Kada neko BEZI on nije hrabar. Kada se neko povlaci, nije hrabar ma koliko opravdanja za to povlacenje imao. Kada neko ustukne, on nije hrabar. Kada neko nesto precuti, makar i u humanitarne svrhe, on nije hrabar. Kada neko priznaje laz, on nije hrabar. Kada neko okrene glavu od necega sto ne zeli da vidi, on nije hrabar. Je l` tako? Tako je...

Ja nisam hrabra.

"Pricam o ljubavi, verujem u ljubav, divim se njenoj moci, uzivam u njoj, klanjam joj se, zavisim od nje, ali ...gde me ona vodi? Slepo verujem u iskrenost svoga srca i u sve ono sto mi ono kazuje, ali ljudsko bice ( a to sam jos uvek), ima i razum. A razum se veceras pobunio, panicno me je prodrmao, zavristao  je  i pretvorio se u vapaj moleci me da ga ne ignorisem, da ga ukljucim u svoj zivot, da mu posvetim malo paznje, da ga upotrebim ....dok je jos upotrebljiv. A onda negde, tacno na pola puta izmedju srca i razuma, pocinje da se stvara neka grudva koja gusi, koja neda plucima da udahnu propisanu kolicinu vazduha.Tesko gutam. Suse mi se usta.Tuga? Ne....Panika...Panicni strah, ne od samoce, ne od odbacivanja, vec od kristalno ciste nemoci...Od nemoci da promenim bilo shta. Od nemoci da promenim sebe."

Jako dugo sam mislila da je to "jacina" kada uspem da zanemarim svoje dusevno stanje, kada uspem da potisnem svoje emocije, kada uspem da se ogradim i pobegnem, kada osetim da mi je ugrozeno ono jedino shto me definise kao licnost kakvom se dozhivljavam. Ispostavilo se sasvim drugacije...Svesna sam ja da u trenucima najvece slabosti pribegavamo proverenim metodama uzdizanja, poznatim stvarima koje nam pruzaju sigurnost, ponudjenim sigurica opcijama koje neguju sujetu, ali zasto majku mu? Kuda to vodi? Previse je lako da posegnem za necim sto znam da je moje, sto mi je na dohvat ruke, sto sam ostavila tu da postoji cisto eto, za ne daj Boze. Previse je lako podgrejati rucak od juce. Zasto bacati ostatke kada toliko ljudi u svetu gladuje i umire od gladi?

Strpljivo me je cekao, nadao mi se, patio, negovao osecanje koje odavno pokusah da sasecem. I sada, sedim tako skupljenih kolena u mulju emotivnog dna, razmisljam hocu li se nasmesiti znacajno i dobiti kompenzaciju za taj osmeh u vidu gromade ljubavi, ili da stisnem zube i suocim se sa sobom, uzdignem se iznad te slabosti da vratim proslost i pretvorim je u sadasnjost. Ko sam ja? Sta sam ja?Cija sam? Jesam li svoja kako proklamujem? Jesam li jaka kako sam se ubedila? Jesam li istrajna kako mislim? Jesam li dovoljno tvrdoglava da ignorisem slabost? Jesam li dovoljan cinik da pljunem na ljubav? Jesam li savrseno dozirani ironicar da se nasmejem sudbini?Znam ko sam - to je donekle dobro. Znam kako se zovem, koliko godina imam, znam da volim zelenu boju i rusku salatu, znam da mi se na emotivnoj berzi dusa visoko kotira, znam da moze, ako ne cela, ono pola Azije u srce da stane, znam da imam snage da se dignem i padnem u zivotu makar jos deset puta, znam da volim...Ali ono sto ne znam me ubija...To sto ne znam mi hrani slabost, jaca je i daje joj posebne moci kojim me cini obicnom marionetom koja visi na istrulerim koncima nemoci i neispunjenosti...

Spavaj, Ana...spavaj, jutro je pametnije od [po]noci...mozda jutro odnese misljenje da si nepopravljiva budala, neizlecivi fantazer i patoloski optimista - spavaj...On ce te cuvati, Ana...