U Perinoj zgradi toga jutra osećao se odvratan smrad ljudskog izmeta. Tragovi su vodili od jednog lifta ka izlazu. Na osnovu izgaženih braonkastih mrlja Pera je, obzirom da je bio dobar forenzičar, ustanovio da je nepoznata osoba toga dana jela prilično mastan i jak obrok, da je najverovatnije popila previše i da je totalna svinja naseljena u ljudskome obličju. Jedva je u sebi zadržavao brižno i slatko pojedenu punjenu papriku, osećao je već nesvarene grumuljice pirinča na korenu svoga jezika i znao je da ukoliko brzo ne izjuri na vazduh , dovešće u pitanje svoju reputaciju baš pred komšinicom sa trećeg koja ga je povremeno pozivala na kafu a koja je gracilnim korakom, nabadajući se na svojim platformama prilazila, spremajući se na široki osmeh. Nije zakazao prošli put, znao je Pera, al znao je i da ako joj povrati u sise, sa uzbudljivim kafe pauzama je završeno. Stisnuo je svoj nos palcem i kažiprstom i pokušao da u svojoj glavudži vizualizuje neki mirisni predmet, čuo je za te trikove, al mu ništa sem beloga luka nije padalo na pamet. Komšinica je otvorila ulazna vrata pre Pere i naletela na njega dok se on još mrštio i pravio bolesne grimase. Osmeh na njenim botoks usnama počeo je da se gubi jer je ishitreno zaključila da je Pera zbog nje i njenog jeftinog parfema pretvorenog u znoj začepio nos i projurio pored nje bez uobičajenog nabacivanja.
Pera se prvi put obradovao zagađenom beogradskom vazduhu i po prvi put ga je udahnuo punim plućima, ko novorođenče, žaleći što mu propade prilika da popije još koju, malu,crnu, toplu i sočnu, zbog ljuckih svinjarija.
Danas je Pera spoznao još par činjenica a to su:
-da nikada više ne sme da zaspe nepokriven
-da jesenje jutro ume da zamiriše okrepljujuće
-da buvljak ima svoj i početak i kraj al nikako sredinu i da u njemu živu ljudi i po koji Džeki
-da vreme nije novac
-da ako kasno večera ujutru rano ogladni
Prolazeći sav uslinavljen s čudnim beličastim flekama po rukavu ispod nadvožnjaka, Pera je posmatrao kako se iz još nedefinisane gomile koja je ličila na smeće, pomaljaju čupave glave krmeljivih očiju i kako čudna gomila polako dobija neki smisao. Pas je spavao na izloženoj robi, ljudi su ispijali svoje jutarnje kafe međ igračkama,stripovima,starim cipelama,lampama,loncima,šrafovima i koznakoječemu i dovikivali se.
Osetio je da je život tu.
Kupio je mali limeni vozić za dvaes dindži, heftalicu i strip da čita uz ručak.
Zgodna plavuša ponudila mu je uz sve to i budilnik za pedes dinara.Koji će mi , mislio je Pera, vremena je ionako imao previše a od njega nikakve vajde nije bilo.
Iza žičane ograde prolazilo je mnoštvo automobila.
Ljudi su jurili na posao.
Ridžovani su vrebali u žutim prslucima, panduri na raskrsnicama.
Ni sam ne zna zašto,ali van ograde osetio je teskobu, možda od previše slobode.
Bio je gladan.
Pera je juče čekajući red ispred marketa za ulje našao dva dinara. Stavio ih je u džep.
Danas je na trotoaru ispred semafora našao dinar. I njega je stavio u isti džep. Sad ima tri i zveckaju mu u džepu.
Lego je da spava i onako u polusnu maštao o tome kako će sutra kada bude išao po ručak sa svojom kanticom naći možda pet, pa će ih biti još više . Džep će mu biti puniji. Razmišljajući tako, shvatio je značaj punog džepa i zveckanja metalnog novca za mentalno zdravlje.
Mirno je zaspao te noći sa onim blentavim , opuštenim izrazom lica.
Sanjao je svoju crvenu šerpu kako skakuće po šporetu uz neku muziku. Mirisalo je na jagnjeću čorbu i kiseli kupus.
Bilo mu je hladno al mu je stomak bio pun skoro kao džepovi. Probudilo ga je zveckanje trulog oluka na vetru, te skoči misleći da to njegovi novčići zvekeću u nečijem lopovskom džepu. Skoči i onako bunovan saplete se preko drvenih ženskih nanula ostavljenih u dnu kreveta, još kad je ga zadnji put posrećilo i pade udarivši glavom o sto.
Nekoliko trenutaka kasnije posmatrao je svoj iskrivljeni lik u ogledalu , dok mu je krv iz nosa kapala po lavabou, besan na žene, na pare, na puste snove!
Eto šta biva sa poštenim čoekom kad se na novac i žene navadi, mislio je Pera, rešen da će već sledeće jutro sve pare odma da potroši.
Bar na miru da spava i da se čorbe u snu bar najede.
Jutros je Peru probudilo sunce , ono najlepše , septembarsko , ali Pera je znao da to ne menja ništa, svet je i dalje ružan, ljudi su i dalje takvi kakvi su i ništa se neće promeniti.
Otišao je na klupicu kod pekare i kupio dve kifle. Neka baba sa smešnim šeširom na glavi je hranila golubove bajatim lebom, neke žene su prolazile noseći pune kese ulja, valjda je džabe, a on ...on nije težio ničem. Bio je tu , na klupici shvatajući da je bolje da sedi u društvu sa pticama nego da mašta da ima krila i da leti sa njima.
Kao i uvek otreso im je malo susama sa kifle, nešto ga je zasvrbelo po leđima na onom mestu gde samo nečija druga ruka može da dofati.
Odvuko se kući , još uvek gladan i sam.
Stizala je jesen.
Bilo je vreme da potkreše svoje papke, valjalo je pričuvati čarape a trebaće mu sigurno.
Pustio je radio, akcije su pale za pet dinara, neki turisti izgiboše na autoputu, uragan je pretio Americi,(akoje).
"Život" se nastavljao.
Pera je veoma ponosit čovek, jer ako kažu kakav nos takav ponos, u njega je to onda baš na visokom nivou iako ni sam ne zna koliko mu to u životu koristi, jedino sigurno zna da se ponosi kad čuje himnu onu pobedničku i da se tad sav naježi. Zašto baš njegova koža reaguje a ne nos, nikada mu to nije bilo jasno.
Inače ima prilično gadnu narav i zna da ga razbesni kad ugleda besnu mečku parkiranu po sred trotoara, pa još kada mu sleđa dok je obilazi prozuji kakav nadrkani audi, dođe mu da pobaca eksere na drum pa neka jure onda do mile volje. Svašta mu od toga silnoga gneva prođe onda kroz glavu.
Tada ga jedino pogled na neku zgođušnu brinetu ume omekšati (?),khmmm...il kakav dip impakt na brzaka.
Svoje slobodno vreme provodi u leškarenju po dvosedu kukajući nad svojom zlom sudbinom, i smišljajući čime bi napunio svoj stomak, koji je već počeo da se uzdiže iznad nulte tačke na njegovom koščatom telu. Hrana je njegova jedina opsesija a nje je, po pravilu, bivalo sve manje na meniju kako je on više na nju mislio.
Pera uživa u svom jednostavnom životu, verujući da je je baš on smislio idealan način za preživeti da je kao takav oslobođen svih grehova ovozemaljskih i da će konačno i njemu neko pozavideti na tome, kao što i on zavidi ostalima koji eto grešni hodaju po ulicama njegovoga grada.
Pera je oduvek bio fasciniram neobičnim vrstama na ovoj planeti i satima je umeo sedeti pred ekranom svoga TV-a sa pretećom tačkom na sredini. Znao je Pera , čeka ga žalosna sudbina uskoro, al se sve nadao da će preteći makar do 2012. U svom omiljenom položaju naslonjen na izlizani rukohvat dvoseda divio se Pera smrtonosnim meduzama, morskim zmajevima, otrovnim paucima, shvativši da je većina bića na planeti opremljena ličnim naoružanjem ravnim nuklearnoj bombi a da čovek poput njega sem pameti , ako je ima, nema ništa čim bi se odbranio od neprijatelja kojih je svakim danom bivalo sve više, od poštara Sime sa svojim opomenama za neplaćene račune , preko komšinice strećeg što je svakodnevno istresala svoje bljuvotine od ručka po njegovom simsu, pa sve do ministra prosvete i finansija.
E da mu je makar otrovni pljuckavac ugrađen negde na vrh nosa, maštao je , pa kad namiriše kakvo govno da mož da ga potamani , onako neprimetno, s guštom.
Možda bi svet tada bio bolje mesto za život, mislio je Pera , ispijajući poslednje reklamno pivo sa birca pokupljeno u pokušaju da smuva konačno sebi ženku koja će ga na kraju, kako je izgleda red u prirodi, proždrati sve sa dvosedom.
Al neka, ako treba dumre , nek bude od nežne ruke a ne od crne udovice, mislio je .
Neko veče , Pera je stajao na krovu sveta ( svoje zgrade ) i čekao da padnu Perside, bar je tako pisalo u novinama. Zamišljao ih je kako onako punačke i jedre padaju pravo u njegovo naručje i da konačno , okružen mnoštvom sisatih i guzatih žena, ko pravi beg leškari u svom stanu dok ga one obasipaju omiljenim mu poslasticama , jelom, pićem. Smešno mu je bilo to što su zvezde nazvali takvim imenom ali mu je mašta odma proradila. Takav je Pera.
Čekajući na zvezdani spektakl, zaspao je na krovu pokriven nebeskim plaštom i sanjao jednu od Persida kako izvodi trbušni ples u svojoj minijaturnoj, zlatnoj odori izazivajući u njemu buru emocija i plimne talase, dok su se narandžaste trake ređale po nebu nasumično , ostajući nezapažene .
I taman kad je i poslednji komadić odeće bio spreman da padne na pod, Pera je osetio golicanje na svom levom guznom obrazu, dovoljno da zaboravi na svoju Persidu. Otvorio je oči i shvatio da je nebo probuđeno, da ga već načinju plameni jezičci Sunca i da je njegovu pozadinu napala pobesnela horda mrava ratnika kojima se eto našao na putanji.
Shvatio je da prave stvari ne padaju s neba i da od sanjarenja moš dobiti samo neprijatnosti i da ne bi bilo loše potopiti se u kakvo lavorče , bar dok ne naiđe kakva prava Persida da mu rane celiva , onako kako samo žena može.
Pera se iznenada našao zarobljen između dva aromatična , "svežejutarnja", neobrijana pazuha u grackom dok je izvodio svoj stelt manevar gvirenja (popularno zvan blejanje) u spektakularan dekolte jedne brinete naslonjene sasvim slučajno delićem svojih vazdušnih jastuka na šipku u autobusu, nesvesno raspirujući Perinu uzavrelu maštu. Znoj ga je oblio al u trenu se sve raspršilo uz pomoć mirisa koji ga je podsetio na sarmice od zelja koje su već danima stajale u njegovom frižideru, valjda dokazujući teoriju da penicilin mož da se uzgaja na svakavoj podlozi. Mada se Pera, iako skotina, uvek obraduje iskreno, kada mu njegova sestra , natovarena i zadihana od penjanja po stepeništu , jer se plaši lifta u Perinoj zgradi, donese te čuvene sarmice u velikoj emajliranoj šerpi i uz to još po sata kuka po grackom prevozu, političarima , izbacivanju u farmi, požarima , polavama i koznajoškoječemu, dok Pera čekajući da završi svoju besmislenu tiradu, svaki put zaboravi da joj kaže da ne bi bilo loše da nekad donese i kiselo mleko.
Svet će svakako propasti , i snjim i bez njega , bar da se on ko čoek najede makar tom sredom kada su sarmice još uvek sveže , dok ne počne da ih deli sa mokroorganizmima.
Sateran objektivnim okolnostima spusti glavu dole ko noj i zabulji se u naslove u novinama.
Ništa dobro, pomisli Pera i dođe mu da povrati sve pred brinetom.
Bolje da posmatra ptice u parku, još uvek je džabe a i ne izaziva mučninu, pomisli.
Izađe trkom iz autobusa , zapinjući za bankinu, hvatajući svež jutarnji vazduh.
Oseti glad.
Pera se načisto sjebo. Pa čuči na klupici na tvrđavi i gleda kako sunce beži za soliter, uvek isti. Ispija pivce i pljucka duvan iz smotane cigarete. Digo noge na kameni zidić. Na đonu zgaženo kereće govno, ugazio u njega dok je blenuo u ćelavog kako sa plavušom ulazi landrovera. Tako ti to kad gledaš gde ne treba pa ugaziš u govance. A toga pun grad, ako ne zabiješ nos u svoja posla , staćeš u neko garant !
Ceni Pera da „život“ ne stanuje ovde .
Otišo bion, al odavno je shvatio da iz trvđave izlaza nema za take kao što je on , te ostavi ono govno na cipeli , ko opomenu, da ne zvera , jer desiće mu se da možda ne bude tako čvrsto.
Pera je odavno shvatio da sve što je lepo ne traje dugo i dok se vraćao kući omiljenom mu ulicom u sitne sate, sav utrnuo od višesatnog bludničenja sa Vikicinom koleginicom, prisećajući se njenih oblina u kojima se umalo udavio nije, kao kada su ga na selu kod babe i dede pokrivali dunjom u gostinjskoj sobi koja se nije grejala, pa bi iz nje samo nos izvirio da se ne uguši, tako se Pera i noćas u sličnu dunju zavukao, ne misleći ovoga puta o svom nosu.
A u mračnoj ulici kojom je uvek prolazio u zaspalom gradu , pored dva psa zaspala kraj kontejnera iz kojeg je nešto opako smrdelo, nije bilo živoga čoeka, samo Perina groteskna prilika na čijem licu se mogao videti zagonetni osmeh.
E sad, da rezimiramo, noć, gluvo doba, prazna ulica, Pera iscrpljen, gladan. A u komšijskoj bašti kajsije žute ko dukat, zovu. I ko ne bi poželeo voće tuđe , koje samo čeka da se ubere ?
Pera , ko svaki zaljubljenik u fiziku, jednim pogledom odmeri udaljenost kandelabera od grane, procenjujući da će sila koju trenutno poseduje odgovarati izazovu , skinu patike i poče se verati uz pomoć već pomenutih velikih nožnih palčeva ka potencijalnoj hrani.Gledao je u zvezde iznad sebe, u kajsije koje su postajale sve veće. Da teškoće rastu što se više približavamo cilju, shvatio je Perau momentu kada je trebalo da pruži svoji ruku , jer onom drugom nije uspevao dovoljno čvrsto da drži klizavi stub kandelabera. Al stomak je počeo da se joguni , fizika je rekla svoje a i glad ne bira sredstva, te se Pera odvaži i na taj potez.
U jačinu gravitacije i ubrzanja pri slobodnom padu , Pera se uverio veoma brzo, posmatrajući zvezde iz one donje trvđe perspektive, ne ispuštajući kajsiju iz ruke.
Glad itekako ume da boli, pogotovo ako ste posle dunje pali na beton, shvatio je Pera vadeći crva iz nesrećne kajsije .
Posle ga je i stomak boleo, dal od piva il kajsije, nije znao.
Znao je samo da je vreme da promeni dasku na wc šoljii da jutro samo što nije svanulo.
Pera ima veliki nos, ko Triglav. I sve od Triglava do Đevđelije je ravno sem „Srbije“ koja se ponekad na ustanak diže i onda nadmaši čak i njegove nožne palčeve, al sve ređe.
Na tim palčevimasu se nasadile gljive, od nošenja patika, pa Pera ponekad odvoji dan za potapanje Đevđelije u lavorče. Nek crknu dušmani imperijalistički!
I baš kad je tako potopljen, pincetom pokušavao da isčupa dlaku iz nosa,zazvonio mu je telefon.
Odšljapkao je uz pregršt psovki do hodnika i taman da ispali rafal u mikrofon, začuje cvrkutav glas bivše žene svoga brata, Violete, koja ga povremeno pozove , da mu nabaci neku svoju ortakinju s posla.
-Živlisi bre Perhane , jebote ?
-Oćemol da žurujemo večeras….znaš ona moja ortakinja iz ofisa, ispalio je dečko paaa, ako bi ti dušo malo uskočio, jel, možda bi se malo očešao za neki brzić ? mmm…
-
Pera se zablenu u svoj odraz u ogledalu i shvati da nije isčupao dlaku iz nosa. Ali mu činjenica da će možda da se očeše za neki ful kontakt nije promakla, pa zaključi da je i vreme da se uspavana Srbija malo probudi, te joj potvrdi svoje učešće na samitu „nesvrstanih“ , te zadovoljno nastavi sa pripremama jer nikada se ne zna odakle neprijatelj vreba.
Čupajući uz bolne grimase i dalje svoj nos, Pera se setio reči jednog našeg sunarodnika, nije tačno znao kog, „Srbija se saginjati neće“,i osetio je čudno golicanje tamo negde … oko Drine.
Tada je, posmatrajući svoj lik u ogledalu, zadovoljan učinkom svojih priprema, bio sasvim siguran , da - neće !
Pera pred kišu oseti navalu gasova u debelom crevu i guta vazduh ko da je `rana. I tada nastupa haos, jer koliko god on vazduha izbacio dole u vidu opojnog metana, toliko opet proguta, pa sve u krug. Tako sve dok se i zadnja kap kiše ne iscedi kroz namrgođeni nimbostratus.
Al ima u tome neke koristi. Pera je ceo dan sit, jer preživa mehiriće, pa ne mora da svoje dragoceno slobodno vreme, koristi za tako ispraznu aktivnost kao što je ishrana , što je u današnje vreme od velike koristi za kućni budžet.
Mada , brine Peru druga stvar, pošto je Pera veliki patriota, ako on kao pojedinac, bude gutao previše vazduha, na šta će trošiti silne peneze i kako će se to odraziti na inflatorna očekivanja. Jer, ako se više troši, više mora i da se proizvodi, a ako se ne troši neg se puni buđelar , upuvaće se privreda ko i crni Pera pred kišu.
Ne samo što će se upuva privreda, neg će doći i do ekološke katastrofe i pojave raznih asocijalnih oblika ponašanja.
A Perin stomak sve više raste, reko bi neko, najeo se prasetine , a on nikako da smisli način da spase otadžbinu od katastrofe.
Pošto Pera zna da lula pruža pametnom vreme za razmisljanje a budali da stavi nesto u usta, on koristi svoj jutarnji ritual pijenja "male crne" uz cigaru ( lulu nema , toliko pametan baš i nije) da razbistri dnevnu štampu i pošto je njegova deviza "Što je brzo to je i kuso", on to čini lagano moglo bi se reći , studiozno, dok mu bojler ne najavi da je vreme za drugi vid samozadovoljavanja.
Pera tad raširi novine i naseče luka i slanine pa sve cokće od slasti. Tipičan hedonista. Nakon što dobro zamasti novine i gromoglasno podrigne, kreće u svoju uobičajenu rutu.
I da se danas Pera nije toliko zadržao na crnoj hronici, proučavajući psihološke profile ubica i manijaka, ne bi ni znao da u njegovoj zgradi žive dva ridžovana u žutom. I to jedan sa sisama. E sad, to žuto je tako zablještalo dok je on pokušavao da zaviri iza prsluka da su ga oči zabolele, toliko, da je ko slepac izašao na ulicu gde ga umalo nije srušila jedna raskošna klinka na rolerima.
Odlučio je nakon tih nesrećnih događaja , povijajući list kupusa na povređeno rame, da se više neće voziti grackim autobusom, bar ne bez naočara za sunce , jer ko se jednom o mleko opeče taj i u jogurt duva. A Pera ...
Spavao je ko jagnje , sanjajući ono što se iza prsluka krije.
Snovi pusti.
Pera u svom stanu gaji kućne ljubimce. Ima kožu ko opanak otpornu na pljuvanje komaraca, al ga itekako ista izneveri kad mu šopaju šamare oni srcu mu dragi, pa onda sedi i gleda na plaži u daljinu il u oskudno sakrivene obline kupačica.
Tek toliko da ga prođe onaj osećaj u stomaku da nije zadovoljio.
Kao kad je jednom negde kod nadvožnjaka, dok se vraćao peške polupijan kući u neko zlo doba noći, oslanjajući se samo na dvoslike u svom vidnom polju, ugledao , pa sad, tad je bila ko anđeo. E sad Pera, ne bi bio ono što jeste da nije krenuo u kakav takav napad. Ali obzirom na stepen intoksikacije i stanje njegovog mlitavog duha, anđeo je veoma brzo otvoreno pokazao svoje drugo lice , lupivši mu takvu šamarčinu , koju Pera i dan danas pamti i oseća je svaki put kad popije više od dva piva.
Eto, koža trpi svašta pa i Perina.
Od bubašvaba u svom kupatilu ništa slično nije doživeo.
One mu samo okrenu leđa kad upali svetlo noću kad mu se pripiša.
A pošto Pera ipak nije otišao u policiju kako dolikuje časnome čoeku ( znam ga još od detinjstva dok smo na begejcu pecali , on crvenperke a ja u večitom čekanju kapitalca), nego je samo svratio do Mice u trafiku po cigare, ova priča se nastavlja negde kod Vukovog spomenika gde se Peri da izvinete, pripišalo, pa pošto su u ovu našu seosku prestonicu javni toaleti uvek negde izvan domašaja, učinio mu se zgodan onaj podzemni prolaz. Mrak , vlaga, učmali mirisi od predhodne večeri, kombinacija gandže i piva, idealno mesto za izbegavanje velikih narodnih masa u akciji spasavanja sopstvene utrobe od eksplozije. Elem , Pera se kako dolikuje zavukao u najmračniji kutak i taman kad se dovatio svoje jedine svetinje i kad poče uz kičmu da mu struji poznat osećaj olakšanja, oseti nečiju čvrstu ruku na svom ramenu i začu nepoznat glas od autoriteta. A Pera poštuje autoritete. Te ispusti alatku tako, da onaj srednji mlaz odlete u nepoznatom pravcu praveći šare po zidovima prolaza u obliku slova S.
Srbija !- poviče Pera onako iskreno patriotski, ponosan na svoje delo i svoju domovinu, ali avaj, eto nevolje. Pandur koji ga je nepristojno prekinuo u raboti, nije shvatio da Pera i kad piša misli iskreno na svoju zemlju te izvadi pendrekaju te se okomi po njegovim leđima balkanskim.
Te večeri Pera je u svom stanu , vidno potrešen i uznemiren, jeo kačamak sa kiselim mlekom i na nacionalnoj televiziji posmatrao sličnu akciju sa pendrecima. Samo mu nešto nije bilo jasno i svu noć se pito zar nisu mogli da izaberu bolje mesto za pišanje od kladionice ?
Jutros je Pera prepoznao dve muve iz kiselog mleka u povraćku i nešto mu ih bi žao, onako...jer Pera, veliko srce ima.
