Rastko Radičević

9 December 2007 - Decembar srpskog Kosova...

DECEMBAR SRPSKOG KOSOVA

    Nezavisna Republika Srbija. Negde oko 10. decembra, leta gospodnjeg, 2007. godine. Stuštilo se nebo! Teški, crni, oblaci, naizmenično ispuštaju, čas kišu, čas sneg. Povremeno izbace i, po neku, bespilotnu letelicu. Vetar udara na sve strane, zlokobno zavijajući iznad izlivenih reka i uništenih useva. Žutica vreba na svakom ćošku.
    Preplašeni radnici i seljaci zabili se u kuće, zamandalili vrata i prozore i, sa strepnjom, čekaju TV Dnevnik, na jednom od kanala, medijske javne kuće nezavisne Srbije. Jedino se Veljini ravnogorci, udruženi sa Dobrovoljnim pevačkim društvom pravoslavnih Amiša i sa još nekim, ortodoksnim, elementima, dohvatili kuka i motika, blokirali Aranđelovac i Topolu, zaseli po livadama i, hrabro čuvaju sve, seksualno zlostavljane, ovce i ostalu, traženu, sitniju i krupniju, stoku. Oko romskih naselja podigli zidove od blata. Za svaki slučaj! Da se manjinama, slučajno, nešto ne dogodi. U, široj, okolini, specijalni odredi srpskih domaćina, sa vilama, budno, paze na bezbednost, najtraženijih, srpskih orlova i sokolova. Klinac neki novinar da prođe.
    U isto vreme, na prostranim livadama, podno Avale, na belom džipu, impozantnih razmera, sedi, general - savetnik, Simić, drnda vunu i propoveda. Oko njega se okupio zbor srpskih mudraca iz SANU (stoletna asocijacija naivnih umetnika, da ne bude zabune) i sveti sinod SPC (savez pukovnika u civilu, da ne bude zabune, takođe). Iza njih, namikarilo se, nekih, petnaestak seljaka, jedan kamerman medijske javne kuće, dve krave Simentalke, osam volova i tri, omanja, stada ovaca. Svi, netremice, gledaju u general - savetnika Simića i, sa pažnjom, slušaju njegovo blagoglagoljanje.
    "U rat idemo, svi!", prodra se Simić sa džipa.
    "Muuuu!", reagova jedan od, nacionalno osvešćenih, volova.
    "Niko ne sme da dira u srce i dušu Srbije!", nastavi general - savetnik, frenetično.
    "Bleeeee!", ote se jednoj, još uvek, seksualno nezlostavljanoj, ovci.
    "Tih, petnaest odsto srpske teritorije je neotuđivi deo Srbije!", u punom, govorničkom, zanosu, propišta Simić.
    "Muuuu!", još svesnije, potvrdi jedna Simentalka.
    "Borićemo se do kraja! Živelo srpsko Kosovo!", zakrklja general - savetnik, kroz sitan falset.
    "Tako je! Živeo kralj!", prodra se neko iz SANU i nastavi da hrče.
    "Jes, baš tako, jedan je srpski bog!", dodade i, istaknuti, član sinoda SPC, nehajno zevajući.
    "Koji su ovo ludaci?", tiho, upita jedan od, slučajno, okupljenih seljaka.
    "Ne znam, burazeru, 'ajmo mi, polako, kući.", odgovori mu drugi.
    "'Ajmo, brate, što pre!", zaključi prvi seljak. Negde u daljini, preklapajući odjek Simićevog govora, jedna Simentalka, glasno prdnu.

POKRŠTAVANJE

    Nedaleko odatle, u centru Beograda, predsednik Tadić, sveže uštirkane kose, dohvatio se telefona i razgovara sa predsednikom Atletskog saveza Srbije.
    "'Alo, Veljo, ti li si?", upita Tadić.
    "Ja sam, jašta, a ko smeta?!", nezainteresovano upita Velja.
    "Tadić, ovde! Predsednik Tadić!", sa ponosom u glasu, odgovori predsednik.
    "A, Simana! Pa što ne kažeš, odma', bre! Šta 'oćeš koji moj kurac?", veselo, upita Velja.
    "Slušaj, Veljo, da smiriš ti, malo, one tvoje domaćine iz Topole!", nervozno, reče Tadić u slušalicu.
    "E, nemo' me sad, pokrštavam neke strance, mamicu im baptističku natakarim na tri hostije!", ozbiljnim tonom, reče Velja.
    "Ne razumem, kakve, bre, strance, crni Veljo?", zbunjeno, upita Tadić.
    "Ma, došli, bre, neki gulanferi, puni dokonog keša, zapili se negde usput, pa ih mi ubedismo da se krste, jebem li im nanu naninu! A, dobri su, bre, mo'š na ranu da ih priviješ, vulkan im u grotlo spičim, ko opalu krušku u jesen!", umilnim tonom, odgovori Velja.
    "Ah, dobro, dobro, lepo je to... Ali, čim završiš da zoveš one tvoje tutumrake! Pojedoše me novinari i ostali zgubidani!", državničkim glasom, saopšti Tadić.
    "Ma, važi, bre, Simana, ne plaši se ti ništa... Čim proslavimo krštenje, ima da rešimo i to. Nek se nose u tri, lepe, pičke materine svi!", odvali Velja i prekide vezu. U Tadićevom kabinetu, negde iza saksije sa fikusom, Rade, Bijin sin, glasno prdnu.

NOVI DAN

    Za to vreme, na Kosovu, u prijateljskoj atmosferi, sede predstavnici međunarodne zajednice, zajedno sa članovima, buduće, multietničke, vlade Kosova, piju mastiku, smeju se i udaraju parafe na Deklaraciju. Svi srećni i zadovoljni.
    "Je l' sve rešeno?", upita Tači.
    "Naravno, naravno... Još odavno!", odgovori Solana.
    "Slaže li se Kimono, ovaj, Ki - Mun?", opet, upita Tači.
    "Složiće se, bez problema!", odgovori Ahtisari.
    "A Rusi?", zabrinuto, nastavi Tači.
    "Sve je dogovoreno, baćuška Hašim!", kroz osmeh, odgovori Harčenko. U tom trenutku, negde na Dorćolu, premijer Koštunica, što od muke, što od posnog pasulja, glasno prdnu.
    "Uskoro će novi dan.", sa zebnjom i strahom, pomisli srpski premijer.

Pošalji komentar!

9 December 2007 - 5:56 PM

Poslao/la stepski

Simić je bloger.