Rastko Radičević

14 December 2007 - DIVLJI LJUDI...

DIVLJI LJUDI

    Dakle, za vreme, minulog Sajma knjiga u Beogradu, na blogu sam objavio informaciju da je moj dobar prijatelj, Miloš Mijatović, izdao svoj prvi roman, pod nazivom "Divlji ljudi", kao i to da je moja malenkost, imenom, jednim prezimenom i, uglavnom, potpuno autentičnim događajima i situacijama, jedan od "junaka" pomenute knjige.
    Dosta mojih prijatelja sa bloga, pitalo me je da objavim neki deo, pa shodno tome, sa dozvolom autora, prezentujem vam nekoliko pasusa u kojima i ja obitavam... Opisani, događaji, dešavali su se u Beogradu, 1998. godine.
    Ima dosta, iako sam skraćivao, pa ko ima strpljenja, neka navali... Da ne dužim previše... Aj', pa ko preživi pričaće...

Divlji ljudi, odlomak:

***

    Dolazim u Ulicu Džordža Vašingtona, po jednom predivnom sunčanom oktobarskom popodnevu, u ulaz broj 81, nedaleko od ugla sa Takovskom. Tu, na stanici tramvaja broj dva, izlazim uz pomoć vozača iz taksija sa strahovitim mamurnim bolom u glavi i želucu. Useljavam se u svoj prvi stan u Beogradu još ne sluteći šta me čeka iza teških drvenih vratnica na kojima je pisao broj adrese iz Politikinog oglasa "tražimo dva studenta...". Nimalo ne preterujem. U pitanju je, kako su naveli u novinama, bila "dvorišna kuća izrazite fleksibilnosti". Za tristotine maraka mesečno samo idiot u to vreme ne bi očekivao solidan komfor. Ispravka: idiot i brucoš - prvoklasna naivčina iz provincije. Pod "dvorištem" stanodavci su podrazumevali tri kvadratna metra izlokanog betona iz čijih pukotina su rasli bodljikavi korov i jedno zakržljalo drvo; okruženo s jedne strane arhaičnom oglodanom kulom iznad vratnica i ulaznog tunela, sa druge oronulim visokim zidom neutvrdive namene, a sa treće ešerovskom konstrukcijom od minijaturnih stanova bespravno nadograđenih jedan na drugog. Sve u svemu, tri kvadratna metra betona i isto toliko neba iznad glave. Drugo, "kućom" koja se prostirala severnom, četvrtom stranom dvorišta, nazivali su sumnjivo okrečenu konjušnicu iz devetnaestog veka, dok su pod "izrazitom fleksibilnošću" ustvari podrazumevali činjenicu da je bila kompletno nenameštena, prazna drugim rečima, pa smo mogli da je opremimo kako nam odgovara. Retko velikodušan ustupak stanodavca.

    Nakon nekoliko lelujavih koraka koje sam brzo, da ne bih posrnuo pod teretom kofera i torbi, napravio prolazeći kroz ulazni tunel, našao sam se lice u lice sa čovekom iz starog televizijskog obrazovnog programa. Odmah sam ustuknuo. Bio je to Branko V. Radičević glavom i bradom; stajao je predamnom kao živi spomenik na sred tog klaustrofobičnog prostora. Posmatrali smo jedan drugog neko vreme, svako iz svojih razloga - ja, naravno, jer sam pokušavao da odgonetnem da li to izgužvano lice zaista pripada velikom bardu, a on zato što mu se zajapureni novajlija, tako smešno natovaren stvarima, izgleda nije mnogo dopao. Ubrzo sam, međutim, shvatio da je Radičević samo mudro procenjivao okolnosti, moju provincijsku narav, jer - na kraju krajeva, taj nepoznati zadihani mladić trebalo je da stanuje sa njegovim sinom, dugokosim studentom andragogije, Rastkom. Moje sećanje na taj susret potpuno je zamućeno, ne pamtim da smo se pozdravili; samo se sećam da se okrenuo prema otvorenom ulazu u kuću i promuklim glasom hiljadu pijanih noći povikao: "Hej, mali, da ti ovo nije taj novi?" Pored crvljivog belog štoka od vrata ubrzo se promolilo podbulo lice mladog andragoga koji je, nakon što smo razmenili pogled-dva, ispružio prst prema meni i rekao: "Ti?"
    - Ja.
    - Pa, šta si se onda spekao tu? Hajde, ulazi.
    Nikad nisam saznao šta je stariji Radičević pomislio kada smo se susreli. Očigledno da nije imao primedbi čim je ubrzo klimnuo glavom, mahnuo i otišao. Ali nikad neću zaboraviti prvu rečenicu koju je junior izgovorio nakon što sam ušao u konjušnicu.
    - Hoćeš li pivo?
    - Naravno. - pristao sam nakon nekoliko trenutaka snebivanja, ne toliko iz pristojnosti već zato što sam kukavički želeo da odagnam neizreciv osećaj krivice zbog jedne fatalne pogreške od prethodne noći u kasabi. Od tog trenutka počela je Rastkova i moja neverovatna odiseja kroz alkoholna magnovenja po beogradskim budžacima.

    - Laknulo mi je, da znaš, kada si prihvatio ono pivo. - prisećao se Despotović kasnije - Molio sam Boga da opet ne dobijem nekog pedera koji se gnuša pića i zatvara se u sobu da uči.

***

Despotović je bio niži ali deblji od mene, što tada uopšte nije bilo previše jer svoj zaokrugljeni masan volumen ja ću zadobiti tek u godinama koje dolaze. Uglavnom, odavao je utisak korpulentnog mladića okrugle glave zarasle u dugu masnjikavu crnu kosu iz čijeg su proreza za lice iskolačeno piljile velike plave oči uljuljkane u iskričavu tečnost ogromnih podočnjaka koje je nasledio od svog oca. Svirao je, rekoh, gitaru; uglavnom rock i jazz i to sasvim solidno. Imao je bend u rodnom gradu Čačku, ali se nije previše trudio da ispunjava obaveze prema družini. Retko je odlazio kući, ali i zato što je bio izrazito lenj, lišen svake ozbiljne ambicije, nemaran prema svom talentu što ga je još tada kvalifikovalo u red istinskih umetnika. Sam je pisao tekstove za svoje kompozicije. Dugo nisam mogao da odredim u kom je od ta dva modusa bio dovoljno dobar. Danas, međutim, vrlo pouzdano znam da je to bila poezija. Slušao je Tom Waits-a, Nick Cave-a; divio se Jim Jarmush-u i napamet znao svaki napisani redak Alena Ginzberga.

***

    Ni njemu se konjušnica nije previše dopala. Uprkos stečenom imunitetu na memljive stanove, kada je nekoliko sati ranije shvatio isto ono što sam i ja uvideo kada sam bacio prvi pogled na tu kuću, nije više imao izbora; drugi korisnik je već potvrdio svoj dolazak. Samo je snebivljivo slegao ramenima kada je video da, nimalo fasciniran, razgledam taj sumorni enterijer.
    - Ti možeš koristiti ovu sobu desno. - rekao je uvodeći me unutra.
Ulazna vrata su se nalazila na samoj sredini kuće. Kroz njih se stupalo najpre u jedan četvrtasti kratak hodnik koji je delio građevinu na dva jednaka dela - na dve naspramne prostorije. To je bilo sve. Barem na prvi pogled. Kada sam video njegovu sobu u koju je to jutro uspeo da unese samo neki teški škripavi krevet, debelu ofucanu fotelju, radio i kancelarijski zeleni telefon, izgubio sam svaku volju da gurnem druga vrata i pogledam svoju. Tako sam stvari istovario u hodniku. Seli smo ubrzo na njegov kauč i ćuteći potezali iz flaše dok je moj kiseli pogled lutao je po prostoriji.
    Soba je imala oblik trodimenzionalnog romboida pošto su se zidovi na krajnje bolestan način iskrivili usled težine krova, starosti i sleganja tla. Ovaj nadrelni efekat ostavljao je na posmatrača jedan gotovo halucinogeni utisak. Ubrzo sam shvatio da od te fantastične asimetričnosti pati čitava kuća. Ipak, prva sitnica koja je u meni pobudila ozbiljnu sumnju u iole podnošljive uslove za živit u toj jazbini, bilo je oveće udubljenje na sredini poda koje se naziralo ispod neke velike olinjale ponjave.
    - Šta je to?
    - Ah, morao sam da prekrijem rupu u patosu.
    - Rupu?
    - Jeste, rupu. Izgleda da kuća nema temelj, pa su daske zbog vlage malo istrulile i sad ne bih da gledam u tu rupu ako već moram da gledam u ove ispucale zidove i kriva vrata.
    Logično, rekoh sebi. Kakvo li se onda volšebno iznenađenje krije u mom apartmanu? Andragog je unapred znao šta da odgovori.
    - Ne brini, tvoja soba nema rupu. Ali zato ima kupatilo. Vidiš, ja nikako ne mogu da podnesem da spavam pored kupatila. Šta da ti kažem, prvi sam stigao pa sam sebi dao slobodu da izaberm. Smeta li tebi kupatilo?
Ne smeta, pomislio sam, samo kad ga imamo!
    - Ma, ne. A kako dihtuju prozori?
    Prostorija je imala jedan nizak dupli dvokrilni prozor prekriven kratkim i žutim neuglednim zavesicama. Prema onome što sam zapazio, ni vrata ni prozor Despotovićeve sobe nisu mogli dobro da se zatvore jer su i oni nepovratno ispali iz poretka pravougaone geometrije.
    - Pa, nisam još iskusio sve čari hacijende, ali pretpostavljam da će noći biti hladne.
    Sve mi je bilo jasno. No, klimao sam mirno glavom i lagano otpijao pivo. Uprkos svemu, nisam nimalo bio iznenađen i razočaran. Pomirio sam se sa usudom svog tužnog boravišta još onoga trenutka kada sam ušao u dvorište. Tada sam naivno pretpostavljao da se više ni ne može zahtevati od studentskog života, da je sasvim prirodno početi od nule. Ko je uostalom mogao da očekuje više samo zato što je došao u veliku varoš? Kada sam u narednim sedmicama počeo da obilazim svoje gimnazijske prijatelje nastanjene u drugim krajevima Beograda, sa užasom sam shvatio surovu istinu. Mnogi od njih živeli su u sasvim pristojnim stanovima, čak previše pristojnim. Ali povratka nije bilo. Tešio sam se zato romantičnom pretpostavkom da u bedi mog smeštaja ima nečeg zanimljivog, ili da će barem nešto zanimljivo iz svega tek proizići. Tada sam još bio optimista jednostavnih prohteva, bezbrižan i neprosvetljen saznanjem o demijurškom hologramu.

***

    Slušali smo radio "Index". Despotović je bio okoreli mrzitelj socijalizma, tadašnje vladavine familije Milošević i ostalih dripaca i secikesa. Kao uostalom i njegova majka čijim se prezimenom, iz samo njemu znanih razloga, u to vreme potpisivao. Nije propuštao vesti na nezavisnim radio stanicama, bio je izvrsno obavešten o medijskim zaverama režima i redovan učesnik protestnih aktivnosti studenata folozofskog fakulteta. Još tog popodneva shvatili smo da imamo gotovo ista interesovanja i poglede na društveno-politička zbivanja. Dok je trajala ta živa razmena naših dotadašnjih opozicionih iskustava, nisam ni primetio kako je vreme brzo odmicalo. Despotović je blagovremeno vadio iz crnog pletenog cegera ugrejane flaše piva, a kada ga je ispraznio, poveo me je do obližnjeg dragstora da dopuni zalihe i da mi pokaže okolinu.
    - E, vidiš, - rekao mi je na izlazu iz prodavnice - ovo ti je ulaz u Đušinu ulicu. Tu ispod ćemo ići u menzu.
    Sjajno! Barem neću morati da putujem na ručak kao što sam slušao da mnogi čine. Ali ta pogodnost nije ni približno bila dovoljna da izleči bolni utisak koji sam stekao kada sam nekoliko dana kasnije ušao u to sumorno studentsko hranilište. Međutim, bolja prilika da detaljnije opišem uvredljivi karakter siromašnih zajedničkih trpeza tek će se ukazati.
    Uglavnom, do večeri smo se bili već dobro napili. Tek u kasnim satima rešili smo da uđemo u moju sobu. Osim što je bila sasvim prazna i što je zaudarala na trulu drvenariju i sumpor, nisam isprva primetio ništa neobično. Tek nakon što su mi se omamljene oči navikle na jarko svetlo prljave plafonske sijalice, počeo sam u suprotnom kraju prostorije da nazirem niska žuta vrata od nužnika.
    - Da, - klimnuo je glavom - to je "to" kupatilo.
    Nemoguće, pomislih! Taj zid bi s druge strane trebalo da bude prislonjen tik o ulazni tunel. Tu nema prostora ni za šta! Varka. Imalo je prostora, ali ne za kupatilo, već jedva za otvaranje tog čudnog ulaza. Nužnik je zapravo bio pridodat konjušnici naknadno, kada je promenila svoju namenu. Neki je genije pregradio i ozidao uski prolaz između štale i okvira tunela i probio vrata u sobi. Bilo je to dno kuće, vrhunac užasa! Prostorija nije bila šira od dva kvadratna metra. Dva čoveka istovremeno nisu u nju mogla da uđu. Bila je ofarbana zelenom masnom farbom koja se na mnogim mestima nadimala u male klobuke praznog prostora što je nepogrešivo ukazivalo na njenu težnju za otpadanjem, ali i na revnost nepoznatog majstora pregrađivača. S leve strane je u pod bila ugrađena prastara ispucala WC šolja kao neka braon zebra izbrazdana talozima kamenca i rđe koju je voda nanosila iz unutrašnjosti nagriženih cevi; a s desna, ispod plastične rešetke, zjapila je kanalizaciona rupa nad kojom su bili ugradili česmu sa rupičastim crevom za tuširanje. Na granici sa niskim krivim pafonom nalazio se minijaturni otvor bezmalo zapušen fosilima insekata uhvaćenih u paučinastu mrežu. Drugim rečima, više je pogodovala tamnovanju višestrukih prestupnika, nego jutarnjem isčitanju sastojaka abrazivnih sredstava.
    - Dobro... - rekoh i zatvorih vrata.
    Nije mi bilo ni do čega. Međutim, pod uticajem alkohola, to moje razočaranje pretvorilo se u bezvoljno pomirenje sa sudbinom. Neizdrživo mi se spavalo, ali pošto nisam imao na čemu - moj rasklopni krevet i još neke sitnice trebalo je da stignu tek sutradan - izvadio sam iz torbe tanki jorgan, razvukao ga po prašnjavom podu i zaspao kao klada. I to je bila prva u nizu prevara koje je Despotović izveo ne bi li me unizio. Napio je, dakle, novajliju nakon čega je ovome sve izgledalo prihvatljivo. Tako sam ostao da živim u toj ruini. Da sam ugledao nužnik u treznom stanju, andragog bi istog trenutka izgubio drugu polovinu kirije i bio prinuđen da se iseli u još jevtiniju i goru buvaru.

***

    Negde usred noći, probudila me je neka histerična buka. Andragog se vratio. Čuo sam ga kao lupa u prozor svoje sobe i psuje. Bio je toliko pijan da nije mogao da otključa vrata, pa je pokušavao da se probije alternativnim putem. Ali nikako nije uspevao u svom naumu. Unutrašnje krilo bilo je zaglavljeno. Nekoliko sekundi kasnije, isto je pokušao i pod mojim prozorom. Ustao sam, upalio sijalicu i otvorio kapke. Zaslepljen svetlom, prenut iz nekog morbidnog sna, nije mi palo na pamet da ga pustim na vrata. Gledao sam u njegove crvene izbezumljene oči koje su sijale iz mraka dok je teškom mukom pokušavao da opkorači zid i nisam mogao da poverujem u to što vidim. Vampirski bledog lica, u crnom starom kaputu i blatnjavim cipelama, raspuštene kose, Rastko je kao neki patuljasti zločinac iskrsavao iz noći na svetlo i tiskao se u prozorskom okviru proizvodeći nesnosnu škripu i zveketanje stakala.
    - Prokleta su ta vrata, kažem ti! Praviće nam velike probleme ako nešto hitno ne preduzmemo! Još danas sam primetio da sa bravom nešto nije uredu! Daj mi ruku!
    Kada sam ga uvukao unutra i zadržao ga da ne posrne prema naspramnom zidu, zadihano se klatio i počeo zloćudno da me gleda.
    - Idi po pivo i cigare!
    - Molim?
    - Idi po pivo, čoveče!
    - Znaš li ti koliko je sati?
    - Vreme ne igra nikakvu ozbiljnu ulogu sada...
    - Ali predavanja ujutru?
    - Kakva predavanja! Opet sam je video, razumeš li! Idi po pivo!
    - Zašto ga nisi sam kupio?
    - Nemam više novca! Kažem ti, video sam je!
    - Gde sad da ti nađem pivo?
    - Ćevabdžinica ispod RTS-a radi celu noć. Imaju doduše samo limenke, trebaće ti više para...

    Šta sam mogao da učinim? Bio je izuzetno razdražljiv, a ja ga tada još nisam dobro poznavao. Svašta je moglo da se desi. Verovao sam da je dovoljno pijan i da će ga novo pivo samo smiriti i uspavati. Po običaju, prevario sam se.
    Po povratku iz ćevabdžinice, još u tunelu sam čuo kako urla. Zatekao sam ga zavaljenog u fotelju sa gitarom u rukama. Glasno je pevao je neku Waits-ovu sumornu kompoziciju .
    - Ah, stigao si! - prekinuo je sviranje - Otvori nam po jedno.
    Njegov veliki ulazak me je već ozbiljno prepao i zato sam rešio da mu ne protivurečim. Seo sam na kauč, dodao mu limenku i počeo da ispijam.
    - Žene su naši najgori mučitelji! - reče nakon gutljaja - Trebalo bi ih dekretom ukinuti! Da znaš, jedina razlika između žena i đavola je u tome što žene, umesto na glavi, imaju rogove na grudima! U svemu ostalom su identične. Podmukle, zaslepljene ciljevima, primamljive i bez imalo griže savesti!

    Pošto sam neko vreme proveo krajnje nervozan i pomalo zabrinut posmatrajući ga kako naizmenično nakereće iz boce, hvata gitaru stižući uvek do pola neke melodije koja mu je padala na pamet i izgovara za mene potpuno nepovezane rečenice o neočekivanom susretu "s njom", polako sam počeo da shvatam situaciju sve neozbiljnije. Da li zbog alkohola koji se vraćao u moje vene ili zbog toga što mi je Despotović delovao sve slabije i pijanije, uvalio sam se dublje u kauč i počeo u čitavoj toj burlesci - njegovom besnom mlataranju i koprcanju u fotelji s tom gitarom kao s kopljem nekog ranjenog konjanika u blatu - da uživam kao u dobroj monodrami. Ko je zapravo ovaj čovek? Neprekidno sam sebi postavljao pitanje. Kakvu on to priču sobom nosi? I čim sam se ponadao da je njegova agresivnost samo bespomoćni grč povređenog mladića, andragog se u trenutku zaustavio i prostorijom je zavladala neugodna tišina. Da li ga je pivo konačno savladalo? Da li je izgubio snagu pa se klati se na domak sna? Ništa od toga. Pažljivijim uvidom u njegov položaj primetio sam da nadutim očima pokušava da fokusira veliki zeleni telefon na podu u suprotnom uglu sobe. Imalo je nečeg zlokobnog u tom pogledu. Onda je teškim pokretom ruke pokazao u pravcu aparata.
    - Vidiš li ti onaj telefon?
    - Naravno da vidim. Šta s njim?
    - Znaš li zašto sam doneo taj telefon?
    - Valjda zbog telefoniranja?
    - Varaš se! To nije bilo kakav telefon. Na ovaj telefon sam se javljao kada bi zvala. Na taj telefon! A sada ćuti kao zaliven. Vidiš li kako prokletinja ćuti? Uopšte više ne zvoni!
    - Pa, kasno je...
    - Nije kasno! - izdigao se u fotelji - Vreme za nas nije postojalo! Cele noći smo mi nekada razgovarali. Ali više ne! Ne od onog dana! A rekla je da će zvati. Rekao sam joj da ću čekati; dane, nedelje, mesece! Samo ako se predomisli! I ništa... I dan danas, još uvek ništa. Prošlo je pola godine, pola godine! A onda sam je noćas video s drugim! Razumeš li?
    - Razumem...Nije se predomislila.
    - Ta sprava mora biti uništena. - reče potpuno hladnokrvno, ustade i posrćući ode do telefona. Nisam ni slutio šta će da uradi. Ukočeno sam ga pratio poglednom više zbog znatiželje nego iz straha koji je ponovo počeo da mi se uvlači pod kičmu. Sagao se uz znatan napor, uzeo telefon u ruke, uspravio, odmakao se malo i jednim oštrim ali preciznim pokretom zavrljačio ga prema prozoru. Neopisivo bučan tresak pucanja stakala razlegao se kroz mirnu noć dvorištem u Džordža Vašingtona 81. Zeleni aparat nekako je uspeo da se odbije u sobu od unutrašnjeg okvira prozora sa naizgled čitavim brojčanikom i izvrnutom slušalicom na suprotnoj strani. Ponovo je zavladao muk. Gomila srče pojavila se na podu ispod, hladnoća je gotovo odmah doprla do mojih bosih nogu, slušalica nije ispuštala zvuk otvorene veze. Kada se uverio da je signal izgubljen, Despotović je bolesnog osmeha još par trenutaka stajao udvostručenog stasa na sred sobe zadovoljno trljajući bradu i gledajući u razbijeni aparat.
    - Eto, rešili smo. I to dva problema odjednom! Odglavio sam ovaj prokleti prozor i ubio sam telefon.
    - Ali, - pokazivao sam na slušalicu - kako ćemo sada da zovemo?
Nije trebalo to da kažem. Moje najcrnje slutnje u vezi sa njegovom naravi počele su da se obistinjuju.
    - Molim? - zavrteo je glavu prema meni. - Šta hoćeš da kažeš?
    - Ništa...
    - Hoćeš da kažeš da je telefon u pravu, je li?
    - Ma. ne...
    - Ti si, znači na strani PTT-a? Na njihovoj si strani, a?
    - Nisam, Rastko, zaista...
    - E, pa, onda evo ti!
    Ponovo sa sagao, dograbio brojčanik i zavrljačio ga ka meni. Telefon mi je prozujao pored glave i pre nego što sam to shvatio. Ali tu nije bio kraj. Slušalica je federastim kablom još bila povezana sa aparatom. Kao kod jojo-a, pogodila me je u slepoočinicu tek sekundu kasnije. Nisam ispustio nikakav jauk. Samo sam se uhvato za glavu i namrštio od bola i dalje zapanjeno gledajući u njega.
    Da li je moguće? Da li sam to delio kuću sa umobolnim frustriranim alkoholičarem? Ali opet sam bio pod uticajem pića. Ova dramatična pitanja klatila su se u mojoj glavi bez ikakve ozbiljne snage. Nagon za samoočuvanjem ponovo se bio razmekšao u pivu.
    Kada je Despotović opet seo u debelu naslonjaču bez imalo kajanja zbog svog nasilnog akta, otpio je još jedan gutljaj, obrisao rukavom usta i počeo da klima glavom kao da se ništa nije dogodilo. Opet je došao do neke brilijantne ideje.
    - Znaš li šta ćemo sada da radimo?
    - Smiri se. Mogli bismo posle svega polako na spavanje...
    - Nikako! Gađaćemo vrata!
    - Šta?
    - U vrata, dabome. I to ovim staklom. Gledaj.
    Ispružio se, dohvatio najbliže parčence stakla i hitnuo ga kroz hodnik. Sečivo se razbilo udarivši u zatvorena vrata moje sobe.
    - Vidiš? Nije teško.
    - A zašto gađamo moja vrata?
    - Zato što su moja suviše blizu. Ne bi bilo sportski. Hajde, priđi ovamo i probaj.
    Ovaj poziv sam mazohistički shvatio kao neku vrstu sabornosti. Na kraju krajeva, bolje da gađa vrata nego u mene. Kao hipnotisan sam ustao, seo na pod pored njega i pokušao da pogodim cilj. Moje parče uspelo je da ostane zariveno u vratima. Ne mogu poreći da sam ostao ravnodušan. Nadmašio sam ga!
    - Nije loše, nije loše! - uzvikivao je grozničavo andragog - Moram i ja uspeti, moram!
    Njegov sledeći hitac završio je u drvetu.
    - Izjednačio si. - rekoh - Ali gledaj sada!
    Takmičenje se zahuktavalo. Naizmeničo smo bacali deliće prozora kroz hodnik i brojali koliko ih je ostajalo zabodeno.
    - Poenta je u obliku! - zaključio je - Treba izabrati pravi oblik. Ni težak ni lak. Ali oštar. Evo, ovaj na primer...
    - Da vidim, da vidim!

    Ta bolesna utakmica trajala je ko zna koliko. Užasna lupnjava koju smo stvarali mora da je bila toliko neobična i strašna za naše susede, da se niko čitavu noć nije usudio da nešto preduzme. Nema drugog objašnjenja. I pre nego što smo najzad završili pošto smo istrošili celu gomilu ispod prozora, nadmetanje je uveliko izgubilo svaki smisao. Niko više nije brojao bodove. Toliko smo bili pijani da smo na koncu bacali parčiće istovremeno a ponekad i nekoliko odjednom. Samo zabave radi. Poslednje čega se sećam je njegovo gotovo beživotno telo rasplinuto na krevetu dok ja sedim pored slušajući kako bunca kroz svoje ljubavno očajanje.

Odlomci iz knjige "Divlji ljudi": roman / Miloš Mijatović, Legenda Čačak, 2007. (Biblioteka Specijalna izdanja / Legenda Čačak), ISBN 978-86-7784-089-1

Pošalji komentar!

14 December 2007 - 10:49 PM

Poslao/la Proslost

Savrseno

))))))