Ne pise mi se danima. Ima vise razloga tome, ali u samom vrhu je to da radim kao crnac ( kako je nastao taj izraz uopste?), ne pusim pa me ne drzi mesto da ne bih opet propusila,  ne svidja mi se moja pozadina( ova bLogovska:D), a nemam vremena da je menjam ( mozda veceras ukradem malo vremena od " nas" ). Templ je jako vazan radi potpunog uzitka i pravog "dojma". Ne mogu da pisem ako nisam zadovolna dizajnom svoje stranice. Nekima je to neshvaljivo, ali ja sam takva; isto kao sto ne mogu da jedem na stolu koji nije lepo postavljen. Esteticarka ili zakeralo, sasvim sve jedno kako ce ko to nazvati. I miris i ukus - dva u jedan, pa tri u jedan. Volim da mi je stranica lepa ne zato da bi neko dosao i pohvalio me ( iako sam insistirala na pohvalama ovog zadnjeg sredjivanja ) vec da ja kad otvorim osetim neku milinu kako mi mili ( odatle taj izraz ako niste znali - milina mili!) po telu i toplinu kako se razliva krvotokom. Volim da vidim kako se svako slovce lepo baskari na barsunastoj pozadini i uziva u kontrastu koja ga istice jos vise i jos lepse. Volim citav niz slicica, mudrih porukica i linkove prijatelja da mi okruzuju box za pisanje u koji cu zatvoriti neke svoje misli, zlu ne trebale. Volim da otvorim stranu dvadeset puta za redom i ne javi mi se osecaj monotonije ili ( ne daj Boze!) ravnodusnosti; kada sam zadovoljna dizajnom svoje stranice, svaki put kad je otvorim ja prosto poskocim od miline.

I tako, eto, ne pise mi se na ovoj pozadini jer se ne osecam svojom sa ovim dizajnom. A i ne pusim. A i umorna sam kad dodjem oko 21h s posla. A i gladna sam, pa dok veceram, za cas prodje vreme. A i ne znam o cemu bih pisala. Da pisem o nekim stvarima iz proslosti - mrzi me, da fantaziram o potencijalnim greskama u buducnosti - ne da mi se, da se zarobim u nekom stravicno znacajnom trenutku sadasnjosti - ne pije vodu. I onda lepo dodjem, ocutim sa blogoYem par desetina minuta, izljubimo se bratski i svako nastavi svojim putem. Jednoga dana, mozda opet naidje bujica nekih misli koje su mi zipovane u glavi i cekaju da ih fino unzipujem na blogic. Jednoga dana..Do tada, uzivajte u mirnim vodama bez brzaka i vrtloga/:)

Celog jutra sam pokusavala da zakacim post - nece, pa Bog! Sve lepo nakuckam, pa kopiram, pa objavi - al` mucak! Ama nece i to ti je. Ajd racunam, kasnije. Ali nece ni kasnije. Ko zna gde sam zabrljala ili gde je neko nesto zabrljao; kako bilo, post je zavrsio u saved texts, ja u krevetu, a svi ostali kud koji mili moji. Fino sam se naspavala, izmerila pritisak koji ne mrda od 96 sa 59, kako kafu ne pijem vise ( od kad ne pusim) moracu necim drugim da ga dizem ( s oprostenjem), jer pocinje i uvce da mi zvoni. Ako mi se ne objavi i ovo sad nakalemljeno ovde, mozda mi skoci adrenalin pa mi ga digne? Pa da probamo.....ne moze da skodi ( trep trep) ...

Kada neko BEZI on nije hrabar. Kada se neko povlaci, nije hrabar ma koliko opravdanja za to povlacenje imao. Kada neko ustukne, on nije hrabar. Kada neko nesto precuti, makar i u humanitarne svrhe, on nije hrabar. Kada neko priznaje laz, on nije hrabar. Kada neko okrene glavu od necega sto ne zeli da vidi, on nije hrabar. Je l` tako? Tako je...

Ja nisam hrabra.

"Pricam o ljubavi, verujem u ljubav, divim se njenoj moci, uzivam u njoj, klanjam joj se, zavisim od nje, ali ...gde me ona vodi? Slepo verujem u iskrenost svoga srca i u sve ono sto mi ono kazuje, ali ljudsko bice ( a to sam jos uvek), ima i razum. A razum se veceras pobunio, panicno me je prodrmao, zavristao  je  i pretvorio se u vapaj moleci me da ga ne ignorisem, da ga ukljucim u svoj zivot, da mu posvetim malo paznje, da ga upotrebim ....dok je jos upotrebljiv. A onda negde, tacno na pola puta izmedju srca i razuma, pocinje da se stvara neka grudva koja gusi, koja neda plucima da udahnu propisanu kolicinu vazduha.Tesko gutam. Suse mi se usta.Tuga? Ne....Panika...Panicni strah, ne od samoce, ne od odbacivanja, vec od kristalno ciste nemoci...Od nemoci da promenim bilo shta. Od nemoci da promenim sebe."

Jako dugo sam mislila da je to "jacina" kada uspem da zanemarim svoje dusevno stanje, kada uspem da potisnem svoje emocije, kada uspem da se ogradim i pobegnem, kada osetim da mi je ugrozeno ono jedino shto me definise kao licnost kakvom se dozhivljavam. Ispostavilo se sasvim drugacije...Svesna sam ja da u trenucima najvece slabosti pribegavamo proverenim metodama uzdizanja, poznatim stvarima koje nam pruzaju sigurnost, ponudjenim sigurica opcijama koje neguju sujetu, ali zasto majku mu? Kuda to vodi? Previse je lako da posegnem za necim sto znam da je moje, sto mi je na dohvat ruke, sto sam ostavila tu da postoji cisto eto, za ne daj Boze. Previse je lako podgrejati rucak od juce. Zasto bacati ostatke kada toliko ljudi u svetu gladuje i umire od gladi?

Strpljivo me je cekao, nadao mi se, patio, negovao osecanje koje odavno pokusah da sasecem. I sada, sedim tako skupljenih kolena u mulju emotivnog dna, razmisljam hocu li se nasmesiti znacajno i dobiti kompenzaciju za taj osmeh u vidu gromade ljubavi, ili da stisnem zube i suocim se sa sobom, uzdignem se iznad te slabosti da vratim proslost i pretvorim je u sadasnjost. Ko sam ja? Sta sam ja?Cija sam? Jesam li svoja kako proklamujem? Jesam li jaka kako sam se ubedila? Jesam li istrajna kako mislim? Jesam li dovoljno tvrdoglava da ignorisem slabost? Jesam li dovoljan cinik da pljunem na ljubav? Jesam li savrseno dozirani ironicar da se nasmejem sudbini?Znam ko sam - to je donekle dobro. Znam kako se zovem, koliko godina imam, znam da volim zelenu boju i rusku salatu, znam da mi se na emotivnoj berzi dusa visoko kotira, znam da moze, ako ne cela, ono pola Azije u srce da stane, znam da imam snage da se dignem i padnem u zivotu makar jos deset puta, znam da volim...Ali ono sto ne znam me ubija...To sto ne znam mi hrani slabost, jaca je i daje joj posebne moci kojim me cini obicnom marionetom koja visi na istrulerim koncima nemoci i neispunjenosti...

Spavaj, Ana...spavaj, jutro je pametnije od [po]noci...mozda jutro odnese misljenje da si nepopravljiva budala, neizlecivi fantazer i patoloski optimista - spavaj...On ce te cuvati, Ana...

Od malena imam naviku da posmatram ljude. To je valjda zato sto sam vecinu detinjstva provela na autobuskim stanicama, zeleznickim stanicama, aerodromima, hotelima, motelima, restoranima. Puno stvari je ostalo pecatirano cestim boravkom van kuce. Ne daj Boze da mi neko ponudi margarin i dzem - momentalno pozelenim. Secam se da smo vecito cekali autobus, voz ili avion, sedeci na torbama punim nabacane odece, grleci jastuke ili neku dragu plisanu lutku, slusajuci na "vokmenu" sve one pesme koje su nas podsecale na nekoga ili nesto. Hitovi kao hitovi u to neko moje vreme, nisu bili toliko vazni koliko simbolicnost neke pesme koja je imala moc da nas teleportuje u proslost ili pak blisku buducnost kojoj smo se nadali i o njoj ceznjivo razmisljali.

I tako je pocelo to navikavanje posmatranja ljudi koji su zurili na sve strane. Cinilo se da samo "mi" ( uvek je bilo par nas) sedimo na nasim torbama kao obelezje bas te neke stanice na kojoj se zadesismo. Cudno je to kako su mi ta secanja sveza i bliska, a nekih mnogo vaznijih stvari ne mogu da se setim. Najdominantnija su razmisljanja o ljudima koje bi posmatrala kako odnekuda stizu u rodni grad. Kako im se bas tu zavrsava putovanje i kako tonu u neciji topao zagrljaj ili pak usamljeni tegle torbe ka nekom taxiju ili autobusu koji ce ih dalje odvesti u topli ili hladni dom. Nosile bi me te misli sve do trenutka spustanja njihovih nepoznatih glava na njima poznati jastuk i uranjanje u ko zna kakav san isprovociran mozda, bas tim putovanjem sa koga su tek stigli. To su bila obicna razmisljanja, bez ikakvog kicha i fantasticnih nadogradnji. Jednostavna razmisljanja u dokonosti smrdljivih stanica ili mirisljavih aerodroma.

Ne znam zasto su mi aerodromi uvek imali neki specifican miris od koga se nisam osecala prljavo, kao recimo na autobuskoj stanici. Nisam videla cistu autobusku stanicu niti sam ikada sedela u mirisljavom autobusu. Kao da su ona sedista upijala hiljade i hiljade razlicitih znojeva dok ne bi postigla tu specificnu esenciju smrada koji cini cistu kozu cudno nabreklom od prljavstine i nozdrve zauvek iziritirane tom notom opijuma. Okretanje glave prema prozoru i pokusaj vizuelnog udisanja suma i polja koja su ostajala iza nas, nije pomagalo. Klime tada nisu postojale, a vrucina je cinila miris jos intenzivnijim i ostrijim. Jedina opcija koja je malo ublazavala agoniju, bio je beg u san cije rehabilitujuce moci nisu mogle da budu sprovedene u delo iako su ublazavale teskobu. Apsoludno paradoxalno svemu tome, svako uvaljivanje u numerisano sediste ulivalo je neko cudno spokojstvo i neizbeznu naviku podrzanu mislju da se vracam kuci, cistom krevetu i mirisljavoj posteljini ili pak da idem u neku avanturu koja bi mi mogla promeniti zivot.

I tako ostade navika da posmatram ljude, slucajne prolaznike, putnike namernike, obicne ljude, u svakodnevnici ne primecene, takozvane senke koje su nekako uvek iza nas dok uzivamo u setnjama sa suncem na licu, bez ikakve zelje da se okrenemo, zagledamo i obratimo paznju na te ljude, nama nepoznate.

Odustadoh od mesec dana apstinencije. Nisam karakter pa to ti je - cim sama sebi nesto zabranim, odmah bas to hocu! Ali dobro, niko nije savrsen ( pa ni ja :D). Cak sta vise, savrseno sam nesavrsena i bas mi lepo stoji ta nesavrsenost.

Elem, imam sukob par tema o kojima bih pisala, pa nekako sam malo u dilemi da li da izmiksiram sve ili polako jednu po jednu. Nem` pojma, pusticu da istekne iz mene, pa sta ispadne. Pocnimo od petka.

U ranim jutarnjim casovima sam vec bila na autoputu E-75 i molila Boga da se ne zaglavim na gazeli jer bi u tom slucaju moji kumovi koje jedva spakovah u auto, zakasnili na let. Kako sreca hrabre prati, tako je i nas i stigosmo u 13:07 na salter koji se inace u 13:10 zatvarao. Ispratila sam ih napokon i onako premorena, ali zadovoljna krenuh nazad ka autu, vidno olaksanom ( napatio se jadan sa konstantnim vozenjem dve plavuse i petoro dece). Otvorih prozore, pustih muziku i krenuh ka Novom Beogradu lagano. Naravno, izgubim se na putu do blokova, pa obidjem malo i Zemun, ali eto, oduvek me interesovalo gde je taj Zemun ( sad znam:P). Interesantna je cinjenica da sam ja ( fakTiChki:D) odrasla u Beogradu, ali i dan danas se gubim konstantno. cak je to moje " gubljenje" nekako postalo tradicija i kad nesto pronadjem iz prve, skoro da se razocaram. U 14: nesto sam vec bila presvucena u `aljinche boje lila ( salim se naravno:D), i bez vidnog napada gladi koji se ocekivao u tom periodu, krenuh da "trazim" beogradjanku ( trep trep). Nadjoh je skoro iz prve i uvalih se u drvenu klupu greenneta sada vec sa zavidnim zavijanjem creva. Da ne duzim mnogo ( a bas mi se duzi:D), narucih neku pastu sa piletinom i pecurkama, zelenu salatu i naravno AkVa mineraLe tugeDr viD pelinkovac s a Lot of ice. Upoznah napokon malenu mashnicu, jedno divno bice, prepametnu devojcicu koju sam jako dugo zelela da upoznam. Kako vreme leti kada ste u dobrom drustvu, tako je i nama par sati proletelo i vec je bilo vreme za "dalje".

Necu pricati o " dalje" jer bi se oduzilo u tri lepe, ali eto, mogu reci da sam posle jako puno godina spoznala osecaj "iza zice". Cera mi je odigrala prvi turnir i ja sam prezadovoljna. Suvisno je reci da smo slavili do dugo u noc i docekali zoru sa par flasa kupinovog vina. Specifican osecaj ispunjenosti i dalje datira, zadovoljstvo ne prestaje da dominira nad umorom, a ja sam shvatila onako negde izmedju dva gutljaja subotnje noci i nedeljnog jutra, da sam ja jedna srecna zena...( pu pu pu, da se ne urekNem:D)

Rodjena u Parizu, malo pre vremena, u toku dvomesecne posete kumovima koji su ziveli tamo, sasvim neplanirano. Kao jedinica je vaspitavana relativno strogo. Posle Pariza se seli u Beograd u kome provodi par godina posle koga dolazi u Naisus, grad svojih predaka, svoj grad. Otac dobija veliki posao u Rimu i vodi majku i nju sa sobom. Prve uspomene iz detinjstva je vezuju za Rim. Napokon se vracaju u Jugoslaviju da bi krenula u prvi razred osnovne skole " Vozd Karadjordje". Vec sa sedam godina znala je tri jezika, ali samo u nuzdi je pricala francuski i italijanski. Zavrsava osnovnu skolu i zbog vanskolskih obaveza, nastavlja vanredno pohadjanje srednje medicinske skole. Obilazi skoro celu evropu i po zavrsetku srednje skole, prelazi da zivi u Berlin. Uci nemacki u hodu, ali joj je mrzak. Ne pronalazi se medju ljudima koji provode radne dane radeci od zore do mraka i kanalisuci svu frustraciju petkom i eventualno, subotom uvece kroz zivotinjsko opijanje. Posle dve godine stavlja tacku na Berlin i vraca se u Jugoslaviju. Sticajem okolnosti dobija ponudu i prekookeanski angazman koji prihvata na nagovaranje roditelja. Ne shvata vaznost udaljavanja iz Jugoslavije, ali ubrzo shvata. Sa crvenim pasosem ulazi u jatov boing 747 i odlazi u poznatom pravcu nepoznate planete. Dozivljava kulturoloski sok i zbog teske adaptacije resava da odustane od angazmana i vrati se kuci. Bliska osoba je ubedjuje u potencijalni los izbor i stisnuvsi zube, ostaje gde jeste. Iz jedne drzave seli se u drugu posle dve godine i napokon pronalazi deo sebe u novom okruzenju. Baka koja je ocuvala otkriva da je tesko bolesna i nakon 4 godine Ona se vraca da poslednji put vidi zenu koja joj je odredila sve vaznosti u zivotu. Tesko podnosi taj gubitak i donosi odluku da se ne vrati tamo gde je provela poslednje 4 godine. Suocava se sa nimalo bajnom situacijom u zemlji koja se reflektuje na siroke narodne mase. Svesno ulazi u brak u kome radja dvoje divne dece. Apsolutno apoliticna, ali dovoljno svoja da ne bi postala prototip izvestacenosti, pocinje da radi za sebe i svoju decu. Upucena na ljude, shvata svu jad i bedu u sirovom obliku. 6 meseci provodi sa humanitarnom organizacijom, u to vreme vrlo ozloglasenom i deli parcice duse svim ugrozenim porodicama koje se raduju vrucem hlebu i litru mleka.Dobija ponudu za prelazak u Brisel, ali odbija. Ruinirana izlazi iz tog angazmana i posvecuje se deci ne bi li ih vaspitala makar polovicnom identicnoscu ljubavi kojom je ona vaspitana. Skup desetina kultura je primetan samo ostrom oku i krajnje nevidljiv napacenim pogledima ciji se vlasnici bore da prezive od danas do sutra. Povlaci se u svoj svet, ogradjuje od svega i pravi svojoj deci toplinu i sigurnost u kojoj je odrasla.Promene docekuje ravnodusno i ni malo se ne raduje tada popularnoj reci " Demokratija", svesna da vecina ljudi ne poznaje definiciju, koja je btw apsolutno neistinita, te reci. Tuzno posmatra radost i prepoznaje nadu za bolje sutra koje nece skoro doci. Kao posmatrac pokusava dragim osobama da insinuira da ne zive u zabludi, ali ljudi tesko prihvataju nesto sto se kosi sa njihovim vizijama. Prati sestru od ujaka u jednu evropsku zemlju i divi se njenom optimizmu. Posle par meseci je ceka na Beogradskom aerodromu, i zapanjeno konstatuje njenu pojavu u obliku kolateralne stete. Pokusala je da joj ukaze na sve poteskoce koje mogu da je sapletu, ali ona je imala svoje ubedjenje. Danas, Ona je i dalje ista, kao osamdesetih i devedesetih, kao u Parizu, Rimu, Beogradu, Nisu , Berlinu, Dalasu ili Feniksu. I dalje je naivna budala koja svojim greskama pokusava da preventuje tudje - ali....ljudi jednostavno ne zele da cuju. E to je tuzno...Mada, cinjenica je da se na svojim greskama najbolje nauci. So, let it Be.Od bake je nasledila recept za gibanicu kakve na kugli zemaljskoj nema i svu ljubav prema spremanju jela, svih nacionalnih kuhinja.Ne podnosi povrsnost, sablon i nametanje tudjeg misljenja.Veruje u ljude, Boga i dobrotu koja je ponekad tesko nadjiva i ucmala pod hiljadu taloga nedaca i razocarenja.

Pozdravljam vas prijatelji moji, vidimo se za mesec dana:)

Dobro juTro.

Zanimljiv pozdrav. Ne znam da li je vise zelja ili konstatacija, da je jutro dobro. Meni nije, ali evo shvaticemo kao zelju, moju zelju usmerenu ka svima kojima je potrebno da im jutro bude dobro.

Legoh sinoc kao kokosh u rani sat, premorena, iscedjena, slana, sa vezanom kosom i bez ijedne misli. Jednostavno sam se srusila u krevet.  Losi snovi su jednostavno bili uslovni refleks na moj premor. Forsiram se do krajnjih granica, poslednjih dana. Preispitujem svoje psiho-fizicke moci, izdrzljivost i volju. Razmisljam da dam otkaz na trenutno[m] radno[m] mesto[u] i zaposlim se u neki rudnik - mozda je bolje kada je dusa crna, a ne crvena. Nikada nisam bila preteran odusevljena crvenom bojom. Nisam nikada nosila "sexy" crveni ves ili crveni karmin. Ne znam da nosim crvenu boju na sebi. Ali zato u sebi znam. Uvek kada razmisljam o crveno belom kontrastu, padne mi na pamet uporedjivanje andjela i djavola. Zasto su andjeli "beli", a djavoli " crveni"? Bela boja me asocira na ludnicu. Od prevelike beline se moze poludeti. Crvena asocira na vatru, toplinu, vrelinu - prihvatljivija je. Da li je to izgovor za naklonjenost ka grehu i djavolu? Ma da....Ko jos veruje u andjele i djavole; odavno je provaljeno da ne postoje ni jedni ni drugi.Price za malu decu i utripovane budale. Svasta izmisljaju dokoni ljudi, a oni jos dokoniji veruju svemu.

Kao uzrocno posledicna reakcija na moj ranolegajuci sat, javilo se ranozorno budjenje. Odavno nisam osetila nespokoj nemogucnosti da se uspavam. Vrucina me probudila drmusajuci me po slanim ramenima i teturajuci me u kupatilo. E to je poseban osecaj - spiranje bajate soli sa kozhe. Secam se " ranije" ( citaj desetak godina unazad), kako sam bila slana cini se, stalno. Vrlo cesto premorena za momentalno tusiranje, sedela bih satima i uzivala u osecaju umora i zategnutosti misica. Neke od tih slika iz proslosti su ostale sacuvane u folderu " Proslosti", a jedna od njih sam ja u fotelji od bambusa sa skupljenim kolenima ispod brade, sa kojih povremeno liznem malo soli da je vratim u dehidrirani organizam. Na jeziku je taj ukus permanentno zapisan, pecatiran i neispiriv.U backgroundu tog ukusa ( koji je specificnog  visokokoncentrovanog saliniteta ) je miris svezine, koji me je zatekao nasilnim budjenjem uzrokovanim nepodnosljivom vrelinom isijavanom sa ploce iznad sobe.

Valjda sam zato i lose sanjala iako kazu da je dobro sanjati pse - kazu da pas simbolizuje vernost. Ko je meni veran samo da mi je da znam? Ko je uopste veran nevernicama...

Dobro vam jutro zelim, blogeri/ke...

Jedan od onih dana kada sve kao da je stalo, kao da je zla vestica zacarala ceo svet i osudila ih na jednolicni san sledecih 100 godina, ali u trenutku bacanja cini Ja sam bila u wc-u. Eh malera. Sta sad da radim dok svi spavaju, hrcu, smeskaju se ili placu u snu koji ce trajati 100 godina?

Setam se, posmatram ljude, ali oni kao da ne micu ili tek poneko u slow motion-u pokusava olovnim nogama da napravi korak, okrene glavu, progovori. Cudim se sebi i ljudima - sta nam je danas? Mozda je zbog vetra. Mozda je vetar doneo neku umornu notu iz pustinja koje okruzuju Keopsovu piramidu ili pak neki premoreni uzdah kamile iz Sahare? Mozda..ionako za sve sto je cudno ili lose dobijamo odgovor da je stiglo iz nekog dela sveta par zivota daleko od nas. A mozda je jednostavno meni danasnji dan doneo neki umor koji sam juce potisnula, resena da isteram do kraja posao koga sam se prihvatila. Mozda..

Samujem u svom lomu vec dva sata, jedem sladoled ( lazem, prozdirem) i razmisljam. O cemu? O toj usporenosti danasnjeg dana. Kako da ga ubrzam? Motor mi je na adrenalinski pogon, a bas je neka nestasica te potrepstine da bih mogla da se ubacim u petu i teram po svome, uzivajuci u brzini. Ali...u petak idem za bgd, kazu tamo ima dovoljno adrenalina, pa cu se natankirati za celu zimu. Ili makar do pocetka jeseni...Mozda...

Zajebala sam neke kodove (naravno) i upropastila moj divni dizajn - jBga, blogoye, ne das da ti uvalim sta mi merak pa to ti je! Mada, mozda mi je samo los dan. Opet sam izgubila pare na blacK jacK - preci cu na jack daniels, resila sam u hodu. Jeftiniji je.

Neki cudan bes se sakupio u meni. Nije nezadovoljstvo, vec jednostavno BES. Onaj bezrazlozni, iritirajuci bes koji ne pumpa adrenalin vec samo jede, razjeda kao sona kiselina. I kosa mi opada. Valjda od besa, ko ce ga znati. Mozda mi hvali neki vitamin ili mineral. Samo me buni o sto ne osecam nezadovoljstvo niti u jednoj sferi svog zivota i zivljenja. Nikada nisam imala vise razloga da budem spokojna i srecna, ali...Ljudska je psiha nesklopivi mozaik. Zasto bi moja bila izuzetak?

Tvrde ljudi da najlepsi textovi proizilaze iz stanja tuge i depresije ( vise tuge). Neki cak "jedva cekaju" da ih raspadne neka neostvarenost ili prolaznost, da bi mogli da se utope u svojim suzama i sa dna duse izvuku razne mudrolije, umotvorine i tesiteljske fraze. Poezija koja boli, pisana rukom nekog mucenika, razocarnog homo sapiensa, ostavljenog coveka, zna da najezi samo ako je onaj koji cita, nekada osetio to. Da se ne osvrcemo na cuvene pisce i kompozitore, vec samo na virtuelne naratore; nekako iz ljudi bolje istice tuga nego radost. Zasto? Nekako tuzne textove, depresivne, razocarane, ljudi bolje shvataju, manje osudjuju i nikada ne osete ubod zavisti niti bilo kakvu drugu Umnu iritaciju. Dok na drugoj strani goblena, kada neko ( ne daj Boze!), pise da je srecan, zadovoljan, radostan, potpun, svoj ili neciji, sve prethodno pomenuto se javi, a iritaciju je nemoguce ignorisati. Jednostavno smeta sav pozitivizam ili optimizam koji isijava iz necijeg fonta. Zasto?

Sad, ruku na srce ( stavila), ima malo istine u tome da ljudi lepse pisu kad su sjebani, ali moje neko objasnjenje za to je da imaju vise vremena za pisanje, kanalisu tu negativnost koja negde mora da izadje da ne bi poludeli, nemaju zamagljenja i pomarcenja uma pod naletima srece i strasti tako da su im reci "dostupnije". Dok opet ako pogledamo lice goblena jednog prosecno srecnog uma, svaka boja je na svom mestu, svaki konac zategnut, slika jednostavno daje smisao i nema potrebe govoriti o njoj jer je sve ocigledno i u savrsenoj harmoniji. Druga stvar je ta sto ima kudikamo vise opisnih reci za razocaranost i tugu, ostavljenost i patnju, nego li za srecu i ljubav. To je valjda zato sto su reci mnogo potrebnije u sluzbi " tesenja" kada padnemo na kolena. Za ljubav i srecu, nema toliko mnogo opisnih reci - valjda zato sto se to oseca, i svaka rec je smesna u odnosu na osecanje koje nosimo u sebi i pokusavamo da zadrzimo sto duze, ne trebaju nam kanali i filteri da izbacimo to iz sebe. Od ljubavi i srece je DOBRO ako poludimo.

E sad, pokusavam godinama da shvatim, zasto neki ljudi pisu najbolje kad su sjebani. Ja probala - ne ide mi. Najbolje pisem kad sam Svoja, stabilna i emotivno neizrabljena u bilo kom smislu. Kad sam previse srecna ili zaljubljena, umem da pisem - ali samo o ljubavi ( secate se one filozofije ljubavi/;p); kad sam sjebana ( sto je jako retko, zabrinjavajuce retko i tesko ostvarivo) ja nemam potrebu da pisem, vec samo da cutim i tisinom ubijem tugu u sebi - ne placem, ne zalim se, ne jecam, ne raspadam se - jednostavno postojim, izrabljujem se fizicki i izbacujem to iz sebe kroz znoj. Rechi, moje prijateljice, ne priskacu u pomoc u trenucima raspadanja. Ne mogu sve i da hoce jer iz polozaja fetusa je jako tesko kuckati, a glasa nemam...

Dosta mi je svega umisljenog sto moze da se vidi, cuje ili procita. Dosta mi je umisljenih pisaca i pripovedaca, dosta mi je umisljenih webmastera i hakera, dosta mi je umisljenih glumica i glumaca, dosta mi je umisljenih ljubavi i nadanja, dosta mi je laznih moralista i esteticara, dosta mi je losih postova i napucanih blogova, dosta mi je cak i kurtoaznih komentara i uvlacenja, dosta mi je simbolike i dvosmisla, dosta mi je umisljenih gramaticara i nastavnica srpskog jezika, dosta mi je jebenih kulturnih snobova i pateticnih robova ljubavi, dosta mi je laznih osecanja i skrivanja istine, dosta mi je blog razvratnika i "postenih" blogerki, dosta mi je plagijata i copy pastova, dosta mi je intriga i prenosenja informacija, dosta mi je ruznih snova i budjenja bez osmeha, dosta mi je emotivnih proseravanja i kurazenja, dosta mi je filozofije i psihoanalitickog sranja, dosta mi je foliranja i edukativnih doziranja, dosta mi je gluposti i intelektualnih potencija, dosta mi je modifikovane poezije velikih pesnika, dosta mi je i Frojda i Majakovskog i Ducica, dosta mi je depiliranih jezika uraslih u korov, dosta mi je romantisanja i Spanskih serija, dosta mi je bajki sa elementima basni, dosta mi je domacih i divljih zivotinja, dosta mi je virtuelnih pesticida i insekticida, dosta mi je apaurina i brufena, dosta mi je simptomaticnog znojenja dlanova i susenja usana, dosta mi je kvazi prijatelja i naklonika, dosta mi je epiteta i komplimenta, dosta mi je bloga koji nema puls!!! Odlazim - ostajte zdravo.

(Kezzzz)

Sta je? Zar nije IN da se odlazi uz dramu?( trep trep)

Ne odlazim naravno ( naucite da citate postove od pocetka do kraja!), ali sve sto navedoh da mi je dosta, stvarno jeste, tako da oprosticete mi na iskrenosti i ja sam gresila - pozeleh da budem " dobra", ali ovo lose u meni me jebe samo tako. Nisam ja za te slatkorecive igre i igrice sa nedostojnim Don Zuanima, nisam cak ni za romanticna saputanja, nisam ni za emotivna lutanja. Ja znam sta zelim i sta mogu - svi koji pomisle drugacije bolje nek se pomole B[l]ogu, jer posle fantasticnog nocnog provoda i uzasno losih snova, probudih se ne kao Proslost, vec opet kao S.v.o.j.A. Zamorno je biti svacija Proslost i demantovati ono sto jesi - cak i kroz pseudonim. Kao Proslost sam tudja, svacija, dostupna svima, voljena ili omrzena - a to je umarajuce po ovim vrucinama. Razmisljala sam cak i da se vratim na onaj moj stari blog, neka cudna energija mi se apsorbovala, flasa vina me je sebi vratila, ali ne znam jednostavno od tacke da napravim zarez pa to ti je. Na tom bivsem blogu ima adrenalina, ali negativnog. Ovde, ima endorfina, sto je kudikamo bolje. Lepse se osecam ovde, "odomaceno", ne optereceno ( jebem li ga da li se pise tugeDr ili apArt). Samo sam imala malih iluzionistickih uspona i padova , kao i svi, prija ponekad da ne budemo Svoji, ali zamara. Tako da resila sam, na radost onih koji me znaju, da vaskrsnem istinu u obliku S.v.o.j.e  ( neka se svi koji imaju razloga Boje! - sad zvucim k`o danilovic?)) i nastavim gde onomad stadoh; erotika i trenutna razmisljanja vam ne ginu, pa ko voli nek izvoli. Samo da me popusti ovaj osecaj koji jos uvek lebdi, od losih snova. A i kisa ako padne ( napokon), sprace valjda, sva losa osecanja. Razumece oni koji znaju da citaju.

Hvala - Molim - Ja vas volim ;)

/me spremNo ceka CeJu da je nociiiiiiiiiiii ( ne pokusavajte da shvatite ovo - to je nesto "interno")

I don't feel like myself today
Trapped in a miracle I never asked for
In a life that goes on without a will to survive

I look around and I see the things I despise grow
I look at myself and I see who I never wanted to be
I look at my future and all I see is an imatation of life...

Predlozila bih ti nesto. Znam, mislices da je cudno. Znam, mislices da sam cudna. Mozda cak i pomislis da sam ocajna, ali cudne stvari nicu iz ocajanja. Znam, pomislices mozda da je zanimljivo. Znaju katkad cudne stvari biti zanimljive. Znam, shvatices ali mozda i ne prihvatiti. Tvoj izbor, necu uticati na to. Znam, ne poznajes me.  Znam, jos uvek se sastavljas od poslednje eksplozije u cijem si prasku uzivao za trenutak, neponovljivi trenutak, trenutak koji je prosao i ostavio za sobom srchu tvoje duse. Znam, trazis ogledalo u kome ces pronaci svoj mir, a ne samo izraz mirnoce koji savrseno maskira nemire u tebi, koji je atomsko skloniste duhovima u tebi. Znam, trazis savrseni zaklon od buke. Sve ja to znam. Znam i to da mozda nije fer sto sve to znam, a opet, ne mogu da odolim da ti ponudim nesto sto ce delovati kao anestezija. Simptomaticna utrnulost dlanova u trenutku rastrgnutosti izmedju pravog i pogresnog izbora. Jedina dobra stvar u svemu je ta, sto niko ne gubi. Mozemo samo da dobijemo...emociju? Da, emociju. Ne iluziju. Ne potencijalno ostvarivu fantaziju. Ne nezaboravnu ljubav. Ne nekontrolisanu strast. Samo cistu emociju. Esenciju svega onoga sto definise bliskost. Razmisli o ponudi, ne brzaj, ne reaguj instinktivno, dozvoli trenutku da potraje, dozvoli razumu da sugerise i onda mi odgovori da li bi mogao da ilovu zemlju moje duse ucinis plodnom i koristeci reci kao seme, nacinis divnu bastu mirisnog cveca, dok bih ja tvoju cistila od korova?

Neke ljude muce nesanice.

A ja bih tako volela da me zgrabi.

Jer sve je u redu dok ne utonem u san...onda izgubim kontrolu nad prosloscu.

Da li sam crna ili plava?

Da li sam lazna ili prava?

Da li sam tvoja ili svoja?

Da li sam crno bela ili prepuna boja?

Da li sam dobra ili zla?

Da li sam unikat ili kopija?

Da li sam rec ili delo?

Da li sam pola ili celo?

Da li sam kocka ili krug?

Da li sam ljubavnica ili drug?

Da li sam izmisljena ili stvarna?

Da li sam ogovorna ili nemarna?

Da li sam blato ili rosa?

Da li sam obuvena ili bosa?

Da li sam java ili san?

Da li sam noc ili dan?

Da li sam sunce ili kisa?

Da li me cujes, kada sve se stisa?

Da li sam odgovor ili pitanje?

Da li sam ponoc ili svitanje?

Da li sam moralna ili bludna?

Da li spavam ili sam budna?

Da li sam komedija ili drama?

Da li sam cista ili puna srama?

Da li sam potok ili reka?

Da li sam plima ili oseka?

Da li sam vrisak ili sapat?

Da li sam mirna ili spremna za napad?

Da li sam lovac ili lovina?

Da li sam tvoja druga polovina?

U jednoj dalekoj zemlji, mnogima nepoznatoj, postoji krcma pod nazivom " Tocionica dusa". Ljudi tu uglavnom, greskom svrate, nanese ih put dok izgubljeni lutaju trazeci srodnu dusu. Lakomisleni kakvi jesu, naziv krcme shvate kao markentiski potez i cak im se i dopadne. Povrsni kakvi jesu, u svojoj izgubljenosti ne razmisljaju o tome gde ih je to put naneo. Zeljni odmora i osvezenja, teskim korakom razocarenja ulaze u krcmu i narucuju hladnu casu najboljeg vina ili pak, promrzli, najbolje kuvano vino cije poreklo vide u bujnoj konobarici koja im osmehom pozeli dobrodoslicu. Zaboravljaju da je vino pice bogova i zedno ga iskape u jednom gutljaju, sasipajuci u sebe dusu nepoznatog porekla. Samo za trenutak uspeju da osete oporost ili slatkocu, pre nego osete plimu topline koja im se razlije telom. Vec sledeceg trenutka, kao probudjeni iz dubokog sna, okrenu se oko sebe da osmotre enterijer nepoznatog mesta. Nesvesni sena koje im se smenjuju na licu, razlivaju se u osmeh ili pretvaraju u suzu. Previse su bili opsednuti potragom i nisu slusali upozorenje krcmarice koja im je uljudno nudila vinsku kartu i pitala ih za ukus koji preferiraju. Odmahivali su rukom i dopustali njoj da napravi izbor umesto njih. Mudra je to krcmarica bila; nagledala se ona slucajnih prolaznika i izgubljenih pogleda sa zarobljenim dusama koje su kruzile oko tamnih zenica, usahlih i mrkih, skupljenih u tanani krug ludila koje je isijavalo svojim mocnim sjajem. Tek ponekome bi pomirljivi sjaj ukrasio zute pege koje bejahu pravilno rasporedjene oko pomracenog meseca u centru oka. Po sopstvenoj intuiciji, darivala je duse onako kako je mislila da prolaznici zasluzuju. Utakala je dugo cuvane duse u ocajnike koji se nisu osecali ocajnima, u napacene koji su bili opkrhani ravnodusnostima, u nesrecne koji premoreni potragama dozvoljavali su glavi da klone, na orahovini od cije se srzi pravise stolovi u toj krcmi. Delila je pravdu bez konslutacija, svojim cistim srcem i iskusnim okom, svima onima koji po izlasku iz krcme, dobijali su novi lik sjajem nadanja i novom snagom za potragom, ovoga puta ne beznadeznom i ne bez ikakvog smera. Ali samo retkima je vadila iz najstarijih burica, one najvrednije, dugo godina dobro cuvane duse, koje u nekim davnim nemocima molise da ih svojim bosim tabanima izgnjeci i skladira da docekaju trenutak kada ce preko cula ukusa, skliznuti u necije telo i spojiti se sa svojim caurama iz kojih bejahu proterane nekada davno, od zlih sujeta alter ega.

Naisao je tako jednog dana, covek praznog pogleda, ugasenih ociju i pobelelih usana. Prisla mu je vedra krcmarica, i zapitala ga cime moze da ga usluzi. Lagano je podigao pogled, i zagledao joj se u usne, iskreno pozelevsi da su pehar iz koga bi popio bilo kakvu tecnost. Nasmesio se i odgovorio joj da bi  vrlo rado popio gutljaj njene duse, jer pogled joj bese tako bistar da je mogao da se ogleda u njemu i vidi starca kojeg su i nada i snaga napustili. Nasmesila se zbunjeno, ni malo iznenadjena narudzbinom, sa nekom cudnom tugom koja je samo za trenuak preletela preko beline njenog lica. Razmisljala je sta joj je ciniti; svoju je dusu imala samo za jos par casa jer delila je svim neznancima koje bi pozelela da su njena srodna dusa, a onda ce ostati bez nje, postati bezdusnica i nikada nece moci da doceka dan kada ce u krcmu usetati njena srodna dusa koju bi svojom zeljom napojila i sa sobom sjedinila, dusa koja bi pozelela da je pije do kraja zivota i nikada zedj vise ne oseti. Covek je samo odmahnuo rukom rekavsi da ne obraca paznju na njega i donese mu sta god ona pozeli, sta god ce mu utoliti zedj i makar prividno odganati umor. Otisla je iza paravana i bez ikakvog zala podmetnula casu ispod bureta svoje duse. Napunila je do vrha i odnela coveku praznog pogleda.

Pio je polako, uzivajuci u svakoj kapi cudnog nektara, nemajuci pojma o tome da utace u sebe delove jedne ciste duse protkane mekanim osmesima. Cudio se zedji koja ga nije terala da iskapi tecnost u jednom gutljaju i nastavi svoj put. Sa svakom kapljicom osecao je novu snagu kako se radja u njegovim misicima, osecao je cudne pokrete lica koje mu izvijene usne pravise, osecao se cudno dobro i posle dugo vremena, kao u svom domu. Pozvao je krcmaricu da je priupita kakvo mu je to vino bozanskog ukusa donela, ali prema njemu je isla nepoznata, divna, graciozna zena koja mu se nekim cudom smesila. Uzimao je pogledom svaki osmeh koji se pri novom koraku nije gubio i stavljao ga kao melem na izrabljenu dusu. Sto mu je bila blize, on se to jacim osecao, a u isto vreme toliko raznezenim i senzibilnim, da je pomislio ako bi mu kojim cudom spustila dlan na obraz, na njemu bi do kraja zivota ostao.

Ona je gledala coveka koji je dozivao, ucini joj se poznat, ali nikako nije to mogao biti onaj isti covek praznog pogleda. Prilazila mu je polako, nekontrolisano se smeskajuci i osecajuci kako joj se kukovi ritmicno njisu izvodeci neki tajnoviti ples samo za njegove ozivele oci, tako sjajne, da bi mu i zvezda Danica pozavidela. Sto mu je bila bliza, cudnije se osecala; tabani su joj brideli, dlanovi se grejali a srce je ludacki lupalo u nekom novom ritmu, prebrzom za njen kardiovaskularni sistem. Iznenadni nagon da mu spusti dlan na obraz isiban vetrom, ali ne i naruzen njime, iznenadio je ali je nije uplasio. Prisla je bez reci i prepustila se svojoj zavidnoj intuiciji, nadajuci se da ce neznanac samo potraziti racun i otici. A onda, kada je dosla sasvim blizu, dlan joj nekontrolisano krenu ka obrazu coveka i ona oseti toplinu koja radja spoj savrsenog sklada.

"Draga zeno, ne pitam sta kosta, samo zelim da to sto sam popio dobijem jos; tacnije, zeleo bih da otkupim sve zalihe koje imate"...

"Dragi covece, dusa se ne kupuje - kako da to niste shvatili kada ste dosli ovamo?"

On se trgnu, okrete se oko sebe po prvi put shvatajuci da ne zna gde je niti koliko daleko od kuce. Ali cudan osecaj da je na pravom mestu, nije mu davao mira. Ogromna privlacnost ka zeni, krcmarici nepoznate krcme, zeni sa najbistrijim pogledom koji je ikada video, promenio mu je dusu, cini se, za samo par trenutaka.

"Mozda dragi covece, ako ikada ponovo svratite ovamo, dobijete jos koju kap duse koja vas je promenila. Sada putujte, vec je kasno, uhvatice vas mrak"...

"U mraku cu nastaviti da zivim, ako me odavde oterate, jer svetlost u vasim ocima je jedino sto moju mracnu dusu osvetljuje. Ostacu ovde dokle god me vi zelite"...

Ta krcma jos uvek postoji, u dalekoj zemlji nepoznatog imena...

Ljudi koji tvrde da sami sebe najbolje poznaju, zive u uzasnoj zabludi. Sami sebe nikada ne uspemo da upoznamo jer ne tezimo ka sustinskim upoznavanjem lisenog emocija, ne tezimo upoznavanju onog sirovog dela sopstvenog postojanja koje ima ili nema svrhu. Ciceron je kazao da " svako je sebi najmanje poznat" i ja to tvrdim iako nisam Ciceron pa me niko ne uzima za ozbiljno.

Kada smo zaljubljeni mi smo kao parcici plastelina - dovoljno "razgnjecani" toplim rukama i spremni za oblikovanje po modelu tudjih zelja. Ukalupimo se jednostavno u tudju pozudu, ponekad se oblikujemo tudjom pohotom, katkad se jednostavno izlijemo iz tudje sujete, ali nikada ne ostanemo svoji i ne zadrzimo oblik sopstvene duse. U toku ljubavi upadamo u razne procese spoznaje onog " dobrog" dela nas samih koji je lako prihvatljiv i daje nam polet i zanos zbog koga cesto citiramo ko zna ciju umotvorinu da " ne volimo u tim trenucima ono kakvi jesmo, vec ono sta jesmo dok smo sa osobom koju volimo"; i to je istina. Lepo je Jung kazao da " kosmicki letovi su bekstvo od sebe, jer lakse je dopreti do Meseca, nego prodreti u sopstveno bice", i to je druga istina.

Razmisljajuci o tome shvatih da je strah ono sto nas blokira da idemo do same srzi upoznavanja; strah od onoga sto bi mogli da pronadjemo ili ne, na dnu, strah od spoznaje/saznaje/doznaje svih onih mracnih tajni koje uspesno demantujemo i potiskujemo sujetom. Tvrdila sam da ljubav NE MOZE da boli i da NE boli. Svrsetak ljubavi ostavlja gorak ukus ravnodusnosti u ustima onog ko ostavlja i opori ukus boli cije je zariste u sujeti onoga koji je ostavljen.Ulazemo sve najbolje iz sebe, u nesto prolazno, trosimo se, mrvimo, ronimo, rasclanjujemo, a onda kada ostavimo za sobom period u kome smo voleli i bili voljeni, istrosivsi sve dobro iz svih tajnih rezervi, pogledamo panicno u pepeo u kome leze ti dragoceni delovi nas, procerdani, ubuduce nikako ili pak tesko upotrebljivi, pocnemo koprcajuci se da pravimo bilo kakvu vazdusnu turbulenciju ne bi li uspeli da razgorimo potencijalni zar koji osta skriven pod sivilom prasnjavog pepela, zar koji samo najuporniji razgore ili oni bezgranicno srecni. A svako ko je ikada pokusao nekog zimskog jutra da razgori zar od prosle noci, zna koliko je to tesko i vrlo cesto nemoguce.

"Mera naseg spokojstva je mera ulozenih napora da se ono ostvari. Nasa sudbina je bolna nesigurnost, stalna borba za cvrstu tacku oslonca. Vazno je shvatiti, da ta tacka mora biti u nama, sicusno jezgro koje je svojstvo svega postojeceg, na koje se valja osloniti, po njemu upravljati. Nase oruzje pri tom jesu - hrabrost i volja koja je iznad inteligencije" - pise teta Nada u knjizi koja me je prvim stranicama inspirisala da zapocnem ovaj text. Celog zivota svesno ili ne, trazimo tu famoznu tacku oslonca, ali na pogresnom mestu - u drugima - ne shvatajuci da je ona u nama, u samom centru savrseno zaokruzene sustine, precizno zacrtana i jako tesko nadjiva. Jako tesko.

Zanimljiva je cinjenica da cak ni povrsinski ( vizuelno) ne mozemo da sagledamo sebe u pravom svetlu i pronadjemo tacku koja bi vazila za nasu deklaraciju, bar code - provuces i vrednost se pokaze na ekranu razuma. Ljudi iz razlicitih razloga ulazu u sebe; neko vise polaze na intelektualno razvijanje, neko vise daje akcenat telesnom usavrsavanju, ali u oba slucaja provokacija ili inspiracija za tim usavrsavanjem ne polazi IZ nas. I to je jace od nas, to je nesto sto ne mozemo da kontrolisemo niti razumski da definisemo odgovarajuci tom definicijom na ZASTO je to tako. Trazimo neku harmoniju i smisao za lepim, kvalitetnim i bogatim. Gubimo se trazeci zadovoljavajuci izgled u ogledalu koji bi nam obezbedio dusevni mir i prekopotrebnu sigurnost koja bi obezbedila cvrsto koracanje po bulevarima slomljenih snova i neispunjenih zelja.

A onda jednoga dana, ugledamo negde u daljinji oganj u kome cemo izgoreti, oganj naseg nesavrsenstva, telesnog i intelektualnog, oganj koji ne mozemo zaobici u kome cemo skoncati kao i sva nesavrsena ljudska bica i odjednom shvatimo gde se nalazi ta tacka; odjednom shvatimo svu senzibilnost te tacke, toliko puta dotaknute tudjim recima ili delima, toliko puta pregazene teskim djonovima, toliko puta ignorisane i demantovane. Ugledamo tacku koja je bila prekrivena raznim strahovima, paranoicnim izmisljotinama kojima smo sebi davali pokrice za neka dela ili nedela. I pred samo sklapanje ociju shvatimo da je ta tacka nasa zenica, tako ocigledna i tesko dokuciva, a ipak vrlo vidljiva. Ne dobijaju se odgovori u sjaju oka, to je vestacki sjaj, vec u skupljenoj zenici koja se skoro izgubi pod invazijom jakih suncevih zraka ili pak proguta crnilom boju oka, u apsolutnom mraku.Ali onda smo vec preumorni od dugogodisnjih pustolovina, traganja, jurcanja za neostvarivim, stvaranja hibridnih osecanja pripadanja, jadikovanja ili pak usiljenih radosti, iluzionih ljubavi ili cudnih matrica mrznje prema svemu sto nas razdvaja od zivotinja; previse smo iznureni da bi mogli da se prvi i poslednji put zagledamo u tu tacku naseg susinskog Ja, koja je toliko puta krila odgovore na sva pitanja; i kao i celog zivota do tada, lakse nam je da sklopimo oci i bacimo sve, ukljucujuci i sebe, u zaborav, no da iskamcimo jos malo snage iz jacine volje i makar na trenutak sagledamo celu proslost pomirljivo, prihvatljivo i sa ljubavlju.

"Nisu bogatstvo isluzene zelje, vec one koje nismo isluzili i kojima hranimo mastu, neograniceni i neotudjivi posed u kome jedna uz drugu cvetaju nada i patnja"...

A samo jedan dodir, sasvim lagan i nezan, moze da nas promeni i natera nas da sirom otvorimo oci uzivajuci u skupljanju zenica pod intezivnom svetloscu nabreklog meseca koji svojim sjajem otkriva odgovore na sva pitanja, nudi resenja za sve neresivo i odganja aveti sa kojim se borimo kada sklopimo oci i pomracimo Um strahovima koji datiraju u proslosti...

Jedan mi je jednom kazao da sam previse nezna cak i za grubu rec.

Drugi put mi je neko drugi kazao da sam stvorena za uzivanje.

Treci mi je, tamo nekog treceg puta kazao da sam jaka kao stena.

Cetvrti mi je u jednoj neobicnoj "prilici" kazao da bi voleo sa mnom da peca.

Peti mi je rekao da sam divlja, previse divlja za njegov ukus.

Sesti mi je priznao da izazivam neko cudno postovanje kod njega.

Sedmi mi je rekao da sam "drug", koga muskarac samo pozeleti moze.

Osmi mi je skidao zvezde s neba.

Deveti mi je kazao da se pomalo plasi moje nadmenosti.

Desti me je nazvao kuckom.

Jedanaesti andjelom.

Dvanaesti pritajenim djavolom.

Trinaesti mi je kazao da sam izgubljena, da ne znam ko sam.

Cetrnaesti mi sasu u lice najgore uvrede zbog navodnog podnistavanja njegove licnosti.

Petnaesti je ljubio moju karakternu crtu koja se naziva Iskrenost.

Sesnaesti je rekao da sam smesna, kao najplaceniji klovn.

Sedamnaesti je govorio da sam sexi.

Osamnaesti da isijavam uzasnom energijom koja pleni.

Devetnaesti me je nazvao kapljicom vode na dlanu.

Dvadeseti je rekao da sam njegova Opsesija.

......

....pa se prosto zapitam ponekad, da li ja stvaram pogresnu sliku o sebi, svojim recima, svojim izlaganjem trenutnih misli i osecaja, ili u meni svako vidi ono sto mu odgovara ili trenutno treba?

Zanimljivo je kako ljudi "upoznaju" druge ljude samo i iskljucivo kroz reci, bez ikakvih cula koja su tako presudna. Za sve ove godine svog "opstajanja" u virtuelnom svetu, nikada se nisam drznula da o nekome donesem neki sud, pa cak ni onda kada je vise nego ocigledno ko je kakav. Nikada nisam nikome nadenula neku karakternu osobinu, samo i iskljucivo kroz reci. Nikada nisam nekom trecem pricala o nekom drugom koga u zivotu ne videh. Nikada nisam donosila zakljucke o nekome, "samo" citajuci ga. Nikada nisam sebe smatrala dovoljno promocurnom, bistrom ili pametnom, da odgovorno mogu tvrditi da je taj neko " takav" ili " onakav". Nikada nisam sebe predstavljala recima, drugacijom nego sto jesam. E sad, to sto su moja raspolozenja varirajuca ( ne drasticno), to sto kompleksnost nanizanih reci ponekad naslika moje " kvrc(ove?)" u glavi, to sto ne cvilim i ne jadikujem dovoljno za neciji ukus i redovno depiliram jezik - to je vec druga stvar, ali nikako trivijalna. Moje je pravo, kao sto je svacije pravo, da kaze/napise/uradi, sta god pozeli, na svoju odgovornost ili neodgovornost. A sustina je, da na prste mogu nabrojati osobe koje me poznaju, koje MENE poznaju, i samo dve osobe od tih par mojih dragih ljudi, idu rame uz rame sa mnom kroz ove virtuelne lavirinte. Svi ostali, mogu, ako im je cef, da komentarisu sta misle ko sam i kakva sam, a da li ce biti blizu istini ili ne, to je vec diskutabilno.

Pa se stvarno pitam, da li ja slikam haoticnost svoga uma najlepsim bojama, ili pak u crno belom koloru nudim svoju povrsnost? I zasto bi se uopste neko, ko  ne zna apsolutno nista o meni, opterecivao time ko sam i kakva sam ja? Nista tu meni nije jasno...ama bas nista.