milošević i ostalih dripaca i secikesa. Kao uostalom i njegova majka čijim se prezimenom, iz samo njemu znanih razloga, u to vreme potpisivao. Nije propuštao vesti na nezavisnim radio stanicama, bio je izvrsno obavešten o medijskim zaverama režima i redovan učesnik protestnih aktivnosti studenata folozofskog fakulteta. Još tog popodneva shvatili smo da imamo gotovo ista interesovanja i poglede na društveno-politička zbivanja. Dok je trajala ta živa razmena naših dotadašnjih opozicionih iskustava, nisam ni primetio kako je vreme brzo odmicalo. Despotović je blagovremeno vadio iz crnog pletenog cegera ugrejane flaše piva, a kada ga je ispraznio, poveo me je do obližnjeg dragstora da dopuni zalihe i da mi pokaže okolinu.
- E, vidiš, - rekao mi je na izlazu iz prodavnice - ovo ti je ulaz u Đušinu ulicu. Tu ispod ćemo ići u menzu.
Sjajno! Barem neću morati da putujem na ručak kao što sam slušao da mnogi čine. Ali ta pogodnost nije ni približno bila dovoljna da izleči bolni utisak koji sam stekao kada sam nekoliko dana kasnije ušao u to sumorno studentsko hranilište. Međutim, bolja prilika da detaljnije opišem uvredljivi karakter siromašnih zajedničkih trpeza tek će se ukazati.
Uglavnom, do večeri smo se bili već dobro napili. Tek u kasnim satima rešili smo da uđemo u moju sobu. Osim što je bila sasvim prazna i što je zaudarala na trulu drvenariju i sumpor, nisam isprva primetio ništa neobično. Tek nakon što su mi se omamljene oči navikle na jarko svetlo prljave plafonske sijalice, počeo sam u suprotnom kraju prostorije da nazirem niska žuta vrata od nužnika.
- Da, - klimnuo je glavom - to je "to" kupatilo.
Nemoguće, pomislih! Taj zid bi s druge strane trebalo da bude prislonjen tik o ulazni tunel. Tu nema prostora ni za šta! Varka. Imalo je prostora, ali ne za kupatilo, već jedva za otvaranje tog čudnog ulaza. Nužnik je zapravo bio pridodat konjušnici naknadno, kada je promenila svoju namenu. Neki je genije pregradio i ozidao uski prolaz između štale i okvira tunela i probio vrata u sobi. Bilo je to dno kuće, vrhunac užasa! Prostorija nije bila šira od dva kvadratna metra. Dva čoveka istovremeno nisu u nju mogla da uđu. Bila je ofarbana zelenom masnom farbom koja se na mnogim mestima nadimala u male klobuke praznog prostora što je nepogrešivo ukazivalo na njenu težnju za otpadanjem, ali i na revnost nepoznatog majstora pregrađivača. S leve strane je u pod bila ugrađena prastara ispucala WC šolja kao neka braon zebra izbrazdana talozima kamenca i rđe koju je voda nanosila iz unutrašnjosti nagriženih cevi; a s desna, ispod plastične rešetke, zjapila je kanalizaciona rupa nad kojom su bili ugradili česmu sa rupičastim crevom za tuširanje. Na granici sa niskim krivim pafonom nalazio se minijaturni otvor bezmalo zapušen fosilima insekata uhvaćenih u paučinastu mrežu. Drugim rečima, više je pogodovala tamnovanju višestrukih prestupnika, nego jutarnjem isčitanju sastojaka abrazivnih sredstava.
- Dobro... - rekoh i zatvorih vrata.
Nije mi bilo ni do čega. Međutim, pod uticajem alkohola, to moje razočaranje pretvorilo se u bezvoljno pomirenje sa sudbinom. Neizdrživo mi se spavalo, ali pošto nisam imao na čemu - moj rasklopni krevet i još neke sitnice trebalo je da stignu tek sutradan - izvadio sam iz torbe tanki jorgan, razvukao ga po prašnjavom podu i zaspao kao klada. I to je bila prva u nizu prevara koje je Despotović izveo ne bi li me unizio. Napio je, dakle, novajliju nakon čega je ovome sve izgledalo prihvatljivo. Tako sam ostao da živim u toj ruini. Da sam ugledao nužnik u treznom stanju, andragog bi istog trenutka izgubio drugu polovinu kirije i bio prinuđen da se iseli u još jevtiniju i goru buvaru.
***
Negde usred noći, probudila me je neka histerična buka. Andragog se vratio. Čuo sam ga kao lupa u prozor svoje sobe i psuje. Bio je toliko pijan da nije mogao da otključa vrata, pa je pokušavao da se probije alternativnim putem. Ali nikako nije uspevao u svom naumu. Unutrašnje krilo bilo je zaglavljeno. Nekoliko sekundi kasnije, isto je pokušao i pod mojim prozorom. Ustao sam, upalio sijalicu i otvorio kapke. Zaslepljen svetlom, prenut iz nekog morbidnog sna, nije mi palo na pamet da ga pustim na vrata. Gledao sam u njegove crvene izbezumljene oči koje su sijale iz mraka dok je teškom mukom pokušavao da opkorači zid i nisam mogao da poverujem u to što vidim. Vampirski bledog lica, u crnom starom kaputu i blatnjavim cipelama, raspuštene kose, Rastko je kao neki patuljasti zločinac iskrsavao iz noći na svetlo i tiskao se u prozorskom okviru proizvodeći nesnosnu škripu i zveketanje stakala.
- Prokleta su ta vrata, kažem ti! Praviće nam velike probleme ako nešto hitno ne preduzmemo! Još danas sam primetio da sa bravom nešto nije uredu! Daj mi ruku!
Kada sam ga uvukao unutra i zadržao ga da ne posrne prema naspramnom zidu, zadihano se klatio i počeo zloćudno da me gleda.
- Idi po pivo i cigare!
- Molim?
- Idi po pivo, čoveče!
- Znaš li ti koliko je sati?
- Vreme ne igra nikakvu ozbiljnu ulogu sada...
- Ali predavanja ujutru?
- Kakva predavanja! Opet sam je video, razumeš li! Idi po pivo!
- Zašto ga nisi sam kupio?
- Nemam više novca! Kažem ti, video sam je!
- Gde sad da ti nađem pivo?
- Ćevabdžinica ispod RTS-a radi celu noć. Imaju doduše samo limenke, trebaće ti više para...
Šta sam mogao da učinim? Bio je izuzetno razdražljiv, a ja ga tada još nisam dobro poznavao. Svašta je moglo da se desi. Verovao sam da je dovoljno pijan i da će ga novo pivo samo smiriti i uspavati. Po običaju, prevario sam se.
Po povratku iz ćevabdžinice, još u tunelu sam čuo kako urla. Zatekao sam ga zavaljenog u fotelju sa gitarom u rukama. Glasno je pevao je neku Waits-ovu sumornu kompoziciju .
- Ah, stigao si! - prekinuo je sviranje - Otvori nam po jedno.
Njegov veliki ulazak me je već ozbiljno prepao i zato sam rešio da mu ne protivurečim. Seo sam na kauč, dodao mu limenku i počeo da ispijam.
- Žene su naši najgori mučitelji! - reče nakon gutljaja - Trebalo bi ih dekretom ukinuti! Da znaš, jedina razlika između žena i đavola je u tome što žene, umesto na glavi, imaju rogove na grudima! U svemu ostalom su identične. Podmukle, zaslepljene ciljevima, primamljive i bez imalo griže savesti!
Pošto sam neko vreme proveo krajnje nervozan i pomalo zabrinut posmatrajući ga kako naizmenično nakereće iz boce, hvata gitaru stižući uvek do pola neke melodije koja mu je padala na pamet i izgovara za mene potpuno nepovezane rečenice o neočekivanom susretu "s njom", polako sam počeo da shvatam situaciju sve neozbiljnije. Da li zbog alkohola koji se vraćao u moje vene ili zbog toga što mi je Despotović delovao sve slabije i pijanije, uvalio sam se dublje u kauč i počeo u čitavoj toj burlesci - njegovom besnom mlataranju i koprcanju u fotelji s tom gitarom kao s kopljem nekog ranjenog konjanika u blatu - da uživam kao u dobroj monodrami. Ko je zapravo ovaj čovek? Neprekidno sam sebi postavljao pitanje. Kakvu on to priču sobom nosi? I čim sam se ponadao da je njegova agresivnost samo bespomoćni grč povređenog mladića, andragog se u trenutku zaustavio i prostorijom je zavladala neugodna tišina. Da li ga je pivo konačno savladalo? Da li je izgubio snagu pa se klati se na domak sna? Ništa od toga. Pažljivijim uvidom u njegov položaj primetio sam da nadutim očima pokušava da fokusira veliki zeleni telefon na podu u suprotnom uglu sobe. Imalo je nečeg zlokobnog u tom pogledu. Onda je teškim pokretom ruke pokazao u pravcu aparata.
- Vidiš li ti onaj telefon?
- Naravno da vidim. Šta s njim?
- Znaš li zašto sam doneo taj telefon?
- Valjda zbog telefoniranja?
- Varaš se! To nije bilo kakav telefon. Na ovaj telefon sam se javljao kada bi zvala. Na taj telefon! A sada ćuti kao zaliven. Vidiš li kako prokletinja ćuti? Uopšte više ne zvoni!
- Pa, kasno je...
- Nije kasno! - izdigao se u fotelji - Vreme za nas nije postojalo! Cele noći smo mi nekada razgovarali. Ali više ne! Ne od onog dana! A rekla je da će zvati. Rekao sam joj da ću čekati; dane, nedelje, mesece! Samo ako se predomisli! I ništa... I dan danas, još uvek ništa. Prošlo je pola godine, pola godine! A onda sam je noćas video s drugim! Razumeš li?
- Razumem...Nije se predomislila.
- Ta sprava mora biti uništena. - reče potpuno hladnokrvno, ustade i posrćući ode do telefona. Nisam ni slutio šta će da uradi. Ukočeno sam ga pratio poglednom više zbog znatiželje nego iz straha koji je ponovo počeo da mi se uvlači pod kičmu. Sagao se uz znatan napor, uzeo telefon u ruke, uspravio, odmakao se malo i jednim oštrim ali preciznim pokretom zavrljačio ga prema prozoru. Neopisivo bučan tresak pucanja stakala razlegao se kroz mirnu noć dvorištem u Džordža Vašingtona 81. Zeleni aparat nekako je uspeo da se odbije u sobu od unutrašnjeg okvira prozora sa naizgled čitavim brojčanikom i izvrnutom slušalicom na suprotnoj strani. Ponovo je zavladao muk. Gomila srče pojavila se na podu ispod, hladnoća je gotovo odmah doprla do mojih bosih nogu, slušalica nije ispuštala zvuk otvorene veze. Kada se uverio da je signal izgubljen, Despotović je bolesnog osmeha još par trenutaka stajao udvostručenog stasa na sred sobe zadovoljno trljajući bradu i gledajući u razbijeni aparat.
- Eto, rešili smo. I to dva problema odjednom! Odglavio sam ovaj prokleti prozor i ubio sam telefon.
- Ali, - pokazivao sam na slušalicu - kako ćemo sada da zovemo?
Nije trebalo to da kažem. Moje najcrnje slutnje u vezi sa njegovom naravi počele su da se obistinjuju.
- Molim? - zavrteo je glavu prema meni. - Šta hoćeš da kažeš?
- Ništa...
- Hoćeš da kažeš da je telefon u pravu, je li?
- Ma. ne...
- Ti si, znači na strani PTT-a? Na njihovoj si strani, a?
- Nisam, Rastko, zaista...
- E, pa, onda evo ti!
Ponovo sa sagao, dograbio brojčanik i zavrljačio ga ka meni. Telefon mi je prozujao pored glave i pre nego što sam to shvatio. Ali tu nije bio kraj. Slušalica je federastim kablom još bila povezana sa aparatom. Kao kod jojo-a, pogodila me je u slepoočinicu tek sekundu kasnije. Nisam ispustio nikakav jauk. Samo sam se uhvato za glavu i namrštio od bola i dalje zapanjeno gledajući u njega.
Da li je moguće? Da li sam to delio kuću sa umobolnim frustriranim alkoholičarem? Ali opet sam bio pod uticajem pića. Ova dramatična pitanja klatila su se u mojoj glavi bez ikakve ozbiljne snage. Nagon za samoočuvanjem ponovo se bio razmekšao u pivu.
Kada je Despotović opet seo u debelu naslonjaču bez imalo kajanja zbog svog nasilnog akta, otpio je još jedan gutljaj, obrisao rukavom usta i počeo da klima glavom kao da se ništa nije dogodilo. Opet je došao do neke brilijantne ideje.
- Znaš li šta ćemo sada da radimo?
- Smiri se. Mogli bismo posle svega polako na spavanje...
- Nikako! Gađaćemo vrata!
- Šta?
- U vrata, dabome. I to ovim staklom. Gledaj.
Ispružio se, dohvatio najbliže parčence stakla i hitnuo ga kroz hodnik. Sečivo se razbilo udarivši u zatvorena vrata moje sobe.
- Vidiš? Nije teško.
- A zašto gađamo moja vrata?
- Zato što su moja suviše blizu. Ne bi bilo sportski. Hajde, priđi ovamo i probaj.
Ovaj poziv sam mazohistički shvatio kao neku vrstu sabornosti. Na kraju krajeva, bolje da gađa vrata nego u mene. Kao hipnotisan sam ustao, seo na pod pored njega i pokušao da pogodim cilj. Moje parče uspelo je da ostane zariveno u vratima. Ne mogu poreći da sam ostao ravnodušan. Nadmašio sam ga!
- Nije loše, nije loše! - uzvikivao je grozničavo andragog - Moram i ja uspeti, moram!
Njegov sledeći hitac završio je u drvetu.
- Izjednačio si. - rekoh - Ali gledaj sada!
Takmičenje se zahuktavalo. Naizmeničo smo bacali deliće prozora kroz hodnik i brojali koliko ih je ostajalo zabodeno.
- Poenta je u obliku! - zaključio je - Treba izabrati pravi oblik. Ni težak ni lak. Ali oštar. Evo, ovaj na primer...
- Da vidim, da vidim!
Ta bolesna utakmica trajala je ko zna koliko. Užasna lupnjava koju smo stvarali mora da je bila toliko neobična i strašna za naše susede, da se niko čitavu noć nije usudio da nešto preduzme. Nema drugog objašnjenja. I pre nego što smo najzad završili pošto smo istrošili celu gomilu ispod prozora, nadmetanje je uveliko izgubilo svaki smisao. Niko više nije brojao bodove. Toliko smo bili pijani da smo na koncu bacali parčiće istovremeno a ponekad i nekoliko odjednom. Samo zabave radi. Poslednje čega se sećam je njegovo gotovo beživotno telo rasplinuto na krevetu dok ja sedim pored slušajući kako bunca kroz svoje ljubavno očajanje.
Odlomci iz knjige "Divlji ljudi": roman / Miloš Mijatović, Legenda Čačak, 2007. (Biblioteka Specijalna izdanja / Legenda Čačak), ISBN 978-86-7784-089-1
|
|
Komentara (39) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
9 December 2007 - Decembar srpskog Kosova...
 DECEMBAR SRPSKOG KOSOVA
Nezavisna Republika Srbija. Negde oko 10. decembra, leta gospodnjeg, 2007. godine. Stuštilo se nebo! Teški, crni, oblaci, naizmenično ispuštaju, čas kišu, čas sneg. Povremeno izbace i, po neku, bespilotnu letelicu. Vetar udara na sve strane, zlokobno zavijajući iznad izlivenih reka i uništenih useva. Žutica vreba na svakom ćošku.
Preplašeni radnici i seljaci zabili se u kuće, zamandalili vrata i prozore i, sa strepnjom, čekaju TV Dnevnik, na jednom od kanala, medijske javne kuće nezavisne Srbije. Jedino se Veljini ravnogorci, udruženi sa Dobrovoljnim pevačkim društvom pravoslavnih Amiša i sa još nekim, ortodoksnim, elementima, dohvatili kuka i motika, blokirali Aranđelovac i Topolu, zaseli po livadama i, hrabro čuvaju sve, seksualno zlostavljane, ovce i ostalu, traženu, sitniju i krupniju, stoku. Oko romskih naselja podigli zidove od blata. Za svaki slučaj! Da se manjinama, slučajno, nešto ne dogodi. U, široj, okolini, specijalni odredi srpskih domaćina, sa vilama, budno, paze na bezbednost, najtraženijih, srpskih orlova i sokolova. Klinac neki novinar da prođe.
U isto vreme, na prostranim livadama, podno Avale, na belom džipu, impozantnih razmera, sedi, general - savetnik, Simić, drnda vunu i propoveda. Oko njega se okupio zbor srpskih mudraca iz SANU (stoletna asocijacija naivnih umetnika, da ne bude zabune) i sveti sinod SPC (savez pukovnika u civilu, da ne bude zabune, takođe). Iza njih, namikarilo se, nekih, petnaestak seljaka, jedan kamerman medijske javne kuće, dve krave Simentalke, osam volova i tri, omanja, stada ovaca. Svi, netremice, gledaju u general - savetnika Simića i, sa pažnjom, slušaju njegovo blagoglagoljanje.
"U rat idemo, svi!", prodra se Simić sa džipa.
"Muuuu!", reagova jedan od, nacionalno osvešćenih, volova.
"Niko ne sme da dira u srce i dušu Srbije!", nastavi general - savetnik, frenetično.
"Bleeeee!", ote se jednoj, još uvek, seksualno nezlostavljanoj, ovci.
"Tih, petnaest odsto srpske teritorije je neotuđivi deo Srbije!", u punom, govorničkom, zanosu, propišta Simić.
"Muuuu!", još svesnije, potvrdi jedna Simentalka.
"Borićemo se do kraja! Živelo srpsko Kosovo!", zakrklja general - savetnik, kroz sitan falset.
"Tako je! Živeo kralj!", prodra se neko iz SANU i nastavi da hrče.
"Jes, baš tako, jedan je srpski bog!", dodade i, istaknuti, član sinoda SPC, nehajno zevajući.
"Koji su ovo ludaci?", tiho, upita jedan od, slučajno, okupljenih seljaka.
"Ne znam, burazeru, 'ajmo mi, polako, kući.", odgovori mu drugi.
"'Ajmo, brate, što pre!", zaključi prvi seljak. Negde u daljini, preklapajući odjek Simićevog govora, jedna Simentalka, glasno prdnu.
POKRŠTAVANJE
Nedaleko odatle, u centru Beograda, predsednik Tadić, sveže uštirkane kose, dohvatio se telefona i razgovara sa predsednikom Atletskog saveza Srbije.
"'Alo, Veljo, ti li si?", upita Tadić.
"Ja sam, jašta, a ko smeta?!", nezainteresovano upita Velja.
"Tadić, ovde! Predsednik Tadić!", sa ponosom u glasu, odgovori predsednik.
"A, Simana! Pa što ne kažeš, odma', bre! Šta 'oćeš koji moj kurac?", veselo, upita Velja.
"Slušaj, Veljo, da smiriš ti, malo, one tvoje domaćine iz Topole!", nervozno, reče Tadić u slušalicu.
"E, nemo' me sad, pokrštavam neke strance, mamicu im baptističku natakarim na tri hostije!", ozbiljnim tonom, reče Velja.
"Ne razumem, kakve, bre, strance, crni Veljo?", zbunjeno, upita Tadić.
"Ma, došli, bre, neki gulanferi, puni dokonog keša, zapili se negde usput, pa ih mi ubedismo da se krste, jebem li im nanu naninu! A, dobri su, bre, mo'š na ranu da ih priviješ, vulkan im u grotlo spičim, ko opalu krušku u jesen!", umilnim tonom, odgovori Velja.
"Ah, dobro, dobro, lepo je to... Ali, čim završiš da zoveš one tvoje tutumrake! Pojedoše me novinari i ostali zgubidani!", državničkim glasom, saopšti Tadić.
"Ma, važi, bre, Simana, ne plaši se ti ništa... Čim proslavimo krštenje, ima da rešimo i to. Nek se nose u tri, lepe, pičke materine svi!", odvali Velja i prekide vezu. U Tadićevom kabinetu, negde iza saksije sa fikusom, Rade, Bijin sin, glasno prdnu.
NOVI DAN
Za to vreme, na Kosovu, u prijateljskoj atmosferi, sede predstavnici međunarodne zajednice, zajedno sa članovima, buduće, multietničke, vlade Kosova, piju mastiku, smeju se i udaraju parafe na Deklaraciju. Svi srećni i zadovoljni.
"Je l' sve rešeno?", upita Tači.
"Naravno, naravno... Još odavno!", odgovori Solana.
"Slaže li se Kimono, ovaj, Ki - Mun?", opet, upita Tači.
"Složiće se, bez problema!", odgovori Ahtisari.
"A Rusi?", zabrinuto, nastavi Tači.
"Sve je dogovoreno, baćuška Hašim!", kroz osmeh, odgovori Harčenko. U tom trenutku, negde na Dorćolu, premijer Koštunica, što od muke, što od posnog pasulja, glasno prdnu.
"Uskoro će novi dan.", sa zebnjom i strahom, pomisli srpski premijer.
|
|
Komentara (65) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
5 December 2007 - Igre bez granica....
 IGRE BEZ GRANICA
Nakon, više nego neuspešnih, pregovora o statusu Kosova, iz bespuća Austrije, pristiže nam, presvetli, srpski, pregovarački tim. Pravo u patrijarhovu bolesničku sobu. Ispred vrata, na nekom od VIP spratova, vrle nam, VMA, namikarili se Tadić, Koštunica, Samardžić i Jeremić, plaču i busaju se u grudi. Obezbeđenje, oličeno u dva, kratko ošišana, monaha, kojima nedostaju vratovi i kojima ispod mantija proviruju duge cevi, zaustavi ih i zatraži im lične karte. Prvi reagova Tadić.
"Kakve lične karte, ljudi, božji, pa ja sam predsednik Srbije, bre!", zgranuto, povika Tadić.
"Ne znamo mi to, možda si tajni agent Vatikana, prerušen u Tadića.", smireno reče jedan od čuvara, lagano gurajući Tadića od vrata.
"Eh, pa dobro, evo vam pasoš!", ljutito, reče Tadić, pružajući dokument čuvaru.
"Hm, vidim putovalo se, putovalo... Sumnjiv si ti meni!", snishodljivo, reče čuvar, odmeravajući Tadića od glave do pete.
"Pa takav mi je posao.", promrmlja Tadić.
"Dobro, verujem... Ajde, ti uđi, ali nemoj dugo.", reče čuvar i propusti Tadića ka vratima.
"Ali, gospodine, mi smo došli zajedno!", uzviknu Tadić pokazujući ka ostatku pregovaračkog tima.
"Prvo, nisam ti ja gospodin, već brat, a drugo, ovaj buljavi nek prođe, znam ga ja iz Patrijaršije.", reče jedan od čuvara pokazujući na Koštunicu.
"Eh, a Samardžić i Jeremić?", kroz nešto što liči na kiseo osmeh, upita Koštunica.
"Njih dvojica ne mogu!", odbrusi čuvar.
"Ali, ja sam ministar inostranih poslova!", zavapi Jeremić.
"Baš me briga i da si Rasim Ljajić! Ne može! Marš kući!", prodra se čuvar.
"Neka, neka, idite vi, ja i Voja ćemo preneti patrijarhu vaše pozdrave.", umirujućim tonom, reče Tadić.
"Pa dobro, kad vi kažete, druže predsedniče, onda u redu.", pomirljivo i u glas, procediše Samardžić i Jeremić, okrenuše se i pođoše ka izlazu. Tadić i Koštunica, ponosno, zakoračiše u, zamračenu, bolničku sobu.
KARANTIN
A u sobi, oko patrijarhovog kreveta, okupili se Matija, Toholj, Filaret, Crnčević i Amfilohije. Plaču i čupaju kose. Na stolu, pored patrijarhovog uzglavlja, stoje, uredno poređani, narodni lekovi. Rtanjski čaj, tegla sa pijavicama, sok od trnjina, osam kilograma belog luka, dva balona svete vode i čaj za čišćenje. Patrijarh leži u krevetu i spava. Jedva se vidi pod ćebetom.
"Pomoz bog, junaci!", pozdravi Tadić sa vrata.
"Bog nam pomogo!", kroz jecanje, otpozdraviše prisutni.
"Kako nam je patrijarh danas?", zabrinutim glasom, upita Tadić.
"Eto, druže predsedniče, isto.", odgovori Amfilohije, brišući suze bradom.
"Sinoć nije ništa hteo da jede.", nastavi Crnčević, ridajući.
"Ma, ne bojte se, nije ni Voja, pa mu ništa ne fali.", vedrim glasom, pokušavajući da uteši prisutne, reče Tadić.
"Eh, ovaj, zapravo jesam. Svratih, sinoć, do jednog grčkog restorana na posnu musaku, ali sam samo dva zalogaja uzeo.", pomalo postiđeno, promrmlja Koštunica.
"Daj, bre, Vojo, to se ne računa! I ja sam po neki zalogaj uzimao, onomad, kad sam štrajkovao glađu.", reče Filaret, vadeći, oveću, pomorandžu iz brade.
"Biće, sveti otac, dobro. Doneo sam mu pozdrave iz daleka.", setnim glasom, zaključi Toholj, zagledan u neku tačku na zidu.
"I ja sam mu, jednu, pesmu napisao i stavio pod jastuk.", kroz jecaj, procedi Crnčević.
"A, šta kažu doktori?", zabrinuto, upita Tadić.
"Njih ne puštamo unutra. Ne mogu oni sa tim, đavoljim, napravama oko patrijarha da zuje!", besno uzviknu Amfilohije.
"Pravo zboriš, episkope!", zadovoljno, uskliknu Koštunica i nastavi: "Jedan je srpski bog!".
"Jedan je srpski bog!", u glas, uzviknuše ostali.
"Amin!", dodade Koštunica, a iz patrijarhovog kreveta, začu se, tiho, hrkanje.
ATLETIKA
Za to vreme, na atletskoj stazi u ^ačku, Velja trči osamdeset i šesti krug. Strahinja mu meri vreme i potura gajbice umesto prepreka. Sa strane, pored novog Mercedesovog džipa, brat Voja ukuvava rtanjski čaj, vruću rakiju i sprema suve peškire. U jednom momentu, na 125. metru osamdeset i sedmog kruga, Velja dohvati mobilni telefon i, ne prestajući da trči, okrenu jedan broj. U patrijarhovoj bolesničkoj sobi zazvoni Koštuničin mobilni telefon.
"Alo, Vojo, 'de si, bre, jebem li ti grčku musaku!", sav zadihan, uzviknu Velja.
"Ah, Veljo, brate, evo nas kod patrijarha, nije zgodno sad.", prošaputa Koštunica u telefon.
"Šta kažeš! Slabo te čujem, majku im telefonsku nabijem na repetitor! Gde si, bre? Kod oligarha?!", povika Velja, ne prestajući da trči.
"Ma, kod patrijarha, Veljo, patrijarha!", malo glasnije, prošapta Koštunica.
"Aaaaa, kod Darka! Kog Darka, bre?", nastavi Velja.
"Kod patrijarha, čoveče! Gojka, patrijarha Pavla, bre Veljo!", nervozno, odgovori Koštunica.
"Vojka i Savla?", zbunjeno, upita Velja.
"Ma, ne! Nije ni bitno! Reci šta ćeš?!", odbrusi Koštunica.
"Reko da mi u budžetu nabudžiš love za Atletski savez! Post'o sam atletičar, bre!", zadovoljno, uzviknu Velja.
"Zar ti nisi kajakaš?", iznenađeno, upita Koštunica.
"Ne akam, ja, ništa! Atletičar, bre, aknem ti ga majci!", prodra se Velja.
"Dobro, Veljo, ne brini, sredićemo to.", nezainteresovano, reče Koštunica.
"Važi, al' da bude pre desetog!", uzviknu Velja, prekide vezu i nastavi da trči.
A Kosovo? Šta to beše Kosovo?
|
|
Komentara (32) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
4 October 2007 - SAOPŠTENJE...
SAOPŠTENJE
Više čačanskih novinara osudilo napad na dopisnika Večernjih novosti.
ČAČAK, 4. oktobra 2007. (Beta) - Više čačanskih novinara najoštrije su sinoć osudili napad na dopsinika "Večernjih novosti" iz Čačka Vladimira Ilića, koga je nepoznati mušakrac fizički napao ispred gradilišta klinike u Kačulicama, čiji je investitor ministar za infrastrukturu Velimir Ilić.
U saopštenju za javnost, koje potpisuju redakcije: Ozon radija, sedmičnika "Čačanske novine", dopisnici agencija Beta, Tanjug, dnevnih novina "Blic" i lista Ekonomist, zahteva se od policije da utvrdi identitet napadača, kao i ko stoji iza napada.
Novinari takodje zahtevaju od ministra Ilića da se javno izvini novinaru koji je napadnut ispred klinike čiju izgradnju on investira i koja je od ranije predmet interesovanja šire javnosti i medija.
Dopisnika "Večernjih novosti" napao je juče oko 13 časova nepoznati muškarac u Kačulicama, dok je čekao odobrenje da fotografiše Ilićevu kliniku u izgradnji, tako što je nasrnuo na njega, uhvatio ga za vrat, naterao da udje u kola i da se vrati za Čačak, vredjajući ga pogrdnim rečima i psovkama.
Dopisnik, koji je ocenio da ga je napao radnik obezbedjenja, izjavio je novinarima da je doživeo stres, da mu se prvi put dogodilo da bude fizički napadnut na radnom zadatku i da je ceo slučaj prijavio policiji.
|
|
Komentara (5) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
19 September 2007 - PARTNERSTVO ZA ČIR...
PARTNERSTVO ZA ČIR
Godina hiljadu devetsto sedamdeset i neka. U zagušljivoj kancelariji Instituta za društvene nauke, sedi Koštunica, kucka po pisaćoj mašini i uvežbava jedan od svojih prvih tikova. Pozna jesen, prohladno vreme, a u Institut tek uvode parno grejanje. Koštunica obukao dva kaputa, nabio šešir na glavu i smrzava se. Odjednom neko grunu na vrata.
"Đes Vojo, jebem li ti suvo granje!", uzviknu posetilac.
"A, da, to ste vi Veljo! Zdravo, zdravo.", pomalo nesigurno odgovori Koštunica.
"Ja sam, bre, Vojo, eve me stig'o da dognam ove radijatore, majku im jebem rebrastu, te da ih nabudžimo i ovde, kod tebe, bre.", veselim glasom odcvrkuta Velja.
"Ah, da, stiže grejanje i kod nas.", zadovoljno zaključi Koštunica.
"Jes', vala, brate, kad ti ja ovo namikarim ima da greje ko tri bangave furune, u tri lepe pičke materine, bre.", reče Velja, noseći nekoliko radijatorskih rebara.
"Da, da, samo vi radite.", odgovori Kotunica i nastavi da kucka po mašini.
"Nego, bre, gazda, o'š davati ti to pivo il' nećeš?", upita Velja.
"Eh, ovaj, imam samo čaj od žalfije. A i šta će vam pivo na ovu hladnoću.", odgovori Koštunica.
"I, bre, gazda kaki si, prava škrtica, jebem ti seme, al' neka, videćemo se mi još!", reče Velja i zašrafi pokvaren ventil na, tek postavljen, radijator.
"Nego, pišem neki rad o NATO paktu, šta vi, Veljo, kao, pravi, predstavnik radničke klase, mislite o tome?", upita Koštunica.
"E, kaki NATO, zgužvali bi mi njih ko staru novinu. Dok je Tita i Partije i dok nas Sovjeti štite, ti natovci mogu samo da nam puše, bre.", politički osvešćeno odgovori Velja.
"Tako sam i mislio, druže Veljo.", zaključi Koštunica.
JESEN DVEHILJADE I NEKE
Vreme sadašnje, zgrada vlade Srbije. U kabinetu predsednika vlade sedi budući predsednik republike, Koštunica, kucka po pisaćoj mašini i uvežbava jedan od najnovijih tikova. Rana jesen, prohladno vreme, a u zgradi vlade još nije počela grejna sezona. Koštunica obukao tri kaputa, nabio crvenu beretku na glavu i smrzava se. Odjednom, neko grunu na vrata.
"Đes Vojo, jebem li ti osušeni paradajz!", uzviknu posetilac.
"Ah, ti si, Veljo. Zdravo, zdravo.", odgovori Koštunica.
"Ja sam, bre, Vojo, eve me stig'o da dognam ove, nove, ugovore, majku li im jebem njihovu, da ih isparafiraš, bre.", veselim glasom odcvrkuta Velja.
"Ah, da, ti ugovori.", reče Koštunica.
"Jes, vala, brate, kad ih ja realizujem ima da se gradi u tri lepe pičke materine, bre.", uzviknu Velja, razbacujući papire na sve strane.
"Da, da, samo ti radi Veljo.", odgovori Koštunica i nastavi da kucka po mašini.
"Nego, bre, Vojo, o'š davati ti taj viski il' nećeš?", upita Velja.
"Eh, ovaj, imam samo rtanjski čaj. A i šta će ti viski na ovu hladnoću.", odgovori Koštunica.
"I, bre, Vojo, kaki si, prava škrtica, jebem ti pleme, al' neka, videćemo se mi još.", reče Velja i gurnu, dublje u džep, priznanice o proviziji.
"Nego, Veljo, pišem neki govor, za predizbornu kampanju, pa, rekoh, šta ti, kao ministar i čovek iz naroda, misliš o NATO paktu?", upita Koštunica.
"E, kaki NATO, zgužvali bi mi njih opet, kao onomad. Dok je patrijarha, Filareta i narodnjačke koalicije i dok nas Rusi štite, ti natovci mogu samo da nam puše, bre.", politički prosvećeno, odgovori Velja.
"Tako sam i mislio, druže Veljo.", zaključi Koštunica.
KOHABITACIJA
Za to vreme, Srbija, sa jedne strane, potpisuje ugovore sa Evropskom unijom, aktivno učestvuje u NATO programu "Partnersvo za mir", razgovara i pregovara, a, sa druge strane, rasprodaje zemlju Rusima, gradi nepostojeće crkve, fabrike i puteve, krije haške pulene, svađa se i zatvara. Čudna neka kohabitacija, što bi rekao Tadić, ali neka, videćemo se mi još.
|
|
Komentara (3) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
9 September 2007 - SRBIJA NA "DOBROM" PUTU...
SRBIJA NA "DOBROM" PUTU
Nakon, nekoliko, talasa, nezapamćenih, vrućina, u Srbiju grunu jesen. Odjednom, preko noći, kao da nije septembar. Pošla deca u škole, a sa njima krenula i kiša da pada, pa sve potruli. Ipak, u jednom selu podno Maljena, pokraj, velelepnog, kolskog puta, sveže presvučenog asfaltom, zasela dva, autentična, srpska seljaka i, ne obazirući se na propalu letinu i zimu koja dolazi, bistre geostratešku politiku.
"Je li, bre, Milorade, vide li ti one Crnogorce, kako nam, sveca srpskog, Filariona, šikaniraju?", upita Radisav, uvijajući cigaru, jednom rukom.
"Misliš, Filareta?", brecnu se Milorad.
"Ja, ja, tog... što ne jede!", ispravi se Radisav.
"Ma, ne rade oni to zbog njega, nego ćeraju inat, nama!", prodra se Milorad.
"Al' im zato, naš Velja, dobru, čorbu zapržio.", sa ponosom u glasu, reče Radisav.
"Jes', vala, ne znaju kud će. Ta, nismo mu mi džaba ovu spomen ploču, još za života, podigli.", još ponosnije izjavi Milorad.
"Pa da, vidiš kakva je lepa, a ima i klupa.", oduševljeno reče Radisav.
"Ja turih i ono da ne bacaju smeću, bre!", ekološki osvešćeno, dreknu Milorad.
"Ta ti je dobra! A kad Velja prođe 'vuda, pa zastane, pa iziđe iz auta, pa kad pomiluje spomen ploču i, sa suzom u oku, zasedne na klupu, a na klupi jabuka...", zaneseno, izdeklamova Radisav.
"Kakva, bre, jabuka, crni Radisave?", zabezeknuto, upita Milorad.
"Pa, znaš, ja mu svaki dan ostavljam na klupi jabuku, pa kad dođe, da ima šta da ga sačeka.", odgovori Radisav, glasom punim bratske ljubavi.
"Vidiš, dobro ti je to, poneću mu i ja šulić rakije. E, a kad bi vladika ovde štrajkovao, ništa mu, bre, ne bi falilo!", reče Milorad.
"Kakvi falilo, još bi se i ugojio! Vidiš, čim ga je Velja posetio njemu skočio šećer! Mora da mu je neku baklavu uvalio na mufte!", kroz osmeh reče Radisav.
"Ha, ha, pa nismo ni mi Srbi naivni, svašta se pod bradu i mantiju može turiti, bre!", zaključi Milorad.
U tom, niz blistavi, novi, put, ka njima stiže i neki čiča, starina iz Gojne Gore.
"Tijosave, otkud ti?", u glas, dreknuše Milorad i Radisav.
"E, bre, evo doš'o da se poklonim pred spomen ploču!", odgovori čiča.
"Ima li šta novo na Dnevniku?", upita ga Radisav.
"Eh, o'š'o Vladika u bolnicu, a ovi gi, crnogorski izrodi, pustiše da uiđe, a vladika, jadan, prekin'o se na tri pole, bre. Da mu Velja, onomad, ne dade baklave, sav bi se sasušio, ko lanjski bostan.", odgovori čiča.
"U, bre, majku mu, pa to znači da smo pobedili?!", pobedonosno povika Milorad.
"Ma jok, sinko, ispadosmo od Jevreja, majku im čivutsku, sve bi ja to posl'o, nazad, u Kinu!", mrzovoljno promrmlja čiča.
"Ne pitam te za to, nego, pobedismo Crnu Goru, bre!", prodra se Milorad.
"A, vi'š, pobedismo, jopet!", reče čiča gužvajući pokislu šajkaču.
"Živeo Velja!", uzviknu Radisav.
"Živela spomen ploča!", zavapi Milorad.
"Amin!", prošapta čiča.
ĆERAĆEMO SE JOŠ!
Za to vreme, budući predsednik Srbije, a sadašnji premijer, rešio da, još jednom, poput svog, slavnog, prethodnika, pobedi NATO pakt. Zaseo u kabinet, pozvao Matiju i Mihajlova i započeo sastanak na najvišem nivou.
"Dejo, sine, jesi li doneo nacrt plana?", upita premijer, gladeći se po nosu.
"Druže, premijeru, jesam!", kao iz topa, grunu Mihajlov.
"I?", gledajući ispod naočara, opet, upita premijer.
"Pa, ovako, plan se zove: "Kako, na što je moguće više načina, prekršiti Ustav koji smo sami doneli.", a ima i razvojne faze: Prva je, kako prevariti Borisa Tadića i ukinuti parlamentarne i sve druge izbore, kao, osvedočeno, prevaziđenu stvar. Druga je, kako uhapsiti Ponoša, poslati ga u Hag i dovesti Crvenu armiju. Treća je, kako postaviti premijera na mesto predsednika republike, a bez da se išta radi i četvrta je, kako pripojiti Srbiji Kosovo, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Makedoniju i Sloveniju i pri tome, zauvek, poraziti zle imperijalističke sile oličene u NATO paktu.", sa ponosom izdeklamova Mihajlov.
"Nikad robom!", dreknu Matija iz nekog ćoška.
"Dobro ti je to Dejo, a kad ćemo da uvedemo samoupravni sistem?", ozbiljnim glasom, upita budući predsednik.
"Da, druže predsedniče, ne brinite, ima i to, u okviru prve razvojne faze.", odgovori Mihajlov.
"I Trst je naš!", uskliknu Matija.
"Odlično, Dejo, i kad počinjemo?", ponovo upita premijer.
"Pa, druže Vojo, već smo počeli!", zadovoljno odgovori Mihajlov.
"Ćeraćemo se još!", prosikta Matija iz, dubokog, mraka premijerskog kabineta.
RED PO RED
A, u Beogradu i po celoj Srbiji, okupani, hladnom, jesenjom kišom, otegli se redovi... Red za mleko, pa red za hleb... Red za ulje, pa red za šećer... Red za vizu, pa red za benzin... Red za zatvor, pa red za groblje... Srbijo, vreme je da, ponovo, zbiješ redove!
|
|
Komentara (0) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
2 September 2007 - Šajkača puna šljive...
ŠAJKAČA PUNA ŠLJIVE
Nakon 100, veličanstvenih, dana, aktuelne vlade Srbije, pred novinare, domaću i svetsku javnost, konačno, izmile i premijer. Malo podbuo, od raznih vašara i komišanja, iscrpljen, višemesečnom, sušom i duboko zabrinut za Kosovo, auto-put i Filareta, premijer se pojavi u sali za konferencije, kiselo se nasmeja i upita:
"Šta ima novo?".
"Gospodine premijeru, kako ocenjujete rad vlade Srbije za proteklih sto dana?", upita jedan od novinara.
"Eh, pa vidite, radi se, radi, nije da se ne radi...", pomalo zbunjeno, prošapta premijer.
"Da li je vlada postigla neke, konkretne, rezultate?", nastaviše novinari.
"Kako da ne! Evo, sprijateljili smo se sa Rusima, družili smo se, oterali Ahtisarija, bili na odmorima, objavili Ugovor, išli, malo, do Beča, organizovali, velelepni, sabor trubača u Guči, isplatili Bregovića, jeli kupusa i pili rakije... Šta ćete više!", sa ponosom u glasu, izdeklamova premijer.
"Gospodine premijeru, a šta smatrate za najveći uspeh aktuelne vlade?", opet počeše novinari.
"Pa vidite, mi smo uspeli da ispečemo jagnje! Da, da, za vreme odmora, skupismo se i, u jednom zabranu, kod mene u Belanovici, ispekosmo celo jagnje!", sa oduševljenjem saopšti premijer.
"Ali, kakve to veze ima sa radom vlade?", uporno, nastaviše novinari.
"Eh, pa kako nema? To dokazuje da vladajuća koalicija kohabitira na najvišem nivou fizike, metafizike i samoupravnog prava. Da ste samo videli kako su Velja i Đilas podelili glavudžu, sve bi vam bilo jasno. A tek Mihajlov i Petrović, zajedno su jeli jedan zaponjak. Veliki je to uspeh!", kroz kiseli osmeh, reče premijer, zatim, ponovo, promrmlja nešto o Beču, Kosovu, Ahtisariju, Rusiji, Tadiću, koncesijama, suši i šljivama i, opet, utonu u senku, poručujući okupljenima:
"Vidimo se, ponovo, za 100 dana!".
DIJETA
Za to vreme, episkop Filaret, rešio da smrša. Krenuo na letovanje, pa, na pola puta, odlučio da se picne za more. Vazda li je, lepih i slobodnih, strankinja po crnogorskim plažama, a vladajući separatisti mu otkazali paket aranžman. Zaseo, tako, Filaret u krš, među brda i doline, izvukao neku fotelju i počeo da se breca. Dohvatio mobilni telefon i, odmah, okrenuo čoveka sa, velikim, iskustvom na tom polju.
"Vojo, ti li si?", kroz napad tahikardije, promuca episkop.
"Ja sam, vladiko! Gde gori?", iz haške tamnice odjeknu, stameni, glas doktora pravnih nauka.
"Je li, Vojo, kako si ti, onomad, skinuo 25 kila? I ja bih da probam!", prodra se episkop u telefon.
"Čujem te, vladiko, čujem, šta se dereš! Vidi, ovako, pij dosta vode, a, s vremena na vreme, poliži i malo soli. Glavna stvar je da mrziš sve oko sebe, a i šire, i da daješ nesuvisle izjave.", ozbiljnim glasom, iz koga urla iskustvo, saopšti haški optuženik.
"A, do kada tako, crni Vojo?", zavapi Filaret.
"Pa nemoj duže od dvadesetak dana. Nije zdravo.", odgovori Voja.
"A šta ako me ni tada ne puste?", uplašeno, upita episkop.
"Ma ne brini, naći će se, već, neko rešenje. Evo, sad ću da napišem knjigu od 3458 strana, bogougodnog naziva: "Episkop Filaret, moralna gromada, protiv izdajica, stranih plaćenika i mizernih paramecijuma haške soldateske, Mila, Fića i Sveta.". Šaljem ti je večeras.", samouvereno reče dr Voja.
"Važi Vojo, evo samo da progutam ovu jagnjeću plećku, šest barenih jaja, pile i gibanicu što mi poslao Velja za put i, odmah, počinjem!", uzviknu Filaret.
"Ne daj se episkope, ne daj se godinama moj episkope...", drhtavim glasom i kroz suze, odrecitova haški optuženik.
BLAGO SRBIJI
Na drugoj strani Srbije, u Osečini, taman kad je premijer zagazio u senku i u isto vreme kada je Filaret oglodao poslednju pileću koščicu, pred veliki post, a bez obzira na sušu i nepovoljne hidrološke i meteorološke uslove, poče, drugi po redu Sajam šljiva, bogougodnog naziva: "Blago Srbije". Kao, zvezde sajma, pojaviše se Velja i Matija.
"Pomaže Bog, meni je drago da smo danas u Osečini, da je Sajam šljive zaživeo i da će živeti dugo u ovim krajevima. Gosti iz sveta moći će da dođu i da vide najkvalitetniju šljivu, kao što smo i mi danas imali priliku da vidimo i da probamo. Pomagali smo ovaj kraj, a prvenstveno razvoj infrastrukture. Moramo napraviti dobre puteve, dobre trotoare, zdravu pijaću vodu, dobru struju... To je ono što srpsko selo traži.", izdeklamova ministar Ilić pokraj jednog kazana, a onda se začu blagoglagoljiv glas pesnika nad pesnicima, koji reče:
"Poštovani domaćini, mada sam Valjevac, danas sam prvi put u Osečini i to bi bio dovoljan razlog i da dođem i da se radujem. Ali ta radost je utrostručena još jednim povodom i još jednom dužnošću. Naime, ovde sam da, u ime predsednika Republike Srbije (izvor: "Glas javnosti"), Vojislava Koštunice, otvorim drugi sajam šljive „Blago Srbije“ u Osečini. Šljivi nijedna kapa ne pristaje bolje od šajkače. One i liče. Ne bi bilo čudo da se otkrije da je šajkača skrojena po ugledu na šljivu, slične su i boje i sudbine, i bile su decenijama. Šajkača puna šljive ostaje najvernija slika Srbije. Braćo i sestre, blago Srbiji sa blagom Srbije. Na zdravlje i veselje!".
Izbori se bliže, a vi, sad, vidite da li vaš glas nešto vredi i da li išta odlučuje?
|
|
Komentara (1) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
1 September 2007 - Idealna sahrana...
 IDEALNA SAHRANA
Pre neki mesec, ulazi moj ortak u birtiju u kojoj se skupljamo. Dobro pijan. Sa sve, onim, cik-cak hodom i blaženim osmehom. Posle, nekoliko, dobrih, zaplitanja o šank i obližnje stolice, dogega se, napokon, i do našeg stola. Odgurnu jednu stolicu nogom i strovali se u nju, svom težinom.
- E, e 'de e ste, bre...?!
- I, jebote, al' si se učuk'o!
- Jebiga...
- A tek dva sata popodne. Pa gde si bio?
- Eh, šta da vam kažem... Bio sam na jednoj, idealnoj, sa'rani!
- I, bre, magarčino pijana, kako te nije sramota da tako pričaš?!
- Ne ser'te, sa' ću vam ispričam... Mala, daj 'vamo šta ko pije!
- Aj', dobro... I kakva ti je to "idealna sahrana"?
- Čekaj, polako... Aj' ševili, pa se oduševili! (lokalna zdravica, prim. aut.)
- Ševili!
- Vi'te, ovako... Odem ja na sa'ranu, lepo vreme, u pičku materinu, pivo 'ladno k'o taštin pogled, a pečenje, još toplo, k'o duša, bre... Ipak, najbolje od svega je to što je pandrknuo neki čiča od 98 godina! Svi, bre, veseli, jedu, piju i pevaju... Opšte veselje!
- Pa jes', majku mu, ne može biti bolje...
- Čak se i pop razbio k'o guzica i zvao neke Cigane da sviraju!
- Ne seri, bila i muzika?!
- Aha, svirali oni "Posmrtni marš" i "Podmoskovske večeri", nekom komunisti, tri groba niže... U tom, ovi zakopaše čiču. Poče krkanluk, a pop grunu pet-šest mučenica i poče da ih zove da dodju...
- I?
- Ništa, prilazi jedan Cigo, sa harmonikom, a pop će njemu: "Aj', majke ti, sviraj nešto od Harisa!". Na to se Cigo prenu, kaže: "Ne ide to, drug sveštenik... Gde da pevam na sa'ranu...". U tom trenutku, čičina rodbina poče da mu gura lovu u džepove, a pop mu pridje i, mrtav ozbiljan, reče: "Ajde, sinko, bolje ti da pevaš meni nego ja tebi!". Na to Cigo razvuče i osmeh i harmoniku i krenu: "Dajte vina, 'oću looom...". Kažem ja, opšte veselje, bre!
- Ma idi, ludnica! Dobro neko popište...
- A bila i neka, spečena, baba, ima, barem, 100 godina. Sva se usrala, drhti i krsti se... Kaže joj neka žena: "Šta si se uprpila, baba?", tek će ona: "Pu, pu, daleko bilo... Šta pominjete tu smrt... Bože me sačuvaj!". "Pa, baba, moraćemo svi, jednom, da umremo.", nastavi ona žena, nimalo utešno. Na to se baba, tri puta, prekrsti i reče: "Pa jes' vala, samo kako ću ja tu smrt preživeti, pojma nemam...".
- Ha, ha, ha... pa jeste, smrt ume da bude zarazna bolest...
- I tako, napismo se mi k'o pičke! Odavno na boljem veselju nisam bio.
- Pa, eto, život je nekom majka, a nekom maćeha...
- A smrt je nekom svadba, a nekom sahrana...
- Ha, ha, ha, a gde je tu Goran Bregović?!
- Eno ga, svakom Ciganinu viri iz harmonike...
- Mora čovek da bude u toku, bre... Mala, daj turu pića ovamo...
- Za čiču?
- Za čiču! Aj' pa, živeli mi k'o on...
- Jes', vala, i to što kažeš... Živeli, bre!
|
|
Komentara (9) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
25 August 2007 - SUSRET...
SUSRET
- Zdravo, Rastko!
- Eh, zdravo, zdravo...
- A, sećaš li se ti mene?
- Pa, sad, znaš, nemoj da se ljutiš, ali...
- Ja sam Maja.
- Aaaaaa, da, da....
- Znaš li ti da sam ja, već, deset godina zaljubljena u tebe?
- U mene?! Što?
- Eh,što...
- U, jebote... nego, šta ćeš da popiješ?
- Džin – tonik!
- E, jebiga, znao sam... Devojke, u zadnje vreme, piju, ili to, ili pelinkovac. A što ne bi šinula jednu lozu sa mnom... Ma, nema veze... Konobar, daj jedan džin – tonik i pivo!
- A ti se, Rastko, mene, uopšte ne sećaš?
- Joj, jedva se i sebe sećam, ne zameri...
- Vidiš kakav si?
- Kakav sam, što?
- Pa, deluješ, nekako, nedostupno.
- I, bre, da sam nedostupan kako bi pričala sa mnom...
- A, kako ti ja izgledam?
- Ufff, čekaj da vidim... Pa, ruku na srce, dobra si, bre....
- Sad si se setio!
- Nisam. Aj' živeli!
- A zašto ti toliko piješ?
- Slušaj, Majo, da sam hteo da me neko to pita ja bih se, do sada, oženio.
- Izvini, nisam mislila tako...
- Ma, nema veze, bre...
- Sviraš li još?
- Sviram kurcu, u slobodno vreme...
- Ha, ha, ha, uvek si znao da se zajebavaš...
- Pa, jesam... u pičku, lepu, materinu...
- A, jel' te nerviram ja?
- Ma jok, cool...
- Znaš, ja sam se zaljubila u tebe još u srednjoj školi, ali nikada nisam smela da ti pridjem.
- Lepo, lepo...
- Šta je, bre, tu, lepo?!
- Ma, ništa, izvini, umem ja da lupetam...
- Ja ti pridjem i, iskreno, pričam sa tobom, a ti me, još, zajebavaš!
- E, nemoj se ljutiš, opušteno...
- Ma... ne ljutim se...
- Aj' živeli!
- Živeli! Znaš, ovaj, često te sanjam...
- Sanjam i ja svašta...
- Al', smem li nešto da ti kažem, a da se ne naljutiš?
- Smeš.
- Baš si propao, k'o muda kroz šuplje gaće...
- E, jesam li... Ha, ha, ha... odlično!
- Al', to meni ne smeta...
- Možda ti smeta trijes' kila sala koje sam, teškom mukom, uskladištio u predelu stomaka... Ha, ha, ha...
- Ma, ne, ni to mi ne smeta...
- Pa, šta, koji moj, hoćeš? Da te muvam ili šta...
- Ma jok, vidiš, valjda, da ja tebe muvam.
- A, muvaš me?! Pa, bolje da si mi platila piće, na to, uvek, obratim pažnju...
- Ne svidjam ti se?
- Ma, super si, bre, samo, posle dvajes i nekog piva, ni kran ne bi mogao da mi digne raponju, a kamoli ti...
- Baš si grozan!
- Znam.
- Nisam htela da se jebem sa tobom!
- Pih, nisam ni ja...
- Šta nisi ni ti?
- E, 'ajde reci šta ti treba, pa da vidimo šta se može učiniti po tom pitanju...
- Trebaš mi ti!
- Ja?!
- Da, ti!
- Šta, da nemaš neku tonu uglja za utovarivanje?
- Nemoj da me zajebavaš, znaš li ti da sam ja udata?!
- I ti?! Ha, ha, ha... pa ima vas, nije da vas nema...
- A, opet sam ti se obratila...
- Pa, dobro, bre, Majo, šta ja mogu da učinim za tebe?
- Možeš da me poljubiš!
- Da te poljubim?! Tek tako... Ovakav, pijan, debeo i nikakav?
- Baš takav...
- A zašto?
- Pa, to mi je jedna od neispunjenih želja.
- Znaš li da imam gangrenu na sedmici i da mi smrdi iz usta... O belom luku, lozi i pivu da ne govorim...
- Ne zanima me, poljubi me!
- U obraz, čelo, ruku, ili...
- Ne zajebavaj, znaš ti, odlično, kako...
- U, jebote, onako?!
- Da, baš, kao pre deset godina...
- Kao pre deset godina?
- Da, isto onako kako si me, nekada, ljubio...
- Pa, OK, 'ajde... Al', ne odgovaram za posledice...
(zavesa...)
|
|
Komentara (12) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
19 August 2007 - Letnje aktivnosti...
 LETNJE AKTIVNOSTI
Srbija, leta gospodnjeg 2007. Narogušila se klima, pa to samo bije. Pukovnik Amfilohije, popeo se na Bukulju, iscepao mantiju na froncle i, na sav glas, proklinje Džegera. Iza njega, Filaret, otvara pivo krstačom. Nikšićko! Patrijarhu skinuli porez na pelene, pa, kroz blaženi osmeh, naslanjajući se na Filareta, samo piška od sreće. Proklinju i Guču.
Sa druge strane, vlada Srbije pokrenula bespoštednu borbu za Kosovo. Poslala tri mudraca u Njujork na kampovanje. Ovi podigli čadore ispred zgrade UN-a, povadili gibanice i kuvana jaja, pa, svako malo, izmedju dva zalogaja, proklinju Ki Muna. I Džegera, naravno.
U pauzama izmedju velikih istorijskih dogadjaja, ministar za infrastrukturu uprtio Koštunicu na ledja, povukao prestolonaslednika za uvo, pa ih vada od vašara do vašara i od komišanja do komišanja. Posebno se istakli u Guči. Reklo bi se, vrućina im ništa ne može. A ni rakija.
Periode pustinjskih vrućina, smenjuju periodi monsunskih kiša, pa, u Srbiji, potruli sve što ne stigne da se osuši. Zbog takve, delikatne, situacije, ostatak vlade otišao na kolektivni odmor. Neki se, ipak, ne daju.
TAKO MI SE SVIDELO!
U kabinetu ministra za infrastrukturu, levo od pozlaćenog lampeka, tik do minijaturne figurice dragačevskog trubača, leži Ugovor. Lep, plav. Preko puta, ministar se raspištoljio, pije rasol, drži hladne obloge na glavi, bogoradi, i, s vremena na vreme, stidljivo, baca pogled ka Ugovoru. U jednom momentu, ministar zavrljači krpu sa glave, udari šakom o astal i pozva, najnoviju, sekretaricu.
"Mala, aj' idi zovi, ove, novinare, jebem li im sunce znatiželjno!", dreknu ministar.
"Odmah gospodine ministre.", procvrkuta sekretarica.
Nedugo za tim, zablista i konferencija. U punom sjaju. Ministar turio malo pudera na podočnjake, naoštrio frizuru, zategao šeretski kez i, sa sve onim, lepim, plavim, Ugovorom, zaseo ispred okupljenih novinara.
"Evo, to je Ugovor nad svim ugovorima!", značajno i bogobojažljivo uskliknu ministar, držeći Ugovor u rukama ko Mojsije zapovedi.
"Gospodine ministre, jel' tačno da se taj Ugovor kosi sa Ustavom Srbije?", upita jedan od novinara.
"Pas'te, vi'te, tačno je, ali to ne znači da se potpuno kosi. Negde se i ravnja.", magistarskom preciznošću, objasni ministar.
"A zašto ga do sada niste pokazali?", upita drugi novinar.
"Pa, tako mi se svidelo!", odgovori ministar.
"Gospodine ministre, a zašto ga, baš, sad pokazujete?", opet upita jedan od novinara.
"Tako mi se svidelo.", odbrusi ministar.
"Vojvodjanski političari vam, baš i ne veruju na reč?", izlete nekom od okupljenih novinara.
"S tim rokerima i motordžijama ne razgovaram!", podviknu ministar.
"A kada ćemo moći da pročitamo Ugovor?", u glas, povika nekoliko novinara.
"Pa, kad mi se svidi, naravno, ali, ipak, pitajte Djilasa.", zaključi ministar.
DEMOKRATSKA KONTROLA
U isto vreme, Mihajlov se zabio u ostavu za metle na trećem spratu zgrade vlade Srbije, poneo dva bureka sa mesom, mobilni telefon i privezak sa motivima sabora u Guči. Poklon od premijera. Nalaktio se na džoger, potkočio vrata kofom i obavlja poverljive razgovore.
"Jočiću, ti li si?", sa punim ustima promrmlja Mihajlov.
"Ja sam, druže Dejo!", otpozdravi Jočić.
"Vidi, majke ti, nešto ste mi se mnogo ulenjili. Nikakva afera, nikakav skandal, a ove demokrate samo nešto bunare.", kroz nekoliko zalogaja izdeklamova Mihajlov.
"Pa, druže Dejo, bila Guča i to...", postidjeno prošaputa Jočić.
"Dobro, dobro, jeste, ali dajte nešto konkretno!", povika Mihajlov.
"Biće, druže Dejo, biće!", veselim glasom reče Jočić.
"Dobro, moram da prekinem. Evo ga Djilas, opet me špijunira.", prosikta Mihajlov, prekide vezu, i navali na drugi burek.
Za to vreme, cela Srbija na kolektivnom odmoru. Gradi auto-put, Horgoš-Požega, a da to i ne zna. Sve po ugovoru.
Rastko Radičević
|
|
Komentara (14) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
|
O blogu
Za slobodno novinarstvo!
« July 2026 »
| Mon | Tue | Wed | Thu | Fri | Sat | Sun | | | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 |
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
Kategorije postova
Blog Prijatelji
• Sanatorijum
• BIBA
• Sonatica
• poglavica
• nemiri
• hogarsm
• anagama
• ShArGaRePiCa
• spes
• olta
• raban
• glupsamglasnevazi
• fbiana
• stepski
• mufasa
• MORE
• webman
• margot
• Atajlo
• Brue
• grace
• Proslost
• thirstydog1
• Dragon
• Maxine
• ulogovana
• ariel
• trecasmena
• SrebrniTigar
• blamko
• LILY
• Petar
• sabahudin
• guinevere
Ostali linkovi
• RDR - MojBlog
• Čačanske novine
• Prava stvar
• Coney Island Baby
• Legenda koja hoda
• The Face
• Panonska
• Libero od Chubure
• Genijalac
• If you Dare
• Taverna Prva
• Arizona Kod
• Kao kad tece pesak
Blog Hosting
|
