Rastko Radičević

5 December 2007 - Igre bez granica....

IGRE BEZ GRANICA

    Nakon, više nego neuspešnih, pregovora o statusu Kosova, iz bespuća Austrije, pristiže nam, presvetli, srpski, pregovarački tim. Pravo u patrijarhovu bolesničku sobu. Ispred vrata, na nekom od VIP spratova, vrle nam, VMA, namikarili se Tadić, Koštunica, Samardžić i Jeremić, plaču i busaju se u grudi. Obezbeđenje, oličeno u dva, kratko ošišana, monaha, kojima nedostaju vratovi i kojima ispod mantija proviruju duge cevi, zaustavi ih i zatraži im lične karte. Prvi reagova Tadić.
    "Kakve lične karte, ljudi, božji, pa ja sam predsednik Srbije, bre!", zgranuto, povika Tadić.
    "Ne znamo mi to, možda si tajni agent Vatikana, prerušen u Tadića.", smireno reče jedan od čuvara, lagano gurajući Tadića od vrata.
    "Eh, pa dobro, evo vam pasoš!", ljutito, reče Tadić, pružajući dokument čuvaru.
    "Hm, vidim putovalo se, putovalo... Sumnjiv si ti meni!", snishodljivo, reče čuvar, odmeravajući Tadića od glave do pete.
    "Pa takav mi je posao.", promrmlja Tadić.
    "Dobro, verujem... Ajde, ti uđi, ali nemoj dugo.", reče čuvar i propusti Tadića ka vratima.
    "Ali, gospodine, mi smo došli zajedno!", uzviknu Tadić pokazujući ka ostatku pregovaračkog tima.
    "Prvo, nisam ti ja gospodin, već brat, a drugo, ovaj buljavi nek prođe, znam ga ja iz Patrijaršije.", reče jedan od čuvara pokazujući na Koštunicu.
    "Eh, a Samardžić i Jeremić?", kroz nešto što liči na kiseo osmeh, upita Koštunica.
    "Njih dvojica ne mogu!", odbrusi čuvar.
    "Ali, ja sam ministar inostranih poslova!", zavapi Jeremić.
    "Baš me briga i da si Rasim Ljajić! Ne može! Marš kući!", prodra se čuvar.
    "Neka, neka, idite vi, ja i Voja ćemo preneti patrijarhu vaše pozdrave.", umirujućim tonom, reče Tadić.
    "Pa dobro, kad vi kažete, druže predsedniče, onda u redu.", pomirljivo i u glas, procediše Samardžić i Jeremić, okrenuše se i pođoše ka izlazu. Tadić i Koštunica, ponosno, zakoračiše u, zamračenu, bolničku sobu.

KARANTIN

    A u sobi, oko patrijarhovog kreveta, okupili se Matija, Toholj, Filaret, Crnčević i Amfilohije. Plaču i čupaju kose. Na stolu, pored patrijarhovog uzglavlja, stoje, uredno poređani, narodni lekovi. Rtanjski čaj, tegla sa pijavicama, sok od trnjina, osam kilograma belog luka, dva balona svete vode i čaj za čišćenje. Patrijarh leži u krevetu i spava. Jedva se vidi pod ćebetom.
    "Pomoz bog, junaci!", pozdravi Tadić sa vrata.
    "Bog nam pomogo!", kroz jecanje, otpozdraviše prisutni.
    "Kako nam je patrijarh danas?", zabrinutim glasom, upita Tadić.
    "Eto, druže predsedniče, isto.", odgovori Amfilohije, brišući suze bradom.
    "Sinoć nije ništa hteo da jede.", nastavi Crnčević, ridajući.
    "Ma, ne bojte se, nije ni Voja, pa mu ništa ne fali.", vedrim glasom, pokušavajući da uteši prisutne, reče Tadić.
    "Eh, ovaj, zapravo jesam. Svratih, sinoć, do jednog grčkog restorana na posnu musaku, ali sam samo dva zalogaja uzeo.", pomalo postiđeno, promrmlja Koštunica.
    "Daj, bre, Vojo, to se ne računa! I ja sam po neki zalogaj uzimao, onomad, kad sam štrajkovao glađu.", reče Filaret, vadeći, oveću, pomorandžu iz brade.
    "Biće, sveti otac, dobro. Doneo sam mu pozdrave iz daleka.", setnim glasom, zaključi Toholj, zagledan u neku tačku na zidu.
    "I ja sam mu, jednu, pesmu napisao i stavio pod jastuk.", kroz jecaj, procedi Crnčević.
    "A, šta kažu doktori?", zabrinuto, upita Tadić.
    "Njih ne puštamo unutra. Ne mogu oni sa tim, đavoljim, napravama oko patrijarha da zuje!", besno uzviknu Amfilohije.
    "Pravo zboriš, episkope!", zadovoljno, uskliknu Koštunica i nastavi: "Jedan je srpski bog!".
    "Jedan je srpski bog!", u glas, uzviknuše ostali.
    "Amin!", dodade Koštunica, a iz patrijarhovog kreveta, začu se, tiho, hrkanje.

ATLETIKA

    Za to vreme, na atletskoj stazi u ^ačku, Velja trči osamdeset i šesti krug. Strahinja mu meri vreme i potura gajbice umesto prepreka. Sa strane, pored novog Mercedesovog džipa, brat Voja ukuvava rtanjski čaj, vruću rakiju i sprema suve peškire. U jednom momentu, na 125. metru osamdeset i sedmog kruga, Velja dohvati mobilni telefon i, ne prestajući da trči, okrenu jedan broj. U patrijarhovoj bolesničkoj sobi zazvoni Koštuničin mobilni telefon.
    "Alo, Vojo, 'de si, bre, jebem li ti grčku musaku!", sav zadihan, uzviknu Velja.
    "Ah, Veljo, brate, evo nas kod patrijarha, nije zgodno sad.", prošaputa Koštunica u telefon.
    "Šta kažeš! Slabo te čujem, majku im telefonsku nabijem na repetitor! Gde si, bre? Kod oligarha?!", povika Velja, ne prestajući da trči.
    "Ma, kod patrijarha, Veljo, patrijarha!", malo glasnije, prošapta Koštunica.
    "Aaaaa, kod Darka! Kog Darka, bre?", nastavi Velja.
    "Kod patrijarha, čoveče! Gojka, patrijarha Pavla, bre Veljo!", nervozno, odgovori Koštunica.
    "Vojka i Savla?", zbunjeno, upita Velja.
    "Ma, ne! Nije ni bitno! Reci šta ćeš?!", odbrusi Koštunica.
    "Reko da mi u budžetu nabudžiš love za Atletski savez! Post'o sam atletičar, bre!", zadovoljno, uzviknu Velja.
    "Zar ti nisi kajakaš?", iznenađeno, upita Koštunica.
    "Ne akam, ja, ništa! Atletičar, bre, aknem ti ga majci!", prodra se Velja.
    "Dobro, Veljo, ne brini, sredićemo to.", nezainteresovano, reče Koštunica.
    "Važi, al' da bude pre desetog!", uzviknu Velja, prekide vezu i nastavi da trči.
    A Kosovo? Šta to beše Kosovo?

Pošalji komentar!

5 December 2007 - 10:33 PM

Poslao/la ShArGaRePiCa

Waleeeeeeeeeeeeeee :o)))