Jedan mi je jednom kazao da sam previse nezna cak i za grubu rec.

Drugi put mi je neko drugi kazao da sam stvorena za uzivanje.

Treci mi je, tamo nekog treceg puta kazao da sam jaka kao stena.

Cetvrti mi je u jednoj neobicnoj "prilici" kazao da bi voleo sa mnom da peca.

Peti mi je rekao da sam divlja, previse divlja za njegov ukus.

Sesti mi je priznao da izazivam neko cudno postovanje kod njega.

Sedmi mi je rekao da sam "drug", koga muskarac samo pozeleti moze.

Osmi mi je skidao zvezde s neba.

Deveti mi je kazao da se pomalo plasi moje nadmenosti.

Desti me je nazvao kuckom.

Jedanaesti andjelom.

Dvanaesti pritajenim djavolom.

Trinaesti mi je kazao da sam izgubljena, da ne znam ko sam.

Cetrnaesti mi sasu u lice najgore uvrede zbog navodnog podnistavanja njegove licnosti.

Petnaesti je ljubio moju karakternu crtu koja se naziva Iskrenost.

Sesnaesti je rekao da sam smesna, kao najplaceniji klovn.

Sedamnaesti je govorio da sam sexi.

Osamnaesti da isijavam uzasnom energijom koja pleni.

Devetnaesti me je nazvao kapljicom vode na dlanu.

Dvadeseti je rekao da sam njegova Opsesija.

......

....pa se prosto zapitam ponekad, da li ja stvaram pogresnu sliku o sebi, svojim recima, svojim izlaganjem trenutnih misli i osecaja, ili u meni svako vidi ono sto mu odgovara ili trenutno treba?

Zanimljivo je kako ljudi "upoznaju" druge ljude samo i iskljucivo kroz reci, bez ikakvih cula koja su tako presudna. Za sve ove godine svog "opstajanja" u virtuelnom svetu, nikada se nisam drznula da o nekome donesem neki sud, pa cak ni onda kada je vise nego ocigledno ko je kakav. Nikada nisam nikome nadenula neku karakternu osobinu, samo i iskljucivo kroz reci. Nikada nisam nekom trecem pricala o nekom drugom koga u zivotu ne videh. Nikada nisam donosila zakljucke o nekome, "samo" citajuci ga. Nikada nisam sebe smatrala dovoljno promocurnom, bistrom ili pametnom, da odgovorno mogu tvrditi da je taj neko " takav" ili " onakav". Nikada nisam sebe predstavljala recima, drugacijom nego sto jesam. E sad, to sto su moja raspolozenja varirajuca ( ne drasticno), to sto kompleksnost nanizanih reci ponekad naslika moje " kvrc(ove?)" u glavi, to sto ne cvilim i ne jadikujem dovoljno za neciji ukus i redovno depiliram jezik - to je vec druga stvar, ali nikako trivijalna. Moje je pravo, kao sto je svacije pravo, da kaze/napise/uradi, sta god pozeli, na svoju odgovornost ili neodgovornost. A sustina je, da na prste mogu nabrojati osobe koje me poznaju, koje MENE poznaju, i samo dve osobe od tih par mojih dragih ljudi, idu rame uz rame sa mnom kroz ove virtuelne lavirinte. Svi ostali, mogu, ako im je cef, da komentarisu sta misle ko sam i kakva sam, a da li ce biti blizu istini ili ne, to je vec diskutabilno.

Pa se stvarno pitam, da li ja slikam haoticnost svoga uma najlepsim bojama, ili pak u crno belom koloru nudim svoju povrsnost? I zasto bi se uopste neko, ko  ne zna apsolutno nista o meni, opterecivao time ko sam i kakva sam ja? Nista tu meni nije jasno...ama bas nista.